Broj 270-271

Sta citate

Tajna totalitarizma*

Koriscenje ideje radi postizanja sopstvenih, sasvim prakticnih, idejno neuoblicenih i kaznjivih ciljeva jeste tajna totalitarizma. Totalitarizam, zaklanjajuci se iza ideje, prikriva svoju kriminalnu sustinu, stavise dobija nesto poput zakonskih odlika, socijalno-politicku legitimnost. Taj novi totalitarni svet uzasa i bezumlja zapoceo je od boljsevickog osvajanja vlasti u Rusiji.
Verovatno jedna od najstrasnijih knjiga o ruskoj sudbini (nista manje strasna nego sto je to Arhipelag Gulag A. I. Solzenjicina ili Price sa Kolime V. T. Salamova) jeste knjiga Crveni teror u Rusiji. 1918–1923. S. P. Meljgunova, ruskog socijaliste i istoricara. On je prikupio iskljucivo dokumentovana svedocanstva o zverstvima koja su boljsevici izvrsili tokom prvih pet godina vladavine. Bilo bi tacnije nazvati ih »zlocinima protiv covecnosti«, kako je zlocine nemackih nacista definisao Nirnberski sud, prvi sud u istoriji civilizacije koja je pobedila kriminalno-agresivno varvarstvo. Kako je pokazao Meljgunov, sustina boljsevizma nije bila u proklamovanim idejama, vec u praksi. Tu knjigu je nemoguce citati, kao sto je nemoguce citati o Osvjencimu i Dahauu: posle citanja ove knjige ne zelite ni da zivite, ni da volite – sve postaje strasno.
Pocelo je od masovnih streljanja takozvanih talaca – nezakonitih streljanja, bez sudjenja i istrage – koja su izvrsena nad vise hiljada apsolutno nevinih muskaraca, zena, nedorasle mladezi, staraca i dece, pocev od uzrasta sest do osam godina. Institucija talaca je veoma stara: ali ona je nastala u vreme ratova, iza talaca je uvek stajala rodna zemlja koja trazi i ocekuje njihovo oslobadjanje. Boljsevici za taoce uzimaju svoje sugradjane ciji je duh potpuno slomljen okolnoscu da su ih zarobili »svoji«. Do tada nikada nije bilo masovnog ubijanja talaca, ako se ne racunaju hekatombe (masovni pokolji) nad robovima i zarobljenicima koje su vrsili osvajaci–varvari – Atila, Tamerlan itd. Atentat na Lenjina je teror pretvorio u masovni teror. Boljsevici su to objasnjavali slozenom istorijskom situacijom, gradjanskom opozicijom. Lenjin nije bio ubijen, bio je samo ranjen. Americki predsednik Abraham Linkoln je bio ubijen za vreme gradjanskog rata, ali Amerikanci–Severnjaci nisu streljali stotine i hiljade neposlusnih ljudi, trazili su stvarnog zlocinca.
Tokom prve tri godine svoje vladavine boljsevici su stvorili »logore smrti« (recimo, Holmogorski logor), i oni su se tako i zvali. Zatvorenici koji su slucajno preziveli u tim logorima »bili su pravi mrtvaci sto su se jedva kretali i zurili u vas pogledom nerazumevanja«. U knjizi su opisani zlebovi dugacki vise metara, ispunjeni krvlju na smrt osudjenih; skalpiranje; skidanje koznih rukavica sa saka; nabijanje svestenika na kolac; raspinjanje na krstovima; lagano pecenje, deo po deo, u pecima za pecenje hleba; utiskivanje petokrake uzarenim gvozdjem; spustanje u kotlove sa vrelom vodom; obruci cijim se stezanjem drobi lobanja; polivanje hladnom vodom ili mokracom na mrazu, sto je polivene pretvaralo u ledene statue; odsecanje ili otkidanje usiju, nozdrva, usana, polnih organa; zatvaranje u sanduk sa lesevima u raspadanju; ubijanje slabih i bolesnih u koloni zatvorenika; silovanja zena, na cije su oci streljani njihovi muzevi, primoravanje izbezumljenih zena najpre na pranje celija isprskanih krvlju i mozgovima njihovih ubijenih muzeva, a zatim na polni odnos sa ubicama; posadjivanje na uzarenu pec ili tavu; zakopavanje zivih u zemlju (prilikom iskopavanja lekari su nalazili dusnike zrtava pune zemlje – nesrecnici su pokusavali da disu); komadanje tela pomocu cekrka, i t. sl., itd.

