Proslo je vec pet godina otkako je, srecom, zavrsen poslednji rat u Bosni. Medjunarodna zajednica moze biti zadovoljna sto bosanski Srbi, Hrvati i Muslimani zive ponovo zajedno u okviru jedne iste drzave.
Nama, koji smo taj rat pratili posredstvom televizijskih ekrana, zgrozeni nad svime sto se tamo dogadjalo, prikazivane su, od tada, i slike drugih ratova, takodje krvavih i uzasnih, tako da su te potonje slike malo-pomalo zauzimale mesto bosanskih prizora u nasim glavama.
Ali, to ne sme biti razlog da se zaborave stravicni zlocini pocinjeni u Bosni, ukoliko zelimo da se oni vise nikada ne ponove. Traganje za pravim krivcima i njihovo kaznjavanje pred Medjunarodnim tribunalom za bivsu Jugoslaviju, koji je osnovan jos dok je rat buktao, jedini je nacin da se razbije verovanje da su ratni zlocinci izvan i iznad pravde, ali i da se rasprse sumnje koje lebde nad citavim narodima, koji zive u Bosni, a sve u cilju olaksavanja njihovog zajednickog zivota.
Zaista, pronalazenje pravih krivaca i njihovo privodjenje pravdi, i to kako podstrekaca, organizatora i komandanata, tako i izvrsilaca prljave rabote, najmanje je sto covecanstvo duguje zrtvama tog tragicnog rata: onima koji su u njemu izgubili zivot; onima koji su ostali zivi, ali unakazeni i osakaceni, bez svojih najblizih i bez igde icega; citavoj jednoj generaciji kojoj su pokradeni identitet, proslost i buducnost.
Sada cu vam govoriti o jednoj od brojnih zrtava poslednjeg, od mnogih ratova, u Bosni.
Dragan Opacic, 25 godina. Srbin. Poreklom iz zapadne Bosne. Mozete biti spokojni. Ziv je. Osim jednog oziljka od metka, fizicki se ne oseca lose. Pitate se sigurno: po cemu onda Dragan Opacic zasluzuje da se sada prica o njemu, ako se iz rata izvukao ziv i zdrav. Ko bi se drznuo da ga poredi sa ubijenom decom, silovanim zenama, mucenim i ubijenim muskarcima u srpskim, hrvatskim i muslimanskim logorima, o kojima smo toliko slusali dok je besneo rat u Bosni i koji su i danas predmet rasprava pred Haskim tribunalom?
Pa ipak, radi se samo o jos jednoj zrtvi rata, kojoj treba priznati da je zrtva, a zatim joj pomoci i nadoknaditi joj, ako je to uopste moguce, svu pretrpljenu stetu.
Posto je pred Visim sudom u Sarajevu proglasen krivim za genocid, u nezakonitom postupku, jedino na osnovu svog sopstvenog priznanja ucinjenog pred policijom, Dragan Opacic se momentalno nalazi na izdrzavanju kazne zatvora u jednom sarajevskom zatvoru.
Nijedan unutrasnji pravni lek nije pomogao da se to nepravo ukine i, sto je jos besmislenije, Dom za ljudska prava Bosne i Hercegovine, ustanovljen Dejtonskim sporazumom, nije nadlezan da se upusti u ocenu zakonitosti krivicnog postupka vodjenog protiv Dragana Opacica, s obzirom da je sudjenje odrzano pre potpisivanja tog sporazuma.
A Dragan Opacic ne trazi nista vise no da se prizna njegovo pravo na fer sudjenje.
Zbog toga ja ulazem poslednje pravno sredstvo pred ovim uvazenim auditorijumom i ostavljam vam, s punim poverenjem, na ocenu, sledece cinjenice.
Dragan Opacic je imao 15 godina kada je u bivsoj Jugoslaviji izbio rat. Ziveo je u Bosni, jednoj od sest jugoslovenskih republika, koja se nalazila u sredisnjem delu i bila naseljena, uglavnom, Muslimanima, Srbima i Hrvatima.
Preko noci, religijska pripadnost je postala jedini kriterijum grupisanja, ali i podvajanja stanovnika Bosne. Ponavljalo se ono sto se u istoriji vec vise puta desavalo na tom prostoru i sto je najveci hronicar Bosne, dobitnik Nobelove nagrade Ivo Andric, ovako opisao u svom romanu Na Drini cuprija: »Ljudi su se podelili na progonjene i one koji gone. Ona gladna zivotinja koja zivi u coveku i ne sme da se pojavi dok se ne uklone prepreke dobrih obicaja i zakona, sad je oslobodjena. Znak je dat, prepreke su uklonjene. Kao sto se cesto u ljudskoj povesnici desava, precutno su dopusteni nasilje i pljacka, pa i ubijanje, pod uslovom da se vrse u ime visih interesa, pod utvrdjenim parolama, nad ogranicenim brojem ljudi, odredjenog imena i ubedjenja«.
