Broj 266-267

Dijalog

Otimanje slobode u Tamnavi

Zelja za slobodom i potreba da se oslobodimo straha pregazila je rezim i nadjacala sve sto je dotadasnja opozicija bila u stanju da artikulise

U ogledu »Od vecnosti ka prolaznosti« Ivana Zlatica, objavljenom u Republici br. 264265, autor je propustio da analizira dogadjaje nakon 24. septembra 2000. godine koji su presudno uticali na promene u Srbiji i na miran rasplet krize oko nepriznavanja pobede Vojislava Kostunice na saveznim predsednickim izborima.
Dvadeset cetvrtog septembra 2000. godine oko 20.30 h, nedaleko od centra Cacka gde su okupljeni gradjani posle prvih izbornih rezultata poceli da shvataju da je rezimu Slobodana Milosevica dosao kraj, policijska patrola je u jednoj praznoj ulici pokupila Ivana Zlatica i Damira Kucuka iz cacanskog Otpora. Jedan otporas koji zivi u toj ulici slucajno je video hapsenje i dotrcao u sediste Gradjanskog parlamenta da nas obavesti o dogadjaju. Kada smo desetak minuta kasnije dosli u policiju, videli smo trojicu policajaca kako zamahuju i urlaju na Damira i Ivana. Odjednom se pojavio sef smene, prisao nam i rekao da je posredi greska i da ce ih odmah pustiti. »Kolege su se zbunile.« Sefa su upravo obavestili da je Tito umro, a on nije stigao da javi ostalima. Do jutra je citava Srbija znala da je GOTOV!
Tridesetog septembra, nakon sto je rezim krenuo u poslednji ocajnicki pokusaj falsifikovanja izbornih rezultata, Gradjanski parlament Srbije je odrzao sastanak sa kojeg smo poslali poruku biracima, DOS-u i citavoj javnosti sa predlogom da sporove oko rezultata predsednickih izbora resi jedina novoizabrana vlast koja ni za koga nije sporna lokalna: »... da se neodlozno konstituisu novoizabrane lokalne vlasti, da se formiraju odbornicki i poslanicki klubovi i da njihovi predstavnici formiraju Skupstinu slobodnih gradova (ili neki slican naziv) koja ce se sastati najkasnije do 4. oktobra. Na tom sastanku predstavnici novoizabrane vlasti, najlegitimnije u ovoj zemlji, treba da donesu svoje odluke o rezultatima predsednickih izbora...« Iste veceri sam na mitingu u Beogradu procitala gradjanima ovu poruku. Reagovali su aplauzom i drugim znacima odobravanja, poznatim iz desetogodisnje prakse pobune, protesta, osporavanja. Bilo je tako ocigledno da im je dosta svega, pa i karnevalskog mizanscena, koji su sto pre zeleli da zamene normalnim zivotom i mirnom svakodnevicom. Medjutim, lideri DOS-a koji su stajali oko mene samo su se belo pogledali: »Kakva Skupstina slobodnih gradova, sta ova prica?«
Poluspontani protest (organizovan samo neobaveznim pozivom novog predsednika da se blokira cela Srbija) koji je tih dana krenuo u celoj zemlji vise je stvarao haos nego sto je vodio kraju desetogodisnjeg propadanja i sramocenja Srbije. Na jedan od mitinga na kojima sam govorila, 1. oktobra u Ivanjici na poziv novoizabrane lokalne vlasti, kasnili smo sat vremena zato sto smo tri puta stajali da se raspravljamo sa ljudima koji su blokirali puteve izmedju Cacka i Arilja. Pustali su nas samo zato sto smo se pozivali na organizatora mitinga (»Znate Boska iz Nove Srbije?«), a iza nas su na putu ostajali gradjani u ime cije izborne volje se i odvijao citav taj cirkus. Da li je zaista iko ocekivao da ce covek koji je uveo zemlju u rat protiv citavog sveta sada sici sa vlasti zato sto gradjani maltretiraju jedni druge po putevima?
