Broj 270-271

Zbivanja

Zlo se gorim suzbiti ne moze

Najbolji nas prilog svetskoj borbi protiv terorizma bio bi, jedva zapoceti, obracun sa politickim i moralnim izvoristima terorizma u nasoj sredini

Mirko Tepavac

Septembarski teroristicki udar u srce Sjedinjenih Americkih Drzava iz temelja je potresao citav svet.
Sa strepnjom sada pratimo kako na izazov odgovara povredjeni civilizovani svet, za koji je ovo prilika da pokaze ne samo koliko je mocan, nego i koliko je mudar. Velicina Amerike dokazace se ne samo po tome sto, kako smo videli, ume dostojanstveno da podnese nesrecu, nego i po tome kako ce odgovoriti na nju.
Terorizam je star valjda koliko i covecanstvo, a u globalizovanom svetu i on postaje globalan i ne moze se izdvojiti iz celine odnosa medju drzavama, kao ni iz celine drustvenih odnosa u svakoj od njih pojedinacno. Ako je terorizam zlo po sebi, nije zlo za sebe, nije »tikva bez korena«. Nije izraz ljudske prirode, iako ima uporiste i u njoj samoj.

Izvoriste terorizma

Sve, dakle, upucuje na potrebu da se potraze dublji uzroci pojave s kojom je osvanuo 21. vek. Terorizam i masovno nasilje, sem ideoloskog i verskog fanatizma, ima, nazalost, i neka racionalna izvorista. Sta je pravda u svetu u kojem se tokom proteklih decenija mira i prosperiteta neprekidno povecavala udaljenost izmedju razvijenih i nerazvijenih, u kojem siromasni, a vecinski deo sveta, zivotari sa stotinak dolara po stanovniku, a bogati premasuju i nekoliko desetina hiljada.
Treba li prepustiti teroristickom radikalizmu da stane na celo svetske sirotinje, cije se siromastvo kontinuirano ugradjuje u rastuce bogatstvo razvijenih? Zar uzvisena nacela prava coveka i socijalna pravda treba da vaze samo za unutrasnje odnose u suverenim drzavama, a ne i za odnose izmedju njih? Moze li planeta harmonicno da napreduje globalno, ako se sputava lokalno? Ne ohrabruje li terorizam cinjenica da vecina gorucih pitanja i ne pocinje da se resava, dok se ne zapreti ili upotrebi sila masovnih protesta, pobuna i revolucija? U nepravednom svetu, u kojem se sila olako posluzi sredstvima kojima pravda ne sme! Nemirna savest privilegovanog dela sveta ne moze se namiriti samilosnom velikodusnoscu dobrovoljnih priloga i humanitarne pomoci, koliko da ljudi ne bi pomrli od gladi, bolesti i ocaja.
Nista, dakle, necemo razumeti ako se ne zapitamo na cemu pociva motivacija stotina, a sutra mozda vec hiljadu fanatika, da tako lako zalazu sopstvene zivote za tudju nesrecu? Njihova zrtva je opasna bas zato sto je nesebicna i samoubilacka, ma koliko da je besmislena i uzaludna... Nisu to placenici, to su nesrecnici kojima se zlocinacki poduhvati cinicno prodaju kao herojska dela i koji, kao takvi, postaju idealno, jeftino, a neodbranljivo oruzje u rukama ambicioznih manipulanata tudjim sudbinama. Tako nastaje paklena dobitna kombinacija, protiv koje prestaju da vaze racionalni proracuni odnosa snaga i argumenata i nista ne vrede preskupi raketni stitovi i sofisticirana ratna tehnika. Plodovi su to ocaja i ludila koje se mora preventivno leciti da bi se moglo iskoreniti. Nema fanatizma koji ostaje nezloupotrebljen.

