Nismo li se prerano opustili? To sto srbijanske vlasti dopustaju sebi vrlo komotno ponasanje, posto su od 5. oktobra sistematicno radile na izgradnji de facto nedodirljive pozicije i nicemu drugom, ne obavezuje. Sezona odmora je za one koji su svoj posao zavrsili: nas je tek zapocet, a proces promena zapao je u krizu. Koji su moguci uzroci zaokreta u proslost?
Prvi je nedostatak ozbiljne strategije; vlasti se uglavnom trude da izbegnu svaku javnu raspravu na ovu temu, ali se daju identifikovati dve skole misljenja: vizionarska (vec su izvikali dalekosezne ciljeve tipa ulaska u Evropsku Uniju, bez zelje da se zamaraju ostvarivanjem - dovoljno je da ih neko obavesti telefonom kad stvar bude gotova) i sitnokalkulantska (i oni su izvikali dalekosezne ciljeve, doduse metafizickog usmerenja, i potajno se nadaju da ce oni biti ti koji ce obavestavati telefonom). Ni prva ni druga ne znaju - i ne zele znati - sta valja raditi narednog dana, sedmice, meseca, godine, decenije cak, premda su cuda u poslednje vreme deficitarna. 
Drugi je precica, u sirem smislu pojma. Elite sugerisu da je precica vrlo korisna, bilo kad je rec o demokratskoj proceduri ili poimanju proslosti, sadasnjosti, buducnosti. Siroko je rasprostranjena spekulacija da cemo bolni proces tranzicije proci drugacije nego zemlje od Slovenije do Kazahstana, jer ulazimo sa zakasnjenjem i hipotekom nemirne savesti nekih krugova na Zapadu koji su mislili da je sasvim u redu poslovati sa Milosevicem. Ovde se takodje moze razmatrati uticaj dogme o izvanrednosti (a ne izabranosti) naroda, cije postojanje ima i nema veze sa Nikolajem: sva palanka veruje da ono sto ostali rade jednako - mi mozemo drugacije. Svedoci smo da je istorija Srbije prilicno neveseo niz nepromisljenosti i brzopletosti.
Treci je upadljiva teznja medjunarodne zajednice da bude korak iza dogadjaja na Zapadnom Balkanu. Iako u poslednjih deset godina nije uvek bio u centru paznje, od ovog regiona urusenih ili nikad izgradjenih drzava nema trusnijeg. Potresi na jednoj teritoriji, nuzno izazivaju reakciju u susedstvu. Nije potrebno biti veliki geostrateg da bi se to sagledalo. Svejedno, medjunarodna zajednica nastavlja sa uobicajenom praksom pokusavanja gasenja vatre kad vatra vec izbije, odnosno kad je vec preneta. Setite se samo kako su izbijali sukobi.
Potencijal demokratskih snaga u Srbiji nije mali. On mozda trenutno opada, no s njim se i dalje racuna. Stvaranje institucije javnosti kao osnovnog kontrolora vlasti, drustvenih gibanja i neplodotvornih inicijativa iz vana, zadatak je na kome demokratske snage moraju istrajati. Mrakokratija vreba iz svakog prikrajka...