Proteklo izjasnjavanje roditelja i ucenika, u vezi sa izborom pred koji ih je stavila Uredba Vlade Srbije o uvodjenju veronauke i jednog alternativnog predmeta, na razlicite nacine je licilo na prave izbore. Zaista neobicni izbori, na kojima su ucestvovali roditelji, u ime svoje dece. Cetiri opcije kao cetiri izborne liste...
Nakon sto su gradjani obavili svoju gradjansku duznost, bas kao i na pravim izborima, mediji su poceli da objavljuju rezultate po pojedinim izbornim mestima (skolama) i izbornim okruzima. Takodje, kao na pravim izborima, pojavili su se gubitnici i kako to vec biva u sredinama koje nemaju kulturu prihvatanja poraza, oglasile su se uvredjene »partije«, uz ocene da izborni uslovi nisu bili regularni, da izbori nisu bili demokratski itd....
Rezultati tih izbora mogu se interpretirati mnogo sire od konteksta uvodjenja veronauke u skole, pa bi Vlada Srbije mogla ponovo da izvaga da li se isplatila »trgovina« i predvidi odgovarajuce politicke posledice. Prirodno je da crkve, i ne samo crkve, pokusavaju da za sebe obezbede sto bolji polozaj u odnosu prema drzavi, po mogucstvu partnerski i, naravno, nikome ne pada na pamet da ih zbog toga optuzi. U jednoj pravnoj drzavi sva odgovornost za nastalu situaciju lezi na vladi te drzave (samo da ON nije trgovao, nista od toga ne bi bilo...).

Sudeci po tome kako je Uredba donesena i kako se sprovodi, izgleda da je Vlada Republike Srbije odustala od svoje odgovornosti da kroz Ministarstvo za obrazovanje vodi politiku u oblasti obrazovanja i da je to prepustila republickom Ministarstvu vera, koje je inace potpuno nekompetentno u toj oblasti i koje je tokom kampanje uvodjenja veronauke u skole otvoreno zloupotrebljavalo svoje ingerencije. Ministarstvo obrazovanja je vodilo neravnopravan rat, bez podrske sopstvene Vlade i uz agresivni nastup Crkve koja se, bez ikakvog ustezanja, poziva na »dogovor« utvrdjen sa visokim predstavnicima Vlade Srbije. To pokazuje da Crkva sebe vidi kao partnera drzavi, kao instituciju izvan i iznad zakona i tako se ponasa. Time se ne samo dezavuise pravna drzava, vec se manipulise verskim osecanjima gradjana i vrse eksperimenti uzivo nad decom (uostalom, zar je neko u ovom poslu i mislio na njih?). U tom svetlu moze se objasniti sloboda koju Crkva uzima da umesto resornog Ministarstva obrazovanja daje interpretaciju Uredbe Vlade Srbije i cak negira zvanicna saopstenja tog ministarstva, pozivajuci se na utvrdjen »dogovor«...

Oblast obrazovanja ni u jednoj clanici SRJ nije u delokrugu rada savezne vlade i stoga za tolerantan odnos te vlade prema nelegalnim akcijama Ministarstva vera, a u vezi sa uvodjenjem veronauke u skolama u Srbiji, ona snosi punu odgovornost. Dirljiv je propagandni pokusaj saveznog Ministarstva za vere (oktroisanog na Srbiju) da demonstrira skladan odnos crkava sa naukom i kulturom tokom duge istorije zajednickog suzivota, objavljivanjem placenog oglasa u stampi. Tu je samo zaboravljeno da se pomene kako prisni zagrljaj crkava, u kojem su se nasli nauka i kultura, nisu preziveli mnogi koji su dali sustinski doprinos duhovnom, kulturnom i intelektualnom nasledju covecanstva. Nisu pomenute ni fatve kojima se preti knjizevnicima i izdavacima, niti indeksi zabranjenih knjiga i publikacija, lomace na kojima su naucnici jeretici bili spaljivani...
