Broj 269

Dogadjanja

Zemlja kapitalisticke socijale

Sindikat se izgubio u socijalnom protestu koji je pokrenuo

Socijalni protesti koji su u septembru, prema najavi organizatora, Saveza sindikata Srbije, trebali da uzdrmaju celu zemlju, gromoglasno su promovisani, tiho poceli i do polovine meseca zgasnuli. Generalni strajk upozorenja (4. septembra) odradilo je navodno blizu pola miliona radnika, uz zahtev Vladi Srbije da hitno preduzme mere zastite standarda stanovnistva i za ozivljavanje proizvodnje, da obustavi donosenje Zakona o radu, te da napravi celovit socijalni program. Glavni organizator, predsednik pomenute sindikalne centrale Milenko Smiljanic tvrdi da je u toj generalci ucestvovalo 250 000 zaposlenih u uzoj Srbiji, 150 000 u Vojvodini i 100 000 u Beogradu. Toliki odziv, kako je rekao Smiljanic, ukazuje na svu ozbiljnost trenutka i dubinu socijalno-ekonomske krize. Osim sto je tesko dokazati da je protestovalo 500 000 radnika (niko ih nije prebrojavao), oni cine tek cetvrtinu formalno zaposlenih u Srbiji ili skoro trecinu onih koji su bili na radnim mestima. Ipak je Smiljanic ovom protestu pokusao da pripise opsti znacaj, forsirajuci cinjenicu da je dve trecine stanovnistva zbog skoka cena dovedeno do ruba prezivljavanja, i time kandidovao strajk zaposlenih kao inicijalnu snagu protesta osiromasenih gradjana. Da li je to zaista bio pokusaj animiranja stanovnistva na razbuktavanje socijalne varnice ili trazenje oslonca na cvrscu bazu nego sto je anemicno sindikalno clanstvo, nije tesko proceniti. Sindikat je prizeljkivao da mu se »narod prikljuci« da bi ojacao svoju ulogu socijalnog aktera u tranziciji, ali je vec posle strajka metalaca (6. septembra) bilo jasno ne samo da od »serije granskih protesta celog meseca« nece biti nista, nego i da je narod stvar hladno ignorisao.

Pokisla druzina

Sam strajk metalaca pred zgradom Vlade Srbije delovao je kao skup ljudi koji nisu sigurni zasto to rade. Ne samo zbog kise i zato sto ih se umesto najavljenih 20 000 okupilo jedva hiljadu, nego zbog onih koji su ih doveli i onih koji su ih otpratili. Vodio ih je predsednik republickog Sindikata metalaca Aleksandar Ivovic, iz mase se povremeno culo »dole Vlada« i »ostavke, ostavke«, trazena je smena ministra za rad i zaposljavanje Dragana Milovanovica i, naravno, socijalna pravda. Prolaznici su u sirokom luku zaobilazili ovu pokislu masu, a od celnika tri najjace sindikalne centrale u Srbiji, pa ni od granskog sindikata metalaca »Nezavisnost« koji je godinama svoj deo clanstva dizao na noge, nije im stigao ni najmanji signal solidarnosti. Medju onima koji su energicno otpratili strajkace kucama bio je premijer Zoran Djindjic koji je iz kabineta porucio da ne vredi da strajkuju jer drzava nema para da ispuni njihove socijalne zahteve, vec da se potrude da naprave proizvodne programe, za koje Vlada ima para, pa da lepo zive od svog rada. Ipak je najveci kontraudar stigao od ministra Milovanovica, koji je rekao da je strajk potez sindikata koji razmislja na stari nacin i ljutito uzviknuo: »Kazu da je Zakon o radu kapitalisticki, zao nam je, ali nase drustvo je kapitalisticko«. Ta izjava »radnickog« ministra, koji je do portfelja stigao sa funkcije predsednika Asocijacije slobodnih i nezavisnih sindikata, kao da je do kraja neutralisala slabasno zahuktavanje protesta radnika. Naime, prvi put im je neko »srucio u lice« da zive u svetu koji je propao i da nisu uhvatili korak na putu u novi ekonomski poredak. U ovoj zemlji, dabome, jos nije pravno utemeljen kapitalizam (ustavi su prosocijalisticki), a ni gradjani nemaju para da bi se ponasali kao da zive u njemu. Jedino bi se za ekstraprofitere koji su se obogatili dok je vecina gradjana klizila u bedu moglo reci da zive »kapitalisticki«. Ukoliko su oni jezgro novog drustveno-ekonomskog uredjenja, onda je uzor biznisa tipa »svi bismo da budemo braca Karici ili ratni profiteri«, vise jatakovanje Milosevicevom rezimu, nego izraz plebiscitarne volje naroda da se ugleda na zivot u najrazvijenijem svetskom ekonomskom sistemu. Tu, u trazenju i selekciji uzora, bilo da se radi o modelu savremenog radnika ili privrednika, sindikat nije ni pokusao da potrazi svoj deo drustvene uloge.

