Misa Djurkovic

Prostor naseg sveta beskonacno je bogat raznim entitetima (od kojih mi, usled ogranicenosti svoje sposobnosti percipiranja, spoznajemo tek smesno mali broj utisaka) koji usled takodje beskonacne vremenske dinamike stalno stupaju u nove odnose, stvaraju nove konstelacije odnosa, razlazu postojece fenomene, oblikuju nove, grupisu se na razlicite nacine, pri tom ukidajuci, zatamnjujuci, potiskujuci, sklanjajuci ili unistavajuci vec postojece kvalitete da bi iznedrili neke nove koji mogu biti ili apsolutno novi ili varijacije nekada postojecih, slicnih fenomena u izmenjenim okolnostima. U oba slucaja, ti novi kvaliteti traze da se imenuju, odrede, zahvate, razgranice od poznatog, slicnog, drugog i da tim specificnim cinom imenovanja zadobiju pravo na diskurzivan zivot, na postojanje u sferi ljudske komunikacije. Vodjen ovom logikom, dozvolicu sebi taj luksuz pretencioznosti da pokusam da imenujem i oznacim jedno specificno podrucje istrazivanja koje bi se bavilo jednim specificnim podrucjem fenomena, a koje bismo mogli nazvati podrucjem pop-politike i pop-ideologije.
Ideja je da se ukaze na ogroman znacaj ovog podrucja u promenjenim socijalno-tehnickim uslovima gde se ceo zivot, pa tako i gotovo svi klasicni teorijski fenomeni posreduju preko masovnih medija popularne kulture. Na primer, sve klasicne politicke ideologije u eri masovnih medija i popularne kulture dobijaju izmenjeno znacenje, koje njihovu imanentnu dijalektiku moze odvesti ka krajnje opasnim politickim posledicama nezavisno od proklamovanih normativnih ideala; nekad cak uprkos njima kao sto se dogodilo sa komunizmom i kao sto se danas izgleda dogadja sa liberalizmom.
Cela ova ideja pop-politike i pop-ideologije ima svoj izvor u jednoj narocitoj tradiciji koja je prisutna u drustvenim naukama. Ova tradicija je za razliku od mainstreama socijalno-politickih disciplina, koji je bio okupiran transparentnim institucionalnim i van-institucionalnim oblicima praktikovanja moci, te drustvenom komunikacijom ukoliko je sa time povezana, bila usmerena na sva ona brojna marginalna i neobicna (uvrnuta) podrucja kojima se u glavnom toku politickih istrazivanja odricao znacaj. Naime, pojedini autori su bili veoma kriticni prema standardnim obrascima i metodama socijalno-politickih istrazivanja jer su smatrali da ona ne daju dovoljno jasnu i realnu sliku drustvenog zivota, te su se usmeravali na razna zapostavljena podrucja svakodnevnog zivota verujuci da ce u njima naci vazece, ali prikrivene ideologije u daleko otvorenijem i shvatljivijem obliku. Ideja koja stoji iza tog pristupa je shvatanje da su politika i ideologija prisutne u svim oblastima zivota, te da se cesto mnogo bolje mogu analizirati, shvatiti i razotkriti preko takozvanih marginalnih fenomena, odnosno preko kulturnih fenomena u sirem smislu, kao sto su humor, zabava, seksualnost, dokolica, horoskopi, sport, moda, materijal u oglasima i revijalnoj stampi,¹ nego preko institucionalno-politickog ustrojstva i preko deklarativnih normativnih tvrdnji samih politickih aktera.
Ova tendencija izucavanja marginalnih fenomena, u koju ukotvljujemo svoju disciplinu pop-politike i pop-ideologije, istorijski vuce korene od starih Grka. Po prvi put se srece u raspravi izmedju Sokrata i ostalih sofista, kako nam je Platon to preneo. Dok Sokrat pokusava da »otkrije« normativna, univerzalna i sveobavezujuca moralna pravila drustvenog zivota, sofisti (Protagora, Gorgija...) usmeravaju se na stvarne oblike drustvene prakse pokazujuci kako proklamovana normativnost zapravo izgleda u realnom zivotu. Ova realisticka ili deskriptivisticka tradicija, koja je svoje vazne predstavnike imala npr. u Vikou, Herderu i Paskalu, svoje relativno precizne i zaokruzene oblike dobila je u devetnaestom veku.
Ako je osamnaesti vek ostavio u nasledje zaokruzenu liberalno-prosvetiteljsku normativnu ideolosku paradigmu, devetnaesti vek je obelezen njenim gotovo univerzalnim prihvatanjem u evropskim zemljama, te ustolicavanjem kao vladajuce. Medjutim, sa razlicitih strana se uvidjalo da stvarni drustveni zivot odstupa od proklamovanih normativnih ideala, te da sadrzina medjuljudskih odnosa pokazuje potpuno drugacije tendencije od onih koje je vladajuca liberalna oligarhija proklamovala. Napadi su dolazili od zainteresovanih strana koje su se usredsredjivale na analizu upravo tih stvarnih drustvenih odnosa, boreci se na razlicite nacine da u ukupnoj drustveno-politickoj stvarnosti ostvare sto bolji polozaj. Centralna liberalna paradigma napadana je sa razlicitih strana (npr. od ugrozenih manjina kao sto su zene ili od nacionalnih manjina koje su trazile pravo na samoopredeljenje), ali najjace sa levih i sa desnih pozicija. Iako su normativne paradigme, koje su sa ove dve ideoloske pozicije nudjene, vukle na razlicite strane, deskriptivni kriticki uvidi, minuciozna skeniranja liberalnih drustava devetnaestog veka cesto su bili potpuno identicni kod njihovih autora.² Mislioci iz obe paradigme nastojali su da pokazu liberalizmu njegovu skrivenu istinu, odnosno neistinu, tj. njegovim autoprezentacijama suprotstavljali su deskripciju stvarnih politickih odnosa, sistema vrednosti i ideologija. Medju najzanimljivija imena spadaju Demestr, Bonal, Donozo Kortez, Spengler, s jedne strane, i Prudon, Bakunjin i Marks, s druge, te Nice i Frojd. Dvadesti vek je doneo njihove briljantne naslednike kao sto su Karl Smit, Hajdeger, Lukac, te posebno pripadnici Frankfurtske skole (Horkhajmer, Adorno, Nojman, Benjamin), a zatim francuske (post)strukturalisticke (Fuko, Delez, Altise, Liotar, Bodrijar, Derida). Medjutim, taj vek je doneo i pokusaje da se ustanove nove normativne paradigme drustvenog uredjenja koje su se pokazale kao daleko gore od devetnaestovekovnog kapitalistickog liberalizma. Sa prljavom vodom izbaceno je i dete i ceo taj proces rezultirao je najgorim terorom koji je covecanstvo ikada videlo; gradjani nekih drzava pretvoreni su u savremene robove, umesto da se postignuti nivo sloboda i prava uvecava on je odbacen zarad vracanja u varvarstvo, a u nasledje nam je ostavljeno secanje na holokaust, koncentracione logore, gulage, kulturnu revoluciju i Crvene Kmere.³ Kraj dvadesetog veka obelezen je masovnim vracanjem normativne liberalno-demokratske paradigme koja se nakon svega pokazala kao najmanje opasna (bar po odnose unutar jedne zemlje). Medjutim, kao i u devetnaestom veku, drustvena realnost najcesce umnogome odstupa od proklamovanih ideala, te se tako ceo krug zatvorio. Nakon dramaticnog iskustva dvadesetog veka, ostaje nam zadatak da branimo i dalje razvijamo normativne ideale, ali pre svega da ukazujemo na njihova stalna izigravanja u realnom drustvenom zivotu i da se trudimo da stvarnost zaista bude sto bliza proklamovanim normama (npr., da sloboda zaista bude sloboda, a individualnost zaista individualnost a ne njeno potrosacko simuliranje).⁴ Za to nam je pomenuta deskripcija od presudnog znacaja, a radovi pomenutih autora sa svim svojim bogatstvom analiziranih fenomena predstavljaju izvanredno konceptualno, metodolosko i teoretsko polaziste koje u savremenim radikalno izmenjenim uslovima tehniciziranog sveta moze dati veoma zanimljive rezultate.
Analiza fenomena pop-politike i pop-ideologije kao pomenute deskripcije tzv. marginalnih fenomena sprovodi se preko onoga sto je Misel Fuko nazvao poredak govora. Nas zanima upravo poredak raznih govora u javnom diskursu; kako se govor proizvodi, okupira, usmerava, upotrebljava, zloupotrebljava da bi se individue i grupe ljudi nadgledale, kontrolisale i usmeravale. Ideju poretka govora Fuko je, u svom pristupnom govoru na Kolez d’ Fransu, odredio na sledeci nacin: »Pretpostavljam da je u svakom drustvu proizvodnja govora u isti mah kontrolisana, selekcionisana, organizovana i rasporedjena preko izvesnog broja procedura koje treba da od njega otklone moci i opasnosti, da gospodare njegovim aleatornim ostvarivanjem, da izbegnu njegovu tvrdu, strasnu materijalnost«.⁵ Presudno je uociti metode koje Fuko izdvaja kao efikasne za kontrolu i pacifikaciju govora. Nasuprot standardnim teorijama totalitarizma, diktature i autoritarnih rezima, prema kojima se kontrola odvija odsecanjem, zatomljivanjem, ukidanjem, represijom i zabranom, Fuko istice da se kontrola u savremenim drustvima daleko efikasnije sprovodi kontrolisanom pseudoafirmacijom, tj. prethodnim organizovanjem, rasporedjivanjem i usmeravanjem pomenutog subverzivnog govora. Kratko receno, daleko je efikasnija kontrola putem usmeravanja nego preko zabrane, kao sto je »kvalitet« savremenih, modernih oblika vladavine da vladaju dusama ili delovanjem na duse a tek posredno i mnogo manje nego ranije delovanjem na tela.⁶
Fuko insistira na znacenju prinude na govor. Umesto da se, kao sto je to u psihoanalizi tvrdjeno, stvari (konkretno, seksualnost) stalno potiskuju, prema Fukou se zapravo od struktura moci stalno namece jedna prinuda na govor, stimulise se iznosenje, prikazivanje, pokazivanje, jedan diskurzivni egzibicionizam koji je nesumnjivo u interesu vlasti i moci koja tezi potpunoj transparentnosti drustvenih odnosa kako bi mogli biti izlozeni njenom panoptikumu.⁷ Anders ukazuje na to da su savremena drustva voajerska i egzibicionisticka i insistira na znacaju odsustva zidova u konformistickom drustvu i na perpetuiranom ponavljanju savremenih zapadnjaka: »I’ve got nothing to hide!«. Ovi autori su znacajni jer su pokazali u kojoj su meri zapadna potrosacka drustva zapravo totalitarna te se nase shvatanje totalitarizma i diktature prosirilo buduci da nije ograniceno na standardne otvoreno represivne sisteme.

Teoretska osnova za izucavanje pop-politike i pop-ideologije

Pop-politika i pop-ideologija bi zapravo bile analize politike i ideologije, usmerene na izucavanje ova dva fenomena onako kako oni funkcionisu i kako se rasprostiru u i preko sredstava popularne (masovne) kulture i umetnosti.
