Ovogodisnji jul bio je bericetan mesec za srpsku monarhiju. Najpre je u Saveznoj vladi, u prisustvu mnogih zvanica, sto je ovom skupu dalo svecano obelezje, bivsi savezni premijer Zoran Zizic urucio Aleksandru Karadjordjevicu kljuceve od Belog i Starog dvora. Sam taj cin, odrzan na tako visokom zvanicnom mestu, nije mogao da znaci nista drugo nego davanje legitimiteta bivsoj srpskoj dinastiji i precutne saglasnosti sa njenim teznjama
Davanje na uslugu, naravno, nije isto sto i davanje u trajnu svojinu, ali ovde ni najnaivniji ne bi smeli da se klade da ovim vladinim aktom pitanje svojine porodice Karadjordjevic nije definitivno reseno, dok su svi drugi, kojima je, svojevremeno, vlasnistvo takodje oduzeto, ostali na cedilu.
U prvoj polovini prosle godine, pripremajuci se za odlucujuci septembarski izborni obracun sa Slobodanom Milosevicem, opozicija se tri puta sastajala sa Aleksandrom Karadjordjevicem. Najpre u Budimpesti, zatim u Banjaluci i na kraju u Atini. U glavnom gradu Grcke opozicija je otisla najdalje u pogledu lojalnosti prema potencijalnom monarhu: ona se svecano obavezala da ce princa i Patrijarha srpskog uzeti za svog vrhovnog moralnog i politickog arbitra ukoliko medju opozicionarima dodje do nekakvih sporova. Tako je ozvanicen savez trona i oltara, kojem nedostaje samo jos jedan clan pa da ova istorijska alijansa bude kompletna - vojnicka cizma.
Trend obozavanja monarhije nastavio se i posto je dojucerasnja opozicija najzad postala legalna vlast. Pre nekoliko meseci, kada je Savezna vlada odlucila da vrati drzavljanstvo Karadjordjevicima, savezni ministar za unutrasnje poslove putovao je u London da princu licno uruci taj dokument. Tako je jos jednom, jedna privatna stvar podignuta na nivo zvanicne drzavne politike.
DOS, dakle, ne ostavlja sumnju u pogledu svojih namera, a kako se prema svemu tome odnosi Aleksandar Karadjordjevic? On se za sada uzdrzava od javnih izjava o svojim vladalackim ambicijama i sa svojom suprugom Katarinom, sav se bacio na humanitarni rad, o cemu nas stampa i TV gotovo svakodnevno obavestavaju. To, ipak, ne znaci da se odrekao svoje zelje za kraljevanjem. Zar nije jos pre godinu i po dana jasno i glasno rekao: »Moj san je da se Srbija, Crna Gora i Republika Srpska ujedine pod Krunom.« (Danas, 24. decembra 1999.). Tada je ova izjava, zbog svojih neprikrivenih teritorijalnih pretenzija prema susednim drzavama, izazvala javni skandal.
Sada su princeve izjave umereno stilizovane, sto ne znaci da i dalje ne vreba pogodan trenutak da sto lakse usedne na presto. Problem je u tome sto javno raspolozenje (to su bar pokazale sve moguce ankete) ocigledno ne ide u prilog restauraciji monarhije.