Rodno selo Dragana Opacica je bilo naseljeno Srbima, ali se nalazilo u jednom delu Bosne u kojem su Muslimani cinili vecinu. Proganjanje Srba je tu otpocelo pocetkom 1992. Odrasli seljani su pokusali da se organizuju i odbrane svoja ognjista, ali u septembru 1992, suoceni sa neprestanim napadima paravojnih formacija Fikreta Abdica, bili su primorani da napuste svoje selo i da utociste potraze u opstini Prijedor, jednom drugom kraju Bosne, u kojem su pak Srbi bili u vecini, i odakle su Srbi starosedeoci vec prognali Muslimane ili su ih zatvorili u, po zlu poznate, logore u Omarskoj, Keratermu i Trnopolju.
Sta se desilo sa Draganom Opacicem u tom tragicnom previranju koje je zahvatilo njegovu zemlju?
On je kao izbeglica dosao, zajedno sa ostalim clanovima svoje porodice, u opstinu Prijedor, ali je odmah zatim otisao u Slavoniju, jedan kraj Hrvatske koji su u to vreme kontrolisali hrvatski Srbi. Stanovao je kod svoje starije sestre i pomagao joj u poljskim radovima, sve dok, 27. jula 1994, nije bio pozvan na odsluzenje vojnog roka.
U tom trenutku, Dragan Opacic, kao uostalom ni hiljade drugih bosanskih decaka njegovog uzrasta, nije imao izbora. O ratu su odlucivali politicari zeljni vlasti, dok njemu samom nista nije bilo jasno. Pa ipak, znao je dobro da ne odazvati se pozivu soldateske Radovana Karadzica znaci lisiti i sebe i clanove svoje porodice svih socijalnih prava i, sto je mnogo gore, biti proglasen za izdajnika.
Generali Radovana Karadzica, toboznji branioci srpskih interesa u Bosni i Hercegovini, poslali su, u oktobru 1994, srpske decake stare jedva 18 godina, bas kao topovsko meso, na prve borbene linije sukoba sa bosanskom vojskom na Bjelasnici. Tokom uspesne ofanzive bosanske vojske vecina tih decaka je poginula, a ranjenici su zarobljeni. Dragan Opacic se nalazio medju njima.
U isto vreme, daleko od bosanskih planina, u Nemackoj, uhapsen je Dusan Tadic, optuzen pred nemackim sudom za saucesnistvo u genocidu izvrsenom protiv muslimanskog stanovnistva u logorima Omarska, Keraterm i Trnopolje, u opstini Prijedor. Prvostepeno vece Haskog tribunala donelo je 8. novembra 1994. odluku o izuzimanju tog postupka iz nadleznosti nemackog suda i proglasilo se nadleznim da sudi Tadicu.
Malo posle zarobljavanja, Dragan Opacic je prebacen u Sarajevo i predat civilnim vlastima.
Policajci su poceli da ga ispituju o dogadjanjima u opstini Prijedor sa pocetka 1992. godine i o nedelima koja je pocinio nareceni Dusan Tadic. Dragan Opacic je jedino mogao da im odgovori da o tome ne zna nista, s obzirom da je u Prijedor dosao kao izbeglica tek u septembru 1992. Pa ipak, policajci, revnosni da pronadju svedoka za zlocine koje je pocinio Dusan Tadic, i to ne bilo kakvog, uspeli su da posle tri meseca torture izvuku iz Dragana Opacica priznanje:
• Da, poznaje Dusana Tadica.
• Da, sa 15 godina bio je cuvar u logoru Trnopolje.
• Da, tamo je silovao na stotine zena i likvidirao na stotine zatvorenika.
• Naravno, u drustvu Dusana Tadica.
Posto su policajci uspesno obavili posao pokrenuta je i pravna masinerija. Posle tri meseca policijskog pritvora tuzilac je podigao zahtev za pokretanje istrage protiv Dragana Opacica, zbog krivicnog dela genocida i, istovremeno, bosanska vlada je obavestila haskog tuzioca da je uhapsila jednog od saucesnika Dusana Tadica, koji bi mogao da bude svedok optuzbe u postupku pred Tribunalom.
Haski istrazitelji su stigli u Sarajevo 4. aprila 1995, devedeset cetiri dana posle stavljanja Dragana Opacica u policijski pritvor. Tog istog dana, istrazni sudija je prvi put ispitao okrivljenog i doneo resenje o pritvoru. I kao da su se tek tada bosanske vlasti prisetile da i okrivljeni ima neka prava u krivicnom postupku: postavile su mu branioca po sluzbenoj duznosti.
Posle 94 dana provedena u policijskom pritvoru!
Posle 94 dana i noci fizicke i psihicke torture nad njim!
I tek posto su policajci pripremili sve dokaze za istraznog sudiju!
