Broj 272

Prevod

Arhipelag Brioni

Drago Jancar

Zupnik u Vodnjanu voli da pokazuje posetiocu »najvece blago Istre« sto ga cuvaju u crkvi svetog Blaza, a ono posetiocu svakako izgleda kao nesto najneobicnije: noga svete Barbare, jezik Marije Egipatske i ostaci svetog Sebastijana. Sebastijanovi ostaci su impozantni: neraspadnuta glava, deo kicme, pleca i sacuvani misici koji su tamo ostali posto su svetom coveku u rimskoj tamnici otrgli glavu od tela. Zupnik objasnjava da nikakva egzaktna nauka ne moze da protumaci zasto se ova tela ne raspadaju. Posetilac pita da li postoji nekakav pisani dokument da ovi veliki komadi tela, koji pocivaju u slabo osvetljenom relikvarijumu, zaista pripadaju bas ovim sveticama i ovom svecu? Na pitanje ne dobija odgovor, a kasnije su ga poucili da je te relikvije, pre nego sto su se nasle u Vodnjanu, posedovao venecijanski slikar Grecler. Sakrio ih je od Francuza koji su 1806. godine ukinuli venecijanske samostane i podrzavili njihove kuce i crkve. Posetilac ne postavlja nikakvo pitanje. Konacno, sta tu da radi pisani dokument, a sta egzaktna nauka koja ne moze da sazna zasto se ovi komadi mesa, misica i kostiju ne raspadaju, kad pred njima leze corpi santi. Sveta tela se ne raspadaju bas zato sto su sveta.
Cuda nastavljaju da se desavaju na starom kopnenom putu od Vodnjana prema Brionima kojim su ka moru putovali davni narodi i kraj kojeg su ostavljali svoje kamene tragove. Najvece cudo je sama priroda, Istra, sto je turisticki prirucnik opisuje recima koje su odabranije od onih sto bi posetilac ophrvan osecanjima mogao da izrekne o nekoj zeni: poluostrvo neuporedive lepote i skrivenih strasti, zemlja kontrasta, krotka a istovremeno surova, plodna i oskudna, osuncana i oblacna, tiha i vetrovita uvek privlacna i tajanstvena, nemoguce joj je odoleti. Naravno, ta lepota je svoju sliku i priliku nasla i u cudesnoj legendi. Tvorac je, naime, ovaj delic sveta zamislio kao zemaljsku sliku raja. Medjutim, umesao se Djavo koji je bozje delo donekle pokvario, legenda ne kaze precizno cime, verovatno kamenjem i strickom, oblacima i vetrovima. Ali, dobri andjeli su Djavolu pred nosom podigli morske talase, zaustavili su ono sto je cinio i delic rajskog sveta spasli od njegovih podlih namera. Tako su nastali Brioni, »andjeoska ostrva, niz zelenih dragulja, pozlacenih suncem a od kopna odvojenih uskom trakom cistog morskog plavetnila«. Pre nego sto posetilac ugleda sliku raja doznaje za jos jedno cudo. U jednoj od starohriscanskih bazilika, nedaleko od Vodnjana, bolesni ljudi postaju zdravi. U zemlji o kojoj je Tvorac posebno brinuo i gde pocivaju neraspadnuti corpi santi, ova novost posetiocu izgleda kao nesto sto se podrazumeva.
Morski put na rajska ostrva vodi iz Fazane. Nedaleko od mola samotno stoji napusteni bunker, ostatak spoljne tvrdjave, sigurnosnog pojasa koji je cuvao mir nekadasnjeg vladara Briona. Auto treba ostaviti u obliznjim garazama, tu je nekada bila perionica crnih limuzina iz kojih su odabrani putnici prelazili na brodove. Policajac u kolibici podigne prozorcic, na teme gurne kapu s hrvatskom sahovnicom i zapise podatke posetioca. Nekada je na toj kapi bila zvezda, posetilac to zna, veci deo zivota proveo je u drzavi punoj crvenih zvezda i zastava, zna da je u Fazani kopnena tvrdjava, da se tu nalaze vrata Zabranjenog grada, kroz ta vrata nije mogao da prodje ni mis a da mu ne provere i zapisu podatke. U Fazani su stanovali cuvari i brojna posluga koji su brinuli o udobnosti povremenih posetilaca rajskog arhipelaga. Ovde su sa svojim porodicama mogli da letuju samo pripadnici sluzbe drzavne bezbednosti nekada slavnog imena UDBA. Fazana, koju bismo danas mogli nazvati »checkpoint«, deluje nekako zanemareno, kao mesto koje im je dojadilo i dosadilo, nema vise nekadasnje zivosti i napetosti, uzvika, naredjenja, treskanja vrata limuzina, topota cizama ni pravog proveravanja, nesto konspiracije ostalo je po inerciji. Dani stare slave nepovratno su prosli, corpus sanctum pociva daleko odavde, u beogradskom mauzoleju koji se zove Kuca cveca. Neko vreme je avgusta meseca svake godine ovde dolazio njegov zagorski zemljak, u pocetku je izgledalo da je to njegov duh ili bar alter ego, jer je nosio skoro iste bele uniforme i sa njim je putovala svita politicara, glumaca, snimatelja i posluge, medjutim, ubrzo se pokazalo da se radi samo o bledoj kopiji. Ovdasnji stanovnici brzo su shvatili kakva je razlika izmedju Franje Tudjmana i originala, Josipa Broza Tita.


