1. Posto ljubavi nema tamo gde nema zelje za stvaranjem odnosa medju ljudima, verujem da ce cvorovi autoritarnih sistema pasti pod naletom demokratije. Ne rata (Miladin Zivotic, Glas Podrinja, 8. avgust 1991).
To se, konacno, i dogodilo! Kljucni cvor autoritarnog sistema presecen je demokratskom intervencijom od Petog oktobra. Tamo gde ni bombardovanje, koje je izvela najveca vojna armada ikad okupljena na jednom zadatku, nije donela zadovoljavajuci rezultat, tu je masa, gonjena nadom, strascu za zivotom i ne-predajom tiraniji, uspela u onome sto je i samom diktatoru izgledalo »nemoguce«! Sistem je, na taj nacin, izgubio ono glavno, dakle, glavu; odnosno srediste (centricnost). Mreza, iako je sad vec raskomadana, ipak, jos uvek postoji, pluta na povrsini aktuelnog, cesto bolnog, demokratskog previranja. Konacno, da bi svi »cvorovi« o kojima govori Miladin Zivotic zaista »pali«, potrebno je da se mreza rasplete, da se delegitimisu dubinski prepleti i zapleti autoritarnosti i (patrijarhalno-palanacke) obicajnosti, koji imaju duzu tradiciju od ovog dijabolickog provizorijuma, koji se, kod nas, konstituisao poslednjih desetak godina XX veka. Nisu li »temelji« sadasnje posasti znatno dublji od tog spoljasnjeg tkanja cije velike i male cvorove ne uspevamo da otpletemo, ali ne zbog njih samih nego, upravo, zbog obicajnosti i tradicije koja nam je pod noktima i pod kozom?
Demonizam rata, nasilja i destrukcije doneo je trijumf izvesnog zivota-protiv-zivota i, mozda, ljubavi-protiv-ljubavi. Volelo se sve samo ne zivot. Volelo se sopstveno propadanje. Uzivalo se u njemu-kao-optuzbi-drugih! Za samu autoritarnost rat je, medjutim, bio sredstvo za dvostruko ucvrscenje poretka: jedanput kao pobednickog (pobeda je ono sto se vise zeli nego sto se hoce ili moze) i drugi put kao gubitnickog (poraz je dokaz neophodnosti opstanka i same borbe za opstanak). Kada, u nameri da sve svoje probleme resava nasiljem, ovaj autoritarni rezim postigne uspeh, tada je, zacelo, »sve u redu«... Kada, medjutim, postane gubitnik, kada istrpi poraz, onda je, opet, »sve u redu«, i mozda jos vise »u redu«, zato sto porazom dokazuje da je i sama borba, kao borba-za-opstanak, bila opravdana... nasuprot »izdajnickog« negodovanja onih koji su bili za mirno resavanje sukoba.
Poraz je ono sto nuzno redefinise strategiju nasilnickog nastupa (prvobitno uskladjenu s radikalnim i radikalskim zeljama) nudeci joj, ovog puta, ton – nepogresivosti: upravo je poraz najbolji dokaz ispravnosti »nase« borbe! Dakle, ziveo poraz. Same zelje, naravno, time nisu negirane; ili jesu, ali u smislu hegelovskog prevladavanja: one ostaju, sacuvane u ovoj strategiji obelezenoj od pocetka do kraja borbom za opstanak. Sta je prece od borbe za opstanak?! Poslusnicka mrezica je, onda, sacinjena tako da u nju svako, bio »patriota« ili »anti-patriota«, mora da se »uhvati«. Ovih desetak godina na kraju veka, »nasa« Stvar je neizbezno-tako izgledala, dakle, nesalomljivo-nesavladiva! Sve je moralo da ide naruku toj sili koja tlaci (izraz je Miladinov). Njen kljucni legitimacioni mehanizam bio je: opravdana borba protiv anti-patriota, izdajnika ili pacifista. Onima koji su, ipak, hteli da se angazuju ili dez-angazuju (zavisi kako se stvar posmatra) ostajalo je, samo, da se na kirkegardovski nacin vajkaju: sta god ucinim – kajacu se!
