Sejmor Martin Lipset

U knjizi objavljenoj 1998. godine, jedan istaknuti sociolog izjavio je da »vise niko nema alternativu za kapitalizam – diskusije koje se jos uvek vode bave se pitanjima do koje mere i na koji nacin kapitalizmom treba upravljati i kako ga regulisati«. Ono sto ove reci posebno cini vrednima paznje je to sto je covek koji ih je napisao, Entoni Gidens, poznat kao intelektualni guru britanskog premijera i lidera Laburisticke partije Tonija Blera. Prihvatajuci »Treci put« (naslov Gidensove knjige), eksplicitno ga razumevajuci kao srednji put koji izbegava i antikapitalizam levice i konzervativizam desnice, Bler je pomogao da se jednovekovni period u kojem su evropskom levicom dominirali socijalisti privede kraju. Time je, zajedno sa svojim kolegama sa kontinenta, produbio proces koji je doveo do toga da stvaranje podela izmedju politickih partija u Evropi bude slicnije onom u Sjedinjenim Drzavama, gde socijalizam nikada nije stekao cvrsto uporiste.
Ovaj fenomen je dovodio u pitanje unutrasnju logiku marksistickog istorijskog materijalizma, onako kako ga je sam Marks izlozio u Kapitalu, gde kaze da »(ekonomski) razvijenija zemlja pokazuje sliku buducnosti zemljama koje nisu toliko razvijene«.¹ Od kraja 19. veka pa do danas SAD su bile takva zemlja. 
Zbog ove Marksove tvrdnje, vodeci marksisti u periodu pre Prvog svetskog rata verovali su da ce kapitalisticka zemlja sa najvecim stepenom industrijalizacije povesti svet u socijalizam. Ovaj stav cvrsto se utemeljio u marksizmu. Jos dok je bio ortodoksni marksista (pre nego sto je postao uticajni revizionista marksistickih ideja), Edvard Bernstajn je primetio kako »je ocigledno da je ulazak modernog socijalizma u Sjedinjene Americke Drzave u direktnoj vezi sa sirenjem kapitalizma i pojavom savremenog proletarijata«. Godine 1902. Karl Kaucki, za koga se smatra da je vodeci teoreticar nemacke Socijaldemokratske partije, napisao je da nam »Amerika pokazuje nasu buducnost u onoj meri u kojoj jedna zemlja moze biti otvorena prema drugoj zemlji«. On je detaljno izlozio ovaj stav 1910, predvidjajuci da ce se »zakasnelo zaostravanje klasnog sukoba« razviti »snaznije« u Americi nego bilo gde drugde. August Bebel, politicki lider nemackih socijaldemokrata, nedvosmisleno je izjavio 1907. da ce »Amerikanci prvi uspostaviti socijalisticku republiku.«²
Stalna nesposobnost socijalista da u SAD stvore pokret koji moze da opstane bila je velika sramota za marksisticke teoreticare koji su smatrali da je »superstruktura« drustva, koja usmerava politicko ponasanje, funkcija fundamentalnih ekonomskih i tehnoloskih sistema. Maks Ber, cija 50-godisnja karijera u medjunarodnom socijalizmu obuhvata i ucesce u austrijskoj, nemackoj i britanskoj partiji, i koji je radio za Socijalisticku internacionalu, opisao je zabrinutost evropskih marksistickih lidera, izrazenu u privatnim debatama, po pitanju slabosti socijalizma u Americi. Oni su znali da je to »zivi dokaz kontradikcije... marksisticke teorije« i da ujedno namece pitanje opravdanosti samog marksizma.³
Ipak, uprkos slabog uspeha organizovanog socijalizma u Americi, moze se reci da je, na neki nacin, Karl Marks bio u pravu kada je rekao da najrazvijenija zemlja »pokazuje manje razvijenim zemljama sliku njihove buducnosti«. Americka politicka kultura – onako kako se u stvarnosti razvila, a ne kako su se marksisti nadali – odrazava logiku ekonomski i tehnoloski razvijenog drustva. SAD, koje nikada nisu prosle kroz feudalizam, bile su prototip burzoaskog drustva. Kako je Maks Veber smatrao, SAD su mogle postati najproduktivnija svetska ekonomija bas zato sto su njenu kulturu u potpunosti usmeravale kapitalisticke vrednosti. Idealan tipican kapitalista bio je Amerikanac – Bendzamin Frenklin. Za Vebera, »duh kapitalizma« najbolje je izrazen u Pensilvanijskim spisima.⁴
Tvrdnju da ce se americka nesocijalisticka politika pokazati kao model za evropsku levicu predstavio je u punoj snazi 1940. Luis Kori (Luj Frena), nekadasnji lider Americke komunisticke partije, u seriji clanaka u glasilu Workers Age (»Doba radnika«). Harvi Kler je sazeo Korijevo shvatanje na sledeci nacin:
Pre nego izuzetak, Amerika je zapravo model za kapitalisticke zemlje. Promenile su se samo pozicije u trci; evropski socijalisti su u Americi mogli videti sliku sopstvene nesrecne buducnosti. Daleko od toga da je jedinstven, pa cak i minimalno drugaciji slucaj, Amerika je bila prototip kapitalizma. U cudnom preokretu uloga, sada su evropski socijalisti bili ti koji su mogli pogledati na drugu stranu okeana da bi videli buducnost sopstvenog pokreta. Americki razvoj nije bio drugaciji od evropskog; bio je samo u naprednijoj fazi.⁵

Menjanje drustava, menjanje politike

Kao sto je Kori predvideo, levica u drugim zapadnim demokratijama sve vise je bivala nalik na americku nesocijalisticku levicu. U vecem ili manjem stepenu, sve vaznije partije levice sada odbacuju drzavnu ekonomiju i prihvataju konkurentno trziste kao put ka ostvarenju ekonomskog rasta i porastu zivotnog standarda. Socijaldemokratske i laburisticke stranke sada su socijalno i ideoloski pluralisticke. Socijalistickoj internacionali efikasno je dodeljena nova uloga u novom grupisanju progresivnih partija, koje je nazvano »treci nacin«, u kojem Demokratska partija predstavlja SAD.
