Uvazeni g. Miskovicu,
Pisem Vam ovo otvoreno pismo kao saradniku lista cije Urednistvo »nije, naravno, kao list u cijem zaglavlju stoji moto ‘protiv stihije straha, mrznje i nasilja’, protiv slobodnog i demokratskog suceljavanja misljenja«, ali koje je »nedvosmisleno protiv neargumentovanog opanjkavanja, blacenja i etiketiranja ljudi, iznosenja neistina, poluistina i raznih mistifikacija« (»Ko pesnika naziva ‘piskaralom’?«, Republika, 259/2001). Pisem Vam posto ste svoje kriticarske paznje udostojili moj clanak »Treba li da se Srbi poklone papi?« na nacin za koji mi se cini da ne doprinosi razvijanju atmosfere casnog i ozbiljnog dijaloga o pitanjima koja muce nasu javnost – izmedju ostalog, i o crkvenim pitanjima. Krenimo redom.
1. Moj tekst ste nazvali »pamfletom«, cime ste ga, po definiciji, proglasili za zlonameran i klevetnicki. Kod citaoca koji sa njim nije upoznat, to unapred stvara stav – dakle, opet neki pamfletista, iz redova onih koji su nas godinama trovali mrznjom prema Drugom.
2. Taj tekst je, kazete, »fragmenat mozaika apokalipse o izabranom narodu«. Kod citaoca opet radi uslovni refleks: jos jedan koji pise o »Srbima, narodu najstarijem«, »nebeskom narodu«, jos jedan u nizu likova poput Milje Vujanovic, pokojnog Milica od Macve, i slicno. (Doduse, ja smatram da je srbski narod izabran, ali u smislu u kome su svi narodi koji su prizvani u Crkvu – narodi izabrani, kao svedoci Vaskrslog Hrista, po reci Njegovoj: »Idite i naucite sve narode krsteci ih u Ime Oca i Sina i Svetoga Duha, uceci ih da drze sve sto sam vam zapovjedio« /Mt. 28, 19–20/.)
3. Moj tekst je, tvrdite, samo prividno lament nad sudbinom vladike sabacko-valjevskog Lavrentija, a u stvari je »plac i ridanje nad zlom i nepravednom sudbinom srpstva«. Opet mi se pripisuje dvosmisao: pisem jedno, mislim drugo (a ko zna sta sam, ovako mracan i fanatican, spreman da uradim?).
4. Vec od trece recenice Vaseg teksta pocinje metod koji cete u istom koristiti i kasnije: falsifikovanja mog clanka, i pisanja pod navodnicima (kao toboznjih mojih reci) onoga sto ja nisam napisao. Tako Vi kazete da sam ja napisao kako je Vladika Lavrentije putovao po bosanskim planinama »mirisuci cvece i hraneci gladne duse pravoslavljem u doba najzesceg titoizma«. Ja sam napisao da je »divni Lavrentije jeromonah putovao po bosanskim planinama i pisao pune poboznosti tekstove o ‘cvecu sa bosanskih planina’, o dusama pravoslavnih iz srbske Bosne« i da je »sa toliko mere i ukusa, uredjivao novine srbske Patrijarsije, Pravoslavlje, u doba najzesceg titoizma hraneci gladne duse recju Bozjom«. Tekstovi jeromonaha Lavrentija su se upravo tako zvali – »Cvece sa bosanskih planina«, i to nema veze sa planinarskim »mirisanjem cveca«.
