Ne volim birokratske dokumente. Zato su me prilicno uplasili paketi sa predlogom tzv. nacionalnog kulturnog programa koji su dolazili iz Dela u nastavcima, iz nedelje u nedelju sve obimniji, sa molbom da o tome napisem svoje misljenje. Taj program je jednostavno birokratska stvar, sa lepo preglednim paragrafima i potparagrafima, dosadnim pozivanjima na zakone i clanove, sa spiskovima drzavno kredibilnih institucija. Bez znaka pitanja. Cak i sa brojkama i tabelama. Sve zgodno i lepo doreceno. Suvoparno. Predvidivo. Da to pises ili citas treba da budes dobro placen. Bolje od honorara kome se nadam za ovu belesku.
Usledilo je iznenadjenje. Dokument po svom sadrzaju nije bas tako plitak kako bi to nalagala forma. Time ne mislim da se ne moze – razumno i osnovano – protivreciti gotovo svakoj recenici uvodnih, nacelnih poglavlja dokumenta. Prepun je spornih »istina« i »poluistina«. Ali njih je prepun svaki birokratski dokument koji je uvek pojednostavljenje, samo vidjenje utemeljujuceg govora, privid logosa.
Od veceg je znacaja to sto program na principijelnom nivou zadrzava trag nelagodnosti, bola, stida. Neki kontakt sa stvarnoscu. Odredjenu sumnju u sebe. Tako su npr. njegovi autori svesni ogranicenosti i diskutabilnosti »planiranja kulture«, dakle svog osnovnog zadatka (»...kulturu nije moguce usmeravati, odredjivati ili vrsiti nadzor nad njom; nacionalnim kulturnim programom drzava odredjuje javni interes u oblasti kulture pri cemu se distancira od idejnih i estetskih komponenti kulturnih procesa i umetnickih ostvarenja.«). Na pojedinim mestima NKP je simpaticno prezreo; nagovestava svoju suvisnost i stavlja pod znak pitanja smisao ministarstva kulture kao institucije i institucionalnog nadzora nad kulturom, iako naposletku birokratski zaostaje za svakim radikalnim promisljanjem: »Kulturu nije moguce zatvoriti u institucije, stoga najnuzniji institucionalni okviri treba da budu samo prostor koji omogucava smisaonu organizaciju, a istovremeno treba da budu tako pokretljivi da ce sadrzaj, dakle stvaralastvo, odredjivao karakter samih institucija.« Sa kulturnopoliticki anarhicnog – dakle, mog – stanovista ove recenice su najdublji domet predloga, iako su neostvarive.
Jos znacajnija je vrednosna, opste estetska supstancija NKP. Svakom vrednovanju u programu (npr. otporu prema globalnoj amerikanizaciji kulture, pop kulturi, »jednostavnije strukturisanoj muzici« i sl.) moguce je opet suprotstaviti suprotno, i to sa veoma osnovanim razlozima. Ali u tome se ogleda samo nemoc argumenata u estetici. Uprkos naivnoj argumentaciji NKP, iza njegovog »konzervativizma« naslucujem sirok estetski horizont koji odrzava osecaj za dostojanstvo kulture, njenu dubinsku struktuisanost i predanje.
Najbitnije je, medjutim, da se u pojednostavljujucim slikama kulture, njenoj sustini i zadacima koje predocava NKP nazire zelja za promenom postojece kulturne politike. Konkretnije: htenje da se novac u kulturi rasporedjuje drukcije nego sto se rasporedjivao do sada. Finansirati drukcije projekte. Doduse, ne znam (i kako stvari stoje, jos dugo necu saznati) sta bi moglo da proizlazi iz te zelje. Ali sam ubedjen da su u slovenackoj kulturnoj politici koja je u poslednjoj deceniji de facto formirala prilicno cvrst »program« bez da ga eksplicira, promene svakako potrebne. 
