Budjenje »Juzne pruge« pocelo je 17. novembra 1996. godine, nakon kradje glasova. Grad Pirot je tada poceo svoju demokratsku borbu, kada je dvadesetak gradjana (medju njima i ja) protestovalo ispred Skupstine opstine Pirot.
Iz veceri u vece ova grupa gradjana je rasla kao grudva snega koja postaje sve veca.
Zima 1996/97. bila je najlepsa i najtoplija zima u mom zivotu. Puna tri meseca trajala je moja setnja sa najvecom grupom prijatelja–istomisljenika.
Ogromna energija slivala se niz ulice ovog grada, ali je ipak odredjena vecina sedela kod kuce i pratila dogadjaje sa prozora svojih stanova ili se cutke i u strahu skrivala negde u kuci.
Tada sam prvi put pisala pismo lokalnom listu Sloboda zeleci da se moja razmisljanja o tim vaznim istorijskim momentima u kojima sam licno ucestvovala cuju i dalje kako bi i oni koji su tih veceri gasili svetla u svojim stanovima i u mraku sedeli dok smo mi setali i zvizdali mozda procitali nesto u novinama. »Ovo je pravo vreme da oni koji cute progovore, koji su u stalnoj neverici da pocnu da veruju, da ne gube nadu tako brzo i da ne zaborave da svi zivimo zajedno u jednom gradu, da je taj grad nas, da se oslobode potrebe za neprekidnom kritikom, vec da kritiku zamene ‘kreativnim predlogom’...«, bila je jedna od recenica u pismu pod naslovom: »Promene – da ili ne«. Ova misao me pratila i dalje tokom sledecih meseci kada je u Pirotu pobedila koalicija Zajedno. Nosena i dalje pozitivnom energijom, oslobodjena straha, s osecajem slobode misli i govora, nametala se potreba da delic tako oslobodjene svesti prenesem i na druge, ali necim kreativnim, necim opipljivim. I dogodilo se da tu ideju i realizujem, upravo na svom radnom mestu.