5. U svom tekstu ja sam pisao o nizu nekanonskih postupaka episkopa Lavrentija iz perspektive dogmatsko-kanonskog predanja Crkve od Istoka. A to predanje zabranjuje molitve sa inovernima ne zbog mrznje, nego zbog Istine Koja je Ljubav. (Bog je Istina /Jov. 7,28/ i Bog je Ljubav /Jov. 4,8/.) Evo dva kanona: »Episkop, ili prezviter, ili djakon, koji se sa jereticima samo i molio bude, neka se odluci; ako li pak dopusti, kao kliricima, da sto rade, neka se svrgne« (Pravilo 45. Svetih Apostola). Pravilo 64. Svetih Apostola: »Klirik ili svetovnjak koji podje u sinagogu judeja ili jeretika da se moli, neka bude svrgnut i odlucen«. Jeres je rec koja potice od grcke reci »ajreo« koja znaci »birati, izabrati«. Inoverni su izabrali drugaciju veru nego pravoslavni, i pravoslavni se sa njima ne mogu moliti – ponavljam, ne iz mrznje, nego zbog Istine Koja je Ljubav. Ovim svojim stavom ja nisam ni svrgavao ni odlucivao od Crkve vladiku Lavrentija, niti na to imam pravo, niti to zelim, nego sam hteo da ukazem na veliku opasnost od povrsnog i plitkog ekumenizma koji se odrice Istine Otkrivenja zarad sentimentalisticki shvacene Ljubavi. To sto je vladika Lavrentije pisao predgovor za brosuru pentekostalaca u kojoj se falsifikuju reci Evandjelja, i daje im se sasvim drugi smisao od smisla u izvornom tekstu Svetog Pisma, to sto je saradjivao sa adventistima koje i tradicionalni protestanti (luterani Nemacke, na primer) smatraju sektom, zaista nije u skladu sa Predanjem Crkve od Istoka, ciji je gospodin Lavrentije episkop.
6. Poseta papi rimskom Ivanu Pavlu II i trazenje blagoslova od njega je nesto necuveno u istoriji Srbske Crkve. Sveti Sava se takodje obracao rimskom papi, ali kao »papi velike rimske drzave« (dakle, kao svetovnom poglavaru), ne trazeci od njega blagoslov. U Svetom Pismu se kaze: »Vece blagosilja manje«. Trazenjem blagoslova od pape, vladika Lavrentije je priznao da su on i njegovi svestenici manji od pape rimskog, koji nije pravoslavni patrijarh, i iz kanonske perspektive nema episkopsku blagodat, za koju je uslov ispovedanje pravoslavne vere. Trazenjem blagoslova od pape, priznato je da je »tacan« dogmat I vatikanskog koncila koji kaze da je rimski biskup nepogresiv (ili »nezabludiv«) eks katedra po pitanjima vere, posedujuci vlast koju je, navodno, Hristos dao apostolu Petru. Ili, kako to kaze zvanicni »Katekizam Rimokatolicke Crkve« (Krscanska sadasnjost, 1994): »Rimski biskup, kao glava biskupskog zbora, ima NEZABLUDIVOST snagom svoje sluzbe, kada, kao vrhovni pastir i ucitelj svih vjernika, koji svoju bracu utvrdjuje u vjeri, definitivno proglasuje nauk vjere i morala«. Vladika Lavrentije je papi zahvalio zbog humanitarne pomoci iz Italije, zbog dva katolicka svestenika koja je papa poslao u sabacko-valjevsku eparhiju, i sto je u Beograd, posle nadbiskupa Perka, odaslao nadbiskupa Hocevara, a ne zbog »velikog postovanja prema srpskom narodu i bratskog pozdrava srpskom patrijarhu«.
7. Rimski papa Ivan Pavao II jeste razbijao bivsu Jugoslaviju, i to bez ikakvih obzira. Odluku o konacnom razbijanju jugoslovenske drzave pokrenuo je Vatikan – Sveta Stolica, memorandumom drzavama KEBS-a od 26. novembra 1991. Vatikan je prvi priznao Sloveniju, Hrvatsku i Bosnu i Hercegovinu kao nezavisne drzave u avnojevskim granicama. Tim povodom, u januaru 1992. patrijarh Pavle se, posle Svetog Arhijerejskog Sabora, oglasio pismom papi Ivanu Pavlu II u kome ga podseca na to da je prvi priznao nezavisnost Slovenije i Hrvatske (patrijarh to nije osporio, ali ne na nacin na koji se ta nezavisnost u Hrvatskoj ostvarivala), i da je za taj cin, kao sef crkve i drzave, dvostruko odgovoran »pred Bogom i istorijom«.