Strug; 140x100x80cm, 1999. Mermer; staklo; neon; strug, iz male ali dobro opremljene 
radionice na ostrvu Brioni, na kojem je radio Drug Tito pokazujuci tako svoju neraskidivu 
vezu sa radnickom klasom; osamnaest fotografija I. Eterovica iz knjige Tito's private life

Legenda o bavljenju Tvorca Brionima mora da je nastala tek posle Titovog dolaska, ukoliko nije nastala vec posle odlaska Paula Kupelvizera. Naime, pre austrijskog industrijalca Kupelvizera tu nije bilo »andjeoskih ostrva, niza dragulja«, tu su bile mocvare, tu su bili komarci i malarija. Tvorac je bio Kupelvizer, on je naredio da se isuse mocvare, da se posadi park i da se podignu prvi hoteli; u njegovo austrijsko nasledstvo uselio se komunisticki monarh, naredio je da se izvadi vinova loza i poseje engleska trava po kojoj jos i danas jure krda odomacenih jelena, jednom reci, tu je stvoren vestacki raj. Posetilac se seta hotelom oblozenim socrealistickom raskosi, u svojoj sobi gleda imperijalni partijski namestaj koji bi mogao da stoji i u kancelariji nekakvog partijskog sekretara, velike neprikladne kade u kupatilu, stare slavine. Narucuje vino, iz podruma mu donose prasnjavu flasu merlota iz Slovenije. Vino se ukiselilo, pokvarilo. Kad pogleda godiste, utvrdi da je flasa ostala u podrumu iz onih vremena, godiste 1988, zalihe su obilne. Ali, osoblje hotela je nadasve ljubazno prema retkim turistima, pa posetiocu neocekivano za njegov rodjendan u sobu donose veliki buket cveca. I kada posle toga koraca dugim hodnicima oblozenim mermerom, on misli na partijsku vrhusku koja je boravila tu, na dvoru, u blizini Marsala koji je ziveo na Vangi, misli na njihove zene i decu, i na dvorske spletke, pa i na prelomne partijske sastanke od kojih se tresla Jugoslavija, tu su mnoge politicke glave odletele s ramena, recimo Rankoviceva. Tu su, kako se mnogo kasnije pokazalo, Nasera savetovali da napadne Izrael, tu su se tajno dogovarali sa Rusima, Libijcima, Kubancima. Nikita Hruscov je 2. novembra 1956. po ocajno olujnom vremenu pristao na ostrvu. Kasnije je rekao da je to bio najgori let njegovog zivota u sta je racunao i letove tokom Drugog svetskog rata. Zasto je dosao? Svi komunisticki rukovodioci vec su obecali da ucestvuju u unistenju antikomunisticke revolucije u Budimpesti. Svi osim Tita. Na Brionima je i Tito uvideo da je vojna intervencija potrebna. Onda je Hruscov odleteo u Moskvu. Dva dana posle toga, u zoru 4. novembra, sovjetske jedinice su opkolile Budimpestu i pocele da pucaju. Madjari su se hrabro suprotstavili a krvavi rasplet je poznat. Poslednji cin se odigrao u jugoslovenskoj ambasadi gde su se sklonile vodje ustanka uverene da su na sigurnom. Nisu znale za dogovor na Brionima. Jugosloveni su ih predali Rusima.
