Broj 272

Susedi

Vidim i opisujem

S putovanja u Banjaluku

Prvo putovanje u Bosnu, odnosno u Republiku Srpsku posle raspada Jugoslavije, rata, prekida rata, bombardovanja Jugoslavije i ne znam cega sve jos. Razlog putovanja promocija »male antologije poljske poezije« u banjaluckom casopisu Slovesa, mada su u broju i prilozi Pavica, Simovica, Tontica, Jovice Acina, Novice Petkovica, Borhesa, Blansoa i dr.
Knjizevno vece odrzano je u Narodnoj i univerzitetskoj biblioteci, ciji je direktor sada pesnik Ranko Risojevic. Odvijalo se pod pokroviteljstvom Matice srpske Republike Srpske i Konzulata Poljske u Sarajevu, uz prisustvo konzula gospodje Dorote Stenpjenj. 
Vece je vodila Ljiljana Lalic koja je citala i poeziju sesnaestorice poljskih pesnika, od Ane Svircinjske, Ceslava Milosa, Arnolda Sluckog, Julije Hartvig, Tadeusa Ruzevica, Zbignjeva Herberta preko nesto mladjih, Ursule Kozjol, Stanislava Grohovjaka, Haline Posvjatovske, Risarda Krinjickog, Eve Lipske, Adama Zagajevskog, Adrijane Simanjske, Pjotra Zomera do najmladjih, Marcina Svjetlickog i Eve Zonenberg.
Svoje nove pesme citali su i banjalucki pesnici Ranko Risojevic, Zdravko Kecman, Sreten Vujkovic, Milenko Stojicic, Andjelko Anusic, Aleksandra Cvorovic i Tanja Stupar. Medju njima posebno su me se dojmile najmladje banjalucke pesnicke snage Cvorovic i Stupar. 
Posle knjizevne veceri kojoj je prisustvovala cela kulturna Banjaluka, a pre svega srednjoskolci i studenti, usledio je prijem koji je priredio Konzulat Poljske iz Sarajeva. Jer, pored promocije poljskog broja Slovesa najavljena je za sledecu godinu i obimna antologija poljske poezije druge polovine XX veka, koja ce se hronoloski nadovezivati na Antologiju savremene poljske poezije Petra Vujicica iz 1985. Objavice je Matica srpska Republike Srpske i Konzulat Poljske iz Sarajeva.
Osim pomenutog, koje mi je pricinilo ogromno zadovoljstvo, nemoguce je ne primetiti i ostalo. Ono sto se zove zivot.

*

Iako su se stvari u Bosni i Republici Srpskoj iz osnova izmenile, Banjaluka, cini se, zivi normalnim zivotom, a verovatno je tako i drugde. Danju svi nekud zure. Vredno rade. Na svakom koraku nesto se gradi. Dogradjuje. Dominiraju nove benzinske pumpe, auto servisi i trgovine svega i svacega.
Mada, kada pitam od cega se zivi u Republici Srpskoj, odgovaraju mi: »Jos je tranzicija« ili »Vrsi se privatizacija«. I bas je tako. Gotovo sve je u privatnim rukama. Hotel »Vidovic« u kojem sam smestena je nov i privatan. Skup, ali na odredjenom nivou, odnosno sve izvrsno funkcionise. I moteli i hoteli usput, reklo bi se. I benzinske pumpe. Katkad lanac pumpi jednog vlasnika.
Uopste, duz puta od Bijeljine do Banjaluke je veliko gradiliste. Podseca na pocetke Divljeg zapada. Ili, sve su to zaceci nekakvih buducih gradova. Kao sto je od pamtiveka bilo: podizu se na rekama i oko glavnih puteva. Uzgred, nema vise ogranicavanja u pogledu velicine zidanih objekata. Zida se koliko se hoce ili pre koliko se moze. I postojeci gradovi kroz koje prolazimo pruzaju slicnu sliku. Privatne kuce ne sluze samo za stanovanje, vec se u njima otvaraju radnje, restorani, kafici, servisi. I autobuske stanice izgledaju drugacije nego nekad. Svuda oko njih, u okviru njih, nekakve radnjice, kiosci. Neko ti nesto nudi, prodaje. Svi su ljubazni, zahvaljuju, cega takodje nekad nije bilo. Sada se jednostavno bore za kupce, trenutne i buduce.

