Sada, kada je Milosevic konacno van zemlje, mozda je dosao cas da se o njemu nesto kaze, bez straha da ce se time dati materijal za dodatnu fascinaciju njegovim likom. Da ova odluka nije motivisana nekom okasnelom hrabroscu ili osvetoljubivoscu, bice, nadam se, uocljivo vec i po tome sto ce u tekstu koji sledi veca paznja biti posvecena okolnostima koje su ovakav fenomen uopste ucinile mogucim.
Prica o Milosevicu nije, dakle, samo prica o njemu, vec i prica o narodu koji ga je izabrao, branio i podrzavao svih ovih godina – jos vise, to je prica o svetu u kojem danas zivimo. To nije sekspirovska prica, jer, premda obiluje krvlju, pa se, stavise, na prolivenoj krvi njena radnja i zasniva, akteri price nisu dorasli sekspirovskim likovima. Moguce je da se literarni ukus vremena promenio i da danas glavne uloge igraju oni likovi koji su se u Sekspirovim komadima oznacavali samo kao »prvi ubica«, »drugi ubica«, »glas iz naroda« ili tome slicno. Bezlicni likovi na vlasti specificnost su naseg doba; uhvatiti se s njima u kostac isto je sto i rvati se sa vazduhom – pokazuje se da su nedodirljivi.

5. oktobar kao lazni signal Zapadu

Moze se protumaciti kao namera da se zapadnom javnom mnenju i sopstvenom narodu proda rog za svecu – pri tom je ispoljena »prefriganost« naseg seljaka koji uobrazava da se spoljna politika jedne zemlje vodi na nacin kojim on svoje sunarodnike vara na kantaru. Ovo zakidanje na kantaru se, pre svega, ogleda u tvrdnji da je 5. oktobra (ili posle njega) doslo do neke sistemske i kvalitativne promene. Apologete nove vlasti najcesce vole da istaknu kako se sada moze govoriti slobodno, bez straha od policijske represije. Na stranu sto mnogi od obicnih smrtnika tu slobodu dozivljavaju kao labudovu pesmu tokom perioda hiljadu cvetova, ovaj argument ima i svoje ruzno nalicje. Popustljivost u odnosu na iznosenje misljenja (a, bogami, i nanosenje povreda) uglavnom se ispoljava prema onima koji bi u svakoj pravnoj drzavi odavno pocivali iza resetaka. Time se iznova vracamo na konstataciju kako su nas na pijaci odzeparili. Dok nas je prodavac zamajavao pricom o legalizmu, nismo obratili paznju sta radi sa kantarom.
Fanovi teorije o paralelnim svetovima sada imaju prilike da se zabavljaju razmisljanjem na temu: sta bi se desilo da u Nemacku nakon Drugog svetskog rata nisu usle okupacione trupe, vec da je nemacki narod izasao na ulice i (u dogovoru sa nekim nezadovoljnim clanovima NSDAP-a) na miran nacin oborio staru i uspostavio novu vlast? Da li bi ta nova vlast nastavila da primenjuje stare zakone (izmedju ostalih i one antisemitske) pozivajuci se na legalizam? Da li bi sticala politicke poene kod preostalog birackog tela osudjujuci nepravedno saveznicko bombardovanje Drezdena? Da li bi Geringu, Himleru i Kaltenbruneru omogucila da odrzavaju mitinge, okupljaju svoje pristalice i konsoliduju Nacionalsocijalisticku partiju? Na svu srecu, postedjeni smo takvog iskustva, barem kada je o Nemackoj rec. No, mozda ce se ova paralela sa nemackim nacizmom nekoj osetljivijoj dusi (sve ih je vise) uciniti neumesnom? U prilog navedene analogije za sada cu se ograniciti na samo jedan argument: ako se narod ovih krajeva pokazao spremnim da se u klimi kakvog-takvog ekonomskog blagostanja bez oklevanja odazove glasu mrznje nacionalistickih lidera, sta bi tek trebalo ocekivati danas, kada su drustveno-ekonomske okolnosti neuporedivo slicnije onima iz perioda Vajmarske republike? Objektivne mogucnosti za operacije sirih razmera su, doduse, nepovoljne; ali za obracun sa komsijama dovoljna su i prirucna sredstva. Prvih meseci po uspostavljanju nove vlasti smatrao sam da bi oni koji u slicnoj situaciji zagovaraju legalizam – sto je samo eufemizam za kontinuitet sa prethodnim poretkom – trebalo da, makar pred sudom istorije, ponesu legalnu odgovornost za krivicno delo necinjenja. Danas je vec ocigledno da se uopste ne radi o necinjenju.