Pop je popularna (!) skracenica od engleske reci popular koja znaci »masovno«, »narodno«, »poznato«, »omiljeno«. Koristi se za oznacavanje oblasti kulture koje su siroko prihvacene i rasprostranjene medju narodom, populusom, pukom, masom. Veoma rasprostranjen je, na primer, termin pop-muzika koji se ustalio za jedan pitkiji oblik savremene zabavne muzike. On je nastao u Engleskoj sezdesetih godina dvadesetog veka kako bi odvojio popularnu, komercijalnu muziku, koja se u to vreme etablirala preko radio-stanica i top-lista, od tzv. klasicne, umetnicke muzike, s jedne strane, i tradicionalne, narodne, odnosno folk-muzike, s druge strane.
Pop-ideologija bi dakle bila ideologija, kao relativno koherentan skup ili sistem nekih postvarenih⁸ ideja, znacenja, shvatanja i vrednosti, koji se siri, rasprostire, interiorizuje i suptilno i sublimno namece preko pomenutih pop-fenomena (popularne kulture i umetnosti). Svaka vlast ili politicka grupacija po definiciji nastoji da namece izvesnu ideologiju i da na taj nacin oblikuje i pacifikuje svoje podanike, da ih usmerava u odredjenom pravcu, i da im tako iz horizonta iskljucuje neke druge mogucnosti. Obrt koji nas ovde zanima sastoji se u tezi da se ovaj proces nametanja ideologije sve vise i odlucnije odvija preko pop-fenomena, pop-kulture i sredstava masovne komunikacije koji ih promovisu. Dok je ranije proces ideologizacije uglavnom obavljan preko formalnog, skolskog obrazovanja, danas se on daleko vise, snaznije i znacajnije obavlja preko pop-fenomena. U drugom delu navodicemo primere kojima cemo pokusati da ilustrujemo savremene pop-ideologije koje pre svega deluju u okviru, unutar, drzavno-kulturne zajednice.
Pop-politika bi sledila jedno radikalno, smitovsko shvatanje politike, koje se zasniva na grupisanju prijatelj–neprijatelj i po kojem je osnovni princip podrucja politickog princip borbe, polemosa, neprestane kompeticije.⁹ Ovo shvatanje je direktno usmereno protiv prosvetiteljskog vidjenja politike kao normativne, izmirujuce, moralne i principijelne delatnosti, i danas se obicno klasifikuje kao real-politika. Pop-politika bi dakle bila upotreba ovako definisane pop-ideologije u borbi protiv politickog protivnika. Ona se moze voditi i unutar jedne iste drzave, ako je javno mnenje u njoj radikalno podeljeno oko nekih fundamentalnih pitanja. Tako je Francuska dugo vremena u proslom veku bila ideoloski pa i politicki radikalno podeljena zemlja ciji je bazicni konsenzus bio opasno ugrozen. Danas je u samim zapadnim zemljama doslo do visokog stepena saglasnosti oko fundamentalnih pitanja tako da je i taj osnovni konsenzus veoma jak. Stoga je pop-politika mnogo zanimljivija za izucavanje u obliku u kojem se ispoljava i ostvaruje u sukobu dveju politickih zajednica, drzava, politickih poredaka ili cak civilizacija, kada se sprovodi u cilju kulturnog, ne-vojnog ovladavanja duhovnim i idejnim prostorom protivnika, te osvajanjem duha, volje, stavova njegovih gradjana. Cilj je naravno potcinjavanje i pobeda nad protivnikom, ali za razliku od ranijih oblika rata kada se bitka vodila za unistavanje tela i konvencionalnog naoruzanja protivnika, danas se nastoji na njegovom paralisanju, pacifikovanju i nekonvencionalnom, integrativnom potcinjavanju. U drugom delu cemo dati puno primera, pre svega iz kulturalnog hladnog rata vodjenog izmedju SAD i SSSR, a pokazacemo i nekoliko momenata iz danasnjih hladnih ratova.
Pop-politika se, naravno, sluzi pop-ideologijama kao svojim glavnim oruzjem u politickoj borbi.
Osnovna teza od koje ovde polazimo je sledeca: masovna, popularna kultura sve vise preuzima ulogu vaspitaca, koju su nekada, u klasicna vremena, imali porodica, skola, crkva, obicajnost... Sistemi vrednosti, ponasanja i potreba, kao cela jedna savremena paideia, daleko se vise i uspesnije (sublimno i prikriveno) namecu preko pop-kulture nego preko gore pomenutih institucija, a cak i u njima opet se sve to posreduje preko pop-kulture. Taj fenomen mozemo veoma dobro uociti na primeru unutarporodicnih odnosa. Radio i televizija su gotovo sve vreme ukljuceni, a clanovi porodice su im podjednako izlozeni i jednako usvajaju uniformne utiske, imperative, stavove i vrednosti. Na taj nacin oni usvajaju jedan zajednicki a priori koji sustinski odredjuje, ogranicava i usmerava njihovu medjusobnu komunikaciju.
Ovaj proces pop-ideologizacije jace se primecuje kod odraslih nego kod dece (sto samo naizgled zvuci paradoksalno). Deca se krecu u nekoliko razlicitih sfera i dimenzija od kojih svaka veoma cesto namece razlicite sisteme vrednosti (skola, okruzenje, porodica, ulica). Oni se jos uvek nalaze u procesu formiranja bazicnih vrednosti, njihov kategorijalni, vrednosni i socijalni a priori jos uvek nije zacementiran, imaginacija nije sapeta, a cula su jos uvek otvorena za razlicite percepcije, i posebno za njihovo razlicito oblikovanje. (Deca su daleko vise filozofi i sanjari nego odrasli. To se posebno vidi u igrama recima dok uce jezike ili kasnije dok se trude da ih oneobicavaju, da ih kombinuju na »nenormalne« nacine.) Odrasli su, medjutim, najcesce zatvoreni u jednu ili dve dimenzije, sfere i imaju relativno apsolutno formiran sistem, matricu vrednosti i shvatanja koju najcesce uopste i ne reflektuju, a jako tesko je menjaju jer je shvataju i kao deo svog nepromenljivog identiteta iz cega izvlace i samopostovanje i samouverenje... Dok se deca obrazuju i formiraju preko mnogo sfera, odrasli se najcesce obrazuju i formiraju (u smislu u kojem taj proces traje celog zivota) iskljucivo preko sredstava masovne jednosmerne komunikacije (odnosno »ulivanja« kako to Anders naziva) i preko fenomena pop-kulture.
Pomenuli smo da se porodicni prostor posreduje preko televizora. Prema nekim istrazivanjima u 9/10 slucajeva, clanovi porodice samo bulje u televiziju bez ikakve medjusobne komunikacije i komentara, sto ocito predstavlja simulaciju zajednistva, porodicnog zivota i kontakata. Autohtoni, privatni porodicni prostor je okupiran, osvojen nekim spoljasnjim prostorima koji ulaze u kucu preko televizije. Ovaj fenomen Anders s pravom naziva »shizotopija« – postojanje dva prostora na istom mestu. No, u novije vreme ne samo da se to dogadja sa porodicnim prostorom vec i sa prostorom radnog mesta. Ako su osamdesete bile okupirane severnoamerickim sapunicama poput »Dinastije« i »Dalasa«, druga polovina devedesetih je u Srbiji obelezena latinoamerickim novelama koje su bile glavni izvor preokupacije ljudi. One su uglavnom ispunjavale casove dokolice, tzv. slobodnog vremena, ali su definitivno bile glavna tema i na vecini radnih mesta putem naknadnih komentara, prepricavanja onima koji su propustili neku epizodu, proricanja buduceg toka fabule, mogucih zapleta i, naravno, razresenja.
Da bismo objasnili iznesenu tezu moramo pokusati da rekonstruisemo istorijski proces koji je doneo pomenuti obrt. U tu svrhu potrebno je vratiti se dva veka unazad i istraziti strukturnu promenu javnog mnenja. Ova promena svoj izvor ima u tehnoloskim, ekonomskim, demografskim, socijalnim i politickim promenama koje su obelezile americko i zapadnoevropska drustva u devetnaestom veku. Naime, nakon tehnicke i industrijske revolucije koja je krajem osamnaestog i pocetkom devetnaestog veka otvorila dotad neslucene mogucnosti za povecanje proizvodnje, transporta (zeleznica i parobrod) i trgovine dobrima, desila se neverovatna migracija stanovnistva iz sela u gradove kao nosioce nabujalog ekonomskog zivota. U Engleskoj je krajem tog veka u gradovima vec zivelo tri cetvrtine stanovnistva dok je na selu ostala jedna cetvrtina. Pocetkom veka situacija je bila potpuno obrnuta, sto govori da je u Engleskoj za nesto vise od pola veka polovina stanovnistva presla iz sela u gradove. Posledica toga bila je promena demografske strukture gradova koja je donela i promenu politicke strukture, politicke organizacije, ali i promenu politicke kulture. Neobrazovani i nisko obrazovani radnici postaju ucesnici politickog zivota koji se bore za svoja osnovna prava, ali u skladu sa svojom kulturom i svojim shvatanjem sveta. Kao posledica ovih kretanja, javno mnenje se od obrazovanih staleza (koji su ga uglavnom sacinjavali tokom 18. veka) pomera ka plebsu, neobrazovanom i nisko obrazovanom narodu koji se tek bori za gradjanska, politicka i socijalna prava.
Veoma znacajan za ovaj proces je fenomen inflacije javnog diskursa. Dok je u ranom periodu uspona gradjanstva retka nezavisna stampa predstavljala istinski revolucionarno oruzje koje je vodilo ka transparentnosti i argumentovanoj kritici u politici (a sto je takodje znacajno u svakoj klasicnoj represivnoj diktaturi – recimo institucija samizdata u SSSR-u), danas smo suoceni sa jednim totalitarizmom obilja u informisanju. Podrucje informisanja postalo je jedna od najprofitabilnijih svetskih industrija, a informacija je postala roba kao i svaka druga, koju treba prodati vodeci pre svega racuna o reklami, dizajnu i pakovanju. Danasnji totalitarizam obilja nas takodje odvraca od pravog informisanja, kao sto to cini i represivni totalitarizam. Dok ovaj drugi to cini uskracivanjem informacije, ovaj prvi to radi bombardovanjem, inflacijom informacija sa svih strana, koja obesmisljava sam proces informisanja. Suoceni smo sa neverovatnim uvecanjem broja reci i informacija koje nam se svakodnevno, sa svih strana plasiraju i sve to vodi tome da pojedina vredna i znacajna rec (na koju bismo mozda mogli da se usredsredimo i da je promislimo kad bi nam se servirala na miru), argument, informacija nestaje, tone i bledi u moru drugih, slicnih ili beznacajnih utisaka koji nas okupiraju, napadaju, uzjahuju, stiskaju i tako nam otupljuju i blokiraju cula i razum.