Gradjane Ivanjice pozvala sam da istraju u borbi za promene. Podsetila sam ih na stradanje jednog Ivanjicanina, Ivana Stambolica. Niko nije negodovao, niko ni pomenuo da ga se ne tice razracunavanje medju komunistima. Posle sam na radiju pricala da je sada vazno sto pre pokrenuti pitanje krivicne i politicke odgovornosti za ratne zlocine. Niko se nije usprotivio, niko pominjao Nasera Orica i jednacenje po zlocinu. Sa Boskom iz Nove Srbije smo se te veceri rastali uz pitanje: »A sta sada?« Oni su u Ivanjici nekoliko dana posle septembarskih izbora konstituisali novu vlast, najurili isprepadane SPS-ovce i zauzeli opstinski radio. Atmosfera na mitingu je bila pobednicka, promene su se ovde vec bile desile. Cekalo se samo da i DOS prizna da je pobedio i da preuzme odgovornost za promene.
Cetvrtog oktobra nije bilo nikakve Skupstine slobodnih gradova. Nervoza je rasla zbog neizvesnosti i smusenog ponasanja DOS-a. Zato su rudari u Tamnavi preuzeli inicijativu, stupili u strajk i skrenuli na sebe represivni aparat rezima, ali i solidarnost gradjana iz cele Srbije u borbi za demokratske promene. Cetvrtog oktobra 2000. godine rudari su zakazali Skupstinu slobodnih gradova na tamnavskom polju. Prethodnih deset godina ova zemlja je najcesce bila prepoznatljiva po kukavicluku i nezainteresovanosti za ljudsku patnju. Mislim da smo se tog dana u Tamnavi, u solidarnoj zastiti rudara i samih sebe, bar malo iskupili.
Krenuli smo iz Cacka rano popodne u tridesetak automobila, noseci hranu i cigarete za rudare. U Majdanu nas je zaustavila policijska blokada. Neki momci iz Milanovca prisli su cisterni kojom je policija zaprecila put, istresli iz nje policajca, gurnuli cisternu pored puta i nastavili smo dalje. Tridesetak policajaca koji su stajali nedaleko odatle nisu nas ni pogledali. Pusili su i razgovarali kao da se nista nije desilo. Na skretanju sa Ibarske magistrale za Tamnavu videli smo grupu raspasanih policajaca kako odlaze prema Beogradu.
Na prilazu kopu u Tamnavi, sa obe strane puta, pre mosta, bilo je puno parkiranih automobila i ljudi koji su isli pesice. Ispred barake, koja je njihova poslovna zgrada, vec se okupila grupa ljudi. Sve nas je vise i ja ocekujem da neko iz njihovog sindikata kaze sta se desava, gde su zatvoreni rudari i gde mi treba da idemo. Cula sam da su rudari u jamama, nece da izadju dok ne ode policija. Ocekujem da neko kaze gde treba da se rasporedimo da bi rudari mogli da izadju a da policija od nas ne moze da pridje ni njima ni jamama. Ja sam zato posla. Odjednom se ljudi pomeraju i prave prolaz. Dolaze politicari, Batic, Obradovic i drugi. Batic obecava rudarima Nobelovu nagradu za mir. Iz mase vicemo: »Sta to pricas, reci gde su rudari!« Ka nama se okrece nekoliko zena i muskaraca i kazu: »Mi smo rudari«. »A gde su ostali, oni sto su zatvoreni u jamama?« Jedna zena rudar mi objasnjava: »Nema ovde jama, ovo su povrsinski kopovi. Mi smo samo obustavili rad, a policija je htela da nas natera da nastavimo da kopamo. Kad nisu uspeli, doveli su rudare, izbeglice sa Kosova. Ni to nije uspelo, jer su nasi majstori skinuli vazne delove sa masina, odneli kucama i sakrili, tako da ovi drugi nisu uspeli da pokrenu masine. Posle su nas nagovarali da radimo samo 15 minuta da nas snimi RTS i za to nudili pola plate, ali mi nismo pristali«. Zena izgleda oronulo od grubog rada. I sve okolo je oronulo i siromasno. Zaustavljene masine, onako zardjale, strce u nebo. Sve jadno i ubogo, ali i nekako ponosito i vedro.