Posetilac rukom klizne po mermeru, pa pomisli da su nekadasnji putopisci tako opisivali kremaljske hodnike, a zapravo sve palate i hotele istocne imperije. Pomisli i na to da mermer moze biti sa obliznjeg Golog otoka, iz tamosnjeg preduzeca »Mermer« koje je odande izvozilo mermer i u Italiju. Cini se ekonomicnim da su se njime opremale i rezidencije Predsednika, Komandanta i Sekretara. Napolju su zelene livade, srne, zecevi, pauni, rajski prizori. Srne posmatraju svakog prolaznika, prilaze sasvim blizu, na engleskoj travi su kao kod kuce, kao kakve sijamske macke ili bele pudlice. Korov i trnje vec besramno napadaju park iza hotela. Bodljikavo, ruzno rastinje ljubomorno gleda ruze, koje jos uvek bivaju raskosno darovane skropecom vodom. Posetilac pomisli da je svet, eto, tako uredjen, u njemu su jedni uvek ravnopravniji od drugih. Ko je to bolje znao od vladara ovih ostrva i velike drzave koji je voleo da koristi recenicu: Mi gore, vi dole! I gledajuci na biljnu neravnopravnost, posetilac pomisli na jos jednog pisca, Miroslava Krlezu koji je takodje cesto tuda hodao, pomisli na njegove stihove iz vremena kad jos uvek nije bio u vladarevoj sviti: Ni med cvetjem ni pravice / rekel to je fijolice, / smardlivi tarputec, janus tvardogutec.
Titov muzej u koji pobozno ulaze posetioci s kopna pun je Velike istorije koja se odvijala ovde, a mi tamo daleko u industrijskim gradovima pratili smo je u bioskopskim dvoranama sa katran crnim drvenim podovima, velikim pionirskim ocima zureci u pucketajuca platna preko kojih su tekli blestavi prizori cuvenih Filmskih nedeljnika. Tu je On otkrio ostrvo Vanga i zasukavsi rukave bele kosulje poceo da cisti makiju. Tu se stvarala politika nesvrstanih, tuda su hodali partijski velikodostojnici, od Causeskua do Hruscova; carevi i diktatori, od Haila Selasija do Nasera i Gadafija; filmski glumci kao sto su bili Liz Tejlor i Ricard Barton. Blistava Titova odela, uniforme koje otkrivaju ukus zagorskog bonvivana, hohstaplera, kako ga pomalo zlobno nazivaju u danasnjem Beogradu, coveka koji je po svedocenju Vladimira Dedijera hteo da bude kelner i to samo zato jer su kelneri, po recima mladog Josipa Broza, uvek lepo obuceni. Nije postao kelner, postao je car u radnickoj drzavi, u drzavi diktature proletarijata. I posetilac ne moze da ne pomisli da su njegovi neposlusni podanici nedaleko odavde razbijali kamenje u jednom od najstrasnijih gulaga sto ih poznaje novija istorija, dok je On u sve novijim uniformama primao, paradirao, fotografisao i radio na licnom hromiranom strugu da drzava »radnika, seljaka i postene inteligencije« ne zaboravi u cije ime je zapravo bila izvedena revolucija. Fotografije pripovedaju kako je igrao sah sa Krlezom i Kardeljem, nestasno docekivao nove godine sa Mackom i Ribicicem, brao mandarine koje su svake godine poklanjali deci bez roditelja; to su bile cuvene Titove mandarine sa ostrva Vanga, o njima smo mi pioniri mnogo slusali u skolama, nasi roditelji su bili ganuti. I danasnji posetilac ne moze a da se ne zapita da li je On nekada, u vecernjoj tami na Vangi, ili onda kad je cuveni brod »Galeb« sekao talase pored Golog otoka i pored zenskog koncentracionog logora na ostrvu Grgur, da li se naslonio na ogradu i razmisljao sta se tamo desava? Ne samo njegovim klasnim neprijateljima, nego i saborcima, partizanskim komandantima koji su pri dolasku na ostrvo morali da trce kroz spalir u kojem su stajali drugi zatvorenici i nemilosrdno udarali po njima, po okrvavljenim glavama, da li je o tome ikada razmisljao? Da li je o tome razmisljao kad je pred kamerama, koje su sve odmah dokumentovale, drzao u rukama volane novih »bjuika« i »mercedesa«, kad je stavljao nogu na upravo odstreljene, strvinama dobro uhranjene medvede ili jelene ili veprove u svojim rezervatima od Banata do Brda? Nema nikakvog pisanog dokumenta o tome da je o necemu takvom razmisljao.