Sve ovo vodi ka neprestanom jacanju propagande u sferama koje se jos uvek eufemisticki nazivaju informisanje. Propaganda (ukljucujuci i reklamu u svim oblicima) danas spada medju najjace industrije, medju najprofitabilnije privredne grane. Zakljucujemo da je politicki diskurs iz sfere argumentacije u poslednjih dvesta godina, a narocito tokom druge polovine dvadesetog veka, presao skoro potpuno u sferu propagande. Dokaz tome je da politicari sve vise lice na pop-zvezde, a tako se i ponasaju jer publika to trazi od njih. Vec je Ajzenhauer¹⁰ bio prvi predsednik koji je unajmio PR-agenciju u svojoj predizbornoj kampanji i od tada je predsednik roba koju treba prodati biracima. Kenedi i Nikson su pristali da ih nasminkaju pred cuveni televizijski obracun. Boris Jeljcin je uprkos svom nagrizenom zdravlju tokom kampanje 1996. godine morao da skace uz rokenrol. Ovu tendenciju, cini se, najdalje je sledio Bil Klinton sa sviranjem saksofona i sirenjem predstave o sebi kao plejboju, »savremenom« coveku koji je pusio marihuanu, »ali nije uvlacio«, ciji su zivot i ljubavne avanture godinama punile casopise zute stampe itd.¹¹
Ovako veliki znacaj propagande i reklame povezan je sa fenomenom potpuno okupirane privatnosti.¹² Umesto istinske privatnosti, slobode i autonomije, u savremenim drustvima dominiraju pseudoprivatnost, pseudosubjektivnost i pseudoautonomija, tako da su i ta drustva pseudoliberalna. Ne samo javnost vec i privatnost, koja je veliki ideal zapadnog liberalizma, potpuno su okupirane od strane svemocnog trzista. Postoje dva moguca vidjenja, dve koncepcije individualne slobode; jedno je sloboda kao dozvola (licence), a drugo je sloboda kao autonomija ili nezavisnost (independence). Prva koncepcija je klasicnija, prosvetiteljska i polazi od verovanja da se ljudi radjaju kao osobe, koje tokom svog zivota nuzno postaju autonomne, samosvesne i zrele osobe i koje same uvek najbolje znaju sta je za njih dobro. Prema ovoj koncepciji zadatak drzave je samo da se ne mesa u delovanje individue, te da je sprecava da povredi druge, odnosno da postuje individualnu slobodu sve dotle dok ona ne ugrozava plauzibilne tudje slobode (sto je varijanta Milovog harm principle). Ova koncepcija je usmerena samo na formalne oblike slobode i stoga je bila podlozna veoma snaznim kritikama tokom 19. veka zato sto je propustala da uvidi koji su sadrzinski oblici te slobode. Kritikovana je koncepcija subjekta kao apsolutne, nedodirljive, samosvesne lajbnicovske monade i ukazivano je koliko su ljudi podlozni raznim uticajima, odnosno sta sve utice na profil, oblikovanje i sadrzinu »subjekta«.¹³ Druga koncepcija slobode upravo polazi od rezultata pomenute kritike i integrise znacaj teme obrazovanja subjekta. Prema njoj, sloboda je autonomija, ali subjekat se mora obuciti, pripremiti i nauciti da se ponasa kao autonomna i svesna osoba, kao autohtoni politicki subjekat. Zadatak drustva i drzave jeste upravo da ga preko skolskog i drugih vrsta obrazovanja pripreme za ulogu autonomnog subjekta i svesnog gradjanina (naravno, koliko je to moguce).
Ako sagledamo funkcionisanje savremenog zapadnog sveta uvidecemo da prva koncepcija izrazito dominira upravo zbog vec iznete teze da popularna kultura sve vise vrsi funkciju obrazovanja i vaspitavanja. Zahvaljujuci ovom procesu dobili smo prelaz »od publike koja rezonuje o kulturi ka publici kao potrosacu kulturnih dobara«.¹⁴ Gotovo sva kultura se spusta na nivo masovne kulture da bi bila prijemcivija sto vecem broju potrosaca. Usmerava se na najnize strasti i povladjuje najnizim potrebama trzista. Umesto formiranja za autonomiju, za misljenje i prosudjivanje, ljudi se formiraju za potrosnju i ispovedanje ideologije.
Uvidjamo da proces formiranja ljudi, koji se vrsi preko sredstava masovne komunikacije i popularne kulture, omogucava izvanredno kontrolisanje i upotrebu podanika jer se istovremeno formiraju i pacifikovani, ideoloski usmereni podanici i zahvalni potrosaci: formiranje politickih stavova odvija se paralelno i istovremeno sa formiranjem (pseudo)potreba.
Presudna je, naravno, uloga masovnih, popularnih (pre svega elektronskih) medija, preko kojih se:
1) plasira aktuelna informacija biracu i to u obliku lepo i atraktivno upakovane propagande tako da i informativni programi poput CNN-a sve vise lice na TV-sapunice, video-igrice ili naucno-fantasticne serijale, sto ce reci da se gubi razlika izmedju informativnog programa i klasicne pop-kulture, i
2) individua se unapred formira sa takvim sistemom vrednosti i takvom percepcijom koji joj omogucavaju da bude prijemciva za ideologije u okviru kojih onako plasirana informacija dobija pun znacaj.
Danas se cesto susrecemo sa fenomenom »kraja svih ideologija« i sa navodnom depolitizacijom i neutralizacijom unutar opsteg konsenzusa. Medjutim, radi se zapravo o izrazito politickom konceptu navodne depolitizacije i navodne deideologizacije gde se u stvari namece samo jedna ideologija, ideologija hedonisticke, konformisticke potrosacke kulture. Gradjanin, covek, sveden je samo na dimenziju potrosaca, a javnost je populus, masa cija je refleksivna distanca abolirana, a privatnost okupirana. Reklama i popularna kultura nas ne ostavljaju same nigde, ni na jednom mestu: npr., ceo gradski prostor je prekriven, okupiran bilbordima, napisima, slikama, panoima i drugim propagandnim materijalom kojim se izvesna roba neprestano izlaze, namece, vuce nas, nabacuje se. Nije slucajno sto ove metafore lice na ponasanje prostitutki. Mi zapravo zivimo u gradovima u kojima se roba neprestano prostituise, na svakom koraku i na svakom mestu pokusava da nas zavede i da nas ubedi da su njene usluge nuzne i najkvalitetnije i da je svakako moramo upotrebiti, uz izvesnu nadoknadu.
Kulminacija ovih tendencija je prisustvo radija i televizije ne samo u kuhinji (svaka americka domacica radi poslove gledajuci televiziju) vec i u kupatilu i toaletu (ko ne masta o tome da se kao Al Pacino u filmu »Skarfeis« zavali u dzakuziju pred kojim se nalazi nekoliko televizijskih ekrana – zasto bi se tokom kupanja lisavali svoje najomiljenije zabave?)
Dejvid Risman je u svom delu Usamljena gomila ukazao na to da masovna sredstva zabave od malena vaspitavaju decu da budu potrosaci (vestacko stvaranje potreba je osnova savremene kapitalisticke ekonomije; proizvodnja i potrosnja, unistavanje proizvoda kako bi se stvarala potreba za novim koji ce opet biti unisteni, moraju se obavljati kao na traci iz Caplinovih »Modernih vremena« i to sto je moguce brze. Od te brzine zavisi produktivnost, zavise plate, standard, koji omogucuje da se sto vise toga kupi i potrosi itd.¹⁵). Ovo manipulisanje decom je takodje nemoralno i nepravedno, ali nikome ne pada na pamet da digne glas protiv toga. Sve se to, kao i u slucaju odraslih, podvodi pod zabavu koja se, je l’, deci mora pruziti. Trziste neprestano stvara nove decje junake koji pokrecu citavu industriju podrzavanu od medija stvaranom histerijom. Pomenimo ET-a, Nindza kornjace, Hi-mena, Barbiku... Trenutno je u Srbiji prava pomama za malim Hugom, jednozubim crtanim junakom prvog interaktivnog kviza koji se svakog radnog dana odvija na BK televiziji. Deca najpre trose veoma skupe impulse mobilnih telefona dok pokusavaju da pomognu Hugu da oslobodi svoju Hugolinu i decu od zlih uzurpatora; zatim sledi kupovina Hugombona (Hugo-bombona), Hugolade (Hugo cokolade) i Hugo-sladoleda, sve to podrzano agresivno reklamiranom nagradnom igrom, a tu spada i mnostvo drugih proizvoda i dzidza-midza koje nose neodoljivi Hugov lik (kape, solje, majice, carape, olovke, znacke, igrackice, kantice za pesak, lopte, gacice, kupace gacice, sveske, bojice, fascikle, blokovi za crtanje, bojanke, trenerke itd. Ako se nesto od ovoga jos nije pojavilo u prodaji, ne brinite, brzo ce; samo ako Hugo i dalje bude atraktivan. Ovim se prosto ponavlja obrazac koji na zapadu savrseno funkcionise i uz male varijacije obnavlja se sa svakim novim decjim junakom). Nakon Huga doci ce faza opcinjenosti igricama, najk-patikama, farmerkama, cd-ovima i logicno, kad se odraste, skupim automobilima, odelima itd., kada umesto Huga idoli budu Tom Kruz, Bil Klinton, Dzenifer Lopez. Svejedno: on/ona je vec savrseno formiran potrosac, isto kao sto je i savrseno istesan propagator interiorizovanih politickih ideologija.

Analiza primene ideologije

U ovom delu bavicemo se analizom primera koji bi trebalo konkretno da ilustruju sta su zapravo pop-politika i pop-ideologija i kako one deluju.