*

S obzirom da putovanje autobusom od Beograda do Banjaluke traje sedam sati ponela sam stampu i Knjigu mojih uspomena svog omiljenog poljskog pisca Jaroslava Ivaskjevica. U njoj pise o svom detinjstvu i mladosti koje je proveo u Ukrajini, kao i o prvim godinama boravka u Varsavi, kada se posle 1920. obnavlja knjizevni i umetnicki zivot.
Knjiga je divna mada govori o jednom iscezlom svetu. O Poljacima koji su vise vekova ziveli u Ukrajini, koja se u proslosti zvala i Divlja polja, cije su prostore Poljaci osvajali od Turaka i Tatara ili u Belorusiji i Litvi, sa kojima su od XIV do XVIII veka bili u uniji. Posle Prvog svetskog rata sve se promenilo. Poljska ih je delimicno izgubila, a posle Drugog svetskog rata sasvim. Oni koji poticu s tih prostora govore o njima kao o izgubljenom zavicaju. Taj se prostor na poljskom naziva kresy. Ta rec se najpribliznije moze prevesti sa krajine. Oni koji poticu s tih prostora sebe nazivaju kresowcy, kresowy, sto bi se moglo prevesti sa krajisnici
Od propasti komunizma osnivaju udruzenja krajisnika, putuju, posecuju svoja izgubljena ognjista, kuce, mesta u kojima su katkad i vekovima ziveli. Mada je u proslosti tamo bilo teskih okrsaja s Kozacima, a i uzasnih pogroma Jevreja. Netrpeljivost, okrutnost dostigli su vrhunac za vreme Drugog svetskog rata. Posle rata svi koji su mogli preselili su se u Poljsku, pre svega u Slesku i zapadnu Poljsku ispraznjenu od Nemaca. Iz krajina poticali su mnogi veliki pisci. Pored Ivaskjevica i Gombrovic i Strijkovski i Kusnjevic i Odojevski i mnogi drugi. Mnogi od njih postigli su znatno vise u novoj sredini, medjutim, »srce im je ostalo tamo« i s velikom tugom pominju vreme kada su ziveli u zavicaju, cesto ulepsavajuci ga. Kao, to je bila multietnicka, multiverska, multikulturna sredina i svi su se postovali i slagali. Naravno da je bilo i toga, ali bilo je, kako rekoh, i pravih medjusobnih ratova do istrebljenja, upravo po etnickoj, verskoj, kulturnoj liniji. Najpre je bila polonizacija nepoljskog zivlja, toboz dobrovoljna. Posle Drugog svetskog rata usledila je ukrainizacija, belorusizacija, litvanizacija poljskog zivlja. Odnosno, bilo je ili-ili, »ko nije sa nama protiv nas je« i sl. Oni malobrojni koji su ostali tamo mogli su se izrazavati, ici u skole samo na jezicima pobednika ili na ukrajinskom, beloruskom i litvanskom. Tek posle 1990. pocinje da se govori o manjinama, izmedju ostalih o poljskoj, o poljskim skolama, kulturnim centrima, da se proslavljaju odredjene godisnjice, kao npr. dvestogodisnjica rodjenja velikana poljske knjizevnosti Mickjevica i Slovackog. Naravno da nisu prosle prijatno. Po ko zna koji put postavilo se pitanje ciji su to pisci. Da li je Mickjevic najveci poljski ili najveci litvanski ili, s obzirom da je rodjen na terenu danasnje Belorusije, beloruski pisac? Vajda je snimio film po njegovom najvecem delu, Panu Tadeusu. Taj divan film, medjutim, bio je predmet mnogih zustrih diskusija upravo oko toga, a ne o umetnickoj vrednosti filma. Jos zustrije diskusije izazvao je novi Hasov film Ognjem i macem. Ko su Poljaci u dogadjajima koje je nobelovac Sjenkjevic opisao? I ponovo, na film se ne gleda kao na umetnicko delo, vec je povod za rasprave o medjuetnickim i drugim odnosima, razlog za medjusobne napade, podsecanja na nepravde, okrutnosti koje su cinili jedni drugima. Niko, ama bas niko nije se obradovao sto su pomenuta dva filma najgledaniji filmovi u istoriji poljskog filma, sto ih je videlo po osam miliona gledalaca i sto su prodati celom svetu, sto poljski glumac, kako nedavno kod nas rece Daniel Olbrihski, konacno dobija honorar za ulogu kao francuski glumac.