Ova promena karaktera evropskih partija odrazava transformaciju ekonomske i klasne strukture koja je dovela do toga da pocnu da lice na partije u Americi. Isticanje fiksnih, eksplicitno hijerarhijskih socijalnih klasa, koje potice iz feudalne i monarhisticke proslosti, znacajno je smanjeno. Razvoj evropske ekonomije, zajedno sa posledicnim porastom potrosnje robe, i pravicnija raspodela obrazovanja, znacajno je smanjila razlike u nacinu zivota izmedju socijalnih staleza, ukljucujuci tu i naglaske i nacin oblacenja. Podela prihoda i profesionalne vestine promenili su se od piramidalnog oblika, karakteristicnog za kraj 19. i pocetak 20. veka, u trapezoid koji je ispupcen po sredini.
Politicke partije levice sada vise pokusavaju da se obrate rastucem srednjem sloju nego industrijskim radnicima i siromasnima, koji cine sve manji procenat stanovnistva. U SAD – prototipu industrijalizovanog drustva – procenat zaposlenih u nemanuelnim delatnostima povecao se sa 43% 1960. na 58% krajem veka, dok je procenat radnika zaposlenih u proizvodnji pao sa 26 na 16%. Pad u Ujedinjenom Kraljevstvu bio je sa 36 na 19%; u Svedskoj sa 32 na 19%; u Holandiji sa 30 na 19%; u Australiji sa 26 na 13,5%. Ovo opadanje bilo je nesto manje dramaticno, ali ipak izrazeno, u Francuskoj (sa 28 na 20%) i Nemackoj (sa 34 na 29%).
Amerika je oduvek pridavala manji znacaj klasnoj svesti i organizaciji od evropskih drustava; u svakom slucaju, ova procentualna promena desavala se sa obe strane Atlantika. Clanstvo sindikata, koje pretezno cini bazu levicarskih partija, smanjeno je proporcionalno u cetiri petine od ukupno 92 zemlje ispitanice Medjunarodne organizacije za rad. Izmedju 1985. i 1995. godine clanstvo u sindikatima se u SAD smanjilo za 21%. Od 2000. samo 13,5% zaposlenih americkih radnika – i manje od 10% onih sa privatnim poslovima – su clanovi sindikata. Ovo smanjenje je jos vece u Francuskoj i Velikoj Britaniji (37, to jest 28%), dok je u Nemackoj opalo za 18%.⁶ Evropske i australoazijske socijaldemokratske stranke, poput demokrata u SAD, postale su socijalno heterogenije po strukturi clanstva i biraca. Korelacija izmedju klase i glasanja, koja je niza u SAD nego bilo gde drugde u industrijalizovanom svetu, u poslednjim decenijama opada kod najrazvijenijih naroda, otkako se promenila raspodela ekonomskih klasa i nivoa potrosnje.
Neke od osnovnih snaga koje podsticu ovakva desavanja detaljno su opisali brojni istrazivaci neomarksistickog socijalizma, raspravljajuci o pojavi »postindustrijskog drustva«, »postmaterijalizma« i »naucno-tehnoloske revolucije«. Danijel Bel, dugogodisnji socijaldemokrata, bio je idejni tvorac ovih promena na Zapadu. Radovon Rihta i njegovi saradnici u Cehoslovackoj akademiji nauka predvideli su slicna desavanja u Istocnoj Evropi i Sovjetskom Savezu.⁷
Promene do kojih je doslo u klasama i politickim odnosima industrijski razvijenih drustava, bas kao i zaokret u levicarskoj politici u SAD i Evropi, mogu biti analizirani u okviru »apoliticnog« marksizma – to jest, prihvatajuci pretpostavku da tehnoloski napredak i raspodela ekonomskih staleza odredjuje politicku i kulturnu »superstrukturu«, ali bez pretpostavke da ce socijalizam naslediti kapitalizam. Mnogi od trendova koje je predvideo Marks – rast fabrika, stabilan rast industrijskog proletarijata, smanjenje broja samostalnih preduzetnika – vec su se zavrsili. Razmer zaposlenih u tercijarnim tehnoloskim i usluznim delatnostima u rapidnom je porastu. Broj diplomaca univerziteta i studenata je znacajno porastao. Alen Turen, vodeci francuski sociolog i intelektualac levicarskog opredeljenja, smatra da se osnova moci promenila kao posledica ovih desavanja: »Ako je imovina bila kriterijum za clanstvo u dosadasnjoj dominantnoj klasi, novu dominantnu klasu karakterise znanje i odredjen stepen obrazovanja«.⁸
Neomarksisti i tehnoloski deterministi istakli su znacaj toga do kog stepena su teoretsko i naucno znanje postali glavni izvor drustvenih i ekonomskih promena, prekrajanja socijalnih struktura, vrednosti i obicaja, na takav nacin koji je naucnoj i tehnoloskoj eliti dao znacajan prestiz i moc. Sloj koji se pojavio u postindustrijalizmu – ciji su koreni u univerzitetu, naucnom i tehnoloskom svetu, kompjuterski razmnozenim industrijama i javnom sektoru – razvio je svoj osoben sistem vrednosti.