Sindikalno prosvecivanje

Ponudjena mi je pristupnica za novi sindikat, sindikat »Nezavisnost«. Samo ime za mene je predstavljalo izazov, ali i nastavak probudjene energije, pa sam sa pristupnicom krenula dalje – lobirajuci da sto veci broj kolega i koleginica potpise pristupnicu za novi sindikat. Ni danas ne mogu da odgonetnem tu nezadrzivu snagu i odlucnost da obidjem sve punktove Zdravstvenog centra i za skoro mesec dana prikupim oko 350 pristupnica za sindikat »Nezavisnost«. Vodeci sindikalne sastanke po organizacionim jedinicama Zdravstvenog centra, osetila sam da ideju o novom sindikalnom organizovanju vecina prihvata, ali sa odredjenom dozom straha i neverice. Ipak, kolege su mi verovale i davale podrsku. Nazalost, pojavile su se i prve prepreke, kao kada trcite maraton, a onda naidjete na stazu sa preprekama. Kolege iz tzv. Samostalnog, tj. drzavnog sindikata vrlo brzo su krenule u protivnapad niskim udarcima i perfidnim namestaljkama. Sindikat »Nezavisnost« i njegove aktiviste proglasavaju »drzavnim neprijateljima«, neradnicima, bukacima sa ulice, stranim placenicima... itd.
Na trenutak se ucinilo da ce zdravstveni radnici nastaviti sa budjenjem svoje svesti i oslobodjeni straha krenuti u promene, ali se ispostavilo da je strah kod mnogih urodjena osobina, pa je pod pritiskom onih koji su izigravali vlast u bolnici odredjena grupa radnika (njih 100) povukla svoje pristupnice ili je jednostavno izbrisana sa spiska »Nezavisnosti«, od strane »samostalaca«, bez ikakvog pitanja.
No, bez obzira na prepolovljeno clanstvo, u Zdravstvenom centru ipak se formirao i formalno registrovao sindikat »Nezavisnost«, pocetkom 1998. godine. Izabrana sam za sekretara tog sindikata i to je bio prvi sindikat »Nezavisnost« u Pirotu. Tada je pocela prava sindikalna borba u ovoj instituciji: pravna, moralna, medijska... borba za svakog radnika. Na svom radnom mestu licno sam imala niz neprijatnosti od strane svog sefa i nailazila na nerazumevanje svojih kolega koji su pogresno videli moj sindikalni rad. Obelezena raznim etiketama ko sto su »neradnik«, »politicar«, »strani placenik«, »bundzija«... ja sam ipak odlazila na edukativne seminare preko UGS »Nezavisnost« i tako bukvalno dozivela sopstveno budjenje u smislu da su mi se oci »otvorile« i usi »ocistile«. Smatrala sam da je najjace oruzje znanje koje su dugo krili od radnika i tako ih drzali u mraku godinama kako bi bili gluvi i slepi jer se samo tako mogao prividno ocuvati socijalni mir.
Vrlo brzo predstavnici UGS »Nezavisnost« iz Beograda predlazu da se u Pirotu otvori Regionalno poverenistvo i posle razgovora sa odredjenim ljudima u Pirotu (pre svega predsednikom sindikata Zdravstvenog centra »Nezavisnost« dr Tomislavom Krsticem) predlozena sam za regionalnog poverenika za Pirotski okrug. Odlucna da nastavim zapocetu borbu, vrlo brzo prihvatam ideju, uzimam neplaceno odsustvo sa zeljom da taj posao obavljam maksimalno odgovorno i kvalitetno.
Pronalazim prostor u centru grada, opremam prostorije i sa jos vecim elanom krecem da sirim virus »Nezavisnosti« po svim preduzecima. Prvi posle zdravstvenih radnika prisli su novinari lokalnih medija i u Informativnom javnom preduzecu »Sloboda« (Radio Pirot, TV Pirot, lokalni list Sloboda) i napravili vecinski sindikat u svojoj kuci. Formiranje takvog sindikata u medijima olaksalo mi je marketinski posao za sindikat i sve do 5. oktobra lokalni mediji su bili blagonakloni prema »Nezavisnosti«, da bi se posle istorijskog datuma ta situacija promenila.
Virus »Nezavisnosti« poneo je sa sobom i drugi virus, virus zla, koji mi donosi jake vetrove mrznje, zavisti, straha, pretnji, ucene... Anonimne poruke preko telefona, pisane poruke ubacene u postansko sanduce, cak i clanovima moje uze porodice, poruke vulgarne sadrzine, presecena struja u zakupljenim prostorijama, odugovlacenje sa uvodjenjem telefona, javna vredjanja od strane »samostalaca« i pojedinih direktora preko medija, sve to nije nimalo umanjilo, a ni unistilo moj entuzijazam i veru u ono sto radim. Naprotiv, svi napadi na mene i »Nezavisnost« imali su kontraefekat kod radnika, pa su oni poceli polako da shvataju sustinu sindikalne borbe. Odlazeci na teren, direktno u kontaktu sa radnicima, prenosila sam svoja stecena znanja iz mog licnog iskustva i obrazovanja preko UGS »Nezavisnost«, koristila medije da bih javno odgovorila na anonimne pretnje; bezbroj pismenih i usmenih odgovora upucenih pre svega onima koji su otvoreno zauzimali neprijateljski stav, vecini radnika je bilo dovoljno da se opredele za ono sto su sami procenili – kuda otici i kako se organizovati.
Za nepunih sest meseci sindikatu »Nezavisnost« pristupilo je vise od 30 organizacija. Cak i poslednji bastioni komunizma – Babusnica, Dimitrovgrad i Bela Palanka bivaju zarazeni vrusom »Nezavisnosti« gde se u najvecim preduzecima javljaju inicijative i konacno registruju sindikati. Moja najveca zelja bila je da pokrenem inicijativu i u najvecim gigantima u Pirotu: Industriji odece »Prvi maj« i u Gumarskoj industriji »Tigar«. Ni slutila nisam da ce to biti prevelik zalogaj i da ce mnogi uciniti sve da taj zalogaj i ne progutam.