Ako se prisetimo marksizma, koji je na ovim prostorima dugo vremena bio oficijelna ideologija, seticemo se da je iz celokupnog Marksovog dela (i iz konteksta diskusija i polemika koje je on vodio sa promoterima drugih ideologija i pogleda na svet) bilo izvuceno nekoliko krilatica, fraza (poput klasne borbe, diktature proletarijata, odumiranja drzave, odnosa baze i nadgradnje, odnosa proizvodnih snaga i proizvodnih odnosa...) koje su tako postvarene, fetisizirane i ucinjene ideoloskim mantrama koje su se nemilice hipnoticki ponavljale bez ikakvog razumevanja njihovog konkretnog znacenja. Nazalost, potpuno isti proces susrecemo danas u vezi sa navodno neoliberalnom ideologijom. Iz bogatog nasledja liberalne politicke misli izvuceno je nekoliko mantri koje se univerzalno ponavljaju u dnevno-politickom, zurnalistickom, ideoloskom diskursu, a sto je najgore taj plitki, redukcionisticki, restriktivni i stoga po duhu direktno antiliberalni diskurs pocinje da ovladava i akademskim prostorom. Najcesce pominjane mantre su sledece:
• ljudska prava
• multikulturalizam
• tzv. civilno drustvo (sto je kod nas dominantan ali pogresan prevod engl. civil society, odnosno lat. societas civilis – ne radi se o drustvu civila jer to nista ne znaci vec o drustvu gradjana, o gradjanskom drustvu. Hobsov De cive znaci O gradjaninu /citizen/ a ne O civilu)
• globalizacija
• slobodno trziste
• nenasilno resavanje konflikata
• afirmacija navodne drugosti, manjinskih grupa... i sl.¹⁶
Svi ovi pojmovi veoma su bogati razlicitim znacenjima i u razlicitim kontekstima mogu imati potpuno razlicite konotacije. Njihovo konkretno znacenje moguce je odrediti samo u kontekstu. Ako pogledamo sta se pod svakim od njih podrazumeva u svakodnevnom zurnalistickom diskursu videcemo da im se pridaju apstraktna ideoloska znacenja, najcesce potpuno razlicita od onih koje imaju u ozbiljnom istrazivackom diskursu. Analizirajmo ove disparatnosti kod nekih od ovih pojmova. Npr., pojam multikulturalnosti ili multikulturalizma. Kod najznacajnijeg teoreticara ovog pojma, Kanadjanina Vila Kimlike, multikulturalizam znaci institucionalno odvajanje kulturnih zajednica unutar jedne politicke zajednice, radi ocuvanja i zastite njihovog posebnog identiteta.¹⁷ U ovom ustaljenom ideoloskom diskursu multikulturalizam, medjutim, znaci upravo obrnuto: opste kretanje i mesanje kultura, melting pot, u kojem u procesu globalizacije razlike nestaju u jednoj utopijskoj proliferaciji kultura (a sto zapravo vodi unistavanju svih kultura sem globalne potrosacke). Ono sto se naziva multikulturalizmom je zapravo interkulturalizam. Apstraktno receno, te dve stvari se razlikuju kao Evropska unija od SAD-a, odnosno metaforicno receno kao princip mesane salate (gde razlike ostaju, gde se upravo afirmisu radi boljeg ukusa) od principa melting pota (gde se razlike planski tope). Drugi primer je primer ljudskih prava. Kod ozbiljnih teoreticara, kao sto je Ronald Dvorkin, ljudska prava su shvacena kao moralni (u smislu u kojem je pravo uvek usmereno na svoj moralni izvor) sudovi koji se donose unutar odredjene politicke, kulturne i pravne zajednice u kojoj pojedinci imaju bar formalno jednak polozaj i u kojoj negativna prava idu zajedno sa pozitivnim pravima, tj. pravima na participaciju u odlucivanju o politickim i pravnim ustanovama.¹⁸ S druge strane stoji zurnalisticki diskurs o pravima kao ontoloskim sablastima koja navodno vaze univerzalno, nezavisno od granica i politickih uredjenja, a time se zapravo o njima nista ne kaze. Sta »ljudska prava« mogu znaciti za ljude koji zive u marginalizovanim, eksploatisanim i od multinacionalnih kompanija sistematski unistavanim zemljama Afrike u kojoj je ogroman broj stanovnistva gladan i ostavljen bez elementarnih sredstava za zivot? Kome se oni mogu obratiti za zastitu svojih ljudskih prava? Ovo je dokaz da iza apstraktnog univerzalistickog diskursa o ljudskim pravima ne stoji nikakva smislenost bas zato sto ne postoji nikakva obaveznost. Pomenimo ovde jos primer globalizacije. U akademskom diskursu ustalila se definicija globalizacije koju je ponudio Entoni Gidens i koja kaze da je globalizacija »intenzifikacija drustvenih odnosa sirom sveta, koja povezuje udaljene lokalitete na takav nacin da se lokalna desavanja oblikuju dogadjajima koji se odvijaju mnogo milja daleko i vice versa«.¹⁹ Medju fenomene koji karakterisu ovako odredjenu globalizaciju Dejvid Held je ubrojao mnoge odnose kreirane globalizacijom ekonomije: ekspanziju transnacionalnih veza koje stvaraju nove forme kolektivnog odlucivanja, razvoj medjuvladinih i kvazisupranacionalnih institucija, intenzifikaciju transnacionalnih komunikacionih sistema i razvoj novih regionalnih i globalnih poredaka.²⁰ Umesto toga, dnevno-politicki pojam globalizacije pretvara se u shvatanje po kojem se zapravo vrsi unifikacija svetskih pravnih odnosa pod diktatom SAD (preko kvaziglobalnih institucija kao sto je Svetska trgovinska organizacija), u onoj meri u kojoj je to potrebno nesmetanom prodoru zapadnog kapitala, dok se s druge strane siri neravnopravan tretman razlicitih nacija i zemalja tako sto se ovi propisi tumace potpuno kazuisticki, neuniverzalno i selektivno. Npr., zapadne zemlje forsiraju osnivanje ad hoc tribunala na kojima se prema ad hoc propisima raspravlja o grehovima samo pojedinih regiona, a istovremeno iste te zemlje »dosledno« odbijaju da ratifikuju pre tri godine donetu odluku o osnivanju stalnog, univerzalnog medjunarodnog suda za ratne zlocine (International Criminal Court) koji bi zaista bio supranacionalni i koji bi vodio istinskoj unifikaciji pravde na globalnom nivou. Ovi dvostruki standardi nam se, prema pomenutom zurnalistickom diskursu, namecu kao sasvim normalni, te se globalizacija zapravo posmatra kao »ono sto kazu i preporuce zapadne zemlje (tj. SAD)«.
Kao sto smo to pokazali, umesto da se pomenuti fenomeni ozbiljno, na istinski univerzalan i razlozan nacin tumace, studiraju i primenjuju, njihova apstraktna, fetisizirana forma, ogoljena u besmislenu mantru, kvazireligiozno i ideoloski se namece najsiroj populaciji. Zbog cega se ovo desava? Tajna se nalazi u mitoloskom karakteru koji je politika zadobila tokom poslednjih sto pedeset godina. Karl Smit je analizirajuci ove procese mitologizacije politike u devetnaestom veku dosao do uvida da pojednostavljenje vodi pojacavanju intenziteta, odnosno snage neke teorije ili ideologije kao mobilizatorskog i homogenizirajuceg sredstva politickog delovanja. Ako je, kao sto smo to gore primetili, promena strukture javnog mnenja vodila ulasku mase na pozornicu, to znaci da je argumentovana diskusija i studiozna razlozna dijaloska razrada pojmova i argumenata morala da napusti pozornicu, a da su je zamenile redukovane, kratke, efektne i zapaljive politicke krilatice koje se lako formulisu i jos lakse sire u masi. Cilj svakog politicara postala je sto laksa prihvatljivost parola i simplificiranih ideologija koje zastupa.
Liberalni ideali se fetisizuju, odvajaju od svoje prave sadrzine i pretvaraju u mantre koje samo navodno afirmisu liberalne principe a zapravo funkcionisu kao pojednostavljena i utoliko intenzivnija mito-politicka i ideoloska orudja. O dilemama povezanim sa ovim procesom na zanimljiv nacin pisao je Ivan Colovic u eseju »Retorika mira?«.²¹ Ovaj autor najpre citira hrvatskog autora Ivu Zanica koji opisuje recepte iz »politicke kuharice«: »Jedan od njih upucuje kako obavezno valja potisnuti jasno znacenje rijeci i iskaz preudesiti u sugestivan ritam i cist zvuk, jer to je ono sto u masovnom slusateljstvu budi snazne osjecaje i potice mastu, a recenica dobiva liturgijsko-obredno znacenje i pamti se iskljucivo kao efektna forma. Buduci da je njome stvarnost korjenito pojednostavljena, ucinak nece izostati, jer jednostavnost je najopojnija«. Prema Zanicevom shvatanju, formula ili–ili je neprimerena politicaru u jednom tolerantnom demokratskom drustvu. Medjutim, Colovic zabrinuto ukazuje na neefikasnost antiratnih slogana na ovim podrucjima, i tu se priblizava zabrinutosti nekih francuskih autora za neefikasnost racionalne borbe i rasprave sa rasistima u zapadnim zemljama. Zanimljivo je da kao lek neefikasnosti takvog govora pisci koje Colovic navodi (Pjer-Andre Tagijef, Olivije Rebul i Lionel Belanze) »nastoje da opravdaju sa etickog i politickog stanovista, upotrebu nekih sredstava za postizanje tog uticaja, nekih sredstava retorickog ubedjivanja, koja se inace smatraju neodvojivo vezana za tip komunikacije svojstven antidemokratskom i autoritarnom drustvu«. Belanze se zalaze za »zdravo ubedjivanje«, a Rebul afirmise tezu da se slogani i propaganda mrznje mogu pobediti i suzbiti samo opozitnim sloganima i kontrapropagandom. I sam Colovic prihvata da se ovakvi slogani ne smeju otpisati, te da se kultura sugestivnog govora u propagiranju tzv. jezika mira mora ozbiljno shvatiti.
Kao orudje pop-politike, za nametanje pop-ideologije, koriste se svi vodeci mediji i oblici masovne kulture i umetnosti: televizija (posebno serije, sapunice, tele-novele, kvizovi), radio, popularna muzika, umetnicka muzika, rok-muzika, umetnicki i populisticki filmovi, stripovi, pozorisna umetnost...
Politicki i ideoloski potencijal masovne kulture i umetnosti poznat je od davnina. Zanimljivo je da je muzika uvek bila veoma bitna za organizovanje politickog i drustvenog zivota. Jos kod starih Grka muzika je bila legitimni i fundamentalni deo paideie: koristila se za smirenje strasti i oblikovanje duse, odnosno kao protivteza grubosti i fizickoj cvrstini, koje su nastajale usled fizickih vezbi. I Pitagora i Platon²² posebnu paznju su posvetili ovoj drustvenoj funkciji muzike. Ovaj drugi bio je u tolikoj meri opsednut ideoloskim smislom umetnosti (muzike, tragedije, slikarstva) da je ostao u istoriji poznat kao prvi koji je zahtevao cenzuru odredjenih vidova muzickog stvaralastva, tj. eliminisanje i zabranu onih muzickih lestvica koje preterano uzbudjuju dusu i pokrecu strasti.
Francuski mislilac Zak Atali, koji se posebno bavio ovim politickim aspektom muzike, upozorava nas da je Karlo Veliki svoje carstvo uoblicio uvodeci svuda gregorijansko pevanje, cak i uz pretnju oruzanom silom. Muzika je na taj nacin vrsila ideolosko fundiranje carstva i bar delimicnu unifikaciju raznorodnih podanika. Ideja harmonije nuzna je svakoj vlasti zato sto uoblicuje neartikulisanu disperzivnu buku i na taj nacin namece podanicima ideju poretka.²³ Od 14. do 16. veka muzicari su ziveli na dvorovima i zvali su ih menestrelima, od ministerialis – cinovnik. Dajuci jedan istorijski pregled politickog tretmana muzike Atali kaze: »Kao prevashodna aktivnost masa, muzika je kao i gomila, u isti mah i preteca i neophodna kao potvrda legitimnosti, rizik koji svaka vlast mora podneti ako pokusa da je usmerava«. Buka nuzno postoji u svakom drustvu bas kao i politicki potencijal naroda. Represivna vlast ce jednako tretirati oba fenomena, potiskivace ih i gusiti. A pametnija vlast ce priznati njihovo nuzno postojanje i tezice da ih kontrolise oblikujuci ih, dajuci im prihvatljivu formu i cak pokusavajuci da na taj nacin jedan potencijalno subverzivan potencijal i energiju okrene u svoju korist. Masovni politicki potencijal pametna vlast kanalise na neki nacin koji joj omogucava i cak pojacava legitimitet, a buku oblikuje u prihvatljive forme muzickog izrazavanja. Kod oba fenomena prisutna je dijalektika rizika. Obe stvari imaju energetski potencijal koji se lako moze razliti u pravcima nepozeljnim i opasnim za vlast. Stoga se neprestano moraju nadgledati i kanalisati. Muzika je masovna, nosi poruku, kanalise zelje, vrsi funkciju rituala, mobilise, unificira, usmerava, podstice, stoga svaka vlast zeli da je nadgleda, usmerava i koristi. Svaka umetnost, kao i svaka muzika, nosi u sebi dijalektiku deskripcije, promovisanja odredjenog politickog i drustvenog poretka, ali i potencijala kritike, osporavanja, subverzivnosti (deskripcija, pobuna, protest, prorostvo, najava, izdanak, samo su neki od odnosa u kojima umetnost i kultura mogu stajati prema politickom sistemu). Pametna i obazriva vlast svesna je te dijalektike i stoga tezi ne samo da afirmise oblike muzickog i umetnickog govora koje je ona proizvela, vec i da subverzivne govore kontrolise integrisuci ih u drustveni monolog viseg tipa. Najveci problem za savremenu vlast, u vreme kada se zbog izuzetne dinamicnosti protoka informacija stvari mogu veoma brzo razvijati, jesu marginalni govori, koji vrlo lako i brzo mogu dospeti u centar i napraviti problem. Stoga je veliki zadatak ne ostaviti nista na margini, prepoznati ga jos u povoju i ukljuciti u Sistem kako bi se pacifikovala njegova subverzivna energija. Upravo zato je kapitalisticka vlast skoro savrsena jer svaki diskurs, pa i subverzivni, moze bez problema da integrise i da cak na njemu napravi profit, a od glavnih aktera stvara pop-zvezde koje korumpira, profanise i tako dezavuise i pacifikuje.