Ronald Inglhart, najznacajniji empirijski analiticar postindustrijalizma, istice da su promene »postmaterijalistickih« vrednosti i stisavanje klasnog sukoba takodje funkcije rastuce atmosfere bogatstva u poslednjih pedeset godina. Generacije koje su stasale tokom druge polovine dvadesetog veka drze do drugacijih vrednosti od njihovih prethodnika, koji su odgajani u atmosferi ekonomske oskudice i koji su prosli kroz velike ekonomske depresije. Podaci koje je prikupio Inglhart tokom proteklih dvadeset pet godina pokazuju jasne generacijske efekte i povezanost sa masivnim rastom obrazovnih dostignuca koja su omogucila ekspanziju visokotehnoloskih i naucnih istrazivanja.⁹
Ova desavanja su duboko uticala na politicku scenu industrijski naprednih drustava. Sa porastom moci trzista u ekonomskoj areni, postindustrijske politike su obelezene stisavanjem ideoloskog konflikta oko uloge drzave. Gradjanstvo, sada na vecem stepenu obrazovanja, sve vise je pocelo da se bavi neekonomskim ili socijalnim temama – zivotnom sredinom, zdravstvom, kvalitetom obrazovanja, kulturom, pravima zena i manjina, sirenjem demokratije i slobode, kako u zemlji tako i u inostranstvu, i na kraju (ali ne i od najmanjeg znacaja) pitanjima licnog morala, posebno zato sto uticu na porodicne probleme i seksualno ponasanje. U nekim politikama, npr. u Francuskoj i Nemackoj, reformisti koji se bave ocuvanjem zivotne sredine preuzeli su vodjstvo u stvaranju novih zelenih partija, koje su najcesce u koaliciji sa novim socijaldemokratama.

Kao sto su postale uzor politike koja je manje drzavna, a vise trzisno orijentisana, SAD su odnedavno na istaknutom polozaju u postmaterijalistickoj »novoj politici«, koja je, da tako kazemo, »putovala« od Berklija i Medisona do Pariza i Berlina. Pocetkom 70-ih godina francuski politicki analiticar Zan Fransoa Revel primetio je da su novije forme protestnih pokreta, bilo u Evropi ili negde drugde, »imitacije americkog prototipa«.¹⁰
Mnogi politicki analiticari priznaju sustinsku reformulaciju levice u okviru njihovih drzava, ali ne shvataju do koje mere su ove promene odraz desavanja koja su zajednicka svim ekonomski naprednim demokratijama. Da bi se istakla vaznost i podudarnost ovih desavanja, dacu kratak pregled nacina na koji su levicarske politike, jedna po jedna, u svojim zemljama preuzimale »americki nacin«. Ovo, naravno, ne znaci da su partije i ideologije istovetne u svim zemljama. Postoje vazne varijacije koje su odraz razlicitog istorijskog porekla, raznovrsne prirode politickih rascepa, kao i strukturni i demografski paterni koji leze iza njih. Ipak, slicnosti izmedju politika su velike. Kao sto je Toni Bler naglasio, »veoma je zdravo ako shvatimo da citav svet prolazi kroz ista desavanja«.¹¹

Nove socijaldemokrate

Posle sastanka evropskih socijaldemokratskih lidera sa Bilom Klintonom, 24. septembra 1998. godine, Toni Bler je objavio njihovu doktrinu »treceg nacina«: »U ekonomiji, nas pristup nije ni lese fer, ni drzavna intervencija. Uloga vlade je da unapredi makroekonomsku stabilnost; da razvije poresku i socijalnu politiku koja potpomaze nezavisnost, a ne zavisnost; da pripremi ljude za posao tako sto ce poboljsati obrazovanje i infrastrukturu; i da unapredi preduzetnistvo. Ponosni smo sto nas podrzavaju vodeci biznismeni kao i sindikati... U socijalnoj politici i politici zaposljavanja, Treci nacin je reforma socijalne pomoci, tako da ona, gde god je to moguce, bude put ka zaposlenju. On promovise pristojne uslove rada i cini poslove isplativim tako sto smanjuje takse i kazne koje odvracaju ljude od posla i stvaranja novih radnih mesta«.¹²
Britanski izbori 1997, na kojima je ubedljivo pobedila Laburisticka stranka posto je odbacila istorijsko isticanje javnog vlasnistva, zaustavili su jednovekovne napore socijalista da smanje stepen privatne svojine ili da ga u potpunosti eliminisu. Toni Bler je narocito istakao svoje slaganje sa slobodnim trzistem i politikom slabije vlade Bila Klintona. Cak i pre Klintona, Bler je izjavio da je era velikog upravljanja zavrsena i obecao je da ce da vlada iz centra. Bler je preformulisao imidz svoje partije u »Nove laburiste«, nesocijalisticku partiju koja nije posvecena saradnji sa sindikatima. Istakao je da zeli da sindikati saradjuju sa »poslovodstvom kako bi obezbedili da britanska industrija bude konkurentna«. Piter Mendelson, tada ideolog blerovaca, ponosno je izjavio da su laburisti sada »trzisna kapitalisticka partija«.¹³
Jos uocljiviji je bio Blerov savet radnickim organizacijama 1994. u clanku objavljenom u New Statesman – »sindikatima je u interesu da se ne vezuju za jednu politicku partiju«. Bler je tvrdio da sindikati »treba da budu u mogucnosti da napreduju bez obzira na promene u vladi« – iako je lider partije koju su u velikoj meri osnovali i subvencionisali sindikati. Tokom kampanje 1997. godine, Laburisticka partija je objavila specijalan manifest namenjen biznismenima, u kojem se obecava da ce Blerova vlada zadrzati »osnovne elemente« ogranicenja koje je Margaret Tacer nametnula sindikatima i da ce se odupreti nerazumnim ekonomskim zahtevima. Bler je u jednom intervjuu rekao da ce za vreme njegove administracije »britanski zakon (o radu), u odnosu na sindikalizam, ostati najrestriktivniji od svih zakona u zapadnim zemljama«.¹⁴