6. oktobar, kao odgovor izmedju redova

Nezavisno od dve jasno profilisane struje unutar samog DOS-a, prve, koju bismo mogli nazvati »korak napred«, i druge, kojoj bi vise odgovarao naziv »dva koraka nazad«, svi su sa nestrpljenjem iscekivali odgovor SAD. Taj odgovor je uzurbano sleteo sa neba, u nimalo privlacnom oblicju g. Ivanova. Onima koji su jos gajili neke nade u promenu nabolje, to je bio dovoljan znak da napuste ulice i krenu na svoje radne zadatke. Onima kojima to jos uvek nije bilo jasno, profesor Madzar ce diskretno i sa izvesnim poetskim sentimentom objasniti kako ne bi trebalo ocekivati neku apsolutnu pravdu, buduci da je »kapital nezna biljka koja slabo uspeva u nesigurnim podnebljima«. Profesor je ovaj svoj stav ubrzo overio prihvatanjem mesta dekana na BK univerzitetu (Q.E.D.), a narod je primio k znanju nova pravila igre. Jedino mu nije bilo jasno zbog cega je nekima dozvoljeno da se tih pravila ne pridrzavaju. Naime, nekako mu (narodu) nije islo u glavu da kapitalu (koji je nezna biljka) nimalo ne smeta bujanje nacistickog korova. Stavise, cinilo se da mu to cak i prija.
Uprkos brojnim tabloidnim i kretenoidnim opisima svega i svacega sto se odigravalo »revolucionarnih« oktobarskih dana, ostali smo uskraceni za odgovor na najvaznije pitanje: kakvu nam je to blagovest preneo g. Ivanov? U zavisnosti od tog odgovora trebalo bi tumaciti naknadno ponasanje aktera na nasoj politickoj sceni – a ono se simptomski ispoljavalo kroz bahatost porazenih i smusenost pobednika. 

28. jun 2001, kao Krompirijada i Odisejada

Posle devet meseci gestacije, vruc krompir je, poput one bebe iz Odiseje 2001, isporucen Medjunarodnoj zajednici. Ipak, ima mesta sumnji da ce ona priznati svoje ocinstvo. Mnogi se pitaju zbog cega to nije uradjeno odmah i zbog cega se g. Ivanov (koji je ionako bio izaslanik iste zajednice – citaj, SAD-a) nije jos 6. oktobra vratio iz Beograda sa vrucim krompirom u specijalnom gepeku. Oni pri tom ispustaju iz vida bitnu cinjenicu da bi tada svima postalo jasno kako je ovde zaista doslo do neke promene i da bi gradjanski prohtevi za pravdom tada lako mogli da postanu neumereni. Devet meseci bilo je dovoljno da se krompir malo ohladi, a narod shvati gde mu je mesto – tamo gde je i bilo.
Buduci da uprkos proklamovane transparentnosti nismo upoznati sa tajnim dogovorima, preostaje nam da se u pogledu prognoza oslonimo na svoju slabasnu logiku. Ona nam predocava nekoliko varijanti raspleta: krompir moze da bude vracen isporuciocu, moze da se oklizne na stepenistu ili da dozivi duboku, cutljivu starost, poput krompira zvanog Rudolf Hes. Postoji, medjutim, jos jedna varijanta koja, kako se cini, ima najvise izgleda na uspeh. Krompir bi lako mogao da bude promovisan u medijsku zvezdu radikalne desnice, koja ovih godina u citavom svetu dozivljava milenijumski revival. Ne bi nas nimalo zacudilo kada bi pripadnici Kju-kluks-klana poceli da nose bedzeve sa likom naseg bivseg predsednika na svojim kukuljicama. Moda je inicirala i daleko nelogicnije stvari.
U skladu sa ovakvom ulogom, nas krompir je nabusito osporio legitimitet Haskog suda, citirajuci pri tom klasike imoralizma (Hitler, 1923; Broz, 1928), vesto otvarajuci licitaciju: ako ste vec saradjivali sa njima, nema razloga da se mene odricete; posto znam pravila igre, jos vam mogu biti od koristi. Odgovor Zapada bi, po pravilu, trebalo citati izmedju redova, ali je njegov ucinak vidljiv i golim okom – pocev od kvazifilozofske rasprave zapadnjackih intelektualnih krugova o pojmu krivice in abstracto, bez apostrofiranja konkretnog krompira, pa do ocitog sabotiranja svih smislenih poteza novih vlasti u Srbiji.