Gde smestiti sindikat

Totalni fijasko radnickog protesta Smiljanic je nastojao da ublazi pozivom da u resavanju kljucnih materijalnih problema radnika ucestvuju svi socijalni partneri sindikat, poslodavci i Vlada. Kao uspeh u tom smislu, a posle strajka metalaca, Smiljanic navodi dogovor njihove delegacije sa premijerom Djindjicem da se sastanu Socijalno-ekonomski savet i Komisija za rad i zaposljavanje da bi napravili kontrolnu mrezu za primenu buduceg Zakona o radu na teritoriji cele Republike. Tako je na lep nacin ovaj sindikalni lider priznao da je legao na rudu i cik sad da neko iz njegove centrale digne radnike protiv Zakona o radu. Osim toga, iz serije »ne znamo sta cemo« u Savezu sindikata rodila se ideja da njegovo rukovodstvo razgovara sa aktivistima u svim preduzecima koja se pripremaju za privatizaciju ne bi li socijalnu brigu natovarili buducim vlasnicima firmi. Taj i ostali sindikati godinama su trazili i uspeli da presele socijalnu brigu o radnicima iz preduzeca na drzavu, pa ovaj otkorak u »stara dobra vremena« svedoci da se sindikat zaista nije snasao u rasporedu snaga aktera u tranziciji. Ne verujemo da je povlacenju sa terena doprinela najava (na dan strajka metalaca) ministra za finansije Bozidara Djelica da Vlada za oktobar priprema program dodatnih davanja najugrozenijim socijalnim grupama. Kao ni njegova izjava (od 10. septembra) da ce do kraja godine stici donacije Velike Britanije, Svajcarske i SAD u vrednosti 150 miliona maraka, koje ce Vlada iskoristiti najvise za vec pripremljene socijalne programe po kojima ce pomoc dobiti oko pola miliona materijalno ugrozenih porodica. Sindikat, jednostavno, nije nasao pravi sadrzaj rada, a cim agilni ministri pocnu da popunjavaju neki prazan prostor nastoji da se ugura, a da najcesce ne zna da objasni ni zasto ni kako to pokusava da uradi.

A drzava se bogati

Razloga pak za socijalni revolt ima na pretek. Ove godine najvise je poskupelo ono sto gradjani moraju da plate hrana i usluge koje koriste domacinstva. Hleb je, na primer, od svih prehrambenih proizvoda najvise poskupeo: cena vekne (kilogram) od brasna tipa 850 za sedam meseci skocila je za 70,4 odsto, a od brasna tipa 500 za 150,5 odsto. Ostale cene u proseku su porasle za 30 odsto, troskovi zivota za 32 odsto, ali prosecna plata, mada gotovo udvostrucena (julska je bila 5427 dinara) jedva je mogla da pokrije pola potrosacke korpe namirnica za cetvoroclanu porodicu. Ali, zato glavni socijalni tutor, drzava, ima para kao nikad. U prvih sedam meseci u drzavne kase i fondove ulilo se 97 233 milijarde dinara, od cega u federalnu 24 995 milijardi, sto je rast od 116 odsto, a u srpsku 55 916 milijardi dinara, sto je skok za 315 odsto. Povecanju budzeta najvise su doprineli novi porezi i njihova uredna naplata, po tom osnovu budzetski prihodi povecani su za 209 odsto. Sindikati se, medjutim, prema svemu tome odnose pre kao ljubomorni odbaceni partneri koji merkaju priliku da ugrabe nesto od drzavnog kolaca, nego kao autenticni predstavnici klase od koje uzimaju clanarinu. Kada ce im sinuti za sta treba da zavrnu rukave tesko je prognozirati, ali da socijalnih pozara u septembru nece biti, nece. Bar ne u organizaciji sindikata.

Zoja Jovanov   

 


© 1996 - 2001 Republika & Yurope - Sva prava zadrzana 
Posaljite nam vas komentar