Manifest Laburisticke partije kaze: »Porezi i troskovi bice zamenjeni stednjom i investicijama«. Njihova izborna platforma ne samo da je tvrdila da je »zdrav profit sustinski pokretac dinamicne trzisne ekonomije«, nego je isticala i to da je za ostvarenje niske inflacije potrebno zamrznuti plate. Ne cudi sto je baronica Tacer, na pocetku kampanje 1997. godine, rekla: »Britanija ce biti sigurna u rukama g. Blera«. Govoreci na sastanku Socijalisticke internacionale, Bler joj je uzvratio kompliment recima: »Neke stvari su 80-ih godina uradjene kako treba – to su podrska preduzetnistvu i fleksibilno trziste rada«. Jedna od prvih njegovih mera po preuzimanju duznosti bila je da prebaci kontrolu monetarne politike i kamatnih stopa sa Ministarstva finansija na Englesku banku. Druga mera, preduzeta posle prvog susreta sa Bilom Klintonom, 31. maja 1997, bila je da pokrene reformu socijalne politike ciji je cilj bio smanjenje broja korisnika socijalne pomoci tako sto primorava samohrane majke da pocnu da rade. Na ovom sastanku Klinton i Bler su istakli da su »progresivne partije danasnjice partije fiskalne odgovornosti i ekonomicnosti«.¹⁵
Isti sablon ocigledan je sirom sveta. Tokom 80-ih godina, laburisticke vlade Australije i Novog Zelanda skresale su poreze na primanja, tezile oslobadjanju ekonomije od drzavne kontrole i privatizovale brojne industrije. Australijska laburisticka partija postigla je »sporazum« sa sindikatima koji je doveo do smanjenja realnih plata za najmanje 1% za svaku od osam godina koliko je premijer Robert Hok bio na celu vlade. Prica sa Novog Zelanda je slicna. Laburisticka stranka je u periodu od 1984. do 1990. prekinula »tradiciju oporezivanja u skladu sa plateznom moci«, ukinula socijalno osiguranje za sve gradjane i privatizovala mnoga drzavna preduzeca. Prema reportazi iz socijaldemokratskog casopisa, premijer Dejvid Leng tvrdio je da »socijaldemokrate moraju prihvatiti postojanje ekonomske nejednakosti zato sto je ona motor koji pokrece ekonomiju«.¹⁶
Isti sablon vazi i za partije levice van engleskog govornog podrucja. Svedske socijaldemokrate ukinule su dotadasnju orijentaciju ka rastu plata, visokim porezima na prihod i socijalnom osiguranju za sve gradjane i preduzeli nekoliko mera za privatizaciju. Pokojni americki socijalista Majkl Harington kriticki je primetio kako vlada premijera Ulofa Palmea povecava zaposlenost time sto smanjuje realne prihode onima koji imaju posao.¹⁷

U Spaniji je Felipe Gonzales, tri puta socijalisticki premijer, preobratio svoju stranku – koja je u postfrankovoj fazi bila marksisticka – u pristalicu privatizacije, slobodnog trzista i NATO-a. Jednom je primetio, u skoro cercilovskom stilu, da konkurentnu trzisnu ekonomiju karakterisu pohlepa, korupcija i eksploatacija slabih od strane jakih, ali da je »kapitalizam najmanje los od svih postojecih ekonomskih sistema«. The Economist kaze da je sustina njegove ekonomske politike to sto je naterao svoju vladu da »pogleda jos malo udesno od gdje Tacer«.¹⁸
Najstarija znacajna marksisticka partija na svetu, Nemacka socijaldemokratska partija (SDP), odrekla se marksizma na kongresu u Bad Godesbergu 1959. godine. Americki politikolog Rasel Dalton kasnije je komentarisao njihov program: »Karl Marks bi se iznenadio... da sazna da je konkurencija na slobodnom trzistu jedan od bitnih uslova socijaldemokratske ekonomske politike«. U svom govoru 1976. godine, socijaldemokratski kancelar Helmut Smit tvrdio je da interesi radnika zahtevaju sirenje profita, uz primedbu da su »profiti danasnjih poslova sutrasnje investicije, a sutrasnje investicije su prekosutrasnja zaposlenja«. Program SDP-a iz 1990. godine u klasicnom liberalnom stilu pominje kako su u okviru »demokratski zasnovanog okruzenja, trziste i konkurencija neophodni«. Godine 1995. Rudolf Sarping, tada kandidat SDP-a za kancelara i aktuelni ministar odbrane, istakao je da su se istorijske pretpostavke njegove partije pokazale pogresnima, dodajuci: »Mi, socijaldemokrati, stvorili smo previse regulisanu, previse birokratsku i previse profesionalizovanu drzavu sa socijalnom zastitom za sve gradjane«.¹⁹
Kancelar izabran 1998, Gerhard Sreder, nastavlja sa ovom tradicijom. On ne vidi SDP kao deo levice vec smatra da ona zauzima »Novu sredinu«, mesto na kojem se, kako to Dzon Vinokur kaze, »reci kao sto su ’rizik’, ’preduzetnicki duh’, i ’fleksibilno trziste rada’ podudaraju sa izrazima vernosti drustvenoj jednakosti i fer raspodeli prihoda«. Sreder je obecao da ce poboljsati nemacku ekonomiju i smanjiti visoku stopu nezaposlenosti tako sto ce smanjiti »preterano visoke troskove rada« i »obezbediti podsticaj za nove investicije kapitala«. On primecuje da se SDP »lomi pod... etatistickim socijaldemokratskim stavovima... Mi smo shvatili da je drzava koja je svemoguca i koja se u sve mesa, u sadasnjim prilikama izgubila svoje mesto«.²⁰