Kapitalizam je, kao i nacionalizam, sistemska ideologija, ideologija dubljeg i fundamentalnijeg tipa nego sto su to klasicne politicke ideologije poput liberalizma, socijalizma, konzervativizma i sl. Njega ne zanima sama poruka koliko nuzna integracija te poruke u sistem, jer ako poruka, ma kakva ona bila, zeli do nekog da dodje ona pretenduje na sto vecu masu, a onda su joj potrebna sredstva masovne komunikacije, nove tehnologije i sve ostalo sto cini bit savremenog kapitalizma, tako da se na kraju bilo kakva (meta)naracija ili ideologija svede na novac i prodaju »lepo upakovane poruke«.
Izvanredan primer klasicne pop-politike je primer hladnog rata vodjenog izmedju SAD i SSSR-a. Britanska istoricarka Frensis Saunders uradila je briljantnu studiju o brojnim aspektima ovog fenomena i objavila je 1999. godine pod nazivom Ko je platio lulasa? – CIA i kulturalni hladni rat.²⁴ Sledeci deo nase price bice inspirisan njenom knjigom. Navescemo brojne primere koje je Saundersova analizirala kako bismo ilustrovali tezu da svi oblici popularne kulture i umetnosti mogu biti (zlo)upotrebljavani u politicko-ideoloske svrhe.
Knjiga je pre svega okrenuta aktivnostima cuvenog Kongresa za kulturnu slobodu, koji je bio sastavljen od mnostva najvidjenijih evropskih intelektualaca koji su se zalagali i borili za slobodu kulturnog izrazavanja. Organizacija je nominalno bila nezavisna i borila se za kulturne slobode u celom svetu, a zapravo je sve vreme iza njenog rada stajala americka Centralna obavestajna agencija koja ju je koristila kao oruzje u propagandnom ratu protiv sovjetske imperije. Kongres je bio finansiran preko mnostva filantropskih fondacija (kao sto je bila Ferfild fondacija), a koje su novac dobijale direktno od Agencije. Zanimljivo je da je mreza propagandnih radio-stanica Radio slobodna Evropa formirana pod okriljem Kongresa 1950. i da je veoma brzo emitovala program na 26 jezika.
Kulturkampf koji je CIA vodila preko Kongresa i srodnih organizacija bio je usmeren na pridobijanje evropske, posle Drugog svetskog rata uglavnom marksisticki orijentisane inteligencije (i u zapadnoj i u istocnoj Evropi), i na pobijanje u Evropi veoma rasprostranjenog misljenja da su Amerikanci primitivni kulturni varvari, rasisti, kapitalisticki fanatici i sl. (Ovakva slika o Amerikancima u zapadnoj Evropi rezultat je, opet s druge strane brizljivo i snazno vodjene sovjetske propagande tokom tridesetih godina koja se odvijala preko sindikata, feministickih organizacija, radnickih udruzenja, omladinskih organizacija, mnostva casopisa.) Strategija je bila da se najpre pridobiju NCL (non-communist left, nekomunisticka levica) strukture, dakle razocarani komunisti i »revizionisti«, zatim da se preko njih deluje na elitu, pre svega evropskih zemalja, koja bi zatim ostvarivala uticaj na mase. U ovom periodu koji Saundersova obradjuje Agencija je fakticki vrsila funkciju ministarstva kulture i kulturnog atasea SAD. Sredstva preko kojih je ova akcija sprovodjena su mnogobrojna: knjige, filmovi, teatar, apstraktna likovna umetnost, seminari, konferencije, festivali, nagrade...
Umesto propagirane kulturne slobode svih oblika stvaralastva, vrsena je brizljiva selekcija americkih i drugih umetnickih proizvoda pri cemu su odredjeni autori potiskivani i uklanjani iz biblioteka, knjizara i americkih kulturnih centara dok su drugi favorizovani i nametani, izdavastvo njihovih knjiga je podrzavano i dela su im propagirana. Pravljene su liste knjiga koje se propagiraju u Evropi (tu spadaju, npr., Pasternakov Doktor Zivago i knjiga Milovana Djilasa Nova klasa) i liste autora i knjiga koje su ocenjene kao dekadentne i kao proizvodi koji sire ruznu sliku o Americi. Medju potiskivane, odnosno autore knjiga ciji je izvoz za Evropu zabranjivan, spadaju i takva imena kao sto su Stajnbek, Fokner i Sinkler-Luis.
Takodje je zanimljivo i stalno nametanje teze da istinska umetnost moze cvetati samo u slobodnim demokratijama. Ova teza je izrecena od strane americkog predsednika Ajzenhauera i zatim nemilice propagirana od strane PSB-a te kao takva prihvacena od mnostva »liberalnih« intelektualaca sirom sveta. Teza je, nazalost, veoma sumnjiva i povodom svoje empirijske relevantnosti i povodom teoretskog opravdanja. Sto se tice empirijske nerelevantnosti pomenute teze, valja ukazati na to da je tek mali broj zajednica u relativno kratkom vremenskom periodu imao prilike da zivi u demokratskom uredjenju, a da je prava i bogata umetnost stvarana u svim mogucim drustveno-politickim sistemima. Nikolaj Berdjajev je takodje dobro uvideo da najzanimljivija moderna umetnost nije stvarana u demokratskoj Engleskoj devetnaestog veka vec u nestabilnim italijanskim renesansnim tiranijama. Sto se tice teorijskog opravdanja, teza je u najmanju ruku sumnjiva ili jednostrana. Ona pretpostavlja da je umetnost prost, nesputan izrazaj ljudske kreativnosti koja opisuje harmoniju i sredjene odnose oko sebe. Medjutim, nama se cini da je makar podjednako relevantno shvatanje koje vidi umetnost kao pobunu protiv okova koji vezu coveka, te i kao potrebu za uspostavljanjem sopstvenih poredaka nasuprot haosa koji umetnika okruzuje. Ako se podje od takvih uvida onda ispada da su diktature, tiranije, revolucije i drugi nestabilni dinamicni poreci u kojima se otvaraju nove mogucnosti, nove perspektive i brzo iz korena preokrecu stvari, daleko zanimljiviji za umetnika nego stabilne, dosadne mediokritetske liberalne demokratije koje karakterise visoki stepen konsenzusa ali i visoki uniformizam. Ako se prisetimo grcke mitologije seticemo se da se svaki kosmos/poredak/red radja iz haosa.
Posebno poglavlje knjige Saundersova je posvetila radu Agencije u Holivudu. Filmska industrija je zbog masovnosti svojih potrosaca, ogromne popularnosti glumaca koji sluze kao identifikacioni modeli, i stoga velikih mogucnosti ideologizacije i manipulacije, bila od izuzetne vaznosti za hladni rat. Medju najvaznije ljude povezane sa Agencijom Saundersova ubraja Dzona Vejna, Dzona Forda i Sesila de Mila. Godine 1955. sprovedena je tajna operacija koja je imala za cilj da se odredjene teme (sloboda i sl.) sto vise afirmisu u holivudskim filmovima. Vitni Trast je radio kao Agencijin specijalni koordinator, politicki savetnik mnogih reditelja.
Jedan od najzanimljivijih pop-ideoloskih fenomena kojeg se i Saundersova dotice je fenomen prekrajanja odredjenog pripovedackog umetnickog dela prilikom njegove ekranizacije. Ovo nasilnistvo nad originalnom pricom obicno se pravda »umetnickim slobodama filmskih autora« i govori se o »drugacijem, savremenijem citanju« razmatranog dela. Saundersova nam daje dva primera u kojima je ova sloboda stvaralastva bila eufemizam za nasilno prepravljanje dela protiv izricite naredbe originalnog autora. Radi se o ekranizaciji dela Dzordza Orvela. Zgadjen kretanjem svetskih poslova, Orvel je tokom 40-ih napisao dva, sada vec klasicna dela – Zivotinjsku farmu i 1984. – u kojima je zeleo da upozori na totalitarne tendencije koje se jednako uvidjaju svuda po svetu bez obzira na normativnu prirodu politickih sistema i koje su direktno usmerene na suzbijanje i ono malo slobode sto je ljudima ostalo. U ovom drugom delu, narocitu paznju usmerio je na sve veci manipulativni potencijal masovnih medija.
Godine 1951. zapocet je rad na snimanju crtanog filma po motivima Zivotinjske farme. Snimanje crtaca finansirala je CIA, a pomenuti PSB je radio na pisanju scenarija tako da je kraj namenski i protiv zamisli samog autora promenjen. Orvel je u delu jednim hiperrealistickim i haoticnim zavrsetkom hteo da upozori na opste ludilo koje sve zahvata i u kojem se vise ne pravi razlika izmedju »kapitalistickih« ljudi i »komunistickih« svinja koje jednako eksploatisu svoje nize zivotinje, odnosno nize klase. Gospodin Pilkington, kao predstavnik kapitalista, cestita svinjama (komunistima) »na oskudnim obrocima, dugom radnom danu i nemilosrdnosti koju je primijetio na Zivotinjskoj farmi«.²⁵ Sest svinja i sest ljudi sedi za stolom u potpunom razumevanju. Problem nastaje kada prilikom kartanja vodja svinja i vodja ljudi istovremeno odigraju pikovog asa, sto je briljantna metafora za shvatanje poslovanja u oba tabora. Orvel zavrsava knjigu cuvenim pasusom: »Dvanaest glasova bijesno je vikalo, i svi su bili jednaki. Sada je bilo jasno sta se promijenilo u izgledu svinja. Pogled zivotinja koje su stajale napolju klizio je od svinje do covjeka; ali vec je bilo nemoguce raspoznati tko je svinja, a tko covjek«. Ovo izjednacavanje kapitalisticke dekadencije i kapitalisticke eksploatacije sa komunistickom korupcijom, koje cini poentu Orvelove price i opisuje univerzalnu prirodu moci, u filmu je potpuno izbaceno. Ljudi se u filmu gotovo i ne srecu, pa je cela prica fokusirana samo na komunisticke oblike totalitarizma, a kraj je izmenjen tako da se druge, potcinjene zivotinje organizuju i izvedu uspesnu kontrarevoluciju, sto je bila jasna poruka koja se slala preko Zavese.