Sve te instrumentalizacije zivota, namenjene iskljucivoj koristi sistema-koji-tlaci malo-pomalo su sam zivot lisile statusa zivota. Ono sto smo ziveli u jednom trenutku je prestao da bude zivot! Nismo vise bili u stanju ni da se obradujemo, recimo, prirodnoj pojavi kakva je pomracenje sunca! Demonizam zivota-protiv-zivota i ljubavi-protiv-ljubavi nije mogao da se ne suoci s cinjenicom da je taj zivot-ne-zivot, u koordinatama nasilnickog sistema, bio ispraznjen energijom, smislom i, narocito, ljubavlju koje, zaista, nema tamo gde nema zelje za stvaranjem odnosa medju ljudima, gde postoji jedino potcinjavanje.

2. U ovom »ratu« se nije ubijalo radi ostvarenja realnih svrha, oslobadjanja od neprijatelja. To nije bio rat vec zlocin. Zlocin nastaje tamo gde ubijanje nema svrhe i opravdanja, gde umesto realnih ciljeva oslobadjanja od neprijatelja stoje vestacki izazvani i iznudjeni ciljevi i unistavanje svega drugog i drugacijeg, gde izmedju sile i prava ne stoji realna ugrozenost od drugog vec cisto nasilje i teror (M. Zivotic, »The Challenges of Theories Symposium. East Meets West and vice versa«, Moskva 1996).
Zasto je uopste potrebno naglasavati tu neprijatnu cinjenicu da su balkanski »ratovi« na kraju XX veka bili besmislen uzas i, zapravo, cist zlocin? To nas sve nekako prlja, a mi bismo zeleli da budemo »cisti«... Nije li, onda, bolje da se to, jednostavno, precuti? A ipak, ti ratovi su bili besmislen uzas. Naravno, oni nisu bili samo to, ali M. Zivotic, s pravom, naglasava ovaj »zaboravljen« i u stranu potisnut, mada najvazniji, aspekt tih »ratova«. Pri tom, oni koji su ratove vodili svakako se nece sloziti s tom tvrdnjom. S njom se nece, lako, sloziti ni oni koji su se, cas izbliza, cas izdaleka, slagali s (ne uvek deklarisanim, ali intuitivno samorazumljivim!) ciljevima rata, zamerajuci, pri tom, protagonistima to sto nisu bili dovoljno energicni, efikasni ili lukavi. Takodje, s tvrdnjom o »ratu« kao besmislenom zlocinu nece se sloziti ni oni koji su sve te dogadjaje posmatrali navijacki, pristrasno, verujuci da je istorijska pravda uvek, vec unapred, na strani njihovog etnosa... Konacno, s njom se nece sloziti ni oni koji su – ne pitajuci se cemu taj uzas, kako je nastao i ko je za njega odgovoran – zeleli, samo, da u citavoj »guzvi« najbolje (komercijalno) prodje grupa (ne nuzno i etnos!) kojoj oni pripadaju...
Pa ipak, M. Zivotic s pravom tvrdi: to nije bio rat nego zlocin! Zasto zlocin? I ko moze reci ili, jos bolje, ko ce, koja pravda, presuditi da je to zlocin? Danas vidimo kako ta pravda lagano pocinje da kuca na vrata! A opet, ona mnogima izgleda prilicno ruzno. Zar je to pravda? I moze li ona da bude selektivna? Zasto je bas ovaj rat zlocin, a ne svi ratovi? Zasto se samo »mi« izvodimo pred sud, a ne i »oni«? Mozda pobednik pise istoriju, ali ne i pravdu – reci ce neko ko sebe smatra visprenim... Pa sta je, onda, presudno, sta presudjuje da uopste i mozemo reci kako to i nije bio rat nego bas – zlocin?