U svom inauguracionom govoru, posle stupanja na funkciju kancelara 10. novembra 1998. godine, Sreder je naglasio kontinuitet sa odlazecom hriscanskom demokratskom vladom Helmuta Kola, rekavsi: »Mi ne zelimo da radimo stvari drugacije, nego bolje«. Da bi smanjio nezaposlenost, on je skresao korporativne poreze sa maksimalne stope od 47% za vreme Kola na 35% i pozvao preduzeca i sindikate da saradjuju u formalnom »savezu za radna mesta«. Takodje je predlozio da se podrze privatni penzioni planovi, podstakne licna odgovornost, i drzavne subvencije i troskovi usmere na »one kojima su zaista potrebni«, uz, kako pise Financial Times, povezivanje »fiskalne politike sa merama uvecanja proizvodnje, ukljucujuci oslobodjenje od drzavne kontrole i otvaranje trzista«.²¹
U proslosti, socijalisticke partije su stvarale obimne socijalne drzave koje su zahtevale stabilan porast proporcije bruto proizvoda (u nekim slucajevima vise od pola) koji ide za vladu. Danas, medjutim, iste te partije shvataju da jednostavno ne mogu da se takmice na svetskom trzistu ako ne smanje troskove vlade. Njihova izborna situacija primorava ih da pokusaju da uticu na srednju klasu i imucne radnike i zaposlene u visokim tehnologijama. Stoga, poput Blera, Klintona i Sredera, one pokusavaju da smanje poreze, smanje socijalnu pomoc i uravnoteze budzet, ali takodje i da insistiraju na postmaterijalistickim reformama koje za cilj imaju ciscenje prirodne, drustvene i ekonomske sredine. Cak je i Svedska, prototip socijaldemokratske politike, ubrzala napore da ojaca svoju ekonomiju privatizacijom dodatnih 25 preduzeca u 1999. godini. Finska i Danska slede slicne politike pod socijaldemokratskim vodjstvom.
Jedini izuzetak u ovom pomaku od drzavne intervencije kod socijalistickih partija su Norveska i, do neke mere, Francuska, koje i dalje favorizuju politiku socijalne pomoci (ali, treba naglasiti, ne i nacionalizaciju industrije). Norveska moze da zadrzi veru u »staromodni socijalizam« zbog svojih obilnih izvora nafte, koji placaju socijalnu drzavu. Francuska levica deluje u drustvu u kojem je dirigizam, ideja o snaznoj rukovodecoj drzavi, deo nacionalne kulture isto kao antietatizam u Americi. I levica i desnica u Francuskoj slazu se sa snaznom drzavom i isticanje te cinjenice datira jos od doba Carstva, Revolucije i monarhije. Novinar Roze Koen primetio je da »degolisticka vezanost za drzavu i odbacivanje trzisne reforme ohrabruje socijaliste da se drze jos vise na levoj strani, kako bi se izdvojili«. Kako naglasava Ezra Sulejman, strucnjak za francusku politiku, »desnica ne moze da se odrekne drzave, pa levica ostaje levica«.²² Zato ne iznenadjuje pobeda socijalista 1997. godine posle kampanje u kojoj su obecali ogroman program za stvaranje radnih mesta, koji ce da finansira vlada, i zastitu socijalne drzave od kresanja budzeta.
Ipak, u intervjuu objavljenom u Le Nouvel Observateur, socijalisticki premijer Lionel Zospen licio je na druge evropske socijaliste kada je rekao da podrzava udaljavanje od »etatizma«, vecu decentralizaciju i povecanje individualne inicijative.²³ On je pohvalio obimne mere privatizacije sprovedene za vreme 14-godisnjeg predsednickog mandata Fransoa Miterana. Zospen je takodje govorio o potrebama Francuske da se ugleda na americku ekonomiju. Godine 1998. kritikovao je levicarski prezir prema nivou rasta broja radnih mesta u Americi, recima: »Suprotno od onoga sto smo tvrdili, i u sta smo zaista verovali, radna mesta koja se otvaraju u SAD nisu samo, pa cak ni uglavnom, lose placena i besperspektivna, vec zahtevaju kvalifikaciju za usluzne delatnosti i visokotehnoloske industrije«. Prema The Economist, Zospen je podvukao da Francuzi »mogu puno da nauce o americkom ekonomskom dinamizmu, vitalnosti njenih ispitivanja i inovacija, njenom takmicarskom duhu i kapacitetu za obnovu«.²⁴
Zacudo, zemlja–model kasnih 90-ih, kako je cesto nazivaju evropski socijaldemokrati i drugi, je Holandija, sa stopom nezaposlenosti od 6,5% u 1997. (daleko ispod ostalih znacajnijih ekonomija na kontinentu) i stopom rasta vecom nego u Britaniji, Francuskoj i Nemackoj. Holandjani, sa vladom koju predvodi nekadasnji sindikalni vodja Vim Kok iz Laburisticke partije, zaustavili su »plate, inflaciju i kamatne stope... i (ublazili) pravila o zaposljavanju, otpustanju i otvaranju novih poslova«. Nadoknade za nezaposlenost su smanjene, dok su pravila o nadoknadama za slucaj bolesti ili invaliditeta poostrena. Tomas Fridmen iz New York Times opisao je ovu politiku kao »politiku americkog tipa, koja je reduktivna, privatizujuca i koja ublazava zakone o radu«.²⁵
U »socijalnom paktu« dogovorenom izmedju sindikata, koji su kasnije sproveli Vim Kok i poslodavci, radnicka klasa se slozila da ogranici rast plata na 2% godisnje. Bilo to usled ovakve politike ili ne, kasnija ekonomija u kojoj skoro da nije bilo nezaposlenosti, dovela je do povecanja jednakosti prihoda, kao u SAD i drugim industrijalizovanim zemljama. U visokotehnoloskim ekonomijama, bolje obrazovani i visoko kvalifikovani radnici trazeniji su od industrijskih i manje kvalifikovanih radnika, pa su zato relativno bolje placeni.
