Protesti radnika rastu kako se blizimo godisnjici pobede opozicije i pada starog rezima. Ucestale su vesti o izlivima gneva, o stvarnom ili pretecem nasilju, kao i o zategnutim odnosima izmedju predstavnika vlsti i radnika prilikom pregovora oko promena u privredi i drustvu. Gomilanje informacija o konkretnim, mahom dramaticnim dogadjajima, medjutim, ne prate napori da se potraze odgovori na jednostavno a slozeno pitanje: zasto radnici protestuju i kakvo je mesto tih protesta u procesu promena – demokratskih ili antidemokratskih – i kako se vlast odnosi prema njima, te sta sve moze da proistekne iz ovih sporova i sukoba? Pokusacemo da razlozimo ovo slozeno pitanje na vise jednostavnih i molimo saradnike naseg lista da zajednicki potrazimo odgovore.
1. Da li postoje ideoloske i slicne prepreke da se o polozaju i delovanju radnika govori analiticki, racionalno i kriticki? Naime, nekada je postojao ideoloski mit o misiji radnicke klase i o njenom vladajucem polozaju u sistemu socijalizma, sto je sprecavalo javno razmatranje stvarnog polozaja radnika i razloga iz kojih pribegavaju protestima, pa i strajkovima (oni su dugo bili »tabu-tema«) kojima su retki analiticari pripisivali pozitivan doprinos odbacivanju »tabu-tema« i mogucim demokratskim promenama. Sada, izgleda, jedan druciji mit – o rusilackoj a ne spasilackoj – ulozi radnika blokira racionalan pristup novim protestima i strajkovima koji su, u skladu s takvim mitom, mahom posmatraju kao prepreka demokratskim promenama. S tim u vezi su i manje ili vise uticajne predstave o levici i socijalizmu; i jedno i drugo je dobilo bezmalo iskljucivo negativnu konotaciju. Da li je, zaista, svaka ideja socijalizma i levice definitivno kompromitovana zbog poraza komunizma, »realnog socijalizma« (i »samoupravnog«) i usled zlocina koji su pocinjeni u ime socijalizma i levice?

2. Bez pretenzija da na osnovu iskustva konkretnih radnika sudimo o svim radnicima    ili o radnickoj klasi, valja  ispitati jedan strajk koji je, prema merodavnim procenama, imao veliki, cak preloman znacaj za proces demokratskih promena u Srbiji u drugoj polovini prosle godine. Rec je o strajku u »Kolubari«, u jednoj strateski tako vaznoj grani kao sto je elktroprivreda, u kojem je, 29. septembra – 5. oktobra 2000. ucestvovalo preko 7.000 radnika, koji se smatra za »srce opstenarodne pobune« koja je  srusila »stari rezim«.  Strajkaci su zahtevali samo jednu stvar, koja inace nije karakteristicna za mahom ekonomske motive strajkova, da se priznaju rezultati predsednickih izbora, odnosno pobeda Vojislava Kostunice a poraz Slobodana Milosevica. Strajkacima su, narocito masovno 4. oktobra,  pohrlile na hiljade gradjana iz mnogih gradova Srbije (Ljiga, Obrenovca, Mladenovca, Valjeva, Cacka, Beograda itd.) da im izraze solidarnost i pruze pomoc, uprkos pretnjama rezima da ce primeniti sva raspoloziva sredstva, pa i  mobilisanu oruzanu silu. Ali, dogodio se obrt, naredbe – sa samog  vrha rezima – da se puca u rudare i demonstrante nisu izvrsene, nije doslo do krvoprolica od kojeg su mnogi strahovali.  »Na Kolubari su se dogodile dva najvaznije stvari: policija je, u dodiru s demonatrsantima, pokazala nemoc i polomila zube.« 
Zasto nisu izvrsene naredbe o pucanju u rudare i demonstrante? Koliko je izostanak krvoprolica u Kolubari 4. oktobra uticao na izbegavanje krvprolica 5. oktobra u Beogradu.  Sta se sve dogadjalo u sferi vlasti, koliko se ona iznutra rastakala, kakvi su otpori upotrebi sile postojali? Kakvi se sve aranzmani pravljeni izmedju vodja opozicije i funkcionera starog rezima?