Cini se da je presudan sam identitet zlocina, onako kako je dat u mrezi tih odnosa (istorijskih, politickih, obicajnih) koji teze da ga relativizuju. Ima u ovom identitetu necega sto se opire svakoj relativizaciji (i svakom zaboravu), a to je, upravo, cudovisnost zlocina. Monstruoznost zlocina – kaze M. Zivotic – u ovom »ratu« najbolje ukazuje na ukidanje granica izmedju smisla i besmisla, realnih ciljeva borbe i kriminala. U tom ratu koji nije bio rat nego sâm zlocin, cudovisnost postaje nesto pred cime covek-odgovornosti moze samo da zanemi! Dok, naprotiv, u temeljnoj ne-odgovornosti dijabolickog i orgijastickog ta ista cudovisnost moze da postane i predmet uzitka!

Neizreciva sustina rata-koji-nije-rat govori nam o jednom identitetu koji, zato sto se ne moze nicim objasniti ili razumeti, izgleda kao da je iskljucen iz mreze ljudskih razloga, odnosa i namera... mada je to nemoguce! Iskljucenje je nemoguce, a ipak ostaje pitanje: kako je moguce da tako nesto ucini covek?! Svaki identitet je uhvacen u neku mrezu odnosa i razlika. To vazi i za zlocin. Osobenost rata-koji-nije-rat u ovoj mrezi okupira mesto apsurda, mesto koje jos uvek jeste u-mrezi ili umrezeno, ali se, pri tom, pojavljuje kao potpuna transcendencija, dakle, kao mesto-van-mreze, kao nemoguce!
Posto je, drugim recima, cudovisni zlocin nesvodiv na (bilo kakav) dovoljan-razlog ili dovoljan-smisao, on iskoracuje iz okvira ljudske logike (ukljucujuci tu i njena patoloska iskrivljenja!) kao ono (nepojamno) sto se ne da (a mora) pojmiti. Zato covek-odgovornosti, pred ovim zlocinom, ne mora nista da kaze ili dokaze: njegova »istina« nepodnosljivo bije u oci... Svako ko je iole covek, naprosto, zna da je to zlocin, kao sto ne moze da ne zna kada rat jeste rat, a kada to nije, kada je klanica ljudi ili orgija zla, kada nema ni govora o realnoj ugrozenosti od drugog vec, samo, o cistom nasilju i teroru. Cudovisni zlocin i njegov (neizrecivi) identitet uvek su uhvaceni u mrezi neke, bilo selektivne ili ne-selektivne, pravde. U ovoj mrezi on zauzima poziciju krajnje ne-ljudskog.
Ali, to krajnje ne-ljudsko jeste bas-ljudsko po tome sto je za osudu i sto je njegova osuda bezuslovno opravdana ili, ako hocete, pravedna. Nipodastavati osudu krajnjeg zlocina – recimo, zbog toga sto je ona, u datim uslovima, samo potvrda jedne selektivne i tudje pravde – ima, mozda, smisla pocev od politickih merila, ne i pocev od (merila) same pravde! Za pravdu je bezuslovno pravedno da svaki zlocin, za koji (moze da) se utvrdi da je zlocin, bude osudjen. »Covecanstvo je«, upozorava M. Zivotic, »do sada formiralo vise kodeksa koji su upereni protiv zlocina. Nasa zemlja je potpisivala te zakone« (Glas Podrinja, 8. avgust 1991). Na to je, tada vec, i te kako trebalo misliti. Ovi kodeksi/zakoni su, svakako, bili obavezujuci i za nas i za druge. Pa ako se jedan zlocin osudjuje dok se drugome, slicnome, ni ne sudi, to ne znaci da, otuda, sledi zakljucak kako oni, i jedan i drugi, mogu, onda, da se amnestiraju. Ako neko (ko je, recimo, veoma mocan) ne postuje kodeks, to ne znaci da ni ostali ne treba da ga postuju. Pravedno je da se kodeks protiv zlocina bezuslovno postuje.