Daleko od toga da politicki »nazadne« SAD postupaju po uputstvima »progresivnije« Evrope – levica starog kontinenta sada postaje sve vise nalik na americku levicu, kao sto je Luis Kori i predvideo. Stoga se zaista moze reci da su, u politickom smislu, SAD pokazale Evropi sliku njene buducnosti. Kada su evropske zemlje dostigle nov stepen bogatstva i masovne potrosnje, pocele su, kao sto je Antonio Gramsi predvideo, da lice na SAD, sa drustvima koja su manje uslojena, manje statusno ogranicena i mnogo bolje edukovana. Kao posledica toga, njihovi manje privilegovani slojevi su mnogo manje klasno svesni nego pre. Danas, evropske nesocijalisticke partije pokusavaju da, kako Adam Przevorski primecuje, ucine kapitalizam humanijim i efikasnijim. Kao sto je rekao Rezis Debre, nekadasnji savetnik Fransoa Miterana, cilj evropskih socijalistickih lidera je da »sprovedu politiku desnice, samo na inteligentniji i racionalniji nacin«.²⁶

Stari pojmovi, nove definicije

Nista od svega ovoga nije imalo za nameru da navede na misao da su politicke podele u modernoj demokratiji, zamisljene jos u vreme Francuske revolucije kao spektar izmedju leve i desne strane, nestale. Demokrate i republikanci, ili socijaldemokrate i konzervativci, jos uvek omogucavaju izbor na glasanju, iako se njihove ideoloske orijentacije i unutrasnje frakcije menjaju.²⁷
Rascepi vezani za drustveno raslojavanje vise nisu glavni korelati partijskog polozaja na levom ili desnom kraju politickog spektra. Pitanja morala, abortusa, »porodicnih vrednosti«, ljudskih prava, jednakosti polova, multikulturalizma, imigracije, zlocina i kazne, spoljne politike i nadnacionalnih zajednica usmeravaju pojedince i grupe u pravcima koji su nezavisni od njihovih drustveno-ekonomskih polozaja. Ipak, vecina ovih pitanja moze se vezati za drustvenu ideologiju koja ima uzajamni odnos sa religijom i obrazovanjem.

Znacenja pojmova »levo« i »desno« se menjaju. Kao sto smo videli, partije levice, iako se jos uvek predstavljaju kao socijaldemokratske ili socijalisticke, umnogome su se rekonstituisale u liberalne, u americkom smislu te reci, isticuci postmaterijalisticka pitanja kao sto su zivotna sredina, jednakost zena i homoseksualaca, prava manjina i kulturne slobode. Desnica se pomerila, u razlicitom stepenu, prema klasicnom liberalizmu ili liberterstvu. Levica stavlja akcenat na grupnu jednakost i ekonomsku sigurnost; desnica na jednake mogucnosti i slabljenje drzavne moci. Po logici, desnica bi trebalo da podrzava licne slobode, prateci pravac koji su zastupali liberali u 19. veku, ali politicki savezi izmedju ekonomskih konzervativaca i religioznih tradicionalista podstakli su kulturni konzervativizam po pitanjima vezanim za seks, porodicu i stil zivota. Uzimajuci u obzir slozene varijacije u strukturi politickog rascepa, danas je tesko odrediti dosledan sablon koji diferencira levicu od desnice. Na primer, neki savetnici novog predsednika SAD Dzordza Busa ukazuju na to da je njegova perspektiva »drustvena«, sto je etiketa koja je prethodno vezivana za neke savetnike Bila Klintona.