Haski istrazitelji, jedan australijski i jedan svedski policajac, nisu naravno nista znali o tom policijskom pritvoru, cije trajanje ne moze a da ne sokira. Oni nista nisu znali ni o metodama koje su koristili bosanski policajci da bi dobro pripremili okrivljenog pre nego sto ga odvedu pred istraznog sudiju. Pokazali su Draganu Opacicu vise fotografija radi prepoznavanja i on je uspesno prepoznao Dusana Tadica. Naravno, nije im receno da su fotografije i video-kasete na kojima je bio Dusan Tadic redovno pokazivane okrivljenom i to svih 94 dana policijskog pritvora.
Zapadnjackim policajcima, kojima su balkanski obicaji bili potpuno strani, ova predstava u reziji bosanskih vlasti izgledala je kao jedan od brojnih krivicnih postupaka kojima su prisustvovali u svojim zemljama. Medjutim, oni su prevideli cinjenicu da se ljudska prava krse na ovim predelima nekaznjeno vec vise od pola veka i da se Titov komunisticki rezim sluzio pravosudjem kao najobicnijim oruzjem u borbi protiv svojih kriticara. I da se ni obicaji a ni ljudi nisu promenili od tada.
Vratili su se u Hag, zadovoljni sto su pronasli jos jednog svedoka optuzbe u predmetu Tadic.
Draganu Opacicu je sudjeno za genocid 16. maja 1995, pred Visim sudom u Sarajevu. To je bio poslednji cin ove sudske farse.
Sudilo se iza zatvorenih vrata, imajuci u vidu da je Dragan Opacic bio maloletan u vreme izvrsenja dela koja su mu stavljena na teret. Krunski dokaz protiv okrivljenog bilo je njegovo sopstveno priznanje, o kojem je zapisnik sastavljen i potpisan u policiji, tokom devedesetcetvorodnevnog policijskog pritvora. Prilikom ispitivanja na glavnom pretresu Dragan Opacic se rasplakao i porekao svoje priznanje, ali uzalud. Partija je odavno bila izgubljena.
U dokaznom postupku sudija je procitao pismene izjave svedoka, u kojima je crno na belo stajalo da oni ne poznaju Opacica, ali da znaju da su u opstini Prijedor Srbi pocinili stravicne zlocine nad Muslimanima.
Izgledalo je da se advokat, koji je po sluzbenoj duznosti trebalo da brani optuzenog, ne uzbudjuje mnogo zbog krsenja prava na odbranu njegovog klijenta; ni zbog nenormalne duzine policijskog pritvora; ni zbog odsustva kontradikcije; ni zbog cinjenice da je priznanje optuzenog pred policijom jedini dokaz protiv njega. Za sve vreme trajanja glavnog pretresa bio je nemi posmatrac, mada je kao advokat sa tridesetogodisnjim iskustvom morao da bude svestan svih povreda prava na odbranu.
Mozemo samo da zamislimo borbu argumenata u njegovoj glavi: cutati ili se suprotstaviti ovoj sudskoj lakrdiji. Na kraju su pobedili argumenti u korist cutanja.
Advokat postavljen po sluzbenoj duznosti se kao Srbin, verovatno, plasio da neko slucajno ne pomisli da on negira zlocine koje su pocinili Karadzicevi ljudi, time sto insistira na postovanju nekih zakonskih formalnosti, i to u sudu u kojem su sve sudije Muslimani, posle masovnog izbacivanja, tokom rata, svih sudija drugog porekla.
S druge strane, i on sam je ziveo u Sarajevu dok su zli Srbi opsedali grad. I sada je osecao neodoljivu zelju da bilo ko, makar i njegov sopstveni branjenik, plati za sve zlocine koje su pocinili Karadzic i njegovi.
Ko ce jos da brine o postovanju prava na odbranu u ovoj balkanskoj klanici!
Glavni pretres je tako okoncan u savrsenoj harmoniji izmedju optuzbe i odbrane.
Kao sto je red, advokat je govorio poslednji i zamolio je sud da bude blag prema njegovom branjeniku, s obzirom da je ovaj bio maloletan u vreme izvrsenja dela.
Sud je odmah izrekao presudu: 10 godina zatvora. Najteza kazna koja moze biti izrecena maloletniku.
Zavesa je pala i Dragan Opacic je tog istog dana prebacen u haski zatvor. To je bilo 16. maja 1995.
Sledece godine pred Haskim tribunalom je otpocelo prvo sudjenje. Na optuzenickoj klupi se nalazio Dusan Tadic. Govorkalo se da tuzilac ima svedoka koji ce da unisti Tadicevu odbranu. Njegov identitet se krije zbog bezbednosti njegove porodice, ali se zna da je Srbin.
Svedok »L« je poceo da svedoci 15. avgusta 1996. godine. Glavno ispitivanje nije ispalo lose: svedok je odgovarao na sva pitanja koja mu je postavljao tuzilac, tako da su sve tacke optuznice bile dokazane. Izmedju ostalog, rekao je da mu je otac mrtav.