*

Dok ovo pisem ne mogu a da se ne zapitam zbog cega sam na put u Banjaluku upravo ponela Ivaskjevicevu Knjigu mojih uspomena? Ne postoji li neka tajna veza izmedju poljske i srpske krajine? Kao i da je u oba slucaja u pitanju nesto nerascisceno. Nesto sto se i posle mnogo decenija, cak vekova ne moze lako rascistiti. Odnosno uvek se postavlja pitanje ko je u proslosti bio gori i zbog cega. Ono mi se posebno nametnulo na deonici izmedju Brckog i Dervente ili u prostoru koridora, na kojem je sve poruseno. I s jedne i s druge strane puta. Zjapilo sablasno. Osecalo se da nikom ne pripada. Da ce ko zna kada ponovo biti naseljeno i u njemu uzavreti zivot.
Iako su se u medjuvremenu smenjivale velike reke, plodne doline, blagi brezuljci, guste sume, ljudi su, cini mi se, zurili da sto pre prodju pored njih, da ih sto pre zaborave.
I u Poljskoj sam videla mnoge rusevine. Godinama sam pratila rusevine Varsave, jer je citav grad posle Drugog svetskog rata bio jedna velika rusevina. Medjutim, ljudi su hitali da ih sto pre uklone i na njihovom mestu podignu nove zgrade, obnove ulice i trgove i da ih nasele. Neki delovi grada kao Stari grad rekonstruisani su u vidu u kakvom su postojali pre rusenja. Tako da danas kao da rusenja nije bilo. Ovde, zasad, toga nema.
Neverovatno je cak koliko su kuce, cesto sa nizom pomocnih zgrada, za tako kratko vreme propale. Te mi se namece pitanje: Koliko su temeljito morale biti srusene i ono sto nije izgorelo nekud odneto. Kuda? Ne znam. Iznenadjuje kako je prostor oko kuca danas podivljao. Svuda korov, cestar, nekakve lijane. Iscezli i putevi, prilazi, kojih mora da je bilo, jer ono sto se vidi vrlo je blizu glavnog puta. Mora da je bilo i poljskih puteva medju njivama, kroz polja. Ni njih nema. Jednostavno su izbrisani. A sta je sa ljudima koji su tu ziveli? Gde su oni? Da li su zivi?

*

U povratku oko mene par osoba koje zapocinju razgovor koji ne mogu a da ne cujem. Donekle mi pruza odgovore na upravo postavljena pitanja. Preko puta mene razgovaraju dve zene koje, kako saznajem, zive u Torontu u Kanadi. Iz okoline su Glamoca. Njihov razgovor dugo je osluskivao putnik koji je sedeo odmah iza njih. Nije izdrzao i upitao ih ko su, sta rade. Pitao je i za niz drugih, ispostavilo se zajednickih poznanika, prijatelja, komsija. Vecina nije bila ziva. Na kraju im je ispricao da vec drugo leto odlazi u svoje selo, razgrce rusevine, osposobljava deo po deo kuce za zivot, obradjuje bastu. Asovom i motikom, jer su sve masine, celo domacinstvo koje je imao, nestali. S uzasnom tugom kaze: Nekad sam bio domacin, imao sam sve. Zene iz Kanade pitaju ga zbog cega nije otisao u inostranstvo. Odgovara da ne zna. 