Nijedna od glavnih tendencija, ni leva ni desna, nije zadrzala verovanje u utopiju, resenje svih ozbiljnih problema kroz dramaticno rekonstruisanje drustva i drzavnog uredjenja. Ovi posthladnoratovski uslovi nagovestavaju dobar ishod za demokratsku stabilnost i medjunarodni mir. Ocigledna je istina da demokratije ne vode medjusobne ratove, a danas je najveci deo sveta demokratski. Ekstremisticki pokreti i partije i dalje postoje, ali su relativno slabi, makar na Zapadu. Najsnaznije su Partija slobode Jerga Hajdera u Austriji, sa 27% glasaca, i Nacionalni front Zan-Mari le Pena u Francuskoj, koga podrzava 15% birackog tela. Nijedna druga partija nije ni blizu ovim rezultatima. Nema harizmaticnih vodja i politickog entuzijazma. Omladina, za koju Aristotel kaze da »ima egzaltirana gledista... (i koja bi) radije cinila plemenita, a ne korisna dela«, neminovno je frustrirana.²⁸
Da li ce se ova situacija promeniti? Naravno da hoce. Ekonomije, a zatim i drustva, nikada ne ostaju u stabilnom stanju. Unutrasnja dinamika trzisnih sistema proizvodi suprotnosti u poslovnom ciklusu, koje mogu da ugroze demokratsku stabilnost. Japanski kolaps zamenilo je Japansko cudo. Francusko pomeranje nalevo 1997. i Le Penova podrska na desnoj strani bile su olaksane ne samo etatistickim vrednostima zemlje nego i stopom nezaposlenosti od 12%. Demografski faktor preti da podrije finansijski podupirac sistema socijalne sigurnosti i zdravstva. Uspon novih glavnih aktera medjunarodne arene, kao sto je Kina, moze da dovede, i dovesce, do nove trgovinske neravnoteze. Ali, svi ovi izgledi su za buducnost.
Za sada, prekid hladnog rata je, kako se cini, doneo Americi i njenoj ideologiji skoro potpunu pobedu. SAD su sada jedina supersila. Njena ekonomija je najproduktivnija. Nedavni veliki pokreti za egalitarne drustvene promene i za poboljsanje kvaliteta zivota – feminizam, pokret za ocuvanje zivotne sredine, gradjanska prava za manjine, prava homoseksualaca – prosirili su se iz Amerike, kao i demokratska revolucija u 19. veku. Razvijeni svet uspesniji je no ikad u zadovoljavanju zelja svojih gradjana za potrosnjom, kako manuelnih radnika tako i intelektualnog sloja.
Sve ovo trebalo bi da vodi ka konzervativnijem i samozadovoljnijem drustvu. Ipak, standardi na osnovu kojih zapadna drustva procenjuju sama sebe potekli su iz francuskih, americkih i marksistickih revolucionarnih uverenja. Ona proklamuju da su »svi ljudi stvoreni jednaki« i imaju zajednicki cilj »zivota, slobode i teznje ka sreci«. Ipak, sva drzavna uredjenja, cak i klasicno liberalna, moraju doziveti neuspeh u ispunjenju inherentno utopijskih ciljeva liberterstva i egalitarizma. Amerikanci jos uvek naginju ka liberterstvu, Evropljani ka egalitarizmu. Obe tendencije favorizuju slobodu za sve i snazna pravna ogranicenja drzavne moci. Amerikanci vise vole meritokratsko, slobodarsko drustvo sa efikasnom, ali slabom vladom. Oni nece postici te svoje ciljeve u nekom apsolutnom smislu, ali ce nastaviti da im teze. Treba naznaciti da socijalisti, od Marksa i Engelsa do Antonija Gramsija, Entonija Kroslanda i Majkla Haringtona, priznaju da su od svih sistema koje su za zivota videli SAD socijalno najblize prisle ostvarenju njihovog ideoloskog cilja – besklasnog drustva sa slabom drzavom. Leon Samson, americki levicar marksista, zakljucio je pocetkom 30-ih da americki radikali ne mogu da prodaju socijalizam narodu koji veruje da vec zivi u drustvu koje je operativno, iako ocito ne i terminoloski, posveceno socijalistickim ciljevima.
Amerika i dalje ima ideolosku viziju kojom motivise omladinu. Evropljani su sve vise posveceni slicnoj drustvenoj viziji, koja umnogome potice iz Francuske revolucije i socijalne demokratije. I jedni i drugi prihvataju konkurentno trziste kao sredstvo za povecanje produktivnosti, cime se umanjuju razlike u nacinima potrosnje, koje su povezane sa klasama. I jedni i drugi uvecavaju obim visokog obrazovanja, sa posledicnim povecanjem pristupa elitnim slojevima. Naglasak na statusnim razlikama u Evropi se smanjuje. Naravno, ekonomska nejednakost je i dalje velika, pa se cak i povecava tokom perioda tehnoloskih inovacija, kao sto je to slucaj sada, zato sto su nove kvalifikacije trazenije od starih. Ali, posto su sabloni postovanja i drustvene klasne inferiornosti u padu, dok se pristup informacijama siri zajedno sa rasprostranjenoscu Interneta, moc postaje sve vise disperzivna.
Ove duboke drustvene i ekonomske promene nastavice da preoblikuju prirodu partijskog rascepa u buducnosti, nesumnjivo na nacine koji se ne mogu potpuno predvideti. Ipak, kao sto je i era velikog upravljanja, prema Toniju Bleru i Bilu Klintonu, sada zavrsena, tako i nedavna evolucija partija levice oznacava kraj klasa kao dominantnog rascepa koji gradi partijsku politiku. Partije u razvijenim industrijskim demokratijama nastavice da se svrstavaju duz spektra levo-desno, ali »levo« i »desno« vise nikada nece biti definisani takmicenjem izmedju socijalizma i kapitalizma. Sa zavrsetkom tog velikog ideoloskog takmicenja, razlike medju partijama su se suzile i postale fluidnije. Danas, vecina partija naginje ka centru u ekonomskim pitanjima, dok partijski sistemi lebde u potrazi nove velike linije rascepa. Socijalna osnova za taj novi rascep mozda se i nece pojaviti u skoroj buducnosti.

