Broj 269

Zbivanja

Raskrsce na prekretnici

Bila bi velika steta, jedva objasnjiva, ako se lane izborena prekretnica ne ostvari i ne nadje najbolji put od raskrsca na kojem se sada nalazimo

Nebojsa Popov

Godinama smo se borili, ne samo mi u Republici, protiv jednog poretka zla i zlocina, pljacke i retko vidjenih privilegija i na goli zivot. I, postajali smo sve brojniji i snazniji, da bismo, napokon, u jesen 2000. godine izvojevali pobedu izbornu smenu vlasti. Zajednicki cilj razlicitih aktera stranaka i udruzenja gradjana bio je otvaranje puta k uspostavljanju normalnog drustva i drzave kroz saradnju sa savremenim svetom. Tako je ostvarena prekretnica po nekima i revolucija. A na toj prekretnici nalazi se raskrsce razlicitih puteva u preuredjenju vlasti, drzave i drustva. Kojim putem ili putevima ici dalje?

Vlast

Za rusenje starog rezima bilo je neophodno jedinstvo svih njegovih protivnika. To su trazili i biraci, siti poraza i ponizenja, zeljni pobede a ne samo polovicnih uspeha na ranijim izborima. Olicenje tog jedinstva je Demokratska opozicija Srbije (DOS) koju cini osamnaest stranaka razlicitog interesnog, ideoloskog i politickog usmerenja, razlicite brojnosti i snage. DOS je postao glavni nosilac vlasti. Sta je u njoj novo, a sta staro?
Novo je to sto je uklonjen sam vrh starog rezima: Slobodan Milosevic je, nakon izbornog poraza, uhapsen (1. aprila) i potom izrucen Haskom sudu (28. juna); uhapseno je i nekoliko funkcionera, pre svega sef politicke policije Radomir Markovic; u aparatima vlasti su sada novi kadrovi od diplomatije, preko drzavne uprave i strateskih grana privrede, do raznih ustanova, preduzeca i medija. Glavni aparati vlasti su, medjutim, ostali stari (vojska) ili delimicno izmenjeni (policija).
Nista novo, kada je rec o vlasti, nije ni borba za vlast unutar same vlasti. Kada neko osvoji vlast, obicno nastoji da je zadrzi i uveca. To se desava i unutar DOS-a. Sve stranke u njemu su uvecale svoju moc. Demokratska stranka Srbije, ciji je predsednik Vojislav Kostunica izabran za predsednika SRJ, prema procenama istrazivaca, udesetostrucila je clanstvo i moc a tezi i daljem uvecanju. Teznja za dominacijom, primetna u svakoj vlasti, u ovom slucaju je posebno problematicna ne samo zbog ugrozavanja ravnopravnosti partnera u vladajucoj koaliciji, vec zbog realne pretnje reprodukcijom »matrice« partijske drzave s autoritarnim i totalitarnim tendencijama (kult vodje, formiranje paralelnih aparata vlasti i stalna borba protiv »neprijatelja«). Tako nesto je u nas dobro poznata i stara stvar.
Jedinstvo vlasti, svakako, nije ni najvisa ni trajna vrednost. To vazi i za DOS, oko cijeg (ne)jedinstva raste zabrinutost. I ova politicka tvorevina ima svoj »rok upotrebe«, odredjen rusenjem starog i otvaranjem puta novom politickom poretku. Zabrinjava, pak, podrivanje te tvorevine, radi dominacije vlastite partije uz koriscenje mahom poznate tehnologije autoritarnih i totalitarnih rezima. To je glavna prepreka uspostavljanju normalne drzave u kojoj je vlast prvenstveno u okvirima drzavnih institucija.

