Preko sredstava javnog informisanja saznao sam da je pred usvajanjem novi zakon o sudovima i sudijama. S obzirom da se zakon odnosi i na mene licno, a smatram i da sam za oko dve decenije rada u sudu dosta toga i naucio, smatram da ce biti korisno da ukazem na neke dobre i lose strane ponudjenog teksta. 

Dobre strane nacrta zakona

Ocita je namera autora ponudjenog teksta da se sud ucini nezavisnim, dostojanstvenim, efikasnim i strucnim. To se u tekstu zakona postize kroz novu organizaciju sudova, njihovu novu nadleznost, finansiranje i posebno kroz nacin izbora sudija, te njihovu odgovornost za dostojanstveno i nezavisno sudstvo. U ovom cilju tekst zakona sadrzi i neke veoma precizne odredbe i sigurno je da ce striktna primena tih odredaba doprineti postavljanju sudske vlasti na mesto koje joj pripada u odnosu na ostale vlasti u sistemu podele vlasti. Formiranje novih vrsta sudova takodje je dobro jer ce se time omoguciti efikasniji rad pre svega visih sudova po pravnim sredstvima, bice rastereceni postojeci sudovi, a to ce sve omoguciti Vrhovnom sudu da se veoma malo bavi sudecim poslovima te da ima vremena da se bavi unapredjivanjem i ujednacavanjem sudske prakse i uopste organizacijom pravosudja. Kao dobro treba istaci resenje da se o izboru i razresenju sudija resava uz odlucujuce ucesce predstavnika sudske vlasti, sto bi moralo da bude garancija da ce odlucujuci kriterijumi za vrsenje ovih funkcija biti strucnost i ugled. Obrazovanje sudske straze omogucice sudskoj vlasti da taj sistem zaokruzi i instrumentima neposredne prinude, cime ce se izbeci stalno oslanjanje na upravnu vlast, a to znaci i da se sudske odluke mogu efikasnije izvrsavati, sto ce biti narocito znacajno u poslovima izvrsenja. U cilju zaokruzivanja sudske vlasti kao posebnog sistema svakako je od odlucujuceg znacaja formiranje pravosudnog budzeta, o cemu se odavno u pravosudju raspravlja i prica, a veoma je dobro sto ce se konacno i realizovati. 

Lose strane ponudjenog zakona

Prva losa strana ponudjenog teksta odnosi se na sam postupak pripreme ovog zakona, jer bar do sada nije omoguceno sudijama da o ovom tekstu raspravljaju. Citao sam u novinama da su se o tekstu izjasnjavali Advokatska komora, Drustvo sudija, razne nevladine organizacije i tako dalje, sto je sve dobro, jer svestranija rasprava o ovako veoma vaznom pitanju sigurno ce doprineti kvalitetu buduceg zakona. Medjutim, sve te rasprave ne mogu i ne smeju da zamene ozbiljnu i strucnu raspravu koja bi se vodila izmedju sudija u sudovima, na kolegijumu, na sastancima u visim sudovima, na posebnim savetovanjima i tome slicno. Niz nedorecenosti u tekstu upravo su posledica njegove akademske pripreme ili pripreme od ljudi koji su daleko od samog »procesa proizvodnje« u pravosudju, a to je pre svega rad u prvostepenom ili bar ozalbenom postupku. Zbog takve pripreme teksta njegove dobre strane ostale su nacelne, nedorecene i, bojim se, u praksi neprimenljive. To se pre svega odnosi na polozaj suda u sistemu podele vlasti jer taj nacelno dobro definisan polozaj nije razradjen, a kako ne sadrzi nikakvu predvidjenu sankciju za nepostovanje toga, gubi se praktican znacaj. Primera radi, sta biva sa onim ko utice na sud, ne postuje dostojanstvo suda, ne obezbedi sredstva za rad suda i tako dalje? Pravilo je da kompletan zakonski tekst sadrzi i kaznene odredbe, pa ne vidim razlog zasto ovaj tekst ne bi tako nesto sadrzao, cime bi pravosudje kao sistem na neki nacin i samo sebe moglo da stiti. Ako je zalaganje za nezavisnost sudstva iskreno, zasto u postupku izmene krivicnog zakonodavstva niko ne pominje da se i odredjena krivicna dela u tom delu predvide.
Nikada nije bilo sporno da sudije moraju odgovarati za svoj kvalitetan i efikasan rad. Medjutim, u ponudjenom tekstu smatram da je ovo pitanje odgovornosti sudija prenaglaseno jer se tom pitanju posvecuje cak 20 clanova ili oko 1/7 ukupnog zakona – teksta. Ocito je da je preovladalo predubedjenje autora ovog teksta da su postojece sudije lose, neradnici, pa se toliko brojna zakonska resenja koja regulisu odgovornost namecu kao potreba da se sve to eliminise. Zaista ne znam na osnovu kojih argumenata se zasnovala u javnosti prisutna teza o nesposobnosti i korumpiranosti sudstva. Ti koji to govore ili nisu uopste iz pravosudja ili rade u pravosudju ali u instancama iz kojih nemaju pravi uvid u pravosudje u celini. U svakom slucaju, dobar sudija se ne moze postati samo ako se imaju u vidu zakonske norme koje sankcionisu, prete sudiji i tome slicno, vec je daleko vaznije da se sudiji omoguci da ima odgovarajuce uslove za rad, a on ce se stvoriti kroz adekvatnu kadrovsku politiku gde ce se stvarati siroka baza buducih sudija, iz kojih ce se onda birati oni koji su najbolji za ovaj posao.
Smatram da ponudjen tekst zakona nastavlja jednu tendenciju unistavanja predsednika sudova ne samo time sto se mandat ogranicava na 4 godine, vec pre svega time sto mu se prava i iz dosadasnjeg zakona ogranicavaju a odgovornosti povecavaju. Prakticno, predsednik suda se svodi na dezurnog krivca za sve sto se desi u sudu, pa bez obzira da li se tu misli na los rad nekog sudije ili nepostovanje rasporeda poslova i slicno. Predsednik suda sa ovakvim ovlascenjima po svoj prilici u sudu ne bi trebalo ni da postoji, nego bi se mogla uvesti jedna odredba prema kojoj bi prakticno duznost predsednika suda na odredjeno vreme vrsio svaki sudija u sudu koji bi bio osposobljen da se bavi statistikom, pracenjem rada po predmetima i slicno. Sigurno je da bi takvim polozajem predsednika suda bile zadovoljene neke sujete koje sada postoje, ali smatram da bi to nanelo veliku stetu sudovima. Prema mom misljenju, niko nema razloga da se plasi »jakih predsednika u sudovima«, pri cemu oni mogu biti takvi jedino ukoliko imaju i odredjena prava a ne samo odgovornosti za rad suda. Ta prava se moraju odnositi i na ucesce predsednika suda u postupku izbora sudija, pri cemu je potpuno nelogicno da se oko izbora sudija pitaju raznorazne institucije, a da se prakticno misljenje predsednika suda uopste ne trazi. S obzirom da se posebno kod ove funkcije u javnosti govori o tzv. dresiranim predsednicima, korumpiranim i tome slicno, na neki nacin mogu i da razumem razloge kojima se rukovodio autor ovog teksta definisuci polozaj predsednika suda. Medjutim, zaista je krajnje vreme da se sa takvim pricama, bar u onom delu gde one poticu iz pravosudja, konacno prekine i da se tacno kaze o kojim se to ljudima radi, da se protiv tih ljudi pokrene odgovarajuci postupak, sto ce stvarno i podici ugled pravosudja u celini, a i skinuti jedan teret sa ogromne vecine nosilaca pravosudne funkcije koji ovaj izuzetno tezak posao vrse casno i posteno.
Prema sadasnjem zakonu, postoji sudski poslovnik kao akt kojim se razradjuju zakonske odredbe u pogledu nacina vrsenja odredjenih poslova i drugih proceduralnih pitanja. Posto je taj poslovnik donosio ministar pravde, razumljivo je sto ovaj tekst takvo pravo ne daje vise ministru kao predstavniku uprave koja bi se time mesala u rad suda, vec se to stavlja u nadleznost opstoj sednici Vrhovnog suda Srbije. Medjutim, kad vec postoji sudski poslovnik, onda je u tekstu zakona nepotreban citav niz odredbi koje su po svojoj sustini poslovnickog karaktera. Tako, na primer, pitanje razgledanja spisa, obnavljanja spisa, donosenja rasporeda poslova, nisu pitanja koja mora da regulise zakon. 