Ne moze se reci: posto je pravda selektivna, to je, onda, dovoljan razlog da »mi« svog zlocinca ne predamo (»tudjem« ili »nasem«) sudu. U ovom holistickom shvatanju koje nalaze: ili kazniti sve zlocine ili nijedan, tacno je, samo, da (bezuslovno) treba kazniti sve zlocine... Civilizacijski koncept pravde nalaze da se, naprosto, svi zlocini osude. Ali, to je samo ideal koji necemo dostici i kojem moramo teziti. Neophodno je sankcionisanje svakog pojedinacnog zlocina gde god je to moguce, bez obzira da li je, pri tom, nesto, na nekom drugom mestu, propusteno ili ne. Konacno, svaka pravda je pomalo selektivna, jer, iz ovih ili onih razloga, nije u stanju da osudi sve zlocine. Pri tom, nikakvom selektivnoscu, bilo da je ona »nasa« ili »njihova«, ne mogu se abolirati ni »nasi« ni »njihovi« zlocini!
Cak i ako ima (nezeljeno) obelezje selektivnosti, pravda, ukoliko zaista inkriminise zlocine, jeste naprosto – pravda. Zato je bolje da postoji i »selektivna« pravda nego nikakva. Oni koji politicki osudjuju selektivnost, zastupajuci pri tom ideal neselektivne pravde, obavezni su da prvi primerno osude svoje zlocince; i to bez obzira sto pravda, na taj nacin, nece u celosti biti zadovoljena ili sto se nece izmajstorisati neka politicka simetrija u osudama itd. Dati u ovoj stvari primer znacilo bi zaista dosledno se zalagati za prvi aksiom pravde: osuda zlocina. Selektivnost je moguce kritikovati i pravno i politicki i ideoloski. Ipak, sa stanovista pravde i samo pravde, posle svake takve kritike morao bi da sledi jedini moguci zakljucak: da se nalozi selektivne i asimetricne pravde moraju postovati. Naravno, izvesni politicki i ideoloski razlozi uvek mogu da govore i suprotno; ali, pri tom, njihovo pozivanje na pravdu naprosto je – licemerno.
Eto zasto je bolje da postoji makar i selektivna pravda nego nikakva. Cudovisnost zlocina koji su se dogodili u balkanskim ratovima na kraju veka bila je moguca samo zato sto su ovi ratovi-koji-nisu-ratovi bili i sami produkt izvesnog cudovista koje je cudoviste krajnje belicisticki zaostrene homogenizacije. Tu su se, onda, i najbrutalnija sredstva smatrala dopustenima, samo ako koriste »visim« ili oktroisanim ciljevima! Da bi ovo cudoviste, ta sila koja tlaci mogla, i dalje, da opstane potrebno je da ona ima, sada samo u fantazmatskoj ravni, pravo na cudovisne zlocine. Odbijanje da se osude ocigledni zlocini svodi se, pre ili kasnije, na opravdanje cudovista. Balkanski »ratovi« na kraju XX veka zaista su, u sustini (ako takve ima), bili besmislen uzas i cist zlocin.

3. Biti porazen, znaci biti ponizen i za to se mora naci krivac. On nije u sili koja tlaci, on je u samom narodu. I zato ta potraga za izdajnikom postaje jedna od bitnih komponenti novih, savremenih ideoloskih mitova gde upravo ljudi koji vode nepravedne ratove, koji se ne bore za samoodbranu, vec za svoje osvajacke, porobljivacke ciljeve, moraju uvek da krivce za svoje poraze pronalaze u drugom (M. Zivotic, Srpska rec, 25. novembar 1991).
Nema pobede bez poraza. Nema poraza bez ponizenja. Ergo, nema pobede bez ponizenja. Ova neobicna, rekli bismo, iskosa logika nece, verovatno nikada, biti dostupna, cak ni kao daleka intuicija, onim mozgovima koji su ophrvani kanonskim ogranicenjima misljenja, medju kojima se, u ponajboljem slucaju, mogu naci i pravila zdravog razuma. Potrebno je, zaista, zamisliti se, s velikom filozofskom odgovornoscu, nad ovom viseznacnom tvrdnjom, u ciju kompleksnost, ovde, ne mozemo ulaziti: nema pobede bez ponizenja.
