Slucajno sam, u utorak jedanaestog septembra, posle rucka, ukljucio televizor – napravu koju, uglavnom, koristim za uspavljivanje. Na ekranu je bila slika nekog oblakodera iz kojeg kulja dim a malo zatim pojavio se avion koji je probio oblakoder kao maketu od stiropora. Pomislio sam da su to kadrovi iz nekog »filma katastrofe« – zanra popularnog pre dvadesetak godina. Ubrzo sam shvatio da nije rec o filmu vec o direktnom prenosu jedne katastrofe. Kasnije sam prizvao u secanje sve »filmove katastrofe« koje sam nekad gledao i nisam nasao nijedan na istu temu. Masta filmskih scenarista nije mogla da zamisli nesto slicno, mada je ono sto se dogodilo bilo sacinjeno od zamislivih i dogodivih situacija. Eto zasto ni americke spijunske mreze nisu mogle da predvide i preduprede ovu teroristicku akciju. Uvek nas u stvarnosti stize ono sto nismo videli u masti. Srbima je stigao Slobodan Milosevic jer ga je malo ko, dok nije bilo kasno, u masti video kao nosioca katastrofe. Nesrece su uvek kazna za manjak maste. Sliku sveta koji nas okruzuje odredjuju u velikoj meri mracni snovi koje neko potajno sanja. I pedantno, izmicuci nasim slutnjama, radi na njihovom ostvarenju.
Obicni ljudi sa beogradskih ulica, kako su pokazale blic-ankete, reagovali su na americku katastrofu sa neskrivenom zluradoscu. »Analiticari« sa TV-ekrana u zluradosti nisu bili tako eksplicitni – oni su se samo divili »preciznosti« i »perfekciji izvedbe« kamikaza. I potajno su zalili sto srpskim patriotama nedostaju dar preciznosti i umece organizacije. A Predsednik drzave je, malo uvijeno, denuncirao nase susede za terorizam i, nesto manje uvijeno, pozvao Amerikance da se obracunaju s njima (ili da nama ne prave smetnje). Amerikanci, porucio je, moraju u osudi i borbi protiv terorizma biti principijelni. Slicno je reagovao i Glavni Pop. Izvlacenje cara iz nesrece prilicno je bedno. Nacionalisti su nesrecni ljudi. Nesrece kao ova sto se dogodila iznose na videlo mnoge unutrasnje unesrecenosti.

Drzavotvorac i njegovi varijeteti

Vojislav Kostunica je, onomad, obznanio da je DSS »najdrzavotvornija partija u Srbiji«. Ergo, on sam je nas najveci drzavotvorac.
Drzavotvorac ili drzavotrovac? Ili drzavotovac?
Jezik se sam podsmeva pateticnim izlivima.
Drzavotvorac? Drzavotrovac? Drzavotovac? Sta je od ovoga g. Kostunica?
Koji je posao drzavotvorca u drzavi koja vec odavno postoji? Graditelji imaju posla i na postojecim gradjevinama, porucuje nam on. Dogradnja nekog krila drzavne zgrade, prosirenje drzavnog placa – sve su to drzavotvorni poslovi. Elem, svaki je drzavotvorac ujedno i drzavotovac, onaj koji drzavu cini gojnom, drusnom, velikom.
Svaki pravi drzavotvorac mora biti jedan, jedinstven. Visevlasce je suprotnost drzavotvornosti. Svi trijumvirati ili dijumvirati u drzavogradnji su stetni. Zato svi ostali takmaci u vlasti moraju biti proglaseni za raspikuce, ometace gradnje, rasturace drzavotvornog peska i kreca. Zato svaki pravi i veliki drzavotvorac mora postati i drzavotrovac. Onaj koji truje drzavu otrovom svoje ljubavi, lazima svog istinozborstva i nestrpljenjem svog vlastoljublja.

Sapunica boljeg zivota

Zivot je lep! Procitao sam to u »Izvestijama«. Ali, bojim se, vest ce uskoro biti demantovana.
Setio sam se ovih recenica iz poznate drame Nikolaja Erdmana dok sam, onomad, gledao premijera Djindjica na Televiziji Politika. »Zivi se bolje!« uverava nas, sa izrazom prostodusnosti, g. Djindjic. Pitam se da li on pokusava da uveri gledaoce da je istina to sto tvrdi ili u to uverava samog sebe. Uverava ili zavarava. Bojim se da ce ta »vest« uskoro biti demantovana. Na ulicama. Jer svakodnevica je svakodnevno demantuje.
Moj drugar radi na presi u fabrici motora u Rakovici za malo vise od tri hiljade (dinara). A mora da kupi knjige svojim devojcicama – svaka kosta po 180 dinara. Zato moj drugar uvece, kad Djindjicevi inspektori odu, na Bulevaru prodaje jevtine narukvice. Cena: deset i petnaest dinara. Curice sa Bulevara (koje vole da se ulepsavaju i ukrasavaju kao svuda po svetu) zastaju u coporima, ali slabo kupuju. Vecini je i to skupo. G. Djindjic ima, zacelo, statisticke podatke da se zivi bolje. Ali, djavo boljeg zivota krije se u detaljima.
G. Djindjica ne zanimaju detalji, njega zanimaju veliki simboli. Obavestio nas je da ce Hram sv. Save uskoro biti dovrsen. G. Djindjic se takmici s Kostunicom za naklonost popova. Naravno, on to ne predstavlja tako. Hram je, veli on, simbol, a nedovrsen simbol nije simbol. Bice potrebno mnogo zlata i pozlata da simbol dobije punu snagu simbola. Moj drugar kupuje jednu po jednu knjigu za svoje kcerke. A ja se prisecam Dositeja: »Knjige, knjige, braco moja, a ne zvona i praporci...«