8. Papa Ivan Pavao II je u rimokatolicki svetacnik uveo »blazenog Alojzija Stepinca« kao »mucenika vjere«. To je isti onaj Stepinac koji je, »sine titulo«, bio vojni vikar ustaske vojske, clan ustaskog drzavnog Sabora, blagoslovitelj molitvenika »Hrvatski vojnik« (1944) u kome se kao uzor–junak istice Jure Francetic, komandant »Crne legije« i u kome se nalazi molitva za dr Antu Pavelica. Blazeni Alojzije je »blagoslovio« prelazak srbskih »sizmatika« na rimokatolicku veru. Pokloniti se papi koji je kanonizovao Stepinca, ako si Srbin, za mene je, u najmanju ruku, necuveni mazohizam; koliko je to u skladu sa pravoslavnim Predanjem, svako moze sam da zakljuci. (Nedavno se praksa nastavila: arhijerejski namesnik vladike Lavrentija, svestenik Vladimir Stanimirovic, odveo je hor sabacke pravoslavne crkve u Zagreb, gde su svi posetili »katedralu i grob blazenog Alojzija Stepinca«, »pobozno ga obisavsi« /Glas koncila, 28. sijecnja 2001/.)
9. Ja zaista smatram da su zbog ovakvih postupaka u Carstvu Bozjem uzdrhtali svi nasi sveti preci. To imam pravo da mislim, jer verujem da su na nebesima »duse zaklanih za rijec Boziju, i svjedocanstvo Jagnjetovo« (Otk. 6, 8).
10. Ja nisam »prizivao pad civilizacije« u svom tekstu. To ste Vi, g. Miskovicu, izmislili. Tamo nema nijedne reci o »padu civilizacije«.
11. Nazvali ste me »provincijalnim piscem pamfleta« – verovatno da biste se borili protiv »straha, mrznje i nasilja« koji, dakako, i uvek, i svagda, dolaze iz, kako bi g. Radomir Konstantinovic rekao, »tamnog vilajeta svetosavlja« i zato sto u provinciji buja »filosofija palanke«.
12. Povezali ste me sa g. Dobricom Cosicem koji je nedavno »govorio o smaku sveta«, a »duhovni je otac nacije« i »svetionik srpstva«. Sa g. Cosicem, partizanskim komesarom i ateistom, nemam nikakve duhovne i rodbinske veze, mada znam da se uclanio u Narodni pokret »Otpor«.
13. Posle svega, ispada da ja »vladajucu metaforu o trulom Zapadu« koristim da bih prizvao »njegov potpuni slom«. Ali, nije slomljen Zapad, veli g. Miskovic, nego Milosevicev rezim, zbog cega postoji »strah od suocavanja sa svojim zlocinima«. »Izjednacava se sopstvena krivica za zlocine prema drugim narodima sa smakom sveta«, a »nacionalna energija se usmerava na mrznju prema okruzenju« (sto je, po Vama, glavni cilj mog »mracnog pamfleta maskiranog hriscanskom ljubavlju«). O tome u mom tekstu nigde ne pise, i nacin na koji ste ucitali Vama potrebna znacenja je veoma simptomatican. Njegove simptome opisuje dr Bogoljub Sijakovic, filosof, u svom tekstu »Plakati, etikete, moc«: »Etiketa sluzi za zigosanje. Kao i kod zigosanja stoke, etiketiranje je ovjera vlasnistva, znak vlasti. Njime moc uspostavlja identitet onih nad kojima vlada; ili: etiketiranjem neko nad nekim uspostavlja vlasnistvo. I kao sto zigosana stoka teze moze da bude predmet kradje, tako i onaj koji je pod etiketom teze moze sam da odredi svoj identitet i da se tako oslobodi tudje vlasti nad sobom. (...) Etiketa – kleveta je performativni iskaz: ona ima intencije ne samo da nekome pripise izvjesno drustveno nepozeljno svojstvo, vec da ga prinudi da se u skladu s njim vlada da bi potvrdio svoju diskvalifikaciju. (...) Onaj ko ima moc da etiketira hoce da etiketu ucini stvarnom. On jednu zeljenu formu percepcije drugog pretvara u realnost drugog«. Ili, kako je govorio pokojni Vib: lepljenje etiketa je prosto – pljunes coveka, pa zalepis etiketu. Iz vaseg teksta, g. Miskovicu, ispada da je Vladimir Dimitrijevic »provincijalni pisac mracnih pamfleta« koji »nacionalnu energiju usmerava na mrznju prema okruzenju«, umesto na »suocavanje sa svojim zlocinima«.