Nema prave moci, trijumfa, siline, pa ni monumentalnosti, bez onoga sto njih, kao velicine, ponistava i sto ih, zacelo, izvrgava ponizenju. Zato je sila koja tlaci, bez sumnje, prilicno slabo zasticena od brzog pada u poraz i ponizenje. Ona je u stanju da ucini sve kako bi izbegla ili, bar, sto duze odlagala, ne toliko poraze (koji se ni ne mogu izbeci) nego, upravo, ponizenja od poraza. Pa ipak, svako odgodjeno ponizenje moralo je u isti mah biti daleka i bliska istina sile koja tlaci. Godine su prolazile, a mi smo ziveli ponizavajuce odgadjanje ponizenja! Pri tom, sila koja tlaci je bila prinudjena da se poziva na razna dostojanstva (pocev od onog patriotskog, nacionalnog) koja ljudsku emociju drze na bezbednoj razdaljini od empirijskih i zivotnih ponizenja... Pa ako se sustina, u sustini, i nije mogla odgoditi – jer biti porazen znaci isto sto i biti ponizen – onda se, uvek, morao naci neki prividni, drugi krivac.
Sve to ukazuje na vazan aspekt ove dijalektike ponizenja, koja je neminovna svuda gde je (podsvesno) na delu (metafizicka) opcija pobede-i-poraza, naime, aspekt koji nam govori da je rec o dijalektici koja je, ujedno, dijalektika zrtvovanja. To potvrdjuje i M. Zivotic kada kaze: Biti porazen, znaci biti ponizen i za to se mora naci krivac. A krivac je izdajnik, disident, pacifista. On biva odmah nadjen, s ciljem da odgoda ponizenja, a time i poraza (!), postane moguca. Za to, dakle, za poraz/ponizenje morace se – ne toliko pre-ili-kasnije koliko i pre i kasnije – naci krivac koji je, najcesce, i zrtveni jarac ili, ako hocete, primerni krivac, koji krivicu nosi kao krst i tako omogucuje da drugi (= skoro svi) budu postedjeni ili »procisceni«.
Ali, dok se sila koja tlaci pita, dotle je krivac i zrtveni jarac uvek-neko-drugi. I, pre svega, drugi od same te sile! Ovaj drugi je u »nama« (u »narodu«, jer je »izdajnik«) ili izvan »nas« (opet u narodu, samo, sada, drugom narodu). On je, dakle, ili spoljasnji ili unutrasnji neprijatelj. Ali, po starom ideoloskom obrascu koji i ovde istrajava, spoljasnji i unutrasnji neprijatelji su uvek povezani, tako da svoju nelegitimnost (svoje obelezje neprijatelja) dopunski crpe jedan iz drugoga. U osnovi, neprijatelj se posmatra kao uvek-homogen i skoro bezlican entitet – jedno »oni« koje nas lisava svake dileme oko detalja i pojedinacnog – tako da vec sami »oni« (= neprijatelj) postaju dovoljan razlog za »nase« opravdano okupljanje oko sile koja tlaci; razlog za nasu homogenizaciju i nasu nesposobnost da u istoj toj sili uocimo zlocinacki manir »naseg« tlacenja. Konacno, homogenizacija koja vidi samo »nas« i »njih« nuzno vodi ideoloskom slepilu koje zanemaruje, potiskuje ili zrtvuje detalj, pojedinacno, razliku...
Sila koja tlaci tezi pozitivno-negativnoj homogenizaciji ili, sto se svodi na isto, homogenizaciji kako »prijatelja« tako i »neprijatelja« (vidjenog u sopstvenom opazajnom registru). Ona moze i mora svoje poraze i ponizenja da prihvati kao »dokaz« za neophodnost novih, dodatnih homogenizacija. U jednom trenutku, medjutim, porazi i ponizenja stizu do dna svake, pa i ove dijalektike... Pre ili kasnije, dolazi na red za kulpabilizaciju i sama ova sila koja tlaci! Ona postaje krivac (ili: zrtveni jarac?) za poraze koji se i nisu mogli izbeci, ali ne uopsteno uzev, nego sasvim konkretno: pocev od trenutka kada je doneta strateska odluka da se konflikti u Evropi na kraju XX veka resavaju nasilnim putem, dakle, kad je doneta odluka da se uopste i iskoraci u tu antitetiku pobede-i-poraza i, tako, stupi na put neminovnog ponizenja i krivice.
