U svojoj knjizi Politicka teorija i problem nasilja (Political Theory and the Problem of Violence) Anthony Giddens je postavio jednostavno ali krucijalno pitanje: Pod kojim uslovima su clanovi razlicitih etnickih grupa ili kulturnih zajednica u stanju da zive jedni pored drugih i u kakvim okolnostima odnosi izmedju njih prelaze u nasilje? Jedna od takvih okolnosti sigurno je politika mrznje koju mediji vode, potpiruju i sire, osobito u atmosferi konflikata i kriza. Zbog svoje istaknute uloge u gradjanskom drustvu, mediji moraju postovati izvesna ogranicenja. Ta ogranicenja su potrebna da bi se sprecilo sirenje rasne, verske i nacionalne mrznje. Drugim recima, govor mrznje nije manifestacija prava na slobodno informisanje, vec njegova gruba negacija, zloupotreba.
Tragican bilans teroristickih napada na New York i Washington pokrenuo je zestoke politicke strasti planetarnih razmera. U trenutku kada je vodeca svetska vojna sila nedvosmisleno objavila rat najvecem svetskom zlu – terorizmu, nase pitanje izlazi iz okvira hipotetickih akademskih rasprava o slobodi informisanja. Neprijatelj je simbolicno predstavljen javnosti u liku jednog coveka, ali je on apstraktan, nedefinisan i gotovo nevidljiv. Medijska ratna kampanja uvodi u sukob jednu opasnu ideolosku interpretaciju – civilizovan demokratski svet protiv primitivnog i destruktivnog muslimanskog fundamentalizma. Ideologizacija odgovornosti u ovom slucaju opasno vodi u odmazdu, u masovno ubijanje drugih civila, koji slucajno dele isto poreklo ili veru sa teroristima. Ratnohuskacka politika govori jezikom mrznje i ima tendenciju da prosiri sukob na strane koje nisu direktno umesane u konflikt. To se najbolje vidi u propagandnom kliseu, po kojem su svi oni koji nisu sa nama – stvarni ili potencijalni neprijatelji.
Konsekventno, poslednjih nedelja se o muslimanima cak u najelitnijim zapadnim medijima izvestava retorikom stereotipa. Pri tom se koristi veoma precizan diskriminatorski i selektivan vokabular kojim se legitimise negativan imidz o muslimanima kao teroristima ili simpatizerima terorista. Muslimani koji zive u Zapadnoj Evropi izlozeni su ne samo verbalnim napadima vec i fizickom nasilju. Pretnje, zastrasivanje, sporadicni fizicki napadi, paljenje skola koje pohadjaju deca muslimanske veroispovesti i slicni incidenti su samo prvi, ali opasan pokazatelj rastuce verske netolerancije u Evropi. Za pocetak, postalo je politicki nekorektno podsetiti javno mnenje da Palestinci, Iracani i Avganistanci zive uzas ratova i gladi vec decenijama i da vecina tih ljudi nisu verski fanatici i zlocinci, vec tragicne zrtve sopstvenih represivnih, autokratskih rezima.
Jedina prihvatljiva alternativa ovoj po svemu nepravicnoj osveti nad neduznim ljudima, koji ni na koji nacin nisu povezani sa skorasnjim terorom u Americi, je striktna distinkcija izmedju osoba koje su odgovorne za teror i onih koje to nisu. Opasne generalizacije se moraju izbegavati, ako ni zbog cega drugog, ono zbog civilizacijskog imperativa da se zapadna demokratija ne sme zasnivati na »oko za oko« pravdi. Da citiramo jos jednom g. Giddensa: »Jednom kada otpocne konflikt i mrznja krene da se hrani mrznjom, oni koji su bili dobri susedi mogu zavrsiti kao najogorceniji neprijatelji«.