Broj 269

Dijalog

Jedno iskustvo reforme obrazovanja

Povodom teksta »Mere i odmazde Ministarstva prosvete« od Radivoja Stepanova

Tekst u Republici br. 268 zelim samo dopuniti mojim vidjenjem problema u prosveti, skolstvu, politici... i vlastitim iskustvima.
Zavrsetak pedesetih i pocetak sezdesetih je period intenzivnog obnavljanja nemackog skolskog i visokoskolskog obrazovanja. Materijalne posledice delovanja »hiljadugodisnjeg rajha« su uglavnom uklonjene, skolske zgrade sanirane, dogradjivani su i privremeni (montazni) ali veoma funkcionalni skolski prostori pri gotovo svakoj skolskoj zgradi. Na univerzitetima i visokim skolama bilo je slicno. Skuceni i dobrim delom ratom unisteni univerzitetski kapaciteti planski se obnavljaju, instituti i brojne nastavno-naucne ustanove sele se iz gradskog jezgra u nove, savremene i svrsishodne novogradnje. Ovakva izgradnja me je neodoljivo podsecala na nase petogodisnje planove petoletke, ali sa rezultatima koje nismo videli u nasoj zemlji. Gotovo sve je uradjeno planski, ne za dnevnu upotrebu nego za upotrebu mnogih buducih pokolenja. Greske ucinjene u samom pocetku su rigorozno uklanjane i po potrebi celi segmenti ruseni i ponovo gradjeni. Ovaj proces stvaranja materijalne baze za funkcionalno delovanje skolskog i visokoskolskog obrazovanja je pocetkom sedamdesetih godina uglavnom bio zavrsen.
Obnova na onom drugom, duhovno-obrazovnom planu bila je ne manje burna. Denacifikacija nastavnickog kadra od predskolskih pa sve do univerzitetskih ustanova bila je gotovo stopostotna, a i dobar deo nastavnickog osoblja je nestankom Treceg rajha i sam nekamo nestao. Kazivanja o ovoj drugoj, duhovno-obrazovnoj obnovi podelicu na dva perioda. Prvi je do 1974, a drugi od 1974. godine pa sve do danasnjih dana. Nadalje, ogranicicu se uglavnom na moja vlastita iskustva. Period od 1966, tj. mog dolaska u Zapadnu Nemacku i rad u srednjim skolama do 1974. i period od 1974. kada napustam rad u srednjim skolama i odlazim na univerzitet.


                                                     Djuro Tiljak, Barka (Svjecarica s ribama), 1931.