Sputavanje sindikalne slobode

Vec posle 5. oktobra pocinje da se menja klima i na sindikalno-politickoj sceni. Bio je ogroman pritisak na mene kao poverenika od strane radnika za formiranje sindikata »Nezavisnost«.
Najveci problemi iskrsli su upravo u najvecim firmama. Direktor »Prvog maja« zabranjuje odrzavanje izborne skupstine u krugu fabrike. Zatvara se kapija, a radnici preusmeravaju da izlaze na sporedni izlaz kako bi se zaobisli novinari koji su dosli da zabeleze sve to sto se desavalo. Bili su bezuspesni pregovori sa direktorom.
Najdrasticniji primer krsenja radnickih prava na sindikalno organizovanje dogodio se upravo u najvecem gigantu, u »Tigru«. Pokretanje inicijative za formiranje ovog sindikata izazvalo je pravi mali »zemljotres« u krugovima rukovodstva »Tigra« i njihovog sindikata. To je izgledalo kao da ste izvukli iz zida jednu ciglu i pocela su tektonska pomeranja. Poslednja »Bastilja« Milosevicevog rezima ili geto »Tigar« prilicno je bio uzdrman pokretanjem inicijative u »Obuci«, jednoj od podruznica »Tigra«. I posle dobijanja zvanicne registracije poceli su uobicajeni napadi, javno preko medija od strane predsednika sindikalne organizacije »samostalaca« »Tigra«, i to od najperfidnijih do najgrubljih. I sama Izborna skupstina bila je ometana od strane direktora »Obuce«, ali je pod pritiskom gostiju iz Lazarevca, rudara »Kolubare« i radnika clanova sindikata ova Izborna skupstina ipak odrzana u radnickoj menzi pred oko 400 radnika.

U medjuvremenu, u preduzecu »Auto-guma« odigrava se u isto vreme jedan dramatican cin na kapiji fabrike gde se urucuje radna knjizica radniku Jovanu Dimitrijevicu, inace clanu Inicijativnog odbora sindikata »Nezavisnost« u »Auto-gumi«. Posle 9 godina rada po ugovoru, bez prekida, Jovan Dimitrijevic dobija, naravno, ne slucajno, radnu knjizicu od osoblja obezbedjenja fabrike. To je oznacavalo pocetak jedne duge i mucne borbe sa rukovodstvom »Tigra« za vracanje Jovana Dimitrijevica na posao. Krenula sam sa medijskom kampanjom, organizovala konferencije za stampu, ucinila sve da »slucaj« Dimitrijevic postane poznat celoj Srbiji, u pomoc su pritekle kolege iz Lazarevca, rudari »Kolubare«; vodjeni su pregovori i razgovori sa rukovodstvom »Tigra«. Centrala UGS »Nezavisnost«, tacnije predsednik Canak, pokrece seriju pisama upucenih generalnom direktoru »Tigra« Draganu Nikolicu. U medjuvremenu, na insistiranje centrale, Jovan Dimitrijevic pokrece tuzbu protiv »Tigra« i obezbedjuje mu se pravna zastita iz Pirota, Beograda i Lazarevca. Do 6. 06. bila su 4 rocista koja su licila na farsu i vec unapred pripremljen scenario. Sudija je konacno posle 4 sudjenja, bez izvodjenja svedoka, doneo presudu u korist »Tigra«.
Jovan Dimitrijevic, otac troje dece, dobar radnik, sto je dokazao tokom devetogodisnjeg rada, postaje socijalni slucaj, i to sve zbog toga sto je svoje kolege organizovao u sindikat »Nezavisnost«. Ocigledno ovaj mladi covek postaje zrtveno jagnje i primer ostalim radnicima u »Tigru« kako prolaze oni koji umeju da misle svojom glavom, gledaju svojim ocima. Otuda i odgovor na pitanje zasto su oni koji su Jovana Dimitrijevica podrzali i 5. oktobra sa njim u znak solidarnosti sa »Kolubarcima« zaustavili »Auto-gumu«, posle otpustanja Jovana Dimitrijevica zacutali i okrenuli mu ledja. Istina je da je nekoliko Jovanovih kolega doslo u kancelariju Regionalnog poverenistva i otvoreno priznalo da vise ne mogu da podnesu pritisak svojih sefova koji su ih ucenjivali, pretili im i sikanirali ih.
Tuzna Jovanova prica nastavlja se dalje. Ulozena je zalba Okruznom sudu u Pirotu, pa se samim tim ocekuje da ce novo, nezavisno sudstvo, mozda, doneti pravednu odluku.

