Sa velikim zadovoljstvom odgovaram na Vas poziv na javni dijalog »Radnici i demokratske promene«.
Na opste pitanje: Zasto radnici strajkuju? odgovaram: Zbog nezadovoljstva, zbog zakonskog nereda i krivicne neodgovornosti za najteze oblike krivicnih dela. Zbog nesigurnosti, nereda, nerada, zbog uprave koja vodi, a ne zna gde vodi, zbog neslobode, zbog prinudnih odmora i naturanja gospode kao privatnog vlasnika pomocu tudjih, od radnika tajno prisvojenih para, zloupotrebom sluzbenog polozaja, te pritiska na radnike da najvecim kriminalcima postanu sluge i robovi u opstem bespravlju, bez pravilnog i cvrstog zakona za siguran zivot i rad svoj i svojih potomaka.
Promene su demokratske kad oslobadjaju, a nedemokratske kad porobljavaju. 
1. Postoje li prepreke promeni, oslobadjanju, demokratiji? 
Postoje. Te prepreke su: sudovi, javna glasila, milicija, vojska, koje pomocu slepe sile brane dogmatsku–nazadnu svest, koja je kao okamenjena svest glavna prepreka demokratiji, promenama nabolje i napretku zivota i rada.
2. Zasto nije izvrsen nalog da se puca u rudare i gradjane? 
To nepucanje u ljude je prelomna tacka prelaza ropstva u slobodu, revolucije u evoluciju. Nije pucano zato sto je kod vecine naroda prevladao razum nad ludilom mrznje i sto nije bilo dovoljno placenika za pucanje.
3. Koja je, pored »slobode i hleba«, jos jaca sila motivisala radnike i demonstrante da po cenu zivota idu u demonstracije?
Udruzen osecaj–svest da time probijaju kineski zid oko slobode normalnog zivota i rada koji je prosla vlast izgradjivala protiv nas i naseg potomstva.
4. Da li strajkovi i borbeno ponasanje radnika podsticu redefiniciju levice i socijalistickih ideja i vrednosti?
Da! Ali i samo pitanje vuce sa sobom nejasnocu »levica, desnica, socijalizam, centar, kapitalizam, demokratija i dr.« Demonstranti i radnici su istakli cilj: rad i zarada radi zivota. Taj odnos prema zivotu i radu isti je kod svih normalnih–zdravih ljudi, bez obzira na stranku: centar, levica, desnica... Razlika je samo u putu, brzini i lakoci postizanja tog istog cilja. Razlika je u jasnoci puta, preciznosti, doslednosti, upornosti i sveobuhvatnosti na delu u praksi, navikama i zivotu.
Jer, ko je za zivot, taj nije za rat vec za rad, za punu zaradu i za punu slobodu govora i sloge. Ali tu nije sasvim jasna centralna rec–pojam: rad. Je li to slusanje gazde, majmunsko oponasanje ili nesto trece? I sledeci Vas poziv treba da bude poziv na javni dijalog: Sta je rad, zarada i vrednost? Ili: Za zivi rad ili za privatnu svojinu?
5. Koje ideje, vrednosti i interese zastupaju radnici?
Radnici »Kolubare« kao i svi ostali radnici izrazavaju nezadovoljstvo svojim polozajem i ulogom i nakon »oktobra« zato sto i dalje nema u javnosti vredne istine za prave demokratske promene da »plod rada« vlast i ugled najvise pripada »radniku–plodotvorcu«, a ne »neradniku–lazovu–parazitu–pljackasu–otimacu«.
6. Da li je realno moguce da postoje samo »centar« i »desnica«, a da uopste nema »levice«?
Moguce je ako pod »levicom« podrazumevamo parolu bez veze: »I srce je na levoj strani«, a pod »centrom« zivot i rad te pod »desnicom« cvrstocu reci–reda–zakona. Onda nam »levica« ne bi ni trebala. Opet nas i ovo pitanje vraca na potrebu dijaloga iz tacke 4: da dodjemo do istine za vrhunski cilj zivota i rada.
7. Koje su sve ideologije i ideje na delu u drzavi i o utopiji o samoregulaciji trzisne privrede?
Postoje samo dve stvarne ideologije: istinita–postena–radna–napredna i lazna–nepostena–neradna–nazadna. Treca je samo brbljanje. Ali, ako novinari Republike sebe samouvrstavaju u neradnike, onda niti ce da objave ove odgovore, niti ce da otvore javni dijalog iz tacke 4.