Povicima »Zastava je Srbija« vise stotina radnika nekadasnjeg kragujevackog giganta danima je spartalo ulicama grada, pozivajuci najpre clanove Vlade, zatim rukovodstvo fabrike, pa Skupstine grada da ima se obrate i odgovore na pitanje zasto su se bas oni nasli na spiskovima radnika za cijim radom je prestala potreba. Niko od pozvanih nije im se obratio. Il’ nije hteo, il’ nije smeo, ko bi ga znao?
Ucesnici u protestu, vecinom stariji radnici »Zastave«, pred penzijom, neprekidno su ponavljali svoje zivotne price o »mladosti ostavljenoj u fabrici«, izgubljenom zdravlju, jos uvek neresenim osnovnim zivotnim pitanjima i, kao najvaznije, zasto mnogobrojni direktori fabrike nisu podelili neizvesnu sudbinu radnika koji su se nasli na famoznim spiskovima »radnika za cijim radom je prestala potreba«. Od 1800 direktora i rukovodilaca fabrike manji broj se nasao na spiskovima zajedno sa radnicima za cijim radom je prestala potreba. Godinama privilegovane, bez kontrole i odgovornosti, radnici su direktore proglasili za glavne krivce propasti fabrike.
»Ne damo fabriku« uzvikivali su radnici prolazeci pored vec godinama praznih hala u kojima su se u proteklih deset i vise godina sa pojavom »Slobe slobode« proizvodne trake pokretale samo »za slikanje« i prilikom dolaska nekog od socijalistickih funkcionera bivse vlasti. Odmah sa odlaskom luksuznih automobila iz fabrickog kruga, u fabrici bi sve zamrlo kao u bajci o Trnovoj Ruzici.
Znaju to dobro i ovi radnici koji dizu svoj glas, ne zeleci da napuste fabriku, koja je njih davno napustila. I mada su bas ti radnici svih ovih godina najvise platili vestacko odrzavanje mrtvog giganta sa bednim platama, koje nisu omogucavale ni bedno prezivljavanje, dobijajuci preko sindikata poneki litar ulja i nesto secera, a bogami u »srecnija vremena« i pakete mesa. Neko je rekao – u bedi se najduze vlada. To su socijalisti dobro znali i zato su bezali od transformacije fabrike kao djavo od krsta, predali taj vruc krompir u ne bas spretne i strucne ruke nove dosovske vlasti.
Predstavnici demokratske vlasti su brze-bolje putem svojih kriznih stabova, putem dogovora, preuzeli rukovodstva u pojedinim vaznim firmama, dovodeci, po ugledu na socijaliste, svoje kadrove, po sistemu »ko ce kome ako nece svoj svome«, koji i dalje vazi u raspodeli funkcija i privilegija nove »narodne vlasti«.
Taj je sistem vazio i dalje kod, jos uvek, euforicnih pobednika lokalne dosovske vlasti, sto inace moze i te kako da im se obije o glavu, pretvarajuci se u gnev naroda koji sve teze zivi za razliku od »pobednika« koji su u raspodeli privilegija sve zadrzali u svojoj kuci i van ociju javnosti.
Protesti zaposlenih u »Zastavi« prekinuti su zbog sve manjeg ucesca nezadovoljnih radnika. Umorili se i shvatili da nema druge, vec da potraze hleb van kruga fabrike. Vecina njih je to radila i svih ovih godine. Traziti odgovor na pitanje zasto Vlada nije krenula pravim redosledom poteza od novokomponovanih bogatasa, preko pokretanja proizvodnje, pa do spiskova radnika, za sada je uzaludan posao.
Uvek se krece od sirotinje. Radnici koji su na ulici trazili da rade stvarno su se nasli na – ulici.