Nije mnogo umesno ulaziti u spor koji ljudi vode, a posebno ne ako neko nije prozvan i pozvan. Ali ako je cudjenje pred nekim stavovima jasno – i o tome ce i biti reci – onda postoji i neko pravo na cudjenje koje bi valjalo iskoristiti. G. Dimitrijevic pominje pitanja »koja muce nasu javnost« i radi te javnosti – posebno hriscanske javnosti – nuzne su neke replike. U njegovom se tekstu pominje vladika Lavrentije koji je isao navodno u Rim na poklonjenje papi Jovanu Pavlu II, govori se o Crkvi i kanonima, o kardinalu A. Stepincu nad cijim nedavno posvecenim likom opravdano stoji senka zbog podrske Pavelicevom rezimu, te posebno o raspadu bivse Jugoslavije. Mnogo onoga od tog »dekora« uz tekst i ne zasluzuje neki komentar jer je svak slobodan da misli tako kako misli. Slikao se zagrebacki kardinal sa Pavelicem, a slikali su se nasi jerarsi i sa Mladicem i Karadzicem koji su krvavim tragom obelezili prostor Balkana. Nema dokaza ni za to da smo mi Srbi bili posebno zaljubljeni u Jugoslaviju, i nasi su nacionalisti vikali »svaku Jugoslaviju u mutnu Maricu« i kada je Marica mutna i krvava odnela sto je odnela zaista nema smisla mudrovati o tome. »Nije nama papa kriv« – tako je zapisao svojevremeno vladika A. Jevtic – i mnogo smisla nema i dalje o tome raspravljati. Deset punih godina su Milosevicevi ideolozi i ratni propagandisti o tome probijali glavu javnosti i svetu.
Ipak ima u ovom sporu nekih stvari koje nisu nevazne i zasluzuju makar neku repliku.
Cak i u ovim nasim sludjenim vremenima ima mesta cudjenju i replici oko vaznih problema. Nije preosveceni g. Lavrentije isao u Rim na nekakvo poklonjenje, vec u obilazak vecnog grada i sreo se sa papom kao hriscanin sa hriscaninom. Simboliku i vrednost tog ekumenskog cina niko nije doveo u pitanje. To da mi Srbi hriscani ne treba da opstimo sa drugima je poznat stav skolske teologije, ali ne i zvanican stav i ucenje nase Crkve, koja u kanonskom jedinstvu sa drugim pravoslavnim crkvama ne pristaje na duhovnu izolaciju. Vekovima postoji jedno nepisano pravilo–zabluda koje se najcesce ovako formulise – »Mi se, pravoslavni, molimo za sve ali ne sa svima«. Sluzbeno nikada nije receno da je to i stav savremene SPC i nasi jerarsi i sam patrijarh stalno opste i mole sa drugima. Ovu zabludu danas prepoznajemo u onom »pravoslavlju« koje zastupaju Zjuganov, Limonov i brojni drugi koji kao svog duhovnog ucitelja priznaju nedavno preminulog mitropolita Sankt-Peterburga i Ladoge Jovana koji je kod nas posebno popularan. U danasnjoj Rusiji on ne uziva takvu cast. U jednoj svojoj knjizi, Trijumf pravoslavlja, on govori o »sumraku Evrope«, a nemacki fasizam objasnjava kao »reakciju« na Francusku revoluciju »koja je najveca katastrofa sa svojim rusilackim politickim i religijskim masonskim modernizmom«. Ovo i ovakvo »pravoslavlje« znamo i iz akata famoznoga »karlovackog sinoda« koji je uputio bio pozdravnu adresu A. Hitleru, a ustaskom poglavniku Pavelicu pozajmio episkopa Germogena za poglavara famozne Hrvatske pravoslavne crkve. Nije to nepoznato, ali koliko se zna nasa Crkva sluzbeno ne sledi jedno takvo »pravoslavlje« iako je dosta i onih kojima je nesto slicno blisko.
Jos jedna nevolja – nikako mala – izaziva cudjenje, onako kako je u tekstu g. Dimitrijevica to dato.
Jedno je citirati Sveto pismo i kanone, a drugo je podizati zid do neba izmedju nas i sveta. Ne postoji Crkva radi kanona vec kanoni Crkve radi i toga se SPC uglavnom pridrzava sluzbeno i to je njeno ucenje. Sa kanonima dakle ne treba bacati prasinu u oci. I 64. pravilo petog vaseljenskog sabora i 19. halkidonskog izricito brane da svetovnjaci »uce pred narodom«, to se zabranjuje svima »osim kliricima najviseg ranga« pa sada – to je aktuelan primer – ce i g. Djindjicu biti dozvoljeno da »rukopolaze« veroucitelje za potrebe laickih skola. Ima u kanonima mnogo toga sto je vazece, ali i onog sto je mrtvo slovo. Brane kanoni uzimanje oruzja u ruke, ali je episkop milesevski koji sedi na prestolu sv. Save zaprepastio svet sa kalasnjikovom u rukama. Zla su ovo vremena i opaka, i nije svejedno za koje cemo se pravoslavlje opredeliti. Moze nekom biti blizak i D. Ljotic – kao g. Kostunici – ali nam Ljoticevo pravoslavlje nece biti na spasenje u ovim vremenima punim zla i nespokoja. Na ulicama vec imamo prave crnostotinase, ali srecom nema dokaza da ih SPC i sluzbeno podrzava.
Komentari nisu ni potrebni, ali bi neka replika verujemo imala smisla – replika uz cudjenje.