Prilikom prve ekranizacije 1984. kraj je promenjen uprkos direktnoj i izricitoj Orvelovoj zabrani. U svom delu Orvel kritikuje sva masovna propagandna drustva i ne ostavlja prostora za nadu i veru da se nesto moze promeniti nabolje. Logika sve masovnijeg sistema je neumoljiva bez obzira na ideoloske oblande: nemoguce je odbraniti se od Velikog brata, jezika i logike masovne kulture i masovnih medija. Umesto toga, na filmu je insistirano da se radi samo o komunistickim, totalitarnim drustvima i menja se kraj u smislu da Vinston Smit moze sacuvati svoju ljudskost i da biva ubijen tek nakon sto povice »Dole veliki Brat!«. Kao i prilikom silovanja Farme i ovde je direktno promenjen smisao i poruka autora kako bi se jedno snazno, umetnicko delo sa obeshrabrujucim i depresivnim krajem, koji je imao nameru da upozori na sve univerzalne podsistemske manipulacije ljudima, pretvorilo u pateticnu ideolosko-politicku pricu koja nasuprot originalnoj ideji deli svet na »Njih neslobodne« i »Nas slobodne« i poziva njih neslobodne da postanu slobodni kao sto smo mi.
Briljantan primer konzervativne deskripcije vladajuce ideologije je Madonin spot za prvi singl sa istoimenog albuma »Mjuzik«. U njemu se u kondenzovanom obliku, kod jednog istinskog savremenog umetnika, moze naci kompletna deskripcija 90-ih, odnosno ideala koji su tokom te decenije iskonstruisani i nametani; iza svega stoji potpun hedonizam i konformizam koji olicava vreme navodnog izmirenja unutar zapadnih zemalja u kojima su unutrasnji konflikti daleko manji nego prethodnih decenija upravo zbog pomenute depolitizacije ovih drustava. Pokusajmo da taksativno nabrojimo ono sto vidimo u Madoninom spotu iz kojeg nam se porucuje da navodno »muzika cini da burzoazija postane buntovnicka«:
• Najpre susrecemo afirmaciju tehnokulture kao izraza i proizvoda tog hedonizma i konformizma 90-ih, a u obliku reciklaze sljasteceg disko fazona 70-ih (reciklaza je inace jos jedno od opstih mesta 90-ih; ona govori o nedostatku novih ideja, ali i o smrti svih drugih ideologija osim potrosacke koja sa refleksijom i distancom reciklira stare ideologije pri cemu upravo tom distancom svesnog, kontrolisanog ponavljanja oduzima nekada ozbiljno shvatanim ideologijama i pokretima zivost, snagu, izvornost pa i bazicni smisao, pacifikujuci ih i na kraju praveci profit od njih. Fakticki se svi predjasnji pokreti, kao i svaka politicnost ismejavaju i prikazuju kao potpuno »Off, passe ili demode«);
• Mesavina raznih medija i izrazajnih umetnickih formi koje donose izuzetnu dinamiku jednom proizvodu: igrani film, animirani film, specijalni digitalni, vizuelni efekti, kompjuterska animacija;
• Afirmacija zene kao superheroja. Madona je predstavljena kao super-woman u crtanom filmu, koja ocas pretuce momke koji prave probleme, zatim isutira muskog di-dzeja i simbolicki preuzme njegovu ulogu na kultnom zanrovskom mestu 90-ih – di-dzej pultu; u spotu je prisutna potpuna dominacija amazonskog zenskog pisma – zene su na svim bitnim mestima: i striptizete u klubu, i korisnice njihovih usluga, i di-dzejevi i superheroji, i bogate vlasnice luksuznih automobila dok su muskarci redukovani na posao izbacivaca, vozaca i zabavljaca;
• Naravno, na kraju se sve zavrsava velikom, hedonistickom lezbijskom orgijom u luksuznom autu dok se hipnoticki ritam pesme »Mjuzik« frapantno ubrzava (po modelu Ravelovog »Bolera«), a sto je adekvatno odslikavanje ludackog ritma ubrzanja i dinamizacije na svim nivoima i u svim oblastima, u kojem se pre svega SAD nalaze.²⁶ Madona sve vreme na glavi nosi cuveni »stetson« sesir.
Usled ove dinamizacije raste potreba za nasiljem: ljudi teze sve jacim utiscima. Otud sve manji znacaj knjiga pa i novina – stampane reci generalno. Ljudi traze samo sliku i hipersnazne multimedijalne dozivljaje koji ih udaraju direktno u stomak. Novinar Nik Dejvis je istrazujuci sirenje pornografije 1994. godine dosao do uzasavajucih rezultata. Od odgovarajucih sluzbi Skotland jarda dobio je podatke da oko 70% preko poste narucivane pornografije obuhvata najekstremnije programe: silovanja, mucenja, konzumiranje izmeta, mokrenje. Takodje su otkriveni kanali za uvoz jos tvrdjih materijala kao sto su brutalna silovanja, seks koji ukljucuje decu i zivotinje i konacno najekstremniji slucajevi gde mucene zrtve na kraju bivaju i ubijane.²⁷
Kako smo to ranije rekli o muzici, svaka forma pop-kulture moze biti iskoriscena za ulivanje vladajucih mantri, navikavanje na nepravicni status quo, pacifikaciju i aboliciju stvaralackih energija, ali moze biti i popriste subverzije, pobune, kritike i borbe za afirmaciju istinski kreativnih snaga. Jedan od najjacih primera takvog delovanja u devedesetim jeste stvaralastvo danskog autora Larsa fon Trira. Ovaj briljantni autor, jedan od nosilaca projekta tzv. Dogme 95, zasluzuje daleko vise mesta no sto mu se ovde moze dati, te cemo se zasad ograniciti samo na nekoliko motiva iz njegovog dela, koji mogu ilustrovati i ovaj pobunjenicki i kriticki potencijal pohranjen u pop-kulturi. Fon Trir je nastavljac Bergmanove ontoloske filmske poetike, ali prozete daleko jacim socijalnim nabojem. Svojim filmovima pokusava da unese snazan element pobune protiv savremene potrosacke ideologije i redukcije ljudske slobode na slobodu izbora u supermarketu. Ovaj autor pokusava da afirmise neke vrednosti, ideje i pojmove koji su potpuno prokazani u vladajucem trzisnom diskursu, kao sto su: zrtva, zrtvovanje, solidarnost, smislena patnja, autenticnost, snaga vere, ljubavi, sopstvenog preispitivanja i nadilazenja sopstvenih mogucnosti kao Licnog a ne potrosackog cina... Njegovo delo je, osim sto je snazna kritika Vladajuce ideologije i sistema vrednosti, takodje i pokusaj da se ovim pojmovima, koji nam se danas predstavljaju iskljucivo kao potroseni, isluzeni i sa refleksivnom, ironicnom distancom, vrati, udahne zivot na jedan hajdegerijanski nacin: vracanjem »izvornim«, smislenim znacenjima tih pojmova u savremenim okolnostima.²⁸ Posebno treba izdvojiti njegova dva poslednja filma, »Kroz talase« i »Ples u tami«. U filmu »Kroz talase« (»Breaking the Waves«) fon Trir razvija fascinantnu ideju zrtvovanja zene kroz predavanje manijacima i sadistima motivisano verom da svaka takva zrtva doprinosi ozdravljenju voljenog coveka. Iza svega stoji jaka potka vere i specificnog shvatanja religije, koji glavna junakinja Bes razvija, no film je pre svega krcat ogromnom snagom ljubavi koja izbija iz svakog njenog postupka i koja joj pomaze da potpuno ignorise i pritisak svoje autoritarne seoske zajednice i opste prezrenje ljudi koje srece i kojima se podaje i konacno i strah od smrti kada skoro ritualno odlazi na brod dvojici sadista ispunjena verom da ce tako pomoci Janu da se vrati u zivot.
Slicna radikalna kritika potrosacke ideologije data je u filmu jos jednog Evropljanina Sema Mendeza »Americka lepota« (»American Beauty«). Ovaj film predstavlja minuciozno seciranje anatomije jedne radikalizovane slike americkog socijalnog mehanizma, jednog zahuktalog sistema, zasnovanog na hipokriziji, koji nezaustavljivo melje sve one koji mu pripadaju i, kao u »Matrici« (»Matrix«) brace Vacovski, napaja se njihovom energijom. Autor briljantno slika jedan do paroksizma naduvan svet potpune hipokrizije, bez ikakvog smisla, u kojem potraga za smislom i nije dozvoljena. Glavni junak (u tumacenju Kevina Spejsija) ce vec prvom svojom recenicom opisati polozaj coveka u tom mehanizmu: »Ovo sam ja ujutru dok onanisem tokom tusiranja. To je vrhunac (highlight) moga dana. Posle ce sve krenuti nizbrdo...« U jednom trenutku junak napravi refleksiju o svom besmislu i zapita se moze li to da bude drugacije. Od tog trenutka, raskida sa svim konvencijama i pocinje da zivi smisleno, sa punim plucima predajuci se pravim, malim zadovoljstvima. Kazna stize veoma brzo i on zavrsava sa metkom u glavi i potokom krvi koja curi iz rupe. Poruka je veoma jasna: iz matrice nije moguce izaci i svako ko se usudi da pocini takav hibris biva kaznjen i eliminisan. Ovaj uvid o nemogucnosti izlazenja iz sistema je nesto sto Marks i drugi prosvetitelji 19. veka nisu mogli da uvide; radi se o kljucnom uvidu da je kapitalizam takav, ne samo ekonomski nego i drustveni i politicki, sistem (prvi u istoriji) koji moze sve da integrise, pa tako i svaki subverzivni diskurs, pokret, ideju, da ih pacifikuje, obesmisli i konacno od svega toga napravi samo trzisnu novotariju koja donosi profit. Ovu tezu su briljantno razvili Delez i Gatari (danas je puno upotrebljava i obrazlaze Slavoj Zizek) koji kazu da je u okviru samog kapitalizma sve potpuno racionalno, ali je problem sto je sistem globalno iracionalan.²⁹ »Americka lepota« je i sama dobar primer za to: dobila je 4 Oskara i potpuno je ukljucena u svet profita protiv kojeg je direktno usmerena. Slican je tretman i crtanog filma »Simpsonovi«.