Ubice mirno spavaju

Nedavno oslobadjanje Pinocea od krivicne odgovornosti za zlocine koje je pocinio prema svom narodu dovoljan nam je znak kakvoj pravdi mozemo da se nadamo. Za razliku od proleterske, solidarnost vlastodrzaca ne poznaje nacionalne ili ideoloske granice. Nazalost, jedina pouka koja ce se izvuci iz nasih bratoubilackih ratova svodi se na onu otrcanu istinu da ubice mirno spavaju; zrtve ce, pak, dobiti satisfakciju za koju deceniju, kada ce se pozivanjem na njih obezbediti alibi za neka buduca klanja.
Daleko od toga da narod i sam nije shvatio ovu pouku i prilagodio se zakonu velikih brojeva. Svako ko je proteklu deceniju proveo po ulicama, protestujuci sa malobrojnim istomisljenicima protiv narodnog rezima i osetivsi na svojoj kozi neznost narodne milicije, verovatno nije time nista postigao, ali je uspeo da stekne prilicno jasnu predstavu o ogromnoj vecini svojih sunarodnika koji su sve to vreme bili obazrivo neprimetni. Danas su, medjutim, ovi neprimetni sunarodnici, koji bi postajali vidljivi jedino prilikom sabiranja glasova SPS-a ili SRS-a, stekli necuvenu kuraz, pa hrabro strajkuju po fabrikama (zar tako nesto ovde jos postoji?), isticuci u svojim zahtevima neotudjiva prava na platu i bavljenje crnom berzom u radnom vremenu. S druge strane, nakon velicanstvenih oktobarskih dogadjaja, samo bi onaj samoubica iz »Alana Forda« mogao doci na ideju da organizuje neki protest zbog indolentnosti naseg pravosudja po pitanju sudjenja ratnim zlocincima. Jasno je da bi takav protest tesko pogodio osetljive duse iz akademske, literarne i crkvene »elite«, koje su kao siva politicka eminencija stajale iza svega sto se proteklih godina odigravalo na ovim prostorima. Dovoljno je pogledati tiraze intelektualnog smeca koje je stampano deceniju unazad (a stampa se, bogami, i dalje), da bi se izracunalo koliko su osetljive duse time inkasirale. Stoga nimalo ne iznenadjuje koincidencija da broj osetljivih dusa po km² raste srazmerno procentu ratnih zlocinaca i ratnih profitera na datoj teritoriji.
Time se vracamo na pocetak price.
Paradoksalno je – a nesto nam govori da ce se na tom paradoksu i dalje raditi – da bi Milosevica mogla da abolira kolektivna odgovornost naroda. Sve sto se u ovoj zemlji desava nakon 6. oktobra, a desava se necijom voljom, upravo je sracunato na to da pokaze kako je i bez Milosevica sve isto, ako ne i gore nego sto je bilo – da pokaze kako je narod, generalno uzev, raspolozeniji za lincovanje neistomisljenika nego za razuman dijalog. Takva slika o narodu, generalno uzev, odgovara istini; ali takva bi, opet generalno uzev, bila i slika o svakom drugom narodu. Osnovni problem je u onima koji narod navode da se u takvoj slici prepozna i da tu nakaznu tvorevinu prihvati kao ideal kojem treba teziti. Bojim se da su retro-snage vec postigle zavidan uspeh na tom projektu. Bojim se da ce nas premijer, kao sposoban i fleksibilan politicar zapadnjackog profila, uvidevsi da u ovim krajevima sposobni politicari zapadnjackog profila nemaju nikakve sanse, pribeci svojoj fleksibilnosti i pruziti narodu ono sto ovaj misli da hoce. Bojim se onoga sto bi takav narod mogao hteti.

I had a dream...

Mora biti da je svemu krivo zujanje neke od muva koje su u poslednje vreme najavile svoj comeback. Zujanje muve na avgustovskoj vrucini vratilo me je u proslost sa kraja ’50-ih, do koje doseze moje secanje. Sparina. Jedna zunzara neprestano udara o prozorsko okno. Odnekud dopiru komsijske psovke: »Zaklacu te! Jebem li ti sisu krvavu, da ti jebem...«, a u pozadini se cuje radio-prenos Sportskog popodneva. Jedan kanal, jedna vijuga, jedan program, jedan vecni mir. Zatim ce krenuti narodnjaci, zatim ce poceti Veselo vece sa nekim turbo-Mijom i dziber-Ckaljom, a onda u krevet, sa prvim kokoskama... zbogom pameti. Sta bi jos pozeleo? Da putujes? Danas ti za putovanje vozom do Novog Sada treba vise hrabrosti nego ’60-ih za stopiranje do Katmandua. Cuti i ne talasaj... Ne, ne, nije to vise ni mrtvo more, pre bi se reklo neka smrdljiva bara iz koje odjekuje kreketanje talibana... Trokraki kukasti krstovi, u ime Oca i Sina i Svetog duha; uteha lobotomije...
Ko zaspi, nece se probuditi – rekao je Fredi Kriger.