Od tzv. normalnog zivota do zlocina razmak je samo jedan korak, ponekad ni toliko. U Kikindi jos niko nije oglasen kao ratni zlocinac. Ucesnici ratova koji nisu vodjeni drasticno su se utisali, pa vise ne pominju ni da su mobilisani, a kamoli da su isli dobrovoljno. Hvalisanje u stilu »gde smo sve bili i sta smo im (tamo, njima) radili« vise nisu neposredan povod da pripovedac dobije besplatno pice. Tribine o ratnim zlocinima i odgovornosti za nedela kao po pravilu bivaju slabo posecene, dok napolju ostaje mnogo onih koji su uvredjeni sto se takva tema uopste i pominje
Uz poravnavanje zlocina, kao da se nisu ni desili, dobrim delom, uslovno receno, u javnosti se siri potmuo, ali primetan bes protiv svih koji bi da isteraju zverke na cistinu. Prvi su na udaru, jasno, novinari. Da nisu pisali to sto su pisali nista od svega ovoga ne bi se ni desilo! Tako su poslenici sedme sile (koja u stvari niti je sedma, niti je sila) vrlo visoko kotirani na razlicitim spiskovima za odstrel. Mobilisani su bez milosti, hapseni i pritvarani, trebalo ili ne trebalo, a o batinama koje su dobijali moci ce jednoga dana da pisu memoare. Milana Ostojica, barda nezavisnog novinarstva u Kikindi, lokalni mocnici su redovno presretali i premlacivali; u Sinisu Jakonica, dopisnika lista Danas, bivao je uperen pistolj, a nocnim napadima na covekovu kucu ni broja se ne zna; Jovan Gvero, donedavno urednik kulturne rubrike u Kikindskim novinama, dobio je batine na javnom mestu; Zeljku Bodrozicu, gloduru Kikindskih, redovno prete fizickom likvidacijom. Neki novi slucaj Curuvija moguc je i u Kikindi, kao i svakoj drugoj sredini. A gde su fizicke likvidacije moguce (takoreci sasvim izvodljive) i pracene tako dugim i besplodnim istragama kao sto je kod nas slucaj, zar je problem coveka socijalno onemoguciti, to jest lisiti ga izvora prihoda za duze vreme, mozda i trajno. Bivsi debeovac Sinisa Jakonic dobio je otkaz jos krajem osamdesetih zbog neslaganja sa pretpostavljenima, pa ni do dan-danas nije uspeo da se negde zaposli za stalno, a najsveziji primer je slucaj cetvoro aktivista UGS »Nezavisnost« iz fabrike »Toza Markovic« (direktor je g. Dmitar Segrt) koji su brzometno dobili otkaze zbog angazovanja u pomenutom sindikatu i dozvoljavanja pristupa novinarima u fabriku, a s obrazlozenjem da su odali poslovnu tajnu. Vladimir Tatic, Dragica Vukovic, Radisa Milasinovic i Svetko Djukic podneli su 

svojevremeno (pre pet meseci) krivicnu prijavu protiv g. Segrta, ali nadlezni do danas nisu preduzeli nista. A, kakva koincidencija, »Toza« je za poslednji sestomesecni obracun po prvi put iskazao gubitak. Otkazi koje je dobilo cetvoro radnika (i mnogi pre njih) verovatno treba da upozore i ostale da ne talasaju. Ova praksa nam je, ako nista drugo, barem poznata. Stanovnistvo (jer rec narod se nekako izlizala od ceste upotrebe) moze da bira izmedju zivota na rubu propasti i – propasti. Za mnoge su tranzicijske promene nista drugo nego skok iz tiganja, pa pravo u vatru. Dno jos nije dotaknuto, zato se, izgleda, ovoliko i batrgamo.