Specifican je slucaj filma Ridlija Skota »Gladijator«. U njemu takodje nalazimo afirmaciju ovih netrzisnih i danas potisnutih vrednosti kao sto su vernost, cast, postenje, patriotizam, zavet, ljubav, ali je prilicno zanimljivo da je sve to uklopljeno u prilicno jasnu podelu na unutrasnje i spoljno. Naime, ocigledna je namera da se napravi paralela izmedju SAD i anticke rimske imperije. Rim (SAD) nam je u filmu predstavljen kao civilizacija potpuno odvojena od ostatka sveta koji nastanjuju varvari, te je stoga i sistem vrednosti koji se namece ziteljima imperije drugaciji od sistema vrednosti koji treba da vazi za ostale i od odnosa prema tim ostalima. Dakle, ideologija koju gledamo u »Gladijatoru« vazi za Rimljane, ali ne vazi za varvare kojima se moze uvaliti neka druga prica. Quod licet Iovi, non licet bovi. (Ovaj princip vazi jos od starih Grka.) Tako se americka samoglorifikacija i skolska mitologizacija sopstvenih istorijskih licnosti (Vasington, Dzeferson) naziva patriotizmom, a kad to rade drugi onda se ceo proces naziva nacionalizmom i mitomanijom, te ocenjuje kao retrogradan, regresivan, infantilan i opasan. Ove dvostruke standarde moguce je »opravdati« jedino standardnim, nama iz skorasnjih vremena tako poznatim motivom izabranog, pozvanog ili kod nas »nebeskog« naroda.
U okviru transformacije pop-ideologije, zanimljivo je uociti smrt rokenrola kao globalnog fenomena tokom devedesetih. Rok je nekada na Zapadu bio izraz pobune i protesta mladih ljudi protiv raznih klisea i uzasa neretko katastrofalne i besmislene svakodnevice (iako je trziste cesto obesmisljavalo i njegove heroje). Setimo se 60-ih koje su bile vreme Vijetnamskog rata i obelezene su talasima snaznih antiratnih protesta gde se posebno isticala Zapadna obala sa svojim talasom bendova poput »Dzeferson eirplein« i »Grejtful ded«, zatim eksplozija garaznih bendova poput »Studzis« u Detroitu i drugim klaustrofobicnim industrijskim gradovima, pa pojava panka u Engleskoj u 70-im, zatim veza rudarskih strajkova i mase alternativnih bendova sredinom 80-ih (»Smits« su bili samo jedan od indi-bendova koji su javno podrzavali strajkove i svirali u korist rudara), onda cela alternativna scena u SAD 80-ih (bendovi poput »Hisker di«)... Tokom 90-ih rok koji je u najmanju ruku bio ambivalentan kulturno-socijalni fenomen, zamenjen je potpuno pacifikujucom, konformistickom i pseudohedonistickom plesnom ili tehnokulturom koja je izraz novog informatickog doba koje uvecava tehnicke mogucnosti izrazavanja, ali i gura ljude u nove vrste atomizacije i drustvene izolacije. Na tehno zabavama vi ste u ogromnoj masi potpuno sami, a kao prateca sredstva sluze vam sinteticke droge koje vas opet zatvaraju u svet sopstvenih tripova, unistavajuci bilo kakvu potrebu za nekim drugim. Glavni promoter tehnokulture na nasim prostorima Dusan Kalicanin je u intervjuu datom 10. 01. 2001. Trecem kanalu istakao da je upravo to kvalitet tehnokulture: ranije je, kaze Kalicanin, sve kao bila neka pobuna sa raznim ideologijama; sada vise nema potrebe za time, niko vas ne tera da se bunite i angazujete samo dolazite da se zabavljate i uzivate.³⁰
Hladni rat je okoncan devedesete godine pobedom SAD. Negde u to vreme objavljen je najpre clanak, a zatim i knjiga sluzbenika Stejt departmenta Frensisa Fukujame u kojoj je promovisana jedna kic-ideologija o kraju istorije koja je najavila navodno rasprostiranje kseroksirane liberalne demokratije americkog tipa na sve zemlje sveta. Medjutim, i zato sto su neke zemlje i kulture odlucne u zastiti svog visemilenijumskog identiteta i zato sto su neke strukture u SAD shvatile da je najpre Ja uvek u opasnosti da se raspline ako nema granicu prema kojoj se odredjuje (Fihte) i da, zatim, sukob predstavlja ipak najveci izvor profita i opravdanje za ogromna sredstva koja se izdvajaju za vojno-industrijski kompleks, dobili smo nagovestaj novih hladnih ratova. Ovoga puta protivnici su Kina i islamska civilizacija. I ovoga puta dominira pop-politika kao koriscenje svih onih sredstava pop-kulture koja bi trebalo da doprinesu nametanju sopstvenih kulturnih i ideoloskih vrednosti preko proboja potrosacke kulture i tako integrisanju odmetnutih i americkom vidjenju globalizacije suprotstavljenih kultura. Mnoge od vec vidjenih stvari su ponovo u igri. Pre par godina Nobelova nagrada za knjizevnost dodeljena je nepoznatom kineskom disidentu, a cini se da su posebno filmski festivali pogodni za razne strategije uvlacenja ovih kultura u globalnu kapitalisticku i kulturnu mrezu. Pocetkom devedesetih kineski filmovi su doziveli neverovatnu ekspanziju i promociju na prestiznim zapadnim festivalima, a druga polovina devedesetih je obelezena promocijom iranskih filmova.
Ovu strategiju je izvanredno opisao Zan Bodrijar u clanku »Rat u Zalivu se nije dogodio«.³¹ Zapadni ljubitelji globalne demokratije sanjaju o jednoj islamskoj perestrojci o uspostavljanju zapadne demokratije u zemljama poput Irana jer »Narodi ne mogu a da ne zele da se oslobode«. Radi se o mekom konsenzualnom integrizmu (onom prosvetiteljstva, ljudskih prava, levice na vlasti, sentimentalnog humanizma) koji je po Bodrijaru podjednako okrutan kao i bilo koja plemenska religija ili prvobitno drustvo, s tim sto ovaj fundamentalizam prosvetiteljstva zadrzava sva sredstva da razori druge fundamentalizme i ne lisava ih se vec obicno razara druge. Ceo posao je u privodjenju konsenzusu, »na sta su se dali Amerikanci, misionarski narod, nosilac elektrosoka koji ce sve privesti demokratiji«. Kljucni ulog jeste svodjenje islama na svetski poredak, njegovo pripitomljavanje, jer sve ono sto je jedinstveno i nesvodivo treba biti redukovano i srezano.
Ovi pokusaji integrisanja vrse se preko potrosacke kulture i uklapanja tih autohtonih vrednosti u njene obrasce. Afirmacija iranskog filma nije slucajna. Najgore je sto se ne afirmisu najzanimljiviji vec najpodobniji radovi. Abas Kijarostami je pre dve godine dobio Zlatnu palmu za dozlaboga dosadan film »Ukus tresanja«, a na proslogodisnjem Venecijanskom festivalu Dzafar Panahi je osvojio Zlatnog lava za jeftin, siromasan i lose reziran politicki pamflet pod nazivom »Krug« koji se bavi potlacenim polozajem zena u Iranu. Medjutim, film je krajnje »politicki korektan« te je neprimereno upozoriti da je to ipak los film, te da je svetogrdje pretvarati umetnicka dela u puke pamflete, posebno kad im je to jedini »kvalitet«.
Na kraju recimo nekoliko reci o tome kako ova ideja funkcionise u nasim uslovima. Nazalost, iako je nase podrucje u poslednjih pola veka bilo izuzetno zanimljivo za istrazivanja ove vrste, nije mnogo toga ucinjeno. Izdvojio bih radove Ivana Colovica (pre svih Divlju knjizevnost), zatim rad Ljubodraga Dimica Agitprop kultura i na kraju veoma zanimljiv rad Predraga J. Markovica Beograd izmedju istoka i zapada 1948–1965, koji obradjuje period transformacije i pomeranja jugoslovenskog drustva iz sovjetskog kulturno-politickog prostora ka zapadnoevropskom kulturnom podrucju i sistemu vrednosti. Narocito je zanimljiv deo koji se bavi masovnom kulturom i njenom ulogom u preoblikovanju shvatanja jugoslovenskih gradjana.³²
Posebnu paznju valja usmeriti na krajnje protivrecan i dinamican period Miloseviceve vladavine. Za razumevanje perioda Milosevicevog uspona na talasu populizma zanimljiva je analiza Mirka Djordjevica izlozena u eseju »Knjizevnost populistickog talasa«.³³ Djordjevic se bavi procesom »nacionalnog budjenja« u Srbiji, tokom druge polovine osamdesetih u kojem je jedna struja u savremenoj srpskoj knjizevnosti odigrala veliku ulogu. Izvestan kompleks ideja, shvatanja i prevrednovanja do tada vazecih tumacenja istorije i ideologije jugoslovenstva, svoj prvobitni i emotivno izuzetno jak oblik imao je u populistickom talasu srpske knjizevnosti. Djordjevic je izdvojio specifican polozaj tada veoma popularnog, uticajnog i politicki znacajnog dela Danka Popovica Knjigu o Milutinu. U Popovicevom junaku Milutinu autor prepoznaje nacionalni program i jedan pokusaj da se knjizevnost pretvori u popularnu, subjektivnu istoriografiju i ideologiju, po cenu odumiranja estetsko-umetnickih momenata. Zanimljivo je da autor prepoznaje slicne ideje i upotrebu knjizevnosti vec jednom realizovane u populistickom i nacional-romanticarskom periodu srpske knjizevnosti druge polovine 19. veka, a svog prethodnika vidi u Lazi Kosticu koji je analizirao prevlast ideoloskih elemenata i motiva u delima Jovana Jovanovica Zmaja (Knjiga o Zmaju). Tome se moze dodati i kriticka analiza knjizevnosti »Omladine srpske« koju je Jovan Skerlic izneo u delu Omladina i njena knjizevnost.
Za razumevanje perioda Miloseviceve vladavine, i ideoloskih tehnika koje je koristio, uputio bih na svoj rad »Nadziranje i podvodjenje«, objavljen u Republici br. 226, u kojem sam pokusao da analiziram neke od nacina na koji se upraznjavala slobisticka pop-ideologija, odnosno kako se manipulisalo humorom, seksualnoscu, kvizovima, popularnom muzikom i sl. Ovaj clanak narocito se bavio promenom opsteg sistema vrednosti, koja se dogodila tokom 90-ih godina u Srbiji i koja se pre svega odigrala u sferi masovnih medija i masovne kulture. Ovaj proces je usled radikalizovanih okolnosti nakon bombardovanja 1999. doveden do krajnjih konsekvenci, do potpunog ogoljavanja jednog mutantnog proizvoda pri cemu se pokazalo da su sve moralne, drustvene i ostale norme unistene i iscezle u jednom opstem haosu u kojem se vise ne pravi razlika izmedju porodicnog doma i striptiz-bara, i pri cemu se cela zemlja gubi u zaboravu jedne megaorgije. Simulacija seksualnih sloboda nametana je kao supstitucija za elementarne ljudske slobode i prava. Kulminaciju ovih procesa analizirao sam na slucaju kviza »Porodicne zavrzlame«, koji se prikazivao na najjacem pop-ideoloskom oruzju prethodne vlasti, TV Pinku. Napravio sam poredjenje izmedju heroja nekadasnjih kvizova, koji su se isticali po narocitom znanju iz nekih oblasti i na taj nacin favorizovali opstu kulturu i obrazovanje, i sa druge strane ovog Pink-kviza koji namece za heroje polupismene, prosecne ljude od kojih se nista ne zahteva sem prosecnosti. Takodje, bilo je zanimljivo uociti kako se izvorni, »ujedljivi«, ostri, subverzivni narodni humor prekriva preko drzavnih medija jednim simulakrumom humora koji beskonacno zatupljuje i koji kao obrazac namece neinventivnost i benevolentnu tupost usiljenosti. Na kraju sam ukazao na ideal-tipski obrazac devojke i mladica koji se razvio u slobizmu i na nacin na koji se paradigma muskarca promenila sa prestankom ratova.