Ferhadija; 3000x2000x3000cm, 1992. Dzamija Ferhadija u Banjaluci; jedna od najlepsih i 
najstarijih gradjevina muslimanske kulture u Bosni, do temelja minirana devedesetih

Posle izvesnog vremena odazvao se covek koji je sedeo iza mene. I on je iz istog kraja. I on poznaje mnoge od pominjanih ljudi. I on odlazi da razgrce rusevine. Ove godine, kaze, proveo je sedam nedelja u bolnici. Slab je i razgrtanje rusevina islo mu je sporije. A i ono sto je razgrnuo prosle godine neko kao da je namerno porusio. Zivi u Pecincima. Radi kod seljaka. Kada je bio zdrav lepo je zaradjivao, jer posla ima na pretek. Sada se boji da ce zimu tesko prezimiti. Nije zaradio gotovo nista posto se u jeku poljoprivrednih radova nalazio u bolnici. Kaze da u Bosni ima sestru koju je posetio. I ona je stara, bolesna, sama, s penzijom od samo sedamdeset maraka. Hteo je malo da joj pomogne, ali nije mogao. Vise puta ponovio je: Nisam nikako mogao, nisam nikako mogao... I tiho dodao: Mozda je ovo bilo nase poslednje vidjenje...
On i covek preko puta, koji je razgovarao sa zenama iz Kanade, zamolise sofera da stane pored autoputa, da bi izasli. Pristao je. I jedan i drugi, na kratkom rastojanju izadjose i nestadose u mraku. Pre toga, u Bijeljini, pitali su postoji li direktan autobus za Novi Sad. Kako ga nije bilo, nastavise sa nasim.
Kada obojica izadjose, kondukter, koji je takodje govorio bosanski, uzdahnu i rece vozacu: Napacene duse.

*

I u odlasku i u povratku na banderama, kucama, prodavnicama kraj kojih smo prolazili nalazili su se oglasi: Prodajem zemlju, Prodajem plac, Prodajem kucu. Ko prodaje? Zbog cega? Kome? Oko tih oglasa obicno su nicali novi, veliki objekti. Videlo se da je u pitanju veliki novac. Opet pitanje: odakle? Ko to zna. Posebno, gledano iz autobusa. 
U neposrednoj blizini puta nalazila su se mnoga groblja. Ne znam da li ih je ranije bilo, jer nikad nisam prolazila tim putem. Gusta. S mnogim novim krstovima i spomenicima. Kraj grobova mnostvo ljudi. Po svoj prilici njihovi bliznji. Mnogi izlaze iz automobila. Sigurno su dosli izdaleka. Da ih obidju. Da ih ne zaborave.
I oni oko mene u autobusu, koji su putovali u svoj zavicaj, iz Vojvodine, Srbije, cak iz Kanade, putovali su da ne bi zaboravili svoj kraj ili kako Poljaci vole da kazu svoju malu otadzbinu. Iako njihov zavicaj nije vise ono sto je bio. 
Ta misao mi se nametala posebno dok sam i nehotice slusala razgovor dveju gospodja koje, kako saznadoh, od 1995. zive u Kanadi, dobro su obucene i za vreme pauze u kafani pored puta bez razmisljanja su narucivale skupa jela i pica. Sto naravno nije vazno.
Koliko im je sve drugo bilo bitno svedocilo je njihovo »gutanje« bosanske stampe tokom voznje. Svih mogucih dnevnih i nedeljnih novina. Koje ce po svoj prilici poneti svojima u Kanadu. Koje bi se, ako bi mogle da biraju, vratile u svoj zavicaj, bez obzira sto im je u Kanadi materijalno bolje. Jer, kako rece ruski pisac: Nije sve u hlebu!
A sta tek reci za onu dvojicu nesrecnika koji odlaze u svoja sela i razgrcu rusevine. U nadi da ce se mozda tamo vratiti. Postati opet domacini, kako maltene obojica u glas rekose. Domacini ili ljudi, a ne prosjaci koji zive od bedne socijalne pomoci, ma cija ona bila.