Ksenofobicne reakcije

Ali, ne treba ni sva zla ovoga sveta svoditi na terorizam. Svaki terorizam je pobuna, ali nije svaka pobuna terorizam. Politicki, ideoloski i verski motivisani ekstremizam nije isto sto i mafijastvo i razbojnicki kriminal i ne suzbija se na isti nacin. To sto im je nasilje zajednicko nije razlog da ih izjednacavamo, tim pre sto se, uz sve razlike izmedju njih, lako udruzuju i sto udruzeni postaju nepobedivi. Opste usmerenje na borbu protiv uzrocnika svih vrsta nasilja, kako drzavno-nacionalnog, tako i medjunarodnog najpouzdaniji je, mada ne najbrzi nacin razracuna i sa terorizmom kao njegovim najotrovnijim izdankom.
Mi ovde, nazalost, imamo vece iskustvo sa terorizmom nego drugi u Evropi. Sa tudjim, ali i, vise, sa sopstvenim. Mozda su zbilja svi gresili na nasu stetu, ali smo mi najvise gresili na sopstvenu. Sta je drugo ako nije terorizam rusenje gradova, raseljavanje i ubijanje ljudi tudje vere i krvi, pokrivanim nacionalnim idealima. Naucili smo, sto smo i pre toga mogli znati, da postoji organsko jedinstvo ciljeva i sredstava. Zastrasujuci su ciljevi koji su podrazumevali i teroristicka sredstva. Najbolji nas prilog svetskoj borbi protiv terorizma bio bi, jedva zapoceti, obracun sa politickim i moralnim izvoristima terorizma u nasoj sredini.
Moralo bi nas takodje uznemiriti sto je talibanski atak na Ameriku jedan deo nase ksenofobijom inficirane javnosti doziveo kao akt pravedne osvete za NATO bombardovanje. Koji zli duh vlada nasom svescu i savescu kada na sportskom stadionu gomila zvizdi na poziv da se minutom cutanja oda pocast nevinim zrtvama 11. septembra, kada, na primer, obrazovani Beogradjanin (kakvog svakako nalazite i u svom komsiluku) ponosno izjavljuje da je 11. septembra, prvi put posle vise poslednjih godina zaspao srecan! Blago niscima... ali tesko nama u 21. veku sa ovakvim stanjem duhova, iako je, nadajmo se, ipak manjinsko. »Budimo ljudi«, sto rece jednom patrijarh Pavle, »iako smo Srbi«.

Vrednost Povelje OUN

U blokovski podeljenom svetu nije se moglo ustanoviti zajednicko merilo za terorizam, a danas je izgleda dosao kraj duplih standarda, bar sto se toga tice. Posle 11. septembra teroristi ne mogu vise nigde lako proci kao sveti ratnici, cak ni u muslimanskom svetu. Bilo bi tragicno da neumereno, osvetnicko reagovanje ranjene Amerike svet razjedini, podeli, a terorizam ujedini. Kao sto ugrozavanja prava coveka nisu zasticena nacionalnim suverenitetom, tako ni kaznjavanja prekrsilaca nisu nadleznost grupe demokratskih zemalja ili samo jedne od njih. Predsednik Bus je obecao »pravdu, a ne osvetu«, ali nije iskljucio ni ljudske zrtve. Nadajmo se da ce civilizovani svet i Amerika naci nacin da ne usmrte hiljade tudjih nevinih zbog hiljada nevinih svojih.
Osvetnicki kontraudar bio bi fatalan udarac po tradicionalnoj nacionalnoj, verskoj i rasnoj toleranciji u svetu, ali i u samoj multietnickoj Americi u kojoj je samo u tragicnom ataku poginulo sedam hiljada pripadnika 62 nacionalnosti, svih rasa, sa svih kontinenata... Tim pre se terorizam ne sme izjednacavati ni sa jednom verom, nacijom ni ideologijom, sto bi neumerenom i nepromisljenom upotrebom sile lako moglo da se dogodi.
Nijedno znacajnije svetsko pitanje danas se ne moze resavati bez uticaja i moci Amerike, ali uz svu svoju moc ona ne moze sama izaci na kraj sa medjunarodnim terorizmom, cak ni u samoj Americi. Trazenje oslonca u OUN ohrabrujuci je znak viseg stepena saradnje Amerike i velikih sila sa svetskom organizacijom.
Buducnost zaista zahteva stvarno novi, bolji svetski poredak. Ako to ne bude poredak zasnovan na proverenim vrednostima Povelje OUN, onda to moze biti samo neki preruseni poredak zastite interesa bogatih i jakih. »Novi svetski poredak«, koji je proklamovao Dzordz Bus-stariji, posle Zalivskog rata, u stvari je stari svetski poredak u kojem je nova okolnost samo dominacija monopolarnog sveta koji Americi namece nove odgovornosti i obaveze u tako promenjenom svetu i »svetskom drustvu«. U svemu ostalom ostao je isti kakav je bio u vremenu ravnoteze snaga dve supersile. Neophodna nam je svima danas visa skola politicke pismenosti od one koju smo pohadjali u proteklom veku.
»Zlo se gorim suzbiti ne moze.« Nesreca boli, ali i osvescuje. Slogan »ili ste s nama ili sa teroristima« mogao bi lako da odjekne »ni sa vama ni sa teroristima« ako reagovanje bude samovoljno i surovo, ako trazeci osvetu zaboravi na pravdu.

 


© 1996 - 2001 Republika & Yurope - Sva prava zadrzana 
Posaljite nam vas komentar