U svojim porazima sila koja tlaci mogla je da menja, pomera, redefinise sadrzaje pojmova »patriota« i »izdajnik«, da jedne trpa u zatvor ili ubija, a druge da vadi iz zatvora i postavlja u ministarske fotelje... Sve to je moglo tako da ide, do trenutka u kojem su porazi postali potpuno neopravdivi, odnosno u toj meri temeljni, da je u njima, ubuduce, operacija okrivljavanja mogla da zrtvuje jos samo tu samu silu koja tlaci. U istom trenutku strukturalno je postao moguc obrt unutar obrednog zrtvovanja: sada »patriota« postaje »izdajnik«, a »izdajnik« – »patriota«... Da li to znaci da ce se dijalektika poraza, ponizenja i zrtvovanja nastaviti i ubuduce, ovog puta s nesto meksim nalozima i razlozima? Hocemo li ponovo zapasti u taj krug stare/nove homogenizacije, koja ce, ubuduce (samo: dokle?), biti lisena sile koja tlaci i zbog toga, svakako, nece biti manje ono zlokobno sto jeste, dakle, homogenizacija?

4. Ako je pacifizam pre svega ideja koja trazi mir za ljudske patnje, koja trazi prestanak ljudskih stradanja, koja trazi da se zaustave svi nasilnici i osvajaci... onda pacifizam nije nespojiv s odbranom slobode jednog naroda. To jeste borba za mir. Ali ona nikad ne moze da bude borba za tudje, ona ne sme da prekoraci granice nuzne odbrane (M. Zivotic, Srpska rec, 25. novembar 1991).
Mirotvorstvo je, dakle, ideja i neka vrsta poopstenog naloga (»izma«) koji trazi mir za ljudske patnje. Rodjen medju zverima, tu gde, bez sumnje, sami ljudi (kao deo prirode) prednjace u zverstvima, covek jos uvek moze da lici na pobednika koji, ipak, stalno zbog necega pati i, na kraju, neminovno strada. Ako nista drugo, onda ponizenje od starosti i nuzne smrti on, svakako, nece moci da izbegne. Ipak, ukoliko ostavimo po strani ovaj talog neizbeznog, onda jos uvek ima puno toga sto se da izbeci. Postoji visak nasilja i patnje protiv kojeg se covek moze i mora boriti. Sam rat, polemos danas je jedan takav (arhaicni) visak nasilja...

Medjutim, paradoks covekove situacije je u tome sto on protiv rata mora da se bori. A boriti se moze da bude i eufemizam iza kojeg se, ponovo, krije pojam rata! Prema tome, mir za ljudske patnje moguce je ostvariti (ako je to, uopste, moguce) po cenu paradoksa: samo ukoliko se nasiljem ide protiv nasilja ili ratom protiv rata. Da li je uopste moguce resiti ovaj paradoks? Mnogi kriticari pacifizma upravo su na njemu gradili svoje kritike. U njima se, onda, mirotvorstvo shvatalo ili kao (1) potpuno dosledno opredeljenje koje, u svojoj doslednosti, ide do apsurda, do idealnog, »cistog« naloga u kojem se otpisuje svako po definiciji »prljavo« sredstvo – »ne maknuti ni prstom« ili, pak, kao (2) nalog koji bira sredstvo, upusta se u borbu, i tako postaje i sam »militantan«, te, prema tome, nedosledan... Iz ovog kruga izlaza kao da nema. Za kriticara, pacifista ako vec i nije jogi jeste, svakako, komesar...
