Broj 272

Dijalog

Prvi univerzitet komunikacija Sarajevo 2001.

Kad se magla razidje...

Nikada u zivotu nisam posao u francuski Urten (Hourtain) videti famozni Univerzitet komunikacija, priredbu staru koliko i ja, na kojoj se, na obali Atlantika, blizu Bordoa, na par dana okupi jedan gemischt elita informacijskog (a ne informatickog) drustva; samo sam slusao price. Zahvaljujuci saradnji Republike sa nezavisnim medijima iz bivse Jugoslavije, upoznao sam ljude koji su materijalizovali ideju zblizavanja proizvodjaca, posrednika i konzumenata informacija, dobio poziv za prosli avgust, ali je Srbija bila pred vaznim izborima i na ideju o mojoj kratkoj turi nije se gledalo sa odobravanjem. Stoga sam bio vise nego znatizeljan da ovog oktobra posetim takvu manifestaciju, pomalo zgadjen slavljenickom atmosferom, tim pre sto se Univerzitet odrzavao u Sarajevu, do kojeg se, doduse, putuje koliko i do Urtena, i sto sam i sam ucestvovao u radnjama koje su prethodile organizaciji, bez obzira na gorku cinjenicu da je pomenuta grupa nezavisnih medija na opskuran nacin iskljucena iz organizacije, i na to da sam proglasen diplomatskim predstavnikom Republike koji nece uzimati aktivnog ucesca u radu.
Put do Sarajeva je naporan; circa osam casova u autobusu dovoljno je da se pregledaju materijali za predstojeci Univerzitet i promisli o mutnoj Drini i svim podstrekivacima imperijalnih teznji u proslosti i danas. Prvi put sam sedeo do policajca u uniformi, od Beograda do Sapca. Mislim da ga je gusta magla zastrasila. Sav se uprepodobio. Iskoristio je nasu kratku i prisilnu bliskost da se nasloni na moje rame. Zar »narodna milicija« dise jednako kao normalan svet? Elem, materijali su puni nekakvih grafikona (uhvati se covek da nije dovoljno pazio na geometriji), brzo sam ih zamenio dosta dobrom knjigom Mise Glenija Balkan 18041999. Nacionalizam, rat i velike sile, koja bolje tretira noviju grcku i bugarsku od istorije naroda bivse Jugoslavije, sto mozda ima veze sa izborom literature, ali i nekim metodoloskim greskama autora. Poslednju deonicu, od Pala do Sarajeva, prosli smo putem u izgradnji, koji bi ovim tempom radova mogao biti zavrsen za jedno dve godine. Do pobede Alijanse (skupine partija koja ne ukljucuje SDS, HDZ i SDA) na izborima novembra 2000. cini se da nije bilo interesovanja za povezivanjem, ljudi danas strpljivo cekaju u koloni da prodju to parce koje vise nalikuje kamenolomu nego modernom drumu.
Pogled na jos uvek neobnovljenu austrougarsku vecnicu potvrdjuje da smo stigli u Sarajevo, prestonicu medjunarodnog terorizma, prema americkoj i britanskoj vladi, koje su (zlo)upotrebile telefonske pretnje kao povod da zatvore svoje ambasade, ne bi li mladoj bosansko-hercegovackoj demokratiji pokazale sto misle o smeni izvesnog ministra unutrasnjih poslova. Ovaj dogadjaj obelezio je pocetak nove ture uterivanja zapadne civilizacije u BiH, bez prava gradjana BiH da se ponasaju kao gradjani zapadnih zemalja. Sve besmisleniji protektorat, sada maskiran u »partnerstvo«, jer u tom smeru duva vetar, ostavice velikog traga na sveukupan odnos snaga unutar BiH, a kamoli na nas Univerzitet, koji je programski i u personalnom sastavu propao pre nego sto je poceo. Prva vecera pokazala je ko je i ko sve nije dosao.