U ime cega se to radilo? Kojom recju nazvati to sto se dogadjalo? Bunjin je tu rec nasao: »Sa kakvom merom, osim kaznenom, mogu da ‘pridju revoluciji’ oni svestenici, spahije, oficiri, deca, starci, cije lobanje drobi pobedonosni demos?« (Podvukao V. K.) I vec postaje jasnije – ko je to radio, i u ime cega. Socijalista Meljgunov odvaja optuzbu od ideje, govoreci o materijalnom interesu saradnika VCK. Od, naizgled, »sitnica« koje su dobijali krvnici, na primer »odecu streljanih, kao i zlatne i druge stvari koje bi ostale kod zatvorenika – oni ‘vade svojim zrtvama zlatne zube’, skupljaju ‘zlatne krstove’ i ostalo« – do veoma velikih i vaznih stvari: stvoren je sloj stanovnistva koji je dobio pravo ne samo na krov nad glavom vec i na lagodan zivot u izobilju. »VCK u Moskvi, pise Meljgunov – to je svojevrsna drzava u drzavi. Ona poseduje citave kvartove rekviriranih kuca – vise desetina takvih kuca. To znaci – sopstvena krojacnica, perionica, menza, frizer, obucar itd., itd. U njenim podrumima i skladistima nalaze se ogromne zalihe jestivih proizvoda, alkohola i drugih rekviriranih stvari predvidjenih za potrebe zaposlenih, koje cesto nisu ni naprosto popisane... U dane gladi svaki cekista je imao privilegovano sledovanje – secer, puter, belo brasno, itd... Svako pozoriste je bilo duzno da salje u VCK besplatne karte, itd«. Nesto slicno citali smo o naduvenim gestapovcima koji su priredjivali gozbe dok su obicni Nemci gladovali. Mada, upadljiva je i slicnost sa opricninom Ivana Groznog, koja je takodje bila drzava u drzavi.
Ipak, najzanimljivije i kulturoloski indikativno bilo je to sto su novi rukovodioci zemlje, kako bi sacuvali svoju vlast i opravdali masovna ubistva svojih podanika, pribegli provokaciji. »Pocev od slucaja engleskog konzula u Moskvi Lokarta, koji je na Petersovu inicijativu bio pozvan na zasedanje fiktivnog ‘komiteta belogardejaca’ (sto je kasnije cak i Pravda priznala), celokupna delatnost cekistickog ‘aparata’ gradjena je na najgrubljoj provokaciji, i sankcionisana je s vrha« (kurziv moj – V. K.). Ovde se ocigledno ukljucio mehanizam kulture, koji je reprodukovao jos prerevolucionarni provokativno-odbrambeni princip odnosa drzave prema drustvu, princip ukorenjen u rusku – tatarsko-moskovsku i opricninsku tradiciju.

*

Pocev od hruscovljevsko-breznjevljevskog perioda, u vazduhu je visila ideja o »socijalizmu sa ljudskim likom«. Gorbacov ju je, toboze, ostvario, objavivsi »perestrojku«. Izgleda da su zagovornici perestrojke u svoju zamisao ukljucili imitaciju slobode kako bi sebi odvezali ruke i pravno opravdali podelu drzavne svojine, njenu raspodelu medju clanovima vrhuske partijskog klana. Dovitljiva zamisao partijskog aparata ipak nije uzela u obzir jednu veoma vaznu okolnost – nacionalnooslobodilacke pokrete koji su do tada bili u ilegali, kao prigusenu, ali ne i zamrlu borbu provincije sa centrom. Provincije su, zanemarivsi ustaljeni ritual izgovaranja fraza bez realnog sadrzaja, zatrazile stvarnu slobodu. U jednom vaznom momentu njihovi zahtevi su se poklopili sa zeljom republickih partijskih elita da ostvare i »privatizaciju vlasti«, da postanu nezavisni kanovi u velikom sovjetskom ulusu koji se raspadao i tada je centralna partijska nomenklatura rezima perestrojke (Politbiro CK KPSS) pribegla klasicnom, u ruskoj kulturi vise puta proverenom receptu – gigantskoj provokaciji nasilja, kako bi, guseci ga jos vecim nasiljem, ugusila i ispoljeni element slobode. Te provokacije su se odigrale u svim republikama koje su tezile samostalnosti. Pocev od Sumgaita, zemljom su protutnjali neverovatno surovi banditski pogromi, cija je zestina naglasavana u centralnoj stampi koja kao da je pozivala na osvetu, na zavodjenje reda. I evo, u Jerevan ulaze tenkovi. »Poceo je da otkucava mehanizam tlacenja naroda... – tako dogadjaje krajem 80-ih opisuje pravobranilac Valerij Senderov. Izvrsioci perestrojke smatrace jerevanski eksperiment uspesnim, unikalan rukopis provokacije (kurziv moj – V. K.) manifestovace se sve jasnije – od Tbilisija do Vilnusa, od Rige do Bakua... Zatim ce poceti da se pojavljuju kaznene ekspedicije iz ‘Centra’ (kasnije cemo saznati da su uvek slate iste grupe)«. Ipak, Savez se raspao, posto ocuvanje njegove celovitosti nije bilo u interesu partijske nomenklature. Ona je raspolagala surovim merama, ali ideja celovitosti smetala je ideji privatizovanja svojine. Zemlja, izgradjena na principu armije, dozivela je poraz, a partijski »komandanti«, napustivsi sve, spasavali su se kako je ko mogao, puneci preostalim dobrima sopstvene dzepove.