Sa Ibarske magistrale iz pravca Beograda, Cacka, Kraljeva, Kragujevca dolazi sve vise ljudi i sliva se u dolinu pred zgradom. Dolazi i sve vise politicara. I svi ce verovatno morati da govore. Vracam se i podaleko odatle cekam ostale. Pesice stize velika grupa ljudi iz Beograda. Onaj fini svet srpskog otpora koji je poslednje godine proveo u protestima na ulicama. Prepoznajemo se, pozdravljamo jedni druge i znamo da dolaze i ostali, jer je danas protest u Tamnavi, na poziv rudara. Razmisljam kako je ovo najnormalniji skup koji sam videla u Srbiji za proteklih deset godina. Nema stranackih obelezja i zastava, samo gradjani reseni da njihovi zahtevi iskazani na izborima postanu stvarnost. Sve lici na jedan veliki mravinjak. Srbiju nikada nisam videla ovakvu svu u pokretu. Nepregledne kolone automobila i autobusa ne prestaju da stizu na Tamnavsko polje. Kad vise ne mogu proci automobilima, ljudi izlaze i nastavljaju pesice. Pada noc, ali je i ona osvetljena mnogim farovima.
Sa Ibarske magistrale, pravcem ka Tamnavi, ponovo dolazi policija. Ovaj put sa bornim kolima i topovima, u nekim posebnim uniformama. Ne izgledaju kao oni koji su letos jurili studente i srednjoskolce po gradovima Srbije i koji se sada kolebaju jer su svesni da se ogorcenje naroda na rezim prelilo i na njih. Svi se zaustavljamo i izlazimo. Izmedju policije i nas ostaje prazan deo puta. Ljudi se dogovaraju sta da rade. Ja odlazim do policajca koji stoji na kolovozu i toki-vokijem razgovara sa onima u bornim kolima. Okrece se ka meni i kaze: »Ne boj se«. Kazem: »Ne bojim se, nego sam dosla da pitam kud ste krenuli«. Stajem pored njega i oboje gledamo u pravcu Tamnave, zaustavljenih kolona i ljudi koji sada idu prema nama. Vidim da je i njemu jasno da postoji samo jedan nacin da udju u rudnike ako nas pobiju, izgaze. Pitam ga: »Jeste li krenuli na svoj narod?« On i dalje prica sa policajcima visoko gore na bornim kolima, a meni kaze: »On je lud covek, ludak«. Do nas stize grupa momaka, podizu ruke i svojim telima hoce da sprece prolazak policije u bornim kolima. Policajac ih umiruje, kaze da to nije potrebno. Vratice se, samo da napravimo prostor da mogu da se okrenu. I zaista se okrecu i vracaju ka magistrali. Prvo stanu pored puta, a zatim prelaze magistralu i ostaju na parkingu sa druge strane.
I dalje u Tamnavu dolazi sve vise ljudi. Kazu da jos trideset autobusa ide iz pravca Milanovca, Cacka, Uzica... Celo polje je sa jedne i druge strane puta pokriveno zaustavljenim automobilima, kolonama ljudi koji i dalje pristizu iz svih pravaca, iz cele Srbije. Tamnava svetli i pulsira od ljudskih glasova, od mladosti i zelje Srbije za slobodom. Najlepsi prizor koji sam ikada videla.
Dogovaramo se da li da se vracamo u Cacak ili da idemo za Beograd. Nema nikakve organizacije da svi krenemo za Beograd, a ja bih da se vratim i pridruzim se ostalima iz GPS koji danas nisu stigli da dodju u Tamnavu, a spremaju se sutra za Beograd. I da ponesemo letke. Sutradan smo u Pionirskom parku podelili preko 30 000 biltena GPS. Stampali smo zahtev za osnivanje Skupstine slobodnih gradova i spisak devedeset slobodnih gradova u Srbiji. Dokaz da je cela Srbija slobodna. Cetvrtog oktobra u Tamnavi nisu nam trebali nikakvi Pavkovici, Legije, kapetani Dragani i ostali djenerali u trenerkama da nateramo bivseg diktatora da prizna da nas ne moze sve pobiti. Nasa snaga da se izborimo za slobodu prevazisla je njihove mogucnosti da nas drze u tamnici, a svojom solidarnoscu sprecili smo ih da nas i dalje ubijaju pojedinacno.