Usponi i padovi slobode samoorganizovanja

Problemi nisu ograniceni samo na »Tigar«.
Situacija u lokalnim medijima se drasticno menja posle 5. oktobra u smislu da lokalnoj DOS-ovoj vlasti talasanja UGS »Nezavisnost« vise ne odgovaraju, pa je pocela cenzura saopstenja, forsiranje drugog, tj. Drzavnog sindikata preko medija, dok su pojedini glavni i odgovorni urednici meni licno usmeno govorili da ne treba ici »djonom« protiv »Tigra« i da strasno gresim u nacinu svog rada. Upravo je sve pocelo od »Tigra«, jer je medijska cenzura pocela tada kada je pocela moja istrajna borba za odbranu radnika i putem medija. Strah kod novinara bio je evidentan, ali se tu i tamo nasao poneko hrabriji, pa da vest ili saopstenje Regionalnog poverenistva ipak ugleda svetlost dana u lokalnom listu Sloboda.
IJP »Sloboda« imalo je svoje goruce unutrasnje probleme, pa je krenuo generalni strajk zaposlenih koji su cinili vecinu (njih 65 od 70). Inace, sindikat »Nezavisnost« bio je i prvi vecinski sindikat u Pirotu. Pet strajkbrehera okupljenih oko glavnog i odgovornog urednika zestoko je kritikovalo svoje kolege koji strajkuju, pa su pregovori sa osnivacem SO Pirot trajali gotovo tri nedelje. Ni ja nisam bila postedjena ostrih napada, vredjanja i pretnji od strane doticnih novinara strajkbrehera i urednika. Obratila sam se pismom javnosti (»Zavedeni i lokal patriote« i »Nezavisnost smeta i novoj vlasti«), pa je ovo pismo naslo svoje mesto u Slobodi i procitano u Dnevniku TV Pirot. Strajk je zavrsen uspesno i tako se pokazalo jos jednom da se samo jedinstveni i dobro organizovani radnici mogu izboriti za svoja prava.

Jedna od mojih zelja bila je da okupim glavne poverenike iz radnih organizacija i odvedem ih kod predsednika SO Pirot kako bi mu licno saopstili svoje probleme. Predsednik opstine je prvo pokazao dobru volju, ali se kasnije pokajao. Posle odrzanog sastanka pozvana sam na razgovor kod predsednika opstine i jos jednom dozivela iznenadjenje: kako demokrate reaguju na sindikate i kako sam po ko zna koji put dozivela neprijatnosti u smislu da vise nikada necu biti primljena sa svojim sindikalcima jer smo navodno »agresivni« i »krivi« sto se on, predsednik opstine, osecao kao na optuzenickoj klupi, a mi bili njegova porota. Ni danas mi nisu jasni neki zakljucci koje je izveo predsednik, jer su se kosili sa logikom demokratije.
Ipak, za nas sindikalce sastanak je bio uspesan.
Sve ovo sto se odigravalo na lokalnoj politickoj sceni nije umanjivalo interesovanje da se radnici organizuju u sindikat »Nezavisnost«. Gotovo sve skole prilaze »Nezavisnosti«, kompletne radne organizacije poput »Galantexa«, sa svojom predsednicom drzavnog sindikata Marinom Cvetkovic, prelaze u sindikat »Nezavisnost«. Marina Cvetkovic kasnije postaje i moj pomocnik.