Paradoksalno, ono sto mi se u programu svidja, u stvari mi se i ne cini bitnim. Stavise. Sto mi se program po sadrzaju vise svidja, toliko je po mom misljenju nepotrebniji. Zasto?
Njegov osnovni problem je, naime, u tome da hoce da bude nacionalni program. Pro-gramma je ono sto napisemo unapred sa ciljem da to ostvarimo (»planira razvoj slovenacke kulture odnosno kulture u Sloveniji«, prema recima autora predloga). Ako je program nacionalni, onda bi taj planirajuci zapis morao biti izraz htenja i namere celokupne nacije da ono sto je zapisano u buducnosti ostvari.
NKP kao nacionalni program zaklanja – hotimice ili nesvesno, svejedno – kulturu kao sasvim nejedinstveno polje, polje borbe na kome se susrecu najrazlicitije vizije, napetosti, sasvim razliciti interesi. Zaklanja svoju realnopoliticku pozadinu. Svoj borbeni, polemicki i parcijalni karakter. Drustveni novac koji se deli i kojim se oblikuje kultura (ili bolje receno njen izgled), nije izraz nacionalnog htenja, vec privremene, provizorne konstelacije drustvene moci unutar naroda. Pobede i poraza nekog drugog. Privremene pobede i privremenog poraza. U takvom programu izrazi »pluralno«, »multikulturno«, »nadstranacki« i »ideoloski« uvek ce biti ideoloski upotrebljeni. Takav program nikada ne sacinjava niti ce ga sacinjavati nacija, vec odredjena grupa kulturnih radnika odnosno kulturnih politicara povezanih sa politickom moci. Njihovo gledanje u mnogocemu ce se razlikovati od pogleda i »planova« drugih grupa, kako »marginalnih« i »alternativnih« tako fundamentalisticki »reakcionarnih«, kako na prvi pogled kulturno »indiferentnih« tako navodno utopljenih u »popularnoj kulturi«. 
Ima mnogo slovenackih kulturnih radnika sa kojima nemam nikakav zajednicki program niti hocu da ga imam. Ali ne bi hteo da im uskracujem pravo na to da se smatraju stvaraocima kulture, iako prema mom uverenju njihova »kultura« ne vredi prebijene pare (i naravno znam da prema njihovom misljenju vazi obrnuto). Suvise sam uveren u snagu istinskog, u stvarnom duhovnom i egzistencijalnom iskustvu utemeljenog stvaralastva, da bi zeleo svoje gledanje da ucvrstim  politickim sredstvima. Takvo htenje cini mi se in ultima analysi sumnja u snagu duha.
Ekipa koja vodi kulturnu politiku u odredjenom vremenu, koja – konkretno – distribuira novac za razlicite kulturne projekte, nikada se ne bi smela – u ime jednostavne politicki-eticke transparencije – kriti iza »nacionalnog« programa. Trebalo bi da otkrije svoje karte, da tako omoguci kontrolu svesnosti i reflektiranosti svog cinjenja i javnosti olaksa procenu svog cinjenja, bez nametanja bilo kakve drzavne filozofije umetnosti i kulture.
Zalazem se, dakle, za potpunu provizornost programa svakog aktuelnog ministarstva kulture (NKP bi mogao da bude odlican primer takvog provizornog programa). Ionako ce sve reci ovih provizornih programa dobiti svoj konacni – jedini – smisao u vezi sa konkretnom kulturnopolitickom praksom, sa konkretnim odlucivanjem o tome kakvi projekti i kakve institucije ce dobiti podrsku ministarstva.
Nikakav NKP nam nece biti garancija da se ovakvi ili onakvi Manifesti nece ponavljati iz godine u godinu. I na zalost ce verovatno onaj program koji ce biti prihvacen nastojati da obezbedi upravo to ponavljanje, te ce u nacionalnu filozofiju kulture izdici pseudoalternativni kretenizam.