Drzava

Institucionalizacija nove vlasti je tek zapoceta. Zateceno stanje otezava uspesan ishod ovog procesa. Pre svega, jos uvek nije dovrsen ciklus populistickih revolucija koje stvaraju nove drzave. Drugo, neizvestan je opstanak sadasnje Jugoslavije. Zatim, deo teritorije Srbije i Jugoslavije Kosovo nalazi se pod medjunarodnim protektoratom. Najzad, najava rata od strane Amerike remeti odnose u sirem okruzenju, koji su doskora pogodovali ostvarenju prekretnice u nasoj zemlji.
U uspostavljanju normalne drzave najvise se odmaklo u izvrsnoj vlasti. Vlada u kojoj kljucnu ulogu ima Demokratska stranka, najjaca i pre izbora, ciji je predsednik Zoran Djindjic istovremeno i premijer, ima i najvecu odgovornost u ostvarenju projekta DOS-a. Ova Vlada dobila je mandat od Narodne skupstine u kojoj poslanici DOS-a imaju veliku vecinu. Ali, sama Narodna skupstina nije postala pravi demokratski parlament. Tome na putu stoji ne samo snazno antiparlamentarno nasledje i predstavnici bivsih vladajucih stranaka SPS i SRS koje su se dokazale u svom antiparlamentarizmu, nego i glozenje izmedju stranaka iz DOS-a. Najmanje je postignuto u uspostavljanju sudske vlasti. A bez snaznih i autonomnih grana vlasti zakonodavne, izvrsne i sudske nema ni normalne drzave, a jos manje parlamentarizma.
U odsustvu stabilnih i delotvornih drzavnih institucija buja privid »demokratizacije«: svako moze bezmalo svasta i da kaze i da radi, pa i da vodi razne istrage, sudi i presudjuje. U odsustvu pravog parlamenta i antiparlamentarne stranke predstavljaju se kao parlamentarne, a propagandisti mrznje i nasilja drze se za demokratske medije. Reklo bi se da je na delu inercija starog stanja. Ali, nije rec samo o tome.
Pored razumljive potrebe za koordinacijom delovanja clanova DOS-a u uspesnom ostvarenju prekretnice od autoritarnog i totalitarnog ka demokratskom poretku, DOS poprima i izgled kvaziparlamenta. Svaku vlast, svakako, treba ogranicavati i kontrolisati. Nema razloga da to ne vazi i za novu vlast. Neobicno je, medjutim, istovremeno biti i na vlasti i u opoziciji. Ali, neobicna je i prekretnica na kojoj se nalazimo. Ako se proces demokratskih promena usmeri k parlamentarizmu, moglo bi se reci da je njegov zametak u sadasnjem DOS-u. Zbog toga je vazno i kako se vlast vrsi i kako se kritikuje i kontrolise. Kada bi, recimo, DSS argumentovano kritikovao Vladu, time bi put k demokratiji bio sigurniji i brzi. Medjutim, kada je osporavanje Vlade pausalno, onda se dovodi u pitanje i sama prekretnica. Podrska vrhova vojske i politicke policije od strane vodjstva DSS ne moze se smatrati prilogom uspostavljanju demokratije. A kada ista stranka pruza otpor hapsenju i sudjenju osumnjicenima za najvece zlocine i pljacku i, istovremeno, napada Vladu za sporost u uklanjanju kriminala, onda je to na rubu licemerja. Lako je govoriti o ukidanju kriminala i korupcije, ali tako nesto nije realno mogucno, ne samo kod nas. Realno je mogucno, i kod nas, ukloniti kriminal i korupciju s vlasti. Put ka tome, bas kod nas, vodi pre svega preko razjasnjavanja i sankcionisanja zlocina i pljacke. Ukoliko se to izbegava, sve price o normalnom drustvu i drzavi padaju u vodu, postaju puka demagogija.
Razjasnjavanje i sankcionisanje zlocina je, ipak, zapoceto. Zapocete su i reforme drzave i drustva. Konsenzus izmedju vecinskog birackog tela i nove vlasti, nastao prosle godine, ugrozen tegobnim zivotom i sporim promenama nabolje, jos uvek nije nestao. A koliko taj konsenzus i danas postoji, i kakav moze dalje biti, zavisi i od promena u drustvu.