Sada je dosao red na odbranu da obavi unakrsno ispitivanje. Svedok je najednom postao smusen i nesiguran, mada su pitanja Tadicevih advokata bila sasvim jednostavna i ticala su se, na primer, rasporeda zgrada koje su se nalazile u sastavu logora, u kojem je on, po sopstvenom priznanju, radio tokom 1992. kao cuvar, ili pak identiteta drugih cuvara.
Posle nekoliko dana unakrsnog ispitivanja svima je bilo jasno da svedok »L« nikada nije bio cuvar u Trnopolju i da, stavise, nikada nije ni ziveo u okolini logora.
A onda je Tadiceva odbrana zadala zavrsni udarac dovodeci pred haske sudije svedokovog oca zivog i zdravog.
Haski tuzilac je od prvostepenog veca odmah zatrazio da ukine zastitne mere kojima je sticen identitet svedoka »L«, obrazlazuci svoj zahtev time da vise ne smatra svedoka verodostojnim. Prvostepeno vece je usvojilo taj zahtev 5. decembra 1996.
Pet dana kasnije vece je nalozilo tuzilastvu da sprovede istragu protiv svedoka »L« zbog krivokletstva i laznog svedocenja.
Identitet svedoka »L« izbi na videlo: bio je to glavom i bradom Dragan Opacic, osudjen protivzakonito pred Visim sudom u Sarajevu na 10 godina zatvora, i o kome se nista nije znalo 2 godine.
Haski tribunal me je postavio da branim Dragana Opacica 2. januara 1997.
Radi pripremanja odbrane vise puta sam odlazila u Bosnu. U sarajevskom sudu sam prilikom razgledanja predmeta konstatovala sve povrede prava na odbranu, o kojima sam vam govorila. O svemu tome odmah sam obavestila haskog tuzioca i trazila njegovu intervenciju.
Naime, u skladu sa nacelom prvenstva Haskog suda u odnosu na nacionalne sudove, u domenu njegove nadleznosti, medjunarodni tuzilac moze da trazi da se jedan predmet, vec pravnosnazno okoncan pred nacionalnim sudom, izuzme iz njegove nadleznosti, u cilju ponovnog sudjenja na medjunarodnoj razini. Jedan od razloga za takav zahtev je pristrasnost nacionalnog postupka, a postupak vodjen protiv Dragana Opacica je ocigledan primer pristrasnosti sarajevskog suda.
Haski tuzilac se nije obazirao na moje argumente i proteste, i cak je odustao i od gonjenja zbog krivokletstva i laznog svedocenja. Kao da je Haski tribunal zeleo da se sto pre otarasi Dragana Opacica, prvostepeno vece je odlucilo da ga vrati u Bosnu, 12. juna 1997.
Kao sto sam vec rekla, Dragan Opacic je momentalno u jednom sarajevskom zatvoru, u kojem izdrzava kaznu. Ostalo mu je jos cetiri godine.
Najapsurdnije u svemu je da ce Dragan Opacic ostati do kraja zivota obelezen kao ratni zlocinac.
On, koji je sa 15 godina bio proteran iz svog rodnog sela.
On, koji je bio primoran da sa 18 godina, bez ikakve vojnicke obuke, ratuje na prvim borbenim linijama po naredjenju Karadzicevih generala.
On, koga su bosanski policajci mucili tri meseca.
On koji je dve godine bio odsecen od sveta.
On, ZRTVA RATA.
Nazalost, slucaj Dragana Opacica nije usamljen.
Zatvori na teritoriji bivse Jugoslavije prepuni su ljudi koji su, kao i on, proglaseni krivim i osudjeni jedino zbog svog porekla, bez dokaza i bez ikakve mogucnosti da se brane, u cilju osvete.
Treba jasno i glasno reci da je osuda tih ljudi jos jedna uvreda vise na racun ubijenih i mucenih u bosanskim i drugim logorima, koji su odlicno poznavali svoje dzelate.
Osuda nevinih, koji su bili pri ruci, dok pravi krivci uzivaju u slobodi, nimalo ne doprinosi smanjivanju napetosti izmedju brace–neprijatelja u Bosni, jer nezakoniti procesi samo su nastavak neprijateljstava.
Zbog svega ovoga, Haski tribunal koji je osnovan da bi doprineo prestanku rata i smirivanju situacije, trebalo bi da do kraja sprovede svoje pravo prvenstva i da ponisti sve presude nacionalnih sudova, koje su donete u nezakonitim i pristrasnim krivicnim postupcima.
Narodi bivse Jugoslavije moraju da nauce sta je to i kako funkcionise drzava zasnovana na vladavini prava, i da takva drzava ne moze da postoji bez postovanja prava na odbranu svakog coveka.
Na Haskom sudu je da im o tome odrzi lekciju vracanjem Draganu Opacicu prava na fer sudjenje.
