Tekst V. Dimitrijevica »Treba li Srbi da se poklone papi« o kojem sam napravio prikaz u Republici (br. 259) bio je za mene povod da govorim o tadasnjem drustvenom kontekstu posle petog oktobra u Srbiji, koji je karakterisala teznja nacionalista da izbegnu odgovornost za zlocine prebacujuci djubre u tudje dvoriste. Medjutim, gospodin Dimitrijevic u svom pismu navodi da to nije u pitanju, da je on jos u martu 2000. pisao o »siritelju mrznje« Milosevicu, da su zlocini cesto maskirani borbom za veru cinjeni sa obe strane i da se on zalaze za kaznjavanje svih zlocina i »ko je klao i ubijao tudju nejac u ime Srbstva, da se strelja«. Ako je to stvarna i iskrena orijentacija V. Dimitrijevica ja sam spreman u svakoj prilici da mu se izvinim za dovodjenje u kontekst njegovog javnog delovanja sa prikrivanjem zlocina.
A mislim da nema potrebe da bude zabrinut zbog mogucnosti da mu sudi »nova posttitoisticka inkvizicija ljudskih prava« zbog »zlodela govora mrznje« jer oni koji vladaju u Srbiji u ime »legalizma« i svete nacije i drzave ne pokazuju bas narocitu volju da se time bave. Na osnovu toga citalac sam moze da zakljuci da li bi sadasnja vladajuca struktura bila vise sklona da sudi onome sto objavljuju novine koje se bore protiv stihije straha, mrznje i nasilja ili tekstu »Treba li Srbi da se poklone papi«.
Mi u Republici se zalazemo da ne sudi nikakva politicka vlast, vec da to bude stvar sudskih organa, da postepeno nastaje drustvo zakonitosti i da nijedan pojedinac zbog svojih slobodno izrazenih uverenja ne bude progonjen od politickih ili bilo kojih drugih centara moci.