Ovo podrucje tek treba ozbiljno i detaljno istraziti, a kao posebno zahvalan zadatak namece se i pracenje transformacije medija, vladajuce ideologije i sredstava popularne kulture posle 5. oktobra: smusena, anahrona, protivtrzisna (ne)politika RTS-a, fascinantna koprodukcija i okazionalna (?) fuzija Nenada Canka i Zeljka Mitrovica, politicko-ideoloska transformacija Pinka i BK televizije kao i mnogih drugih igraca, nesluceno bujanje mita o Ceci kao globalnoj balkanskoj heroini...

¹ Ovo izucavanje marginalnih fenomena posebno je razvijeno u francuskom strukturalizmu i poststrukturalizmu, odnosno u semiologiji kao posebnoj disciplini. Najznacajnije ime je svakako Rolan Bart. Kod nas se time najvise i sa najzanimljivijim rezultatima bavio Ivan Colovic. Za upoznavanje sa Bartom pogledati Knjizevnost, mitologija, semiologija, »Nolit«, Beograd 1979, te njegov clanak »Sistem mode« u Marksizam – strukturalizam, »Delo«, »Nolit«, Beograd 1974. Od Colovicevih dela najzanimljivija je Divlja knjizevnost, »Nolit«, Beograd 1985, valja pogledati i Ivan Colovic, Politika simbola, Radio B-92, Beograd 1997.
² O ovoj bliskosti marksista i konzervativaca, pa i fasista, puno je receno. Pomenimo samo neke slucajeve. Na primer, delo jednog anarho-sindikaliste Zorza Sorela lako je inkorporirano u teoriju i praksu italijanskog fasizma; cuvena je bliskost Martina Hajdegera i Hane Arent, te Herberta Markuzea, koji su oboje bili njegovi studenti; medju Smitove studente spadaju Leo Straus, Franc Nojman, Oto Kirhajmer...
³ Ovde, naravno, pominjem samo zlocine koji su cinjeni prema stanovnistvu sopstvene drzave od strane relativno legalnih, pa dakle i »odgovornih« vlada, kako bih ilustrovao navedenu tezu. Medjutim, ne sme se zaboraviti monstruozno uvecanje tehnickih mogucnosti (i atomskih i konvencionalnih) koje stoji drzavama na raspolaganju za vodjenje ratova protiv drugih drzava, dakle za klasican oblik rata. Pomenimo samo Hirosimu, Nagasaki i Vijetnam.
⁴ Ovo iskustvo najbolje se uocava kod razocaranih radikalnih levicara. Horkhajmer i Adorno su u predgovoru za drugo izdanje Dijalektike prosvetiteljstva istakli da »Kriticko misljenje koje ne sustaje pred napretkom zahtijeva danas zauzimanje za preostatke slobode i tendencije spram realne humanosti, cak i ako su nemocne naocigled velikog historijskog pravca«, te »... da je danas znacajnije sacuvati, siriti i razvijati slobodu nego, ma koliko posredno, ubrzavati put u upravljano drustvo...« Pogledati u Horkheimer/Adorno, Dijalektika Prosvjetiteljstva, »Veselin Maslesa«, »Svjetlost«, Sarajevo 1989, 2. izdanje, str. 5, 6.
⁵ Misel Fuko, »Poredak govora«, u casopisu Pregled, Sarajevo, oktobar 1971, str. 378.
⁶ Ovo je Fuko izvanredno razvio u nekim drugim svojim delima. Za tezu o preusmeravanju moci i vlasti sa tela na dusu pogledati Nadzirati i kaznjavati, »Izdavacka knjizarnica Zorana Stojanovica«, Sremski Karlovci – Novi Sad 1997. Za tezu o kontrolisanju putem prinude na govor i usmeravanja govora pogledati u Istorija seksualnosti, I deo, »Prosveta«, Beograd 1982. U slicnom pravcu idu i izuzetno provokativna i zanimljiva istrazivanja Gintera Andersa radjena 50-ih, 60-ih i 70-ih godina proslog veka. Pogledati Ginter Anders, Zastarelost coveka, »Nolit«, Beograd 1985.
⁷ Ovo stimulisanje drustvene transparentnosti obicno je proporcionalno skrivanju sopstvene delatnosti, odnosno teznji da se sadrzinski bitne sopstvene aktivnosti sto manje iznose u javnosti.
⁸ Valja posebno naglasiti ovaj znacaj postvarenja/fetisizacije tih vrednosti i ideja jer se tako izvlace iz konteksta i pretvaraju u kvazireligiozne nereflektovane mantre. O tome vise u drugom delu.
⁹ Pogledati u Karl Smit, »Pojam politickog«, III program Radio Beograda, br. 102. O ovom shvatanju politike pisao sam u knjizi Poredak, moral i ljudska prava koja bi uskoro trebala da se pojavi u izdanju Instituta za evropske studije.
¹⁰ F. S. Saunders, Who Paid the Piper?, Granta Books, London 1999, str. 147.
¹¹ Vise o ovom fenomenu pop-politicara ili top-politicara, kako ih Virilio naziva koristeci aluziju na modne top-modele, videti u Pol Virilio, Informaticka bomba, »Svetovi«, Novi Sad 2000, str. 74.
¹² Ginter Anders to naziva »zastareloscu privatnosti« i »zastareloscu individualnosti«. Videti u Ginter Anders, navedeno delo.
¹³ Krajnja konsekvenca ove kritike je prica o kraju ili smrti subjekta koja je od sezdesetih vodjena u Francuskoj.
¹⁴ Habermas, Javno mnenje, »Kultura«, Beograd, str. 202.
¹⁵ O tome vise u Ginter Anders, Zastarelost coveka, »Nolit«, Beograd 1985.
¹⁶ Uz sve ovo ide i proliferacija jezivog idioma Politicka korektnost koji je direktno uperen protiv slobode stvaralastva, misljenja i izrazavanja i koji predstavlja eufemizam za novi totalitarizam. Ovaj idiom nadopunjuje sa na internetu sve ucestalijom orvelijanskom skracenicom TINA, sto znaci There Is No Alternative, koja treba da nas ubedi da je dato jedino moguce i da je pogresno i traziti drugacija resenja, prilaziti fenomenima sa razlicitih strana, razvijati imaginaciju u svim pravcima osim u zadatom okviru. Propisuje se okvir »politicki korektnih mogucnosti«.
¹⁷ Pogledati Will Kymlicka, Multicultural Citizenship, Oxford University Press, 1995.
¹⁸ Pogledati u Ronald Dworkin, Taking Rights Seriously, Harvard University Press, 1977.
¹⁹ A. Giddens, The consequences of Modernity, Cambridge, Polity Press, 1990, str. 64.
²⁰ David Held (ed.), Political Theory Today, Stanford University Press, 1991, str. 9.
²¹ Pogledati u njegovoj navodjenoj knjizi Politika simbola, str. 275.
²² Platon, Drzava, 424, BIGZ, Beograd 1983, str. 108.
²³ Zak Atali, Buka, »Kultura«, Beograd 1983, str. 91.
²⁴ F. S. Saunders, Who Paid the Piper?, Granta Books, London, 1999.
²⁵ Dzordz Orvel, Zivotinjska farma, BIGZ, Beograd 1987, str. 98.
²⁶ Prisetimo se da Zan Bodrijar vidi Ameriku kao hiper-Evropu, kao hipermodernisticku zemlju koja je na putu da usled tolikog ubrzanja potpuno izleti iz svih koordinata. O ovome vise u njegovim delima Amerika, Baddy-Books, »Kontekst«, 1993. i Prozirnost zla, »Svetovi«, Novi Sad 1994. Pogledati i moj clanak »Nadziranje i podvodjenje«, Republika br. 226.
²⁷ Navedeno prema knjizi Dejvida Mek Kvina, Televizija, »Clio«, Beograd 2000, str. 193.
²⁸ Umberto Eko je jednom prilikom dobro opisao odnos prema pojmovima u »postmoderno« (u to vreme ova rec je jos uvek imala nekog smisla) doba. On je rekao da je razlika izmedju klasicnog i novog tretmana pojmova sledeca: u 17. veku mladic bi devojci rekao direktno: »Volim te«, dok danasnji mladic kaze devojci: »Znas, kao sto bi to pesnik XY rekao u 17. veku ‘Volim te’«. Upravo ovo stavljanje svega pod navodnike karakterise nase doba. Svega sem potrosacke ideologije.
²⁹ Genijalna ilustracija ove teze je izjava predsednika SAD Busa mladjeg koja se odnosi na americki tretman Protokola iz Kjotoa izrecena krajem marta 2001. Naime, 1997. godine odrzana je u Kjotou velika svetska konferencija o problemu globalnog zagrevanja. Na njoj su se svi prisutni svetski lideri slozili o merama koje treba preduzeti da bi se globalno zagrevanje i zagadjenje smanjili i zaustavili. Razlog je veoma prost: prema nekim proracunima, ako se ovaj trend zagrevanja nastavi, ukupna svetska temperatura ce se u sledecih 100 godina povecati za 6 stepeni. Od ovoga ocigledno nema vece opasnosti po ukupno covecanstvo. Stoga su svi prihvatili da stimulisu smanjenje upotrebe fosilnih goriva. Cetiri godine nakon Kjotoa retko koja zemlja je ratifikovala Protokol, a u pomenutoj izjavi Bus mladji je naglasio da je ta ideja katastrofalna po americku privredu koja je ionako na granici ulaska u recesiju, te da Amerika u potpunosti odustaje od obaveza preuzetih iz Protokola. Sve ovo je razumljivije kad se zna da su njegovu predizbornu kampanju velikim delom finansirale naftne kompanije iz Teksasa. No, zakljucak je evidentan: zbog kratkorocnog ekonomskog interesa i nezajazljive pohlepe za profitom nastavice se unistavanje ljudskog prirodnog stanista. Ovo dokazuje definitivnu iracionalnu osnovu same logike savremenog kapitalizma: vodjeni pohlepom ljudi ce onemoguciti svojim naslednicima da uopste imaju gde da zive.
³⁰ Druga strana ove price je proboj World music, a narocito jedne tople, zive, koloritne latino muzike i latino kulture uopste sa svojim izlomljenim, neparnim, eksperimentalnim, nekonvencionalnim i za improvizaciju zahvalnim ritmovima, koja se afirmisala kao protivteza hladnoj tehnokulturi.
³¹ Zan Bodrijar, »Rat u Zalivu se nije dogodio«, Obrad Savic (ed.), Evropski diskurs rata, Beogradski krug, 1995.
³² Predrag J. Markovic, Beograd izmedju istoka i zapada 1948–1965, Sluzbeni list SRJ, Beograd 1996, str. 437 i dalje.
³³ Pogledati u Nebojsa Popov (ur.), Srpska strana rata, Beograd 1996.