Posle zavrsetka studija 1963. na Visokoj skoli za fizicko vaspitanje VSFV i radu u osnovnim skolama u Beogradu i kasnije u gimnaziji u Zupanji (Hrvatska), te posle odsluzenja vojnog roka, odlazim 1966. godine u Zapadnu Nemacku sa tvrdom verom da cu se vratiti. (Vera postoji i dalje jer sam pred penzijom.) Prvo pravo zaposlenje dobio sam u jednoj hriscansko-evangelickoj privatnoj gimnaziji. Skola je bila internatskog tipa, ali su je posecivala i deca iz okolnih mesta. Karakteristika za ovu gimnaziju je bila u tome da, iako hriscanskih nacela, nikada kako prema profesorima tako i prema ucenicima nije pokazivala netrpeljivost ukoliko bi bili neke druge vere ili, pak, nikakve. Skola je posle postala poznata u celoj Nemackoj po njenim specijalnim odeljenjima za legastenicare uglavnom obdarenu decu ali sa govornim i pismenim manama. Nastavu sporta sam obavljao u hodnicima i, posto je skola smestena u prelepoj provinciji, na livadi i trcanjem i vezbanjem u prirodi. Nastavnicki kolegijum je bio veoma razlicit i ja sam se kao bogom dan ukljucio u to veselo drustvo. Direktor je bio u sustini dobar pedagog i radio je odlicno sa decom ali je imao i svoje mane. Naime, bio je svojevremeno veliki nacista i nikad posle rata nije dobio mesto u redovnom, drzavnom skolstvu. Profesor muzike, madjarski plemic i takodje zagovornik »prethodne vlasti«, ostao mi je u secanju po ponosnom kazivanju kako se sa Hitlerom cak dva puta rukovao. Profesor latinskog je zaista latinski imao u malom prstu, ali je zbog alkohola otpusten iz drzavne sluzbe i, tako, skrasio se u privatnoj skoli. Ja, jedini stranac i to »komunista« sa, tada, nesto skucenim znanjem nemackog jezika odlicno sam se uklapao u tu sredinu.
Nazalost, moja sluzba u toj skoli nije dugo trajala. Pocetak ekspanzije skolskog sporta, ne samo zbog euforije celokupnog stanovnistva zbog predstojece Olimpijade u Minhenu, nego i zbog sluzbenika za skolstvo pokrajinske vlade. Uocili su mladog »difovca« i trazili da predjem u drzavnu sluzbu. Naime, u nemackoj pokrajini Hesen pripremao se jedan veliki projekat kojim se sport u skoli u saradnji sa sportskim savezima Nemacke podize na nivo glavnih skolskih predmeta. Uvodi se specijalizacija sporta kao jednog od glavnih predmeta sve do maturskih usmenih i prakticno-pismenih ispita. Istovremeno se u nizim razredima, u saradnji sa sportskim savezima, otvaraju sportski centri za pojedine olimpijske discipline. Dakle, moj odlazak iz jedne ruralne idile u centar svetskih zbivanja bio je neminovan. Ispunjavao sam sve moguce predispozicije: mladost, strucnost, komunikativnost, svestranost... Vec tada je kolevka sportske gimnastike vezbanje na spravama bila rak-rana sportske Zapadne Nemacke. Njihovi istocni zemljaci su na tom polju cuda cinili i bilo je vise nego normalno da se ja penjem »sa partera na vratilo«. Sto se tice »moje« privatne gimnazije mogu reci samo to da su mi dali otpusnicu tek kada sam nasao zamenu.
Sveobuhvatna skolska reforma bila je posledica burnih promena i delovanja nemackih studenata na celu sa Duckeom (Dutschke) ali i utakmica dva nemacka politicka sistema. Nemci, poznati po pragmatizmu, izvukli su maksimum koristi iz takve situacije; sacuvali su svoj politicki rejting u odnosu sa bracom sa istoka, otarasili se svog srednjovekovnog obrazovanja u skoli i univerzitetu i otvorili vrata permanentnoj diskusiji o promenama i tananim prilagodjavanjima obrazovnog sistema na novonastale situacije. Jer poznato je da Nemci, kako u proslosti tako i u sadasnjosti, bukvalno nemaju nista sem poslovice »znanje je imanje«. Apropo ove poslovice, krajem sezdesetih i pocetkom sedamdesetih nastala je saljiva prica o »jugoslovenskoj sportskoj mafiji«. Naime, tadasnji azurni nacelnik resora za sport u ministarstvu za skolstvo i nastavu gospodin ministar-dirigent Karger, takvo mu je bilo zvanje, zaposlio je sve »difovce«, diplomce profesora Nikolica (kosarka), Jovanovica (istorija), Kavcica, Kurelica, gospodje Milice Sepe i ostale plejade verovali ili ne, ucenika berlinske (i varsavske) visoke sportske skole. (Nemcima se vracaju potomci njihovih juzno-slovenskih ucenika.) Mnogi su gundjali sta ce toliko »komunista« u skolama, ali on se na to nije mnogo obazirao.
Gimnazija, nosilac naucnog projekta »Sport u skoli« u celini je obavila postavljen zadatak. Sport u skoli je prestrukturiran, uvedeni su »sportski« razredi, maticni predmeti kao biologija, sociologija etc. dobijaju prefiks sport (Sportsoziologie), povecava se broj kako prakticnih tako i teoretskih casova i uvodi se specijalizacija najmanje dve sportske grane. Dakle, ucenici koji su sport izabrali kao jedan od glavnih predmeta temeljito su se pripremili za eventualni studij u oblasti sportskih nauka. Tek nakon sertifikacije i sveobuhvatne diskusije u svim segmentima drustva, takav novi sport je uveden u sve srednje skole sirom cele Nemacke.


                                                  Tone Kralj, Svadba, 1934.

Sa gospodinom Radivojem Stepanovim se uglavnom slazem premda smatram da su deca vise puta prodavana zarad dnevne politike. Setimo se samo Suvarove »reforme«. Bio je to flop stoleca, mesari bi postali prvo politicari a potom doktori nauka. I to smo prebrodili i bas zbog takvog iskustva moramo biti veoma oprezni ad hoc uvodjenjem novih skolskih predmeta. Uvodjenje veronauke kao novog/starog skolskog predmeta je samo po sebi sasvim normalna stvar. Medjutim, ako se u obzir uzme redosled uvodjenja novih predmeta, onda veronauka uopste nije na prvom mestu. I svakom laiku je odmah jasno da se ovde radi o politickom mesetarenju i, rekao bih, uceni DOS-ovske vlasti prema obicnom »puku«. Ko, molim vas, koji roditelj danas sme nesto protiv veronauke reci? Tada mesari i ini, potonji profesori marksizma i doktori politickih nauka, danas ne malim delom DOS-ovski prvaci i »lideri«, uvode instant-predmete za marksizam i politicku ekonomiju. Ono sto je najbednije je cinjenica da, kako ministar za prosvetu tako i njegovi sluzbenici, nisu apsolutno nista pripremili za uvodjenje veronauke, »alternautike« i onog nista.
I da zavrsim. Da li se samo meni cini da je DOS jedna obicna rulja ostarelih pubertetlija koji deset godina nisu bili u stanju »osvojiti« vlast, tukli se medjusobno, od cega se koristio onaj treci i sada uzivaju u nezasluzenoj sreci.

Prof. Sergije Bjeloborodov
Univerzitet Getingen

P. S. Veoma rado se pridruzujem Udruzenju nastavnika, saradnika i istrazivaca Univerziteta u Novom Sadu i inicijatorima Proglasa.

 


© 1996 - 2001 Republika & Yurope - Sva prava zadrzana 
Posaljite nam vas komentar