*

Osnovni utisak koji se stice u samoj Banjaluci verovatno je isti kakav bi se stekao i u Sarajevu: Svi su i pored prividne normalnosti na gubitku. Iz bezbroj razloga.
Sta dobijas time sto si na jednom prostoru sam, katolik, pravoslavac, musliman? Nema one tipicno bosanske sarolikosti koja je postojala. Sta Srbi u Banjaluci imaju od toga sto konacno pisu cirilicom, a Muslimani u Sarajevu latinicom? Zar se nisu mogli dogovoriti i pisati i jednim i drugim pismom, kao sada.
U Banjaluci je danas lakse objaviti knjigu nego u Beogradu. Ali, koliko ljudi cita tu knjigu? To je pitanje koje sigurno ne postavljaju samo u njoj vec i u Sloveniji, Hrvatskoj, Srbiji. Ako te citaju samo »tvoji«, najmanje te citaju. Isto je s pozoristem, filmom, izlozbama, koncertima. Recju, sve je to uzasno malo! Zato se banjalucki pisci trude da objavljuju u Srbiji, a pre svega u Beogradu. Da se njihove knjige pojave na beogradskom Sajmu knjiga. Jer, po svoj prilici, samo tada imaju osecaj da kao pisci postoje.
To osecanje ilustruju i kafane u centru Banjaluke koje se manje-vise nalaze u krugu precnika kilometar sa kilometar. Svakoga dana svako moze sresti svakoga. Svi se poznaju. Na ti su sa najvisim aktuelnim politicarima. Sto nas neminovno navodi da sebi postavimo pitanje: Koliko je to zanimljivo? Zele li uopste da se srecu? Iza toga isto tako neminovno sledi zakljucak: Srecu se, jer moraju da se srecu!

*

Do juce Srbi su Muslimane nazivali »Turcima«, a Muslimani Srbe »cetnicima«. Vec vise godina svako je na svom. Jedni bez drugih mogu. Jedni drugima ne trebaju. Podelili su se. Svako ima svoje ili kako to precizno kazu: svoj entitet. I, kao, lepo im je sto je tako.
Medjutim, kada se pisci koji se poznaju sretnu u Sarajevu ili Banjaluci kao uzgred jedan drugog pitaju: Ima li kakvih knjizevnih susreta u vasem »entitetu«? Na pitanje bi li doticni dosao na neki od tih knjizevnih susreta, ovaj odgovara: Zasto da ne i odmah postavlja pitanje: A kada je to? Toboz da vidi moze li, zbog silne zauzetosti u svom entitetu.
U razgovorima uzgred cujem da je neko u Sarajevu ili Mostaru, koga je moj poznanik poznavao, umro ili da je tesko bolestan. Na to se odmah reaguje: kako je dobar covek! Kako i ne bi bio kada su sada najpoznatiji umetnici dojucerasnji anonimusi koji u normalna vremena ne bi smeli da se uopste nazovu umetnicima. Ovako, iskoristili su situaciju i proglasili se umetnicima. I ne samo sto su se proglasili, nego oni namecu kriterijume umetnosti. Cujem i da se stariji poznati pisci cak isclanjuju iz Udruzenja pisaca, jer nece da budu u drustvu s anonimusima, iako su sami doprineli stvaranju istih.

Varvari su uvek varvari i nemilosrdni. Pored inoveraca iz redova umetnika izbacuju svoje i to najbolje. Kako i ne bi kada su sada direktori najznacajnijih, pre svega kulturnih institucija. Oni su urednici najznacajnijih casopisa i izdavackih kuca. Oni su direktori muzeja. Direktori pozorista. Nije, medjutim, dovoljno biti direktor i izgnati poznate, jer vrlo brzo ostaje prazan prostor u kulturi koji se obmanama ne moze popuniti. Neko vreme simuliraju da je sve u redu, ali brzo se pokazuje da nije. Izostaje publika koja to prati. Izostaje kritika koja to ocenjuje. I, na kraju, izostaje novac za finansiranje privida. A kada ga ima za »uzvisene nacionalne ciljeve« ne libe se da ga prisvoje. Znaju: sve je prolazno pa i polozaji, vlast, tranzicija, privatizacija.
Iduce jeseni spremam se u poljsku Ukrajinu. Na sta cu tamo naici, videcemo.

Biserka Rajcic     



© 1996 - 2001 Republika& Yurope - Sva prava zadrzana 
Posaljite nam vas komentar