Danas kada razmisljam o tih nekoliko dana koji su nas spasili i omogucili da rezim koji je pocinio tolike pokolje, ostavio za sobom tolike zrtve, jame, hladnjace, smenimo na izborima i nateramo ga da prizna poraz, pokusavam da razumem sta se u stvari desilo. Kako smo mogli tada, a nismo mogli tolike godine pre? Tada je prokljucala snaga naroda u borbi za zivot, svoj i svojih bliznjih, i nagonski krenula da se oslobodi tiranije. Svuda u vazduhu osecalo se da je strah nestao. Osnovno osecanje posle izbora 24. septembra bilo je da nas je sada tako mnogo na ovoj strani, »protiv«, da nema razloga za strah. Nadmoc je presla na drugu stranu, na stranu naroda. Zelja za slobodom i potreba da se oslobodimo straha pregazila je rezim i nadjacala sve sto je dotadasnja opozicija bila u stanju da artikulise. Ponovo se nakon protesta 1996/97. desilo da je snaga narodnog otpora nadjacala silu rezima, ali i mogucnosti, a mozda i zelje opozicije. Zato je moguce da se sada, deset meseci kasnije, nova vlast i dalje medjusobno preganja oko necega sto je jos u Tamnavi u glavama ljudi bilo reseno. Da je neko tog dana ili sutradan u Beogradu pitao gradjane da li optuzeni za ratne zlocine treba da odgovaraju pred Medjunarodnim krivicnim tribunalom za bivsu Jugoslaviju, svi bi glasali za. Da li bi za novu vlast to bilo legitimno odlucivanje? Ili je neposredna demokratija za njih previse pucka? Smatraju da narod bolje odlucuje preko posrednika sa kojima partijske centrale mogu da manipulisu, da ih potkupljuju. Ovako osiromasenom narodu, a i vecina poslanika je takva, dovoljno je dati dobre skupstinske dnevnice, ponekima i posebne privilegije, pa da do parlamenta ne stigne nista od volje naroda koju mozete cuti u svakodnevnom razgovoru sa ljudima. Zasto nisu pitali narod u Tamnavi da li zeli da Milutinovic i dalje obavlja redovne duznosti i deli odlikovanja, da Sainovic, Ojdanic i Stojiljkovic ostanu bogati i zasticeni u Srbiji? Zasto se Kostunica i Djindjic u Tamnavi nisu pojavili u pratnji Karica, zasto tog dana nisu pokazali ljude koji ce im biti savetnici? Zasto se velicanstvena volja naroda za promenama pretvorila u sitnu trgovinu za vlast? Vlast je uvek potcenjivala narod, namecuci mu manje zahteve, da se zadovolji slabijim rezultatima, losijim zivotom, polovnim obrazovanjem, da bi se onda prirodno zadovoljio korumpiranom i nesposobnom vlascu. 
Mi smo, u Cacku, za vreme NATO bombardovanja, govorili o zlocinima rezima nad kosovskim Albancima i o odgovornosti rezima i za te zlocine i za bombardovanje. Secam se odobravanja naseg obicnog sveta koji se grozio i osudjivao zlocine. Obicni ljudi koji se nisu bogatili od rata, niti su u takvoj drzavi lakse dolazili do posla, vec su, naprotiv, ziveli sve teze, godinama u strahu za sebe i svoje najblize. Protiv istine o zlocinima na Kosovu bunili su se jedino ljudi iz opstinske vlasti. Secam se reci potpredsednika opstine Drinjakovica: »Sta ti hoces sa tim Albancima? Znas li ti da albansko dete od osam godina ubaci bombu kroz prozor i sve pobije?« »Znam«, kazem, »samo ti ne znas da je ono dete, iako je albansko«. 
Tamnava je bila skup slobodnih ljudi, oslobodjenih od Miloseviceve tiranije, ali i sa jasnim zahtevima kakve promene zele. Da zive bolje, sigurnije i bogatije, da se ne boje svoje vlasti i svog okruzenja, ali i da uspostave takvu novu vlast i drzavu koja vise nece ugrozavati njihove zivote.

Verica Barac   

 


© 1996 - 2001 Republika & Yurope - Sva prava zadrzana 
Posaljite nam vas komentar