Sejmor Martin Lipset je profesor javne politike na Univerzitetu Dzordz Mejson i visi naucni saradnik Huverovog instituta, Instituta progresivne politike i Centra Vudro Vilson. Neke od njegovih brojnih knjiga su: Political man: The Social Basis of Politics (1960), American Exceptionalism: A Double-Edged Sword (1996) i It Didn’t Happen Here: Why Socialism Failed in the United States (2000).

*) Iz: Journal of Democracy, Vol. 12, No. 2, april 2001.
¹ Karl Marx and Friedrich Engels, »Unpublished Letters of Karl Marx and Friedrich Engels to Americans«, Science and Society 2 (1938): 368; H. G. Wells, The Future in America (New York: Harper and Brothers, 1906); Karl Marks, Capital, vol. 1 (Moscow: Foreign Languages Publishing House, 1958), 8–9. Za Lenjinova dela, videti Harvey Klehr, »Leninist Theory in Search of America«, Polity 9 (1976): 81–96.
² Citirano u: R. Laurence Moore, European Socialists and the American Promised Land (New York: Oxford University Press, 1970), 70, 58, 102 i 77.
³ Max Beer, Fifty Years of International Socialism (London: George Allen and Unwin, 1935), 109–110.
⁴ Max Weber, The Protestant Ethnic and the Spirit of Capitalism (New York: Charles Scribners and Sons, 1958), 64–65.
⁵ Harvey Klehr, »The Theory of American Exceptionalism«, Ph.D. diss., Department of History, University of North Carolina – Chapel Hill, 130.
⁶ »ILO Highlights Global Challenges to Trade Unions«, ILO News, 4. novembar 1997.
⁷ Daniel Bell, The Coming of Post-Industrial Society (New York: Basic Books, 1978); Radovon Richta, et. al., Civilizations at the Crossroads (White Plains, N. Y.: International Arts and Sciences Press, 1969).
⁸ Alain Touraine, The Post-Industrial Society: Tomorrow’s Social History (New York: Random House, 1971).
⁹ Ronald Inglehart, »The Silent Revolution in Europe: Intergenerational Change in Post-Industrial Societies«, American Political Science Review 65 (decembar 1971): 991–1017. Videti i Ronald Inglehart, Modernization and Postmodernization (Princeton, N. J.: Princeton University Press, 1997).
¹⁰ Jean-François Revel, Without Marx or Jesus (Garden City, N. Y.: Doubleday, 1971), 6–7.
¹¹ John F. Harris and Fred Barbash, »Blair Savors Colleague Clinton’s Arm on His Shoulder«, Washington Post, 30. maj 1997, A27–28.
¹² Tony Blair, »Third Way, Better Way«, Washington Post, 27. septembar 1998, C7.
¹³ George Will, »Last Rite for Socialism«, Washington Post, 21. decembar 1997, C7.
¹⁴ Tony Blair, »No Favours«, New Statesman and Society, 28. novembar 1994, 33; Madaline Druhan, »Union Reforms Stay, Labour Leaders Says«, Globe and Mail (Toronto), 1. april 1997.
¹⁵ Tom Baldwin, »New Labour Manifesto Steals Old Tory Slogans«, Sunday Telegraph (London), 30. mart 1997, 1; John F. Harris and Fred Barbash, »Blair Savors Colleague Clinton’s Arm on His Shoulder«, A27–28; Alison Mitchell, »In London, 2 Young Guys Sit Talking About Democracy«, New York Times, 30. maj 1997, 1, 3.
¹⁶ Seymour Martin Lipset, »No Third Way: A Comparative Perspective on the Left«, u: Daniel Chirot, ed., The Crisis in Leninism and the Decline of the Left (Seattle: University of Washington Press, 1991), 184–185.
¹⁷ Michael Harrington, The Next Left: The History of a Future (New York: Holt, 1987), 130–131.
¹⁸ Tom Gallagher i Allan M. Williams, »Introduction«, u: Tom Gallagher i Allan. M. Williams, eds., Southern European Socialism (Manchester: Manchester University Press, 1989), 3; »As Gonzales Glides Rightward«, The Economist, 11. mart 1989, Spain Survey.
¹⁹ Citirano u: Seymour Martin Lipset, »No Third Way«, 188–190; Rudolf Scharping, »Freedom, Solidarity, Individual Responsibility: Reflections of the Relationship Between Politics, Money and Morality«, The Responsive Community 6 (jesen 1996): 53.
²⁰ John Vinocur, »Downsizing German Politics«, Foreign Affairs 77 (septembar–oktobar 1998): 11–12.
²¹ Edmund L. Andrews, »Rivals Have Found Little to Fight Over in German Election«, New York Times, 26. septembar 1998, A6; Ralph Atkins, »Schröder Pledges Strict Financial Control«, Financial Times, 11. novembar 1998, 2.
²² Roger Cohen, »France’s Old Soldier Fades Away«, New York Times, 8. jun 1997, E5.
²³ Anne Swardson, »Jospin Takes a New Stand on Austerity«, Washington Post, 22. januar 1998, A24.
²⁴ »Jospin Discovers America«, The Economist, 27. jun 1998, 50.
²⁵ Thomas L. Friedman, »The Real G-7’s«, New York Times, 19. jun 1997, A35.
²⁶ Adam Przeworski, Capitalism and Social Democracy (Cambridge: Cambridge University Press, 1985), 206; Regis Debray, »What’s Left on the Left?«, New Perspectives Quarterly 7 (prolece 1990): 27.
²⁷ François Furet, »Democracy and Utopia«, Journal of Democracy 9 (januar 1998): 79.
²⁸ Aristotle, Rhetoric, u: Richard McKeon, ed., The Basic Works of Aristotle (New York: Random House, 1941), 1404.