*

Sada se Rusija ponovo nalazi u stanju civilizacijskog pomaka. I veoma je vazno to sto ona vise ne moze da ignorise cudovisno istorijsko iskustvo totalitarizma. Ono je suvise sveze. Upravo je u toku ocigledna delegitimizacija nasilja u postkomunistickoj Rusiji. Razbojnicke bande, bez obzira na to sto su nedostupne nemocnim organima bezbednosti, ipak su nezakonite. One nisu deo zvanicne drzavne masinerije. Nasilje je, prema veoma adekvatnom izrazu Karla Slagela, privatizovano. Drzavno nasilje – kada, iako neduznog, svakog coveka mogu da uhapse, muce i streljaju »organi reda« – gradjaninu sada izgleda kao nesto sto pripada proslosti. To osecanje je pocelo da se budi jos u vreme Breznjeva, iako je zmaj totalitarizma tada jos cuvao svoje stare navike. Danas on mrda repom i mase kandzama, u stanju je da provocira nasilje i da pokusa da upravlja drustvenom svescu, ali cak i krajnji desnicari, kao i krajni levicari (nacional-patrioti i komunisti), koji nostalgicno uzdisu za mocnim zmajem proslosti, prinudjeni su da javno govore protiv nasilja.
To, naravno, ne znaci da se drustvo izlecilo i da vise nema povratka na staro. Primer Cecenije govori o necem drugom. Prema ispravnom zakljucku svestenika Georgija Cistjakova cecenska katastrofa se moze objasniti pre svega time sto je »nasa drzava sedamdeset godina nekaznjeno ubijala hiljade i milione ljudi. Zbog toga smo nepostojanje bilo kakvih ogranicenja drzavne moci poceli da shvatamo kao nesto prirodno. Zatim je ljudima dato nesto nalik na slobodu. Upravo tada se razotkrilo ono najstrasnije. Pokazalo se da mi smatramo kako u nasilnom oduzimanju zivota nema niceg strasnog«. Protiv rata u Avganistanu istupio je samo akademik Saharov. On je javno sramocen, organizovane su hajke protiv njega, prognan je u Gorki. Protiv cecenske klanice, nazivajuci je zlocinackim, kriminalnim ratom, istupio je S. A. Kovaljov, koji je slobodno posecivao cecenske borce, javno su istupali ljudi iz novina i casopisa, televizijski i radio komentatori, cak i neka vojna lica i politicari. I to javno. A mlaki pokusaji drzavne propagande da im zapusi usta nisu imali uspeha. Nikome nije pretilo cak ni otpustanje s posla, a kamoli proterivanje i konclogori. A to nesporno govori o tome da nasilje nije samo delegitimisano, vec i deideologizovano.
Naravno, u toku je borba za prioritete, za prevlast ove ili one grupe, za osvajanje trzista (knjizevnog ili naftnog – svejedno), ali iza tih pojedinacnih pokusaja sitnih nitkova ne nazire se velika ideologija koja bi opravdala veliki teror totalitarizma, o kome su pisali Grosman, Salamov, Solzenjicin. Drustvo takvu ideologiju ne prihvata. I to govori o nacelno novom odnosu prema nasilju, o prelasku na nasilje novog tipa – evropsko. Naravno, nemamo cemu da se radujemo, nasilje je uvek nasilje. Ali, postavsi delegitimisano i deideologizovano, ono ce, pre ili kasnije, prestati da bude prepreka na putu stvaranja civilizovanijih i ljudskijih odnosa. Ukoliko zmaj proslosti koji se skriva u dubini nove, da tako kazemo, demokratske vlasti, zaplasen porastom nezadovoljstva naroda makar i po cenu sopstvene propasti, kao svojevremeno ruski carizam, uspe da uvuce narod u novi razorni gradjanski rat, nije iskljuceno da se kroz izvesno vreme moze pojaviti novi totalitarizam u vec umornom drustvu koje ne ume da izadje na kraj samo sa sobom.

*) Iz Vladimir Kantor, Rusija je evropska zemlja, Biblioteka XX vek, Beograd, 2001. Oprema redakcijska.
 
 


© 1996 - 2001 Republika & Yurope - Sva prava zadrzana 
Posaljite nam vas komentar