14. Hvala Bogu, pravoslavni sam Hriscanin, i nikad nisam mrzeo nikog, a pogotovu ne citave narode (sto ne znaci da nemam slabosti i padova u greh i gresku, ali mrznju nikad nisam propovedao). Naprotiv, u svojoj knjizi Papa u Srbiji – da ili ne, koja je izasla u martu 2000, dok je siritelj mrznje Milosevic bio na vlasti, napisao sam da su rat na prostorima bivse Jugoslavije, »bez obzira na verske elemente u njemu, pokrenuli bezboznici i sa srbske i sa hrvatske strane, koji su se cesto maskirali ‘borbom za veru’ da bi pljackali i cinili zlocine«. Zapisao sam da »rusenje tudjih bogomolja u ime ‘Srbstva’ nije bilo Bogu ugodno, jer oni koji su rusili tudje bogomolje bez ikakvih dilema bi, po zadatku svog bezboznog vodje, rusili i pravoslavne hramove i oltare«... Tekst o episkopu Lavrentiju nema nikakve veze sa srbskim ratnim zlocinima, nego govori o Svetom Predanju Crkve od Istoka i nacinima na koji se to Predanje narusava. A kao sto je Aljosa Karamazov rekao za onog spahiju koji je hrtove pustio na decaka, da ga rastrgnu pred majkom, tako kazem i ja: ko je klao i ubijao tudju nejac, i zlocinio u ime »Srbstva« – DA SE STRELJA. Da na vlasti nisu bili nacional-boljsevici koji su patriotsku retoriku koristili zbog svog opstanka na istoj, ratni zlocinci bi, uglavnom, vec odavno bili pohvatani i kaznjeni, u skladu sa srbskom pravoslavnom vojnickom etikom.
15. No, naravno, nece mi pomoci opravdanja. Kriv sam pretpostavljam, i valjalo bi me denuncirati nekoj ideoloskoj inkviziciji pred kojom bih morao da priznam svoju krivicu. (Nekad je inkviziciju stvarao titoizam, a sad se osnivacka ideologija zove, recimo, ideologijom »ljudskih prava«; nekad sam mogao da se ogresim o »bratstvo–jedinstvo«, a sad cinim zlodelo »govora mrznje«.) Sta je, tu je. Probacemo da disemo makar i pod etiketom.
16. Nadam se da ce uvazena Republika objaviti ovako dugacak odgovor, koji nije pisan toliko iz licnih, koliko iz nacelnih razloga. (Da su licni razlozi u pitanju, vec bih odgovorio na tekst »Rok-muzika i pravoslavlje«, objavljen sredinom 2000, u kome sam takodje bio proglasen za neku vrstu mracnog pamfletiste.) Objavite, uvazena gospodo, makar najsitnijim slovima, makar zbog citalaca koji nisu citali moj »mracni pamflet«, makar zbog g. Miskovica, koji ce i dalje (nadam se, odgovornije) saradjivati sa vama u borbi protiv »straha, mrznje i nasilja«.
17. Za kraj: zaista, sta mislite – treba li da se Srbi poklone papi?