Nikada u zivotu nisam posao u francuski Urten (Hourtain) videti famozni Univerzitet komunikacija, priredbu staru koliko i ja, na kojoj se, na obali Atlantika, blizu Bordoa, na par dana okupi jedan gemischt elita informacijskog (a ne informatickog) drustva; samo sam slusao price. Zahvaljujuci saradnji Republike sa nezavisnim medijima iz bivse Jugoslavije, upoznao sam ljude koji su materijalizovali ideju zblizavanja proizvodjaca, posrednika i konzumenata informacija, dobio poziv za prosli avgust, ali je Srbija bila pred vaznim izborima i na ideju o mojoj kratkoj turi nije se gledalo sa odobravanjem. Stoga sam bio vise nego znatizeljan da ovog oktobra posetim takvu manifestaciju, pomalo zgadjen slavljenickom atmosferom, tim pre sto se Univerzitet odrzavao u Sarajevu, do kojeg se, doduse, putuje koliko i do Urtena, i sto sam i sam ucestvovao u radnjama koje su prethodile organizaciji, bez obzira na gorku cinjenicu da je pomenuta grupa nezavisnih medija na opskuran nacin iskljucena iz organizacije, i na to da sam proglasen diplomatskim predstavnikom Republike koji nece uzimati aktivnog ucesca u radu.
Put do Sarajeva je naporan; circa osam casova u autobusu dovoljno je da se pregledaju materijali za predstojeci Univerzitet i promisli o mutnoj Drini i svim podstrekivacima imperijalnih teznji u proslosti i danas. Prvi put sam sedeo do policajca u uniformi, od Beograda do Sapca. Mislim da ga je gusta magla zastrasila. Sav se uprepodobio. Iskoristio je nasu kratku i prisilnu bliskost da se nasloni na moje rame. Zar »narodna milicija« dise jednako kao normalan svet? Elem, materijali su puni nekakvih grafikona (uhvati se covek da nije dovoljno pazio na geometriji), brzo sam ih zamenio dosta dobrom knjigom Mise Glenija Balkan 1804–1999. Nacionalizam, rat i velike sile, koja bolje tretira noviju grcku i bugarsku od istorije naroda bivse Jugoslavije, sto mozda ima veze sa izborom literature, ali i nekim metodoloskim greskama autora. Poslednju deonicu, od Pala do Sarajeva, prosli smo putem u izgradnji, koji bi ovim tempom radova mogao biti zavrsen za jedno dve godine. Do pobede Alijanse (skupine partija koja ne ukljucuje SDS, HDZ i SDA) na izborima novembra 2000. cini se da nije bilo interesovanja za povezivanjem, ljudi danas strpljivo cekaju u koloni da prodju to parce koje vise nalikuje kamenolomu nego modernom drumu.
Pogled na jos uvek neobnovljenu austrougarsku vecnicu potvrdjuje da smo stigli u Sarajevo, prestonicu medjunarodnog terorizma, prema americkoj i britanskoj vladi, koje su (zlo)upotrebile telefonske pretnje kao povod da zatvore svoje ambasade, ne bi li mladoj bosansko-hercegovackoj demokratiji pokazale sto misle o smeni izvesnog ministra unutrasnjih poslova. Ovaj dogadjaj obelezio je pocetak nove ture uterivanja zapadne civilizacije u BiH, bez prava gradjana BiH da se ponasaju kao gradjani zapadnih zemalja. Sve besmisleniji protektorat, sada maskiran u »partnerstvo«, jer u tom smeru duva vetar, ostavice velikog traga na sveukupan odnos snaga unutar BiH, a kamoli na nas Univerzitet, koji je programski i u personalnom sastavu propao pre nego sto je poceo. Prva vecera pokazala je ko je i ko sve nije dosao.