A ipak! Mirovnjak, u stvari, nije ni jogi ni komesar. On ne moze da ostane kod pukog naloga ili cilja, makar se ovaj definisao kao mir za ljudske patnje. On je prinudjen da se angazuje. Pri tom, mora da nadje i pokrene sredstvo za svoje ciljeve. A sredstvo je, bez sumnje, sadrzano u borbi za mir koja je, takodje, izvesno nasilje-protiv-nasilja. Lako cemo uvideti da je sintagma nasilje-protiv-nasilja naprosto – dvosmislena. Ona moze da znaci bar to da jedno podjednako lose (ili: jos gore) nasilje tezi da istisne neko prethodno i, zatim – to je druga mogucnost – da se ovim nasiljem-protiv-nasilja zeli da stavi tacka na svako, sâmo nasilje. Ovo drugo »nasilje«, prema tome, ne bi tezilo da se, kao takvo, ustolici nego, pre, da otvori perspektivu mira za ljudske patnje!
Neko bi, pri tom, mogao da kaze kako je sredstvo tu, jos uvek, izvesna zloupotreba cilja ili svojevrsno opet-nasilje koje sam cilj (= mir za ljudske patnje) nuzno prlja. Upotreba nasilnih sredstava ne nudi nikakav mir za ljudske patnje, zar ne?! Ipak, M. Zivotic, s pravom, smatra da pacifizam nije nespojiv s odbranom slobode jednog naroda, s odbranom koja je borba za mir a ne za tudje, s borbom koja ne prekoracuje granice nuzne odbrane. Ako u takvoj odbrani ima nekog nasilja i ako ga mozemo nazvati nasiljem-protiv-nasilja, onda se, isto tako, mora reci da je njegov cilj, ovog puta, odbrana mira, a ne detronizacija jednog nasilja, koja bi imala za cilj da ustolici neko drugo, bolje ili gore! Poslednja stvar koja je potrebna jednoj odbrani slobode jeste – sila koja tlaci!

5. Mirotvorna akcija je tu da sirenju zla, mrznje i nekrofilije suprotstavi pre svega radost zivljenja koja nastaje iz potrebe za drugim covekom (M. Zivotic, Glas Podrinja, 8. avgust 1991).
Mirovna akcija je politicki ili trans-politicki izraz izvesne etike koja nije etika ubedjenja nego etika odgovornosti. Ovoj deobi u etici M. Zivotic je, s pravom, davao odlucujuci znacaj. U kontekstu razumevanja mirovne akcije – koja je, upravo, inspirisana i pokretana izvesnom etikom, a ne politikom i ideologijom – pojam odgovornosti ima, naime, nezaobilazno znacenje. Jer, tu je rec o odgovornosti za drugog i preko njega (ili: nje) za samoga sebe! Odgovornosti za radost zivljenja koja je jedino moguca preko – drugog (i to: pocev od sebe kao drugog!).
Mirotvorna akcija je (trans) politicki izraz onoga sto je u svakodnevnoj egzistenciji neposredno prisutno kao miroljubiv gest, otvorenost i bliskost sa drugima. Ali, ona je, takodje, pouzdan znak da je, na nekom mestu, ta bliskost, otvorenost, miroljubivost iscezla iz ljudskih odnosa i da su se ljudi, manje-vise, pretvorili u gadove koji sire zlo, mrznju i nekrofiliju misleci, pri tom, da samo ispisuju svoje kartografske poeme! Mirovno delovanje je nacin zivljenja, kaze M. Zivotic. Ono je »borba protiv svega sto je upropasceno i u nama i van nas, protiv pustosenja ljudske duse i prirode oko nas. Kako negovati i odnegovati ljudskost u medjuljudskim odnosima, kako ostvariti smislen zivot – to je zadatak mirovnog pokreta«. A samo postojanje mirovnog pokreta kod nas, ovih desetak godina, svedoci o tome da postojeca drzava nije bila spremna da prednost da nacelima mirovnog resavanja sukoba...