Branislava Isailovic
Autorka je advokat u Beogradu i Parizu

Objavljujemo pledoaje za koji je autorka osvojila drugo mesto na medjunarodnom takmicenju advokata u besednistvu o ljudskim pravima u Kanu (Cean, Normandija) 28. januara 2001. godine

Vratiti Draganu Opacicu pravo na fer sudjenje

Proslo je vec pet godina otkako je, srecom, zavrsen poslednji rat u Bosni. Medjunarodna zajednica moze biti zadovoljna sto bosanski Srbi, Hrvati i Muslimani zive ponovo zajedno u okviru jedne iste drzave.
Nama, koji smo taj rat pratili posredstvom televizijskih ekrana, zgrozeni nad svime sto se tamo dogadjalo, prikazivane su, od tada, i slike drugih ratova, takodje krvavih i uzasnih, tako da su te potonje slike malo-pomalo zauzimale mesto bosanskih prizora u nasim glavama.
Ali, to ne sme biti razlog da se zaborave stravicni zlocini pocinjeni u Bosni, ukoliko zelimo da se oni vise nikada ne ponove. Traganje za pravim krivcima i njihovo kaznjavanje pred Medjunarodnim tribunalom za bivsu Jugoslaviju, koji je osnovan jos dok je rat buktao, jedini je nacin da se razbije verovanje da su ratni zlocinci izvan i iznad pravde, ali i da se rasprse sumnje koje lebde nad citavim narodima, koji zive u Bosni, a sve u cilju olaksavanja njihovog zajednickog zivota.
Zaista, pronalazenje pravih krivaca i njihovo privodjenje pravdi, i to kako podstrekaca, organizatora i komandanata, tako i izvrsilaca prljave rabote, najmanje je sto covecanstvo duguje zrtvama tog tragicnog rata: onima koji su u njemu izgubili zivot; onima koji su ostali zivi, ali unakazeni i osakaceni, bez svojih najblizih i bez igde icega; citavoj jednoj generaciji kojoj su pokradeni identitet, proslost i buducnost.
Sada cu vam govoriti o jednoj od brojnih zrtava poslednjeg, od mnogih ratova, u Bosni.
Dragan Opacic, 25 godina. Srbin. Poreklom iz zapadne Bosne. Mozete biti spokojni. Ziv je. Osim jednog oziljka od metka, fizicki se ne oseca lose. Pitate se sigurno: po cemu onda Dragan Opacic zasluzuje da se sada prica o njemu, ako se iz rata izvukao ziv i zdrav. Ko bi se drznuo da ga poredi sa ubijenom decom, silovanim zenama, mucenim i ubijenim muskarcima u srpskim, hrvatskim i muslimanskim logorima, o kojima smo toliko slusali dok je besneo rat u Bosni i koji su i danas predmet rasprava pred Haskim tribunalom?
Pa ipak, radi se samo o jos jednoj zrtvi rata, kojoj treba priznati da je zrtva, a zatim joj pomoci i nadoknaditi joj, ako je to uopste moguce, svu pretrpljenu stetu.
Posto je pred Visim sudom u Sarajevu proglasen krivim za genocid, u nezakonitom postupku, jedino na osnovu svog sopstvenog priznanja ucinjenog pred policijom, Dragan Opacic se momentalno nalazi na izdrzavanju kazne zatvora u jednom sarajevskom zatvoru.
Nijedan unutrasnji pravni lek nije pomogao da se to nepravo ukine i, sto je jos besmislenije, Dom za ljudska prava Bosne i Hercegovine, ustanovljen Dejtonskim sporazumom, nije nadlezan da se upusti u ocenu zakonitosti krivicnog postupka vodjenog protiv Dragana Opacica, s obzirom da je sudjenje odrzano pre potpisivanja tog sporazuma.
A Dragan Opacic ne trazi nista vise no da se prizna njegovo pravo na fer sudjenje.
Zbog toga ja ulazem poslednje pravno sredstvo pred ovim uvazenim auditorijumom i ostavljam vam, s punim poverenjem, na ocenu, sledece cinjenice.
Dragan Opacic je imao 15 godina kada je u bivsoj Jugoslaviji izbio rat. Ziveo je u Bosni, jednoj od sest jugoslovenskih republika, koja se nalazila u sredisnjem delu i bila naseljena, uglavnom, Muslimanima, Srbima i Hrvatima.
Preko noci, religijska pripadnost je postala jedini kriterijum grupisanja, ali i podvajanja stanovnika Bosne. Ponavljalo se ono sto se u istoriji vec vise puta desavalo na tom prostoru i sto je najveci hronicar Bosne, dobitnik Nobelove nagrade Ivo Andric, ovako opisao u svom romanu Na Drini cuprija: »Ljudi su se podelili na progonjene i one koji gone. Ona gladna zivotinja koja zivi u coveku i ne sme da se pojavi dok se ne uklone prepreke dobrih obicaja i zakona, sad je oslobodjena. Znak je dat, prepreke su uklonjene. Kao sto se cesto u ljudskoj povesnici desava, precutno su dopusteni nasilje i pljacka, pa i ubijanje, pod uslovom da se vrse u ime visih interesa, pod utvrdjenim parolama, nad ogranicenim brojem ljudi, odredjenog imena i ubedjenja«.
