Broj 266-267

Mir/rat

Otpori razumu

U toku ceremonije obelezavanja pocetka rekonstrukcije Osman-pasine dzamije u Trebinju (5. maja) organizovana masa napala je predstavnike medjunarodne zajednice i medija. Bilo je i povredjenih. Slicno se dogodilo u Banjaluci, gde su lokalni Srbi pokusali da sprece polaganje kamena temeljca za Ferhad-pasinu dzamiju. 
Za neupucene, valja podsetiti.
Dzamija Osman-pase Resulbegovica (1726) skrnavljena je i ostecena u vise navrata jos pre pocetka rata, a na dan svetog Save 1993. sravnjena je sa zemljom (uz dzamiju, istu sudbinu dozivele su jos i skola i vakufska zgrada). I Ferhadija (1579) u Banjaluci bila je, takodje, u nekoliko navrata, najpre meta bombaskih napada, da bi 7. maja iste godine miniranjem bila razorena do temelja. Materijal je odvezen na otpad i ostaci najlepse banjalucke dzamije bisera islamske arhitekture na Balkanu, koja je usla u kulturnu bastinu sveta samleveni su u sljunkari iznad Karanovca i tim materijalnom nasipani su putevi po Manjaci. I ograda oko dzamije zatrpana je u blizini sljunkare otpadnim materijalom. Nije se ustuknulo ni pred mrtvima, sravnjena su sa zemljom sva turbeta, pa cak i sahat-kula, koja se uzdizala kraj dzamije.
Inicijator rusenja banjaluckih dzamija i vodja te monstruozne operacije bio je Radoslav Brdjanin, a tadasnji gradonacelnik Predrag Radic.
Protiv rusenja dzamija UNESCO se oglasio tek 1997. godine, kada su vec sve bile unistene (M. Omerdic, Prilozi izucavanju genocida nad Bosnjacima 19921995, Sarajevo 1999, str. 2631, 143144).
Na predlog Karlosa Vestendorpa da se obnovi Ferhadija tome se, pre tri godine, suprotstavio tadasnji gradonacelnik Djordje Umicevic tvrdnjom da ona Srbe podseca na najcrnje dane ropstva, a dzamija nije ni nacionalni spomenik bosnjackog naroda buduci da Bosnjaci »nisu potomci turskih velikasa koji su vladali Bosnom 500 godina« (Danas, 14. 04. 1998).
Ferhad-pasa, poslednji bosanski sandzak-beg i prvi beglerbeg (15741588), iz cuvene porodice Sokolovica (iz istoimenog sela kod Rudog), graditelj »bile Ferhadije« (kako je naziva narodna pesma) ucinio je Banjaluku glavnim gradom Bosne i za njegovog namesnikovanja vezuje se procvat banjaluckog Donjeg Sehera. Po svedocenju knjizevnika Vasa Glusca Ferhad-pasinih potomaka u pravoj liniji bilo je u Banjaluci sve do kraja 19. veka »i uvek su bili svesni da poticu od pravoslavnih Srba i stoga su sa Srbima ziveli u najboljim odnosima«.
I Resulbegovici u Trebinju poticu, kazuje sacuvano predanje, iz domace sredine, tacnije iz Boke Kotorske, od grofova Burovica. A za ruskog istoricara i konzula u Bosni Aleksandra Giljferdinga (1859) Resulbegovicu su »domaca muslimanska aristokratija«, odnosno domace plemstvo koje je stolecima nasledno upravljalo Hercegovinom i Bosnom.
Srpske vlasti, danas, bar ne javno, ne osporavaju vise pravo Bosnjacima na ponovnu izgradnju unistenih bogomolja. Ali, »orgijanje ekstremista« u Trebinju najostrije je osudilo samo Srpsko gradjansko vijece iz Sarajeva, dok je rukovodstvo Narodne skupstine RS samo »pozvalo gradjane RS na punu toleranciju i medjusobno uvazavanje« (Danas, 8. 05. 2001).
Toliko. Osude nasilja (koje se, valjda, moglo i spreciti) i zaljenja nema. A od strane srpske pravoslavne crkve vec odavno odjekuje muk.

Olga Zirojevic   



© 1996 - 2001 Republika & Yurope - Sva prava zadrzana 
Posaljite nam vas komentar