Tu takodje mislim na posebno u poslednje vreme u javnosti potencirano pitanje tzv. prirodnog sudije, to jest onog sudije kome odredjeni predmet pripada na rad po vremenu prijema, odnosno po samom sudskom upisniku, a ne po posebnoj odluci predsednika suda. Smatram da je i ovaj problem u javnosti prenaglasen.
Iz mog iskustva, a i kroz razgovore sa velikim brojem predsednika drugih sudova, saznao sam da se ovaj problem pojavljivao jedino u beogradskim sudovima. U svim ostalim sudovima problem je, u stvari, obrnut. Naime, sudija kome predmet dospe u rad po upisniku trazi razloge zbog kojih ne bi postupao po odredjenom predmetu i pokusava da kod predsednika suda izdejstvuje promenu, a nikada se ne desava da predsednik suda vrsi raspored predmeta van upisnika.
Pravosudje jeste jedan sistem, jedna celina, ali u njemu funkcionise veliki broj sudova koji su samostalni i svaki od njih ima svoj nacin rada, probleme i tome slicno. Svaka generalizacija po ovim pitanjima je veoma opasna i zaista se ne sme vrsiti ni kada se radi o nosiocima pravosudne funkcije pojedinacno niti kada se radi o odredjenim pojavama koje su mozda prisutne u nekom sudu i protiv kojih se u tom konkretnom sudu treba boriti, a ne taj problem prosirivati na kompletno pravosudje.
Treba ovde posebno naglasiti da je neshvatljivo da je u tekstu zakona makar kao alternativa predvidjena i jedna neustavna odredba o prestanku sudijske funkcije, pri cemu se i u samom tekstu navodi da bi ta alternativa mogla da dodje u obzir tek kada se promeni Ustav. U nekim ranijim verzijama zakona cak je bilo i predvidjeno resenje kao osnovno po kojem sudijama prestaje funkcija sa odredjenim momentom. Potpuno je jasno kada se radi o normativnoj delatnosti da propisi moraju biti medjusobno uskladjeni, a svi zasnovani na Ustavu, pa ako bi se od tog nacela odstupilo pri pripremi zakona i ako bi se predvidelo da treba menjati Ustav da bi se usvojio neki zakon, onda tu vec ne moze biti rec o normativnoj delatnosti, o pripremi zakona, vec je to prakticno politicko pitanje.
Sve u svemu, ako postoji konsenzus da se napravi moderan pravosudni sistem, onda to treba u tom cilju maksimalno iskoristiti. Zato je neophodno da se o ovom ponudjenom tekstu sprovede ozbiljna i siroka rasprava uz ucesce sudova i drugih pravosudnih organa. Postoji u srpskom pravosudju veliki broj pametnih i sposobnih ljudi koji mozda nece svoje misljenje izneti na ovaj nacin, ali bi ga vrlo rado izneli na sastanku kolegijuma suda, a svako korisno misljenje treba iskoristiti.