Prosto je neshvatljivo kako je moguce organizovati Univerzitet komunikacija u Sarajevu bez Oslobodjenja i Studija 99, koji su obelezja grada zahvaljujuci kojima je on dobio organizaciju Univerziteta. Zasto je ucesce vodeceg dnevnika Dnevni avaz svedeno na kratku posetu glavnog urednika, i dvojice njegovih pomocnika, prilikom koje su dobili vreme da se pohvale izdavackim podvizima, ali ne i da diskutuju o svom nastanku, svom delu odgovornosti i drugim pitanjima koja zanimaju profesionalce iz medija? Zasto druge novine iz Sarajeva nisu dobile ni to? Uopste, gde su bili njihovi predstavnici, i zasto je bilo vazno da o prezivljavanju stampanih medija, glavnih zrtava tranzicije, govore Blic i Jutarnji list, novine nastale uz pomoc privatnog kapitala iz Nemacke i Austrije, kojima je najvaznije hoce li 2002. uspeti da izbace jos jedan magazin za domacice. Izgleda da je u nasim pasivnim krajevima strikanje kljuc razvoja!?
Pored manjka relevantnih predstavnika iz BiH, vrlo je cudno kako nije dosao niko sa Kosova, buduci da se tamo odrzavaju prvi izbori. Iz Albanije su dosla svega njih dvojica; jedan mi je poverio da je pozvan u poslednji cas. Iz Makedonije dvoje-troje ljudi, iz Grcke niko, iz Bugarske bivsi predsednik Zeljo Zelev, koji je bio vedeta, i njegova svita, iz Rumunije dvoje-troje, neko je dosao i iz Moldavije, iz Slovenije dve devojke (bibliotekarstvo). Susedi BiH, Srbija, Crna Gora i Hrvatska dobili su povlascen polozaj. No, dok je iz Hrvatske doslo svega sedam-osam ljudi, iz Crne Gore je bilo njih cetvoro, a iz Srbije oko dvadeset. Posebnu grupu cinili su brojni Francuzi, sto organizatori, sto diplomate iz regiona. Valjalo je primetiti i prisustvo cinovnika iz medjunarodnih organizacija.
Odsustvo profesionalaca organizator je nadomestio – studentima. U Sarajevu postoji skolica novinarstva (prica se da donatori obozavaju edukativne aktivnosti) Media plan instituta. Dvadesetak studenata bilo je osigurana publika svim tribinama i prezentacijama, ali od toga jos ne vidimo rezultate. Mozda postoji neki stos u tome da ce se vrednosti Univerziteta tek pojmiti, ja nisam naseo. Zapravo, fasciniran sam dvema stvarima: kako organizator nije uspeo privuci privredne snage i kako su za moderatore, uz casni izuzetak Drage Pilsela za tribinu »Mediji i mrznja«, dovedeni ljudi sa slabim ili nikakvim preporukama, koji su nedostatak kredibiliteta lako pretocili u neupadljivost, pa ucesnike tribina niko nije mogao oteti epskim naletima inspiracije.
Drugi univerzitet komunikacija u Sarajevu najavljen je za 2003. Valjda ce klima biti drugacija. Ako organizator sa svoje strane izvuce pouke, bice razloga da tradicija ovakvih skupova zazivi. Ako ne, nije to prvi projekat iza kojeg je stao neko sa Zapada, a koji je propao u rekordnom roku.

Verovali ili ne, jedna televizija morala se pravdati sto je 11. septembra iskljucila svoj program i ukljucila CNN, koji je prenosio citav svet, i na cemu je CNN zahvalan. Ta se televizija nalazi u Sarajevu, zove se Studio 99 i tokom rata je bila omiljen medij ne samo stanovnika Sarajeva, vec i svetske javnosti. Neko je tu televiziju, dok su se drugi radovali napadima na Njujork i Vasington, prijavio zbog objektivnog i direktnog informisanja. Malo je falilo da je komisija za medije pod patronatom Visokog predstavnika u BiH kazni zbog toga i uskrati joj dozvolu za emitovanje. Kazu da su u CNN bili blago receno zapanjeni kada su culi sta se radi u Sarajevu: tako nesto je nezamislivo u zapadnom svetu.