Kolicina mrznje s kojom je docekana svaka mirovna akcija dovoljno govori o tome koje vrste osecanja se kriju iza belicisticke pomame koja je obelezila kraj XX veka na brdovitom Balkanu! Pri tom, jasno je da mirotvorstvo, kao etikom motivisani (politicki: jer, kakav bi drugi bila?) angazman, trpi usud delovanja na granici izmedju etike i politike, gde jedna od te dve sfere, ako ne i obe, trpe ozledu i, zapravo, svedoce o odsustvu drustvene kompleksnosti koja, u normalnim prilikama, cuva autonomiju vrednosnih sfera. Pacifizam koji je protivnik rata jeste, ujedno, i protivnik bitaka koje se bilo gube bilo dobijaju. Ukratko, on je odbijanje rata kao manje-vise zlocina, posto od njega (rata) uvek ima boljih sredstava za resavanje sukoba.
Mirotvorna akcija nije samo egzaltirana borba za covekovu slobodu, za odsustvo svega sto coveka tlaci ili ubija. Ne, ona je, takodje, teznja da se pojam slobode ispuni smislom koji mu pripada, da se eticki artikulise. Jer, covekova sloboda nije samo odbijajuca ili neprijateljska sloboda-od, niti je samo tvoracka ili osvajacka sloboda-da nego je i solidarna, prijateljska ili, bar, tolerantna sloboda-sa. Rekli bismo, cak, da je izvesno biti-sa-drugim uslov mogucnosti same slobode kao takve! Jer, kao sto slobode nema u pustinji, tako nje nema ni u ljudskoj pustinji.
Pri tom, ovo biti-sa-drugim nece nikada imati znacenje stapanja s nekim identitetom (makar on bio i nacionalni) ili, sto se svodi na isto, nece se svoditi na utapanje u homogenu, bezlicnu masu pripadnika, u kojoj svaki pojedinac, na ovaj ili onaj nacin, biva instrumentalizovan i, prema tome, izgubljen kao slobodan pojedinac. Ako je manipulativna instrumentalizacija cena koju neko osecanje pripadnosti i na toj osnovi profilisane solidarnosti mora da plati da bi uopste postojalo, onda to osecanje (pripadnosti-solidarnosti) nuzno gubi smisao za slobodu ili, sto se svodi na isto, postaje deo jedne navike koja priznaje samo pravila igre u jatu ili gnezdu.
Potreba za drugim covekom nije potreba za gomilom (Nice bi rekao: stadom) koja se klanja velikom vodji, videvsi u njemu olicenje »naseg« Identiteta ili, ako hocete, personifikaciju vladajuceg politickog Jedinstva, nego je potreba za sobom ili za sopstvom koje zna da je slobodno i da ta sloboda jedinu granicu, ali i potvrdu, ima u slobodi drugog. U stvari, biti-sa-drugim kao sam uslov-mogucnosti slobode govori nam da ova, svakako, nije nekakva transcendentalna usamljenost nego da je strukturirana kao sloboda-medju-slobodama, da je artikulisana kao ljudska bas u toj uzajamnosti koja je, ujedno, i uzajamnost ogranicenja i koja ukljucuje izvestan moral odgovornosti-za-drugog. Biti potpuno sam (Aristotel bi rekao: zver!) ili biti u stadu (opet biti zver!): to su dva nacina da se ponisti sloboda koju, tek, ljudska uzajamnost daruje pojedincima... Sloboda jeste odnos prema sebi kao drugom (covek samome sebi uvek izmice: »ja« je drugi!), ali i prema drugom kao sebi (sto je, ipak, neizbrisiv momenat univerzalnosti u covekovoj subjektivnosti)! Sloboda je, dakle, strukturirana kao »moja« ili »tvoja«, »nasa« ili »njihova« – subjektivnost. Mirotvorna logika je tu da logici iskljucivanja i iskljucivosti suprotstavi radost zivljenja koja nastaje pocev od priznanja ljudima da poseduju izvesna zajednicka, univerzalna svojstva.