Narednog jutra, na svecanom otvaranju, glavni organizator Media plan institut uspeo je okupiti najreprezentativniju skupinu ucesnika i posetilaca; drustvo se kasnije naprosto osulo. Ambiciozno osmisljen naziv »Kljucevi razvoja« pomogao je: umesto da se potrude da ukazu na vaznost skupa ili bar pokusaju da naznace pravac, to jest da identifikuju kljuceve razvoja, sto u ovom regionu bar nije problem, govornici na ceremoniji otvaranja, jedan bivsi predsednik, jedan aktuelni ministar, jedan ambasador u BiH, jedan predstavnik Pakta stabilnosti, jedan strani organizator i jedan domaci iz BiH, nisu nijednom pomenuli javnost, drustvo, drzavu. Nezavisni mediji pomenuti su samo jednom, kada je strani organizator objasnjavao otkud ideja da se Univerzitet dovede u Sarajevo, ali su se zato mogli cuti poduzi sastavi na temu »sta ja znam o komunikacijama i cime se mogu pohvaliti«. Nije proslo ni pola casa, a svi su zakljucili da ce Prvi univerzitet komunikacija, za ciju je organizaciju potroseno oko pola miliona maraka, biti tek jos jedan NGO skup, na kojem su predstavnici elita informacijskog drustva, ono sto ih je doslo, gosti bez kojih se ne moze. No, ni to ne bi diskvalifikovalo Univerzitet kao totalno nezanimljiv da je umesto manekena bilo vise novinara i mislecih predstavnika vladinog i nevladinog sektora.
Od 40 raznih tribina zamisljenih kao debata i prezentacija, tokom tri dana posetio sam skoro polovinu, odslusao trecinu i drzim da moj (los?) izbor nije mogao negativno uticati na celokupnu sliku o Univerzitetu, tim pre sto sam se trudio da posecujem glavni program. Istina je da se u Sarajevu moglo cuti dosta, zalosna istina da se nije moglo cuti vise o stvarima koje tiste region Jugoistocne Evrope i samo region Jugoistocne Evrope. Program je koncipiran lopatom, a koncepcija je dozivela dodatni udarac nepojavljivanjem nekih od najavljenih ucesnika. Siroko, najsire zamisljena, tematika je obuhvatala bibliotecka povezivanja, terorizam, evropske integracije, mobitele i skolice novinarstva, ali ne i vise od tri-cetiri novinarske i novinske teme. Kad se tome doda da su pomenute teme mogle sa jednakim interesovanjem biti pracene u Sarajevu, na polinezanskim ostrvima, u azijskim i africkim drzavama, u Urtenu i na Majami Bicu, lako je razumeti gorak ukus. Regionalne specificnosti, u regionu u kojem sve funkcionise po principu spojenih sudova, da se ne bavimo sada sta je cija slika u ogledalu, jednostavno su zanemarene. Zasto? Pa, zato sto organizatori nisu zeleli da ih narednog jutra boli glava. Uravnotezenje je vecini simpaticno, samo je pitanje kakva bi bila nasa buducnost ako bi stavili zlocine, mrznju i odgovornost u ravnotezu...
Inace, poenta Univerziteta bila je da ucesnici i gosti steknu jednu sterilnu predodzbu o BiH, da ne budu slucajno »bili u Sarajevu, vratili se sa nedoumicama«. Nekoliko zemalja iz regiona, ciji su predstavnici bili prisutni, makar na papiru, imaju znacajnu administraciju ili uticaj na neke krugove u Bosni, i valjalo je da oni svom javnom mnenju prenesu vrlo odredjenu sliku, kako bi se izbegla komesanja i pomeni neprijatnih stvari, neprijatnih za vladajuce strukture unutar BiH, za medjunarodnu zajednicu, ali i vlade konkretnih zemalja. Receno je nekoliko puta da je potrebno zaboraviti proslost i okrenuti se buducnosti; za sadasnjost nisu izdate smernice, njome se niko ozbiljno nije bavio. Cak je i docirano da se sadasnjoscu, koja se odmah povezuje sa prolaznoscu dnevno-politickih dogadjaja, bave maltene samo gubitnici. Ti gubitnici, logicno, nisu zasluzili da govore o svojim iskustvima.