Drustvo

Zbivanja u drustvu zaklonjena su desavanjem u vlasti i drzavi, narocito raznim senzacijama i skandalima. To je donekle razumljivo i kada se ima u vidu razorenost strukture drustva. Medjutim, u svakom, pa i u najrazorenijem drustvu postoji izvesna dinamika destrukturacije i restrukturacije koja nije samo posledica delovanja vlasti, nego i procesi u strukturi drustva i te kako uticu na sferu vlasti i politike.
Dugotrajna destrukturacija drustva uspon nizih i rusenje visih eselona nomenklature, razmah novih poslovnih krugova, raspad stare i stvaranje nove srednje klase, rastakanje radnicke klase moze da se posmatra i kao rezultat delovanja vlasti preobrazene u golu silu a i kao uslov koji pogoduje reprodukovanju vlasti kao sile. Tokom minulih godina, pa i nakon pada vrha starog rezima, zbiva se i sve primetnija prestrukturacija, pre svega slojeva i klasa koji se neposrednije vezuju s vlascu. Najveca paznja se, doduse, poklanja moralnoj strani stvari »preletacima« dok su interesni, ideoloski i politicki aspekti manje uocljivi. Novoj vlasti prilaze i razni arivisti koji zure da unovce svoju lojalnost i usluge (stvarne ili izmisljene). Novi bogatasi, koji se obicno nazivaju ratnim spekulantima, na pokusaje preispitivanja brzog i nevidjenog bogacenja sve glasnije uzvracaju samohvalisanjem ne samo zaslugama za odrzanje, cak i razvoj privrede, nego i za razvoj kulture (kako se sepuri Bogoljub Karic), dok sebe prikazuju kao zrtve zavisti, progona, cak linca. Zavist prema imucnijima, svakako, postoji i koci razvoj privrede i drustva, ali to ne treba brkati s opravdanim i zakonitim sankcionisanjem ratnih spekulanata, mafijasa i kriminalnog podzemlja. Prestrukturacijom su najvise zahvaceni radnici. Mnogi su prinudno iskljuceni iz radnog procesa, koji je i sam cesto obustavljen, i upuceni su u sivu ili crnu zonu privrede. Zbog visegodisnjeg neupraznjavanja profesije mnogi su ostali i bez zivotnog poziva. Takodje vise od drugih, nalaze se i pred novim izborom zivotnog poziva, u javnom i privatnom sektoru.
Neizvesno je kako ce dalje teci procesi destrukturacije i restrukturacije, koji ce slojevi nestajati i nastajati. Za njihovo valjano pracenje i odgovarajuce reagovanje vazno je imati u vidu temelje strukture drustva. Bitno je, naime, da li drustveni slojevi i klase traze i nalaze svoj glavni oslonac u vlasti, svojini ili profesiji. Na toj osnovi se formiraju i najdublji interesi i ideoloska usmerenja. U proteklim decenijama, a i u novije vreme, vlast je bila najsigurniji i najefikasniji oslonac i socijalne promocije i odrzanja stecenog statusa. Vlasnistvo je bilo manje siguran i uspesan oslonac, ali je ipak bio delotvoran, narocito kada ne ugrozava vlast. Oslonac na profesiju bio je, i ostao, najmanje vazan i uspesan, pogotovo ako nije povezan s vlasnistvom i vlascu. Kada se sve ovo ima u vidu, postaje razumljivije s koliko energije i strasti se brane konkretni interesi i ideologije, i zbog cega se, sporije ili brze, menja vlast, drzava i drustvo. Lakse je pratiti simpatije (ili antipatije) javnog mnenja prema ovom ili onom politicaru Kostunici ili Djindjicu, na primer negoli poimati interesne i ideoloske konfiguracije i tendencije. Od spoznaje tih stvari zavisi i mogucnost uticaja na dalji tok promena. Tada ce biti razumljivije i ponasanje raznih aktera »civilnog drustva«, da li reprodukuju zatecene ili podsticu stvaranje novih struktura.
Ukoliko struktura drustva i organizacija drzave pocivaju samo na jednom principu, utoliko su one rigidnije. Ravnoteza raznih oslonaca strukturacije omogucuje i nacelan ideoloski i politicki pluralizam a time i parlamentarnu demokratiju i uravnotezen razvoj drustva i drzave. Tada postaju legitimni i spektri centra i desnice kao i levice koje, trenutno, kao da nema ili je ozloglasena kao kompromitovan komunizam.
Najzapostavljeniji deo drustva je kultura, bez cije revitalizacije, pre svega kritickog misljenja, ne moze ni da se zamisli a kamoli ostvari razjasnjenje dubine civilizacijskog pada koji smo proteklih godina doziveli. Kultura je resurs koji najmanje zavisi od spoljne pomoci. Ako ne bude iskoriscen, niko nam drugi za to ne moze biti kriv.
Razvoj kulture, obnova socijalne dinamike na uravnotezenim osnovama, institucionalizacija vlasti kroz uspostavljanje parlamentarne demokratije i cine prekretnicu za koju smo se borili proteklih godina. Tu je i raskrsce od kojeg vode razliciti putevi. Bila bi velika steta, jedva objasnjiva, ako se lane izborena prekretnica ne ostvari i ne nadje najbolji put od raskrsca na kojem se sada nalazimo.

 


© 1996 - 2001 Republika & Yurope - Sva prava zadrzana 
Posaljite nam vas komentar