Broj 272

Dijalog

Redukcija raznolikosti

Reakcija na tekst Bojana al Pinto-Brkica »Dezerter«, 
Republika br. 270271, str. 2

Priznajem da mi nije drago kad u listu koji smatram sebi najblizim naidjem na nedomisljene grubosti i odsustvo senzibiliteta, sa primesama rasizma. U tekstu »Dezerter« (Republika br. 270271, str. 2) Bojan al Pinto-Brkic udara packe svima i velikima i malima, i jakima i slabima, i rezimima i opozicijama, i slavnima i anonimnima misleci da ta »ekvidistanca samaranja« znaci analiticku objektivnost.
Autora koji pise da problematicnost talibanske vlasti »diskvalifikuje Comskog, Dzeksona, Madonu i slicne (lako je biti samo protiv rata i americke hegemonije)« upitala bih da li je pokusao da bude Amerikanac, rodjen u Americi, zivi u Americi, radi u Americi, i da se kao takav protivi »ratu i americkoj hegemoniji«. Ako jeste, svaka cast. Ako nije, onda nema prava da tvrdi da je to »lako«. Kad bi bilo tako »lako«, mozda bi ljudi (»slicnih«) koji takve stavove zastupaju, javno i izricito, bilo vise.
No, ovo deluje sasvim bezazleno u poredjenju sa narednom recenicom koja glasi: »Ne sme se zaboraviti da je poslednje sto je mislilo iole civilizacijski ako je tako nesto ikada postojalo davno izbeglo iz Avganistana«. Opet imam pitanja za autora: otkud on zna da je tako? Jesu li bas svi Avganistanci mogli sasvim slobodno da izaberu da li ce izbeci ili ne? Sta znaci »misliti civilizacijski«, pa jos »iole«? Kao da arogancija zakljucivanja nije dovoljna, autor jos umece recenicu medju povlakama koja je, jednostavno, rasisticka.
Mislila sam da smo mi, u ovom kraju sveta, iz svega sto nam se dogadjalo poslednjih godina (pa i poslednjih decenija), izvukli bar neku saznajnu korist: da smo razvili razumevanje za kompleksnost ljudske situacije; da znamo i bez posebnog objasnjavanja koliko je tesko roditi se u zemlji koja bi trebalo da je nasa, ali koja nam se, takva kakva je, nimalo ne svidja; koliko je tragicno biti obican, najobicniji covek koji samo zeli da zivi mirno, ali mu to neko ne da, neko nad kime on nema ama bas nikakvog uticaja; koliko je tuzno biti razdiran dilemom »otici« (kuda? kojim parama? sta cu jesti? gde ce moja deca spavati? medju kakvim cu ljudima ziveti?) ili »ostati« (mozda ce se ovde stvari ipak uskoro smiriti; ovde imam prijatelje; ovde su mi pokopani preci; ovo je, konacno, moj jezik, moj narod, moja zemlja...).
Al Pinto-Brkic nastupa bas kao da su mu sva ova iskustva potpuno strana, kao da je gradjanin kakve srecne i sredjene zemlje, kome se cini da mu mir i blagostanje u kojima zivi daju pravo na jednobojno, kategorijalno misljenje i zaborav cinjenice da na svim mestima na svetu zive ljudi, veoma razliciti ljudi.

Ivana Spasic     



© 1996 - 2001 Republika& Yurope - Sva prava zadrzana 
Posaljite nam vas komentar