3. Jos slozenije a za nasu temu i vaznije jeste pitanje zasto su radnici (a i demonstranti) rizikovali i sam vlastiti zivot – nemoguce je da nisu znali da su razna vatrena orudja u njih uperena »na gotovs« – kakav su to cilj zeleli da postignu i po cenu gubitka zivota? Koliko je na takvu odlucnost uticala vera u pobedu opozicije, ciji su lideri, prema dostupnim izvorima, »organizovali Kolubaru«.   Sta je sve radnike pokrenulo u strajk i motivisalo odlucnu borbu, uprkos svim rizicima, da li samo »sloboda«, »hleb« ili jos neke vrednosti? Koja su ih vlastita iskustva – socijalna i politicka – motivisala na pokretanje i istrajavanje u strajku? Rec je o radnicima koji imaju vise nego nadprosecne plate i obrazovanje , a ne o ocajnicima koji bi u krajnjem beznadju bili spremni i na lisavanje zivota. Koliko su oni to cinili najvise »radi dece«, kako cesto sami govore, a koliko su motivisani uverenjem da vlastitim radom mogu steci i pristojnu zaradu za nolrmalan zivot, koliko su obuzeti vizijom sopstvenog zivota, vlastitim idejama, interesima i vrednostima, posebno onim koji se ticu licne slobode i casti,  drustvenog ugleda majstora u svom zanatu, dostojanastva zivotnog poziva? Za razumevanje tadasnjih a i potonjih zbivanja bili bi dragoceni iskazi inicijatora i predvodnika strajka, kao i svih aktivnijih ucesnika u dramaticnim zbivanjima.
4. Da li su strajkovi, pogotovo uspesniji, uticali na formiranje trajnijih organizacija radnika, pre svega sindikata? Koliko postojece politicke stranke, pre svega one koje se deklarisu kao socijaldemokratske, artikulisu ideje, interese i vrednosti razlicitih  grupa radnika, i da li borbeno ponasanje radnika otvara nove mogucnosti za redefiniciju levice i socijalistickih ideja i vrednosti?
5. Buduci da i radnici »Kolubare«, kao i mnogi drugi radnici, izrazavaju nezadovoljstvo svojim polozajem i ulogom i nakon »oktobra«, koje ideje, vrednosti i interese zastupaju i da li one pridonose nastavku procesa demokrtatskih promena ili ga ogranicavaju i sputavanju, pa i  mogu da bude plen socijalne demagogije raznih militantnih i antidemokratskih ideologija i organizacija?
6. Da li se, kako i koliko, izmenila socijalna i politicka konstelacije tokom protekle godine, koje su glavne tendecije promena – demokratskih i antidemokratskih – i ko su sada glavni akteri zbivanja? Zar je realno mogucno da na javnoj sceni postoje samo »centar« i »desnica«, a da uopste nema »levice«? Kakvi su izgledi da se odrzi glavna tekovina proslogodisnjih promena – izborna smena vlasti – kroz nove izbore?
7. Zbivanja u nasoj zemlji, svakako, ne mogu se valjano shvatiti bez razumevanja zbivanja u svetu. Postavlja se, naime, pitanje kakve se promene zbivaju u svetu nakon razdoblja »hladnog rata« i koje su glavne tendencije danas na delu. Da li »globalizacija« tece samo u znaku trijumfa kapitalizma ili su realne mogucnosti uspostavljanja stvarnoh »multukulturalizma«? Koje su sve ideje i ideologije na delu? kakve su slicnosti i razlike izmedju mitologije drzave/nacije i utopije o sveresavajucoj samoregulaciji  trzisne privrede? 

Molimo vas da ogovorite na ova pitanja, a i na neka druga koja smatrate da se ticu nase teme, i da nam svoje priloge (od  8 do 16 strana) posaljete do 25. avgusta ili 10. septembra,  kako bismo ih objavili u nasem listu, a potom nastavili dijalog dokle god ne procenimo da su rasvetljena barem osnovna pitanja pokrenuta u ovom dijalogu.
                                                                                                                Urednistvo