Mozda je sada pravi trenutak da se ponovo razmotre brojni utemeljeni argumenti koji su se pojavljivali u medijima i culi na razlicitim tribinama, tokom kampanje uvodjenja Uredbe, a koji su bili ignorisani. Hajde da neke od njih pobrojimo ponovo:
Uvodjenje veronauke kao predmeta koji bi deci pruzio uvid u razlicite religije nije sporno. Stavise, takav predmet je dobrodosao i ispunio bi veliku prazninu koja je postojala u dosadasnjem sistemu obrazovanja. Ono sto jeste sporno je da se drzavne skole koriste za pravljenje malih vernika i indukovanje podele medju decom, po osnovi vere. Veronauka, onakva kakva je predlozena Uredbom i kakva se vec sutra zeli uvesti kao obavezni predmet je problem, a ne resenje bilo kojeg problema.
Vlada Republike Srbije je izgleda odustala i od svoje odgovornosti da regulise pitanja vezana za konfesije u Srbiji. Umesto da postavi jasne standarde koje treba da ispunjavaju crkve i verske zajednice da bi bile priznate od strane drzave, ona dopusta da »istorijske crkve« same definisu taj svoj odnos prema drzavi i same sebi daju pravo da nekim drugim konfesijama (samo u Vojvodini ih ima preko trideset) oduzmu mogucnost da budu prepoznate od strane drzave. Zasto se, onda, zakon o konfesijama u Srbiji, koji je u pripremi, uopste zove zakon o verskim slobodama?
Istorijske crkve na prostoru bivse Jugoslavije imaju istorijsku odgovornost za ono sto se dogadjalo tokom protekle decenije na ovom tlu i nisu gotovo nista ucinile da to sprece. Naprotiv, raspad Jugoslavije bio je pracen opstom klerikalizacijom, pre svega u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini, a sada i u Srbiji, i sve to vreme nije bilo nijednog znaka tolerancije prema drugim crkvama ili prihvatanja prava drugih na razlicitost. Cinjenica da visoki predstavnici istorijskih crkava zajednicki nastupaju u pregovorima sa drzavom u vezi sa uvodjenjem nastave veronauke (sic!) u skole, nije ni na koji nacin znak tolerancije i volje za priznavanje prava na razlicitost. Ili mozda jeste?!
Pokazuje se da institucionalna sprega crkve i drzave uvek vodi ka netolerantnim drustvima i da se negativan uticaj, koji crkve mogu imati, pojavljuje kada im se dozvoli da budu partneri u vlasti ili da imaju znacajan uticaj na vlast. Relativno dobrocudan karakter koji imaju crkve u Zapadnoj Evropi posledica je odvojenosti drzave od crkve i podredjivanja crkve standardima koji su sadrzani u pozitivnim zakonima drzave.
Nije samo kriticko i naucno misljenje ugrozeno institucionalnom penetracijom crkve u drzavu. Kao kolateralni efekat moguceg partnerstva drzave i crkve ugrozen je, iako to na prvi pogled moze da izgleda paradoksalno, i sam koncept religioznosti. On postaje krajnje pojednostavljen i sveden samo na dogme istorijskih crkava. Koncept religioznosti je sustinski covekov produkt i njegova potreba. Vecina intelektualaca ima svoju privatnu religioznost, i verujem da bi svi oni koji su pomenuti u oglasu saveznog Ministarstva za vere poslali ostar demars zbog zloupotrebe svog imena u tom oglasu. Posto je i jedno i drugo u osnovi stvar spekulacija, dopustimo da bi moglo biti i suprotno: mozda bi se javili i drugi koji bi bas hteli da budu u tom oglasu, kao na primer Djordano Bruno, Jan Hus i drugi, ko zna? Ono sto je nesumnjivo, u taj oglas je trebalo staviti i nase ugledne predstavnike Akademije nauka, koji su nosioci »nove duhovnosti« i koji sirokogrudo pristaju da budu ponovo upotrebljeni.