Broj 268

Dogadjanja

Partija milija od drzave

Vecina analiticara politickih (ne)prilika u Srbiji najnoviji sukob unutar DOS-a ocenjuje kao puki medjustranacki sukob dveju najvecih i najuticajnijih partija (DSS i DS), odnosno kao apsolutno i definitivno razgranicenje politickih snaga na one koje su za reformisticki kurs i otvorenost prema Evropi i svetu, i na one koje podrzavaju tradicionalisticki koncept drzave.
Ovaj sukob, medjutim, ima znatno vise dimenzija nego sto na prvi pogled izgleda:
Prvo, u konkretnom slucaju proizasao je neposredno iz cinjenice prakticne (a ne teorijske, odnosno deklarativne) nerazgranicenosti nadleznosti triju vlasti izvrsne, sudske i zakonodavne odnosno nevrsenja funkcije od strane dveju potonjih, pa su nagomilane teskoce koje su iz toga proistekle bile povod delu izvrsne vlasti da tu cinjenicu iskoristi za svoje usko stranacke ciljeve od kojih je za njih najvazniji osvajanje politickog primata nad ostalim delovima izvrsne vlasti.
Drugo, izvrsna vlast ne samo da nije racionalno konstituisana za vrsenje svojih ustavom odredjenih nadleznosti, vec ona danas (kao ni toliko puta u proslosti Srbije) nije ni odraz istinske drzavne politike, politike koja bi imala opsti znacaj za sve gradjane bez izuzetka; ona je, naime, oduvek bila stranacka u najprizemnijem smislu te reci.
Danas u Srbiji na konkretnom primeru »slucaja Gavrilovic« belodano se opaza nedvosmislen kontinuitet sa ostacima proslosti vrlo jakim i rezistentnim kada je izvrsnu, sudsku i zakonodavnu vlast cvrsto drzala iskljucivo jedna (i jedina) partija koja je drzavu koristila za svoje partijske ciljeve (kriminalizujuci je na najrazlicitije nacine od bezobzirnih kradja drzavnih fondova do fizickih likvidacija onih koji bi je u tome ugrozavali, umesto da bude obrnuto: da svoje partijske interese podredi sirem interesu izgradnji demokratske drzave i dobrobiti gradjana. Tek bi to oznacavalo stvarnu i nesumnjivu drzavotvornu politiku.
I trece, kao dokaz za napred navedeno neka posluzi i cinjenica da cak i tako razjedinjena, koheziono slaba i neintegrisana izvrsna vlast pokusava da stavi pod kontrolu sudsku i zakonodavnu, sto joj zbog inercije i refleksa nedavnih vremena totalitarizma u prilicnoj meri uspeva. Izjave najvisih predstavnika sudske vlasti da se »politicka vlast ne mesa u sudsku« pre su plod zelje da politicki sukob unutar izvrsne vlasti eventualnim priznanjem takve cinjenice ne eskalira do krajnjih granica, nego izraz realne situacije u tom pogledu. Pretnje visokim zatvorskim kaznama i sudskim gonjenjem »u slucaju da se optuzbe pokazu kao neosnovane«, odnosno direktno i neustavno mesanje sefa savezne drzave u ingerencije tuzilastva (»ako su u sprezi sa kriminalom moraju da odgovaraju, a ako nisu opet moraju da odgovaraju zato sto nista nisu ucinili da ga osujete!«) samo su deo repertoara tog mesanja, odnosno pritisaka na pravosudje.
Pogresno bi, medjutim, bilo izvlaciti zakljucak da raskol unutar izvrsne vlasti automatski povlaci i njen oslabljen uticaj na ostala dva oblika vlasti. Naprotiv, gotovo zakonomerno je do pritisaka na zakonodavnu i sudsku vlast dolazilo upravo u trenucima najvece krize izvrsne vlasti. Jer ta kriza i nije nista drugo do posledica medjusobne borbe njenih delova (dve najjace partije) za ostvarenje potpunog (partijskog) uticaja na sva drustvena zbivanja kao nekada stapanjem sva tri oblika vlasti u jedan jedini, apsolutni. Stranka je mnogima na ovim prostorima oduvek bila milija od drzave.

Zlatoje Martinov  

 


© 1996 - 2001 Republika & Yurope - Sva prava zadrzana 
Posaljite nam vas komentar