Prosto je neshvatljivo kako je moguce organizovati Univerzitet komunikacija u Sarajevu bez Oslobodjenja i Studija 99, koji su obelezja grada zahvaljujuci kojima je on dobio organizaciju Univerziteta. Zasto je ucesce vodeceg dnevnika Dnevni avaz svedeno na kratku posetu glavnog urednika, i dvojice njegovih pomocnika, prilikom koje su dobili vreme da se pohvale izdavackim podvizima, ali ne i da diskutuju o svom nastanku, svom delu odgovornosti i drugim pitanjima koja zanimaju profesionalce iz medija? Zasto druge novine iz Sarajeva nisu dobile ni to? Uopste, gde su bili njihovi predstavnici, i zasto je bilo vazno da o prezivljavanju stampanih medija, glavnih zrtava tranzicije, govore Blic i Jutarnji list, novine nastale uz pomoc privatnog kapitala iz Nemacke i Austrije, kojima je najvaznije hoce li 2002. uspeti da izbace jos jedan magazin za domacice. Izgleda da je u nasim pasivnim krajevima strikanje kljuc razvoja!?
Pored manjka relevantnih predstavnika iz BiH, vrlo je cudno kako nije dosao niko sa Kosova, buduci da se tamo odrzavaju prvi izbori. Iz Albanije su dosla svega njih dvojica; jedan mi je poverio da je pozvan u poslednji cas. Iz Makedonije dvoje-troje ljudi, iz Grcke niko, iz Bugarske bivsi predsednik Zeljo Zelev, koji je bio vedeta, i njegova svita, iz Rumunije dvoje-troje, neko je dosao i iz Moldavije, iz Slovenije dve devojke (bibliotekarstvo). Susedi BiH, Srbija, Crna Gora i Hrvatska dobili su povlascen polozaj. No, dok je iz Hrvatske doslo svega sedam-osam ljudi, iz Crne Gore je bilo njih cetvoro, a iz Srbije oko dvadeset. Posebnu grupu cinili su brojni Francuzi, sto organizatori, sto diplomate iz regiona. Valjalo je primetiti i prisustvo cinovnika iz medjunarodnih organizacija.
Odsustvo profesionalaca organizator je nadomestio studentima. U Sarajevu postoji skolica novinarstva (prica se da donatori obozavaju edukativne aktivnosti) Media plan instituta. Dvadesetak studenata bilo je osigurana publika svim tribinama i prezentacijama, ali od toga jos ne vidimo rezultate. Mozda postoji neki stos u tome da ce se vrednosti Univerziteta tek pojmiti, ja nisam naseo. Zapravo, fasciniran sam dvema stvarima: kako organizator nije uspeo privuci privredne snage i kako su za moderatore, uz casni izuzetak Drage Pilsela za tribinu »Mediji i mrznja«, dovedeni ljudi sa slabim ili nikakvim preporukama, koji su nedostatak kredibiliteta lako pretocili u neupadljivost, pa ucesnike tribina niko nije mogao oteti epskim naletima inspiracije.
Drugi univerzitet komunikacija u Sarajevu najavljen je za 2003. Valjda ce klima biti drugacija. Ako organizator sa svoje strane izvuce pouke, bice razloga da tradicija ovakvih skupova zazivi. Ako ne, nije to prvi projekat iza kojeg je stao neko sa Zapada, a koji je propao u rekordnom roku.

B. al P.-B.      


Studio 99 i CNN

Verovali ili ne, jedna televizija morala se pravdati sto je 11. septembra iskljucila svoj program i ukljucila CNN, koji je prenosio citav svet, i na cemu je CNN zahvalan. Ta se televizija nalazi u Sarajevu, zove se Studio 99 i tokom rata je bila omiljen medij ne samo stanovnika Sarajeva, vec i svetske javnosti. Neko je tu televiziju, dok su se drugi radovali napadima na Njujork i Vasington, prijavio zbog objektivnog i direktnog informisanja. Malo je falilo da je komisija za medije pod patronatom Visokog predstavnika u BiH kazni zbog toga i uskrati joj dozvolu za emitovanje. Kazu da su u CNN bili blago receno zapanjeni kada su culi sta se radi u Sarajevu: tako nesto je nezamislivo u zapadnom svetu.
 
 


© 1996 - 2001 Republika& Yurope - Sva prava zadrzana 
Posaljite nam vas komentar