Rodno selo Dragana Opacica je bilo naseljeno Srbima, ali se nalazilo u jednom delu Bosne u kojem su Muslimani cinili vecinu. Proganjanje Srba je tu otpocelo pocetkom 1992. Odrasli seljani su pokusali da se organizuju i odbrane svoja ognjista, ali u septembru 1992, suoceni sa neprestanim napadima paravojnih formacija Fikreta Abdica, bili su primorani da napuste svoje selo i da utociste potraze u opstini Prijedor, jednom drugom kraju Bosne, u kojem su pak Srbi bili u vecini, i odakle su Srbi starosedeoci vec prognali Muslimane ili su ih zatvorili u, po zlu poznate, logore u Omarskoj, Keratermu i Trnopolju.
Sta se desilo sa Draganom Opacicem u tom tragicnom previranju koje je zahvatilo njegovu zemlju?
On je kao izbeglica dosao, zajedno sa ostalim clanovima svoje porodice, u opstinu Prijedor, ali je odmah zatim otisao u Slavoniju, jedan kraj Hrvatske koji su u to vreme kontrolisali hrvatski Srbi. Stanovao je kod svoje starije sestre i pomagao joj u poljskim radovima, sve dok, 27. jula 1994, nije bio pozvan na odsluzenje vojnog roka.
U tom trenutku, Dragan Opacic, kao uostalom ni hiljade drugih bosanskih decaka njegovog uzrasta, nije imao izbora. O ratu su odlucivali politicari zeljni vlasti, dok njemu samom nista nije bilo jasno. Pa ipak, znao je dobro da ne odazvati se pozivu soldateske Radovana Karadzica znaci lisiti i sebe i clanove svoje porodice svih socijalnih prava i, sto je mnogo gore, biti proglasen za izdajnika.
Generali Radovana Karadzica, toboznji branioci srpskih interesa u Bosni i Hercegovini, poslali su, u oktobru 1994, srpske decake stare jedva 18 godina, bas kao topovsko meso, na prve borbene linije sukoba sa bosanskom vojskom na Bjelasnici. Tokom uspesne ofanzive bosanske vojske vecina tih decaka je poginula, a ranjenici su zarobljeni. Dragan Opacic se nalazio medju njima.
U isto vreme, daleko od bosanskih planina, u Nemackoj, uhapsen je Dusan Tadic, optuzen pred nemackim sudom za saucesnistvo u genocidu izvrsenom protiv muslimanskog stanovnistva u logorima Omarska, Keraterm i Trnopolje, u opstini Prijedor. Prvostepeno vece Haskog tribunala donelo je 8. novembra 1994. odluku o izuzimanju tog postupka iz nadleznosti nemackog suda i proglasilo se nadleznim da sudi Tadicu.
Malo posle zarobljavanja, Dragan Opacic je prebacen u Sarajevo i predat civilnim vlastima.
Policajci su poceli da ga ispituju o dogadjanjima u opstini Prijedor sa pocetka 1992. godine i o nedelima koja je pocinio nareceni Dusan Tadic. Dragan Opacic je jedino mogao da im odgovori da o tome ne zna nista, s obzirom da je u Prijedor dosao kao izbeglica tek u septembru 1992. Pa ipak, policajci, revnosni da pronadju svedoka za zlocine koje je pocinio Dusan Tadic, i to ne bilo kakvog, uspeli su da posle tri meseca torture izvuku iz Dragana Opacica priznanje:
• Da, poznaje Dusana Tadica.
• Da, sa 15 godina bio je cuvar u logoru Trnopolje.
• Da, tamo je silovao na stotine zena i likvidirao na stotine zatvorenika.
• Naravno, u drustvu Dusana Tadica.
Posto su policajci uspesno obavili posao pokrenuta je i pravna masinerija. Posle tri meseca policijskog pritvora tuzilac je podigao zahtev za pokretanje istrage protiv Dragana Opacica, zbog krivicnog dela genocida i, istovremeno, bosanska vlada je obavestila haskog tuzioca da je uhapsila jednog od saucesnika Dusana Tadica, koji bi mogao da bude svedok optuzbe u postupku pred Tribunalom.
Haski istrazitelji su stigli u Sarajevo 4. aprila 1995, devedeset cetiri dana posle stavljanja Dragana Opacica u policijski pritvor. Tog istog dana, istrazni sudija je prvi put ispitao okrivljenog i doneo resenje o pritvoru. I kao da su se tek tada bosanske vlasti prisetile da i okrivljeni ima neka prava u krivicnom postupku: postavile su mu branioca po sluzbenoj duznosti.
Posle 94 dana provedena u policijskom pritvoru!
Posle 94 dana i noci fizicke i psihicke torture nad njim!
I tek posto su policajci pripremili sve dokaze za istraznog sudiju!
Haski istrazitelji, jedan australijski i jedan svedski policajac, nisu naravno nista znali o tom policijskom pritvoru, cije trajanje ne moze a da ne sokira. Oni nista nisu znali ni o metodama koje su koristili bosanski policajci da bi dobro pripremili okrivljenog pre nego sto ga odvedu pred istraznog sudiju. Pokazali su Draganu Opacicu vise fotografija radi prepoznavanja i on je uspesno prepoznao Dusana Tadica. Naravno, nije im receno da su fotografije i video-kasete na kojima je bio Dusan Tadic redovno pokazivane okrivljenom i to svih 94 dana policijskog pritvora.
Zapadnjackim policajcima, kojima su balkanski obicaji bili potpuno strani, ova predstava u reziji bosanskih vlasti izgledala je kao jedan od brojnih krivicnih postupaka kojima su prisustvovali u svojim zemljama. Medjutim, oni su prevideli cinjenicu da se ljudska prava krse na ovim predelima nekaznjeno vec vise od pola veka i da se Titov komunisticki rezim sluzio pravosudjem kao najobicnijim oruzjem u borbi protiv svojih kriticara. I da se ni obicaji a ni ljudi nisu promenili od tada.
Vratili su se u Hag, zadovoljni sto su pronasli jos jednog svedoka optuzbe u predmetu Tadic.
Draganu Opacicu je sudjeno za genocid 16. maja 1995, pred Visim sudom u Sarajevu. To je bio poslednji cin ove sudske farse.
Sudilo se iza zatvorenih vrata, imajuci u vidu da je Dragan Opacic bio maloletan u vreme izvrsenja dela koja su mu stavljena na teret. Krunski dokaz protiv okrivljenog bilo je njegovo sopstveno priznanje, o kojem je zapisnik sastavljen i potpisan u policiji, tokom devedesetcetvorodnevnog policijskog pritvora. Prilikom ispitivanja na glavnom pretresu Dragan Opacic se rasplakao i porekao svoje priznanje, ali uzalud. Partija je odavno bila izgubljena.
U dokaznom postupku sudija je procitao pismene izjave svedoka, u kojima je crno na belo stajalo da oni ne poznaju Opacica, ali da znaju da su u opstini Prijedor Srbi pocinili stravicne zlocine nad Muslimanima.
Izgledalo je da se advokat, koji je po sluzbenoj duznosti trebalo da brani optuzenog, ne uzbudjuje mnogo zbog krsenja prava na odbranu njegovog klijenta; ni zbog nenormalne duzine policijskog pritvora; ni zbog odsustva kontradikcije; ni zbog cinjenice da je priznanje optuzenog pred policijom jedini dokaz protiv njega. Za sve vreme trajanja glavnog pretresa bio je nemi posmatrac, mada je kao advokat sa tridesetogodisnjim iskustvom morao da bude svestan svih povreda prava na odbranu.
Mozemo samo da zamislimo borbu argumenata u njegovoj glavi: cutati ili se suprotstaviti ovoj sudskoj lakrdiji. Na kraju su pobedili argumenti u korist cutanja.
Advokat postavljen po sluzbenoj duznosti se kao Srbin, verovatno, plasio da neko slucajno ne pomisli da on negira zlocine koje su pocinili Karadzicevi ljudi, time sto insistira na postovanju nekih zakonskih formalnosti, i to u sudu u kojem su sve sudije Muslimani, posle masovnog izbacivanja, tokom rata, svih sudija drugog porekla.
S druge strane, i on sam je ziveo u Sarajevu dok su zli Srbi opsedali grad. I sada je osecao neodoljivu zelju da bilo ko, makar i njegov sopstveni branjenik, plati za sve zlocine koje su pocinili Karadzic i njegovi.
Ko ce jos da brine o postovanju prava na odbranu u ovoj balkanskoj klanici!
Glavni pretres je tako okoncan u savrsenoj harmoniji izmedju optuzbe i odbrane.
Kao sto je red, advokat je govorio poslednji i zamolio je sud da bude blag prema njegovom branjeniku, s obzirom da je ovaj bio maloletan u vreme izvrsenja dela.
Sud je odmah izrekao presudu: 10 godina zatvora. Najteza kazna koja moze biti izrecena maloletniku.
Zavesa je pala i Dragan Opacic je tog istog dana prebacen u haski zatvor. To je bilo 16. maja 1995.
Sledece godine pred Haskim tribunalom je otpocelo prvo sudjenje. Na optuzenickoj klupi se nalazio Dusan Tadic. Govorkalo se da tuzilac ima svedoka koji ce da unisti Tadicevu odbranu. Njegov identitet se krije zbog bezbednosti njegove porodice, ali se zna da je Srbin.
Svedok »L« je poceo da svedoci 15. avgusta 1996. godine. Glavno ispitivanje nije ispalo lose: svedok je odgovarao na sva pitanja koja mu je postavljao tuzilac, tako da su sve tacke optuznice bile dokazane. Izmedju ostalog, rekao je da mu je otac mrtav.
Sada je dosao red na odbranu da obavi unakrsno ispitivanje. Svedok je najednom postao smusen i nesiguran, mada su pitanja Tadicevih advokata bila sasvim jednostavna i ticala su se, na primer, rasporeda zgrada koje su se nalazile u sastavu logora, u kojem je on, po sopstvenom priznanju, radio tokom 1992. kao cuvar, ili pak identiteta drugih cuvara.
Posle nekoliko dana unakrsnog ispitivanja svima je bilo jasno da svedok »L« nikada nije bio cuvar u Trnopolju i da, stavise, nikada nije ni ziveo u okolini logora.
A onda je Tadiceva odbrana zadala zavrsni udarac dovodeci pred haske sudije svedokovog oca zivog i zdravog.
Haski tuzilac je od prvostepenog veca odmah zatrazio da ukine zastitne mere kojima je sticen identitet svedoka »L«, obrazlazuci svoj zahtev time da vise ne smatra svedoka verodostojnim. Prvostepeno vece je usvojilo taj zahtev 5. decembra 1996.
Pet dana kasnije vece je nalozilo tuzilastvu da sprovede istragu protiv svedoka »L« zbog krivokletstva i laznog svedocenja.
Identitet svedoka »L« izbi na videlo: bio je to glavom i bradom Dragan Opacic, osudjen protivzakonito pred Visim sudom u Sarajevu na 10 godina zatvora, i o kome se nista nije znalo 2 godine.
Haski tribunal me je postavio da branim Dragana Opacica 2. januara 1997.
Radi pripremanja odbrane vise puta sam odlazila u Bosnu. U sarajevskom sudu sam prilikom razgledanja predmeta konstatovala sve povrede prava na odbranu, o kojima sam vam govorila. O svemu tome odmah sam obavestila haskog tuzioca i trazila njegovu intervenciju.
Naime, u skladu sa nacelom prvenstva Haskog suda u odnosu na nacionalne sudove, u domenu njegove nadleznosti, medjunarodni tuzilac moze da trazi da se jedan predmet, vec pravnosnazno okoncan pred nacionalnim sudom, izuzme iz njegove nadleznosti, u cilju ponovnog sudjenja na medjunarodnoj razini. Jedan od razloga za takav zahtev je pristrasnost nacionalnog postupka, a postupak vodjen protiv Dragana Opacica je ocigledan primer pristrasnosti sarajevskog suda.
Haski tuzilac se nije obazirao na moje argumente i proteste, i cak je odustao i od gonjenja zbog krivokletstva i laznog svedocenja. Kao da je Haski tribunal zeleo da se sto pre otarasi Dragana Opacica, prvostepeno vece je odlucilo da ga vrati u Bosnu, 12. juna 1997.
Kao sto sam vec rekla, Dragan Opacic je momentalno u jednom sarajevskom zatvoru, u kojem izdrzava kaznu. Ostalo mu je jos cetiri godine.
Najapsurdnije u svemu je da ce Dragan Opacic ostati do kraja zivota obelezen kao ratni zlocinac.
On, koji je sa 15 godina bio proteran iz svog rodnog sela.
On, koji je bio primoran da sa 18 godina, bez ikakve vojnicke obuke, ratuje na prvim borbenim linijama po naredjenju Karadzicevih generala.
On, koga su bosanski policajci mucili tri meseca.
On koji je dve godine bio odsecen od sveta.
On, ZRTVA RATA.
Nazalost, slucaj Dragana Opacica nije usamljen.
Zatvori na teritoriji bivse Jugoslavije prepuni su ljudi koji su, kao i on, proglaseni krivim i osudjeni jedino zbog svog porekla, bez dokaza i bez ikakve mogucnosti da se brane, u cilju osvete.
Treba jasno i glasno reci da je osuda tih ljudi jos jedna uvreda vise na racun ubijenih i mucenih u bosanskim i drugim logorima, koji su odlicno poznavali svoje dzelate.
Osuda nevinih, koji su bili pri ruci, dok pravi krivci uzivaju u slobodi, nimalo ne doprinosi smanjivanju napetosti izmedju brace–neprijatelja u Bosni, jer nezakoniti procesi samo su nastavak neprijateljstava.
Zbog svega ovoga, Haski tribunal koji je osnovan da bi doprineo prestanku rata i smirivanju situacije, trebalo bi da do kraja sprovede svoje pravo prvenstva i da ponisti sve presude nacionalnih sudova, koje su donete u nezakonitim i pristrasnim krivicnim postupcima.
Narodi bivse Jugoslavije moraju da nauce sta je to i kako funkcionise drzava zasnovana na vladavini prava, i da takva drzava ne moze da postoji bez postovanja prava na odbranu svakog coveka.
Na Haskom sudu je da im o tome odrzi lekciju vracanjem Draganu Opacicu prava na fer sudjenje.