Ovde na Velikim Brionima pucao je u patke i to iz fotelje. Pored ribnjaka stoji zagorska kucica, u kucici je velika fotelja, pored fotelje je prozor, na prozoru je bila naslonjena puska. Lovac napolju pored ribnjaka uplasio bi patke koje su onde zivele, velika zivina je poletela u vazduh, puska iz fotelje je pukla, patke su padale. Muzej je ispunjen napunjenim zivotinjama, risovima, pticama, srnama, napunjenim antilopama, napunjenim zirafama. One su nekada bile u ovdasnjem zooloskom vrtu, on je voleo zivotinje, sad tesko brinu o nekima koje su ostale, nema novca, nema prave ljubavi prema zivotinjama. Ostalo je nekoliko slonova koji nespretno i tuzno bazaju iza ograde, njihovo staro pamcenje i dalje unutrasnjim ocima vidi blagog coveka u beloj uniformi s fotoaparatom, dvogledom ili puskom koji je pored njih ponekad prolazio sa svojim gostima. Bio je dobar domacin, voleo je da pokazuje svoje slonove i zirafe. Zooloski vrt je danas zalosna slika postimperijalnog, postkomunistickog vremena. U kavezima nema vise ponosnih jastrebova i orlova, zivopisnih tukana i kakadua, sada slabo placano osoblje, koliko ga je ostalo, tu gaji domacu perad, oble kokoske zobaju kukuruz. Samo nekoliko malih papagaja prezivelo je da se uspomene na nekadasnju uzvisenost ne bi sasvim izgubile.
Ali posetioca od svih brionskih ptica ipak najbolje odusevljava golub, obican beli golub, a i taj je napunjen u muzeju. To je »golub mira«, objasnjava natpis, onaj golub sto ga je Tito pustio pod nebo. Ovo dokazuje velika fotografija pored napunjene ptice: Tito u belom odelu usred belog prolecnog cveca pusta iz ruku belog goluba, posetilac pomislja da na toj lepoj beloj slici nedostaju pomenute Predsednikove pudlice. A onda pomisli i zapita se kako moze da ispusta bas tog goluba ovde, golub je vec u vazduhu, kao sto covek sebi u Vodnjanu ne moze a da ne postavi sasvim nepotrebno pitanje: kako su samo tog leteceg goluba vratili iz vazduha da bi mogli da ga napune i pretvore u relikviju mira i nesvrstanosti.
Dolazi mesec maj i u domovini posetioca, Republici Sloveniji, opet ce oziveti uspomene na druga Tita. Radio Slovenija ce mu najverovatnije opet posvetiti celodnevnu emisiju, televizijske kamere ce po ulicama opet loviti slucajne posetioce i pitati ih sta misle o Titu. Posetioci ce odgovarati da je bio dobar politicar, najveci, neki ce reci da je bio za radnike. Mladji ce reci da je bio »frajer«, druzio se sa filmskim zvezdama, imao je lepa odela i automobile, znao je da zivi. Rokeri ce mu posvetiti nekakav koncert za Dan mladosti, to jest za Njegov rodjendan, 25. maja. Nikom nece biti moguce reci da su stadionski rituali bili u dlaku slicni onima kakvi su se priredjivali za rodjendane Hitleru, Staljinu ili Kim Il Sungu. Posetioca, koji seta brionskim vestackim rajem i razmislja o skorasnjim proslavama kojim se taj covek velica, iznenadjuje na kakav nacin se duh i kult Josipa Broza Tita, nesumnjivog diktatora, sacuvao u novom veku. Ne slave ga samo ostareli partijski funkcioneri i vecni nostalgicari za vremenom »kad je jos ziveo Tito i sve je bilo drugacije«, njegov kult su prihvatili i novi japijevski kapitalisti. Tito je bio uspesan, znao je da se uzdigne, njegova karijera je bila blistava, kretao se u svetskom dzet setu. Pre nekoliko godina slovenacka propagandna agencija reklamirala je novi tip »mercedesa« s Titovom slikom i sloganom: on je imao sve. Nemacka uprava Mercedesa je posle protesta bivsih politickih zatvorenika povukla reklamu, jedino slovenacki reklameri nisu mogli da shvate zasto se ovde neki ljudi uzbudjuju. Jednom reci, on je po kriterijumu novog miljea parvenija sinonim za karijeru i uspeh. Kada onaj koji zapisuje ove redove pokusa da upozori nekog od Titovih novovremenskih obozavalaca da voljeni vodja nije nikad bio izabran na slobodnim izborima i da su radnici u Jugoslaviji, u poredjenju sa radnicima u zapadnim drzavama, zapravo ziveli bedno, on odmahne rukom: ali zato su ziveli bolje nego u Ceskoj. Kad im kaze da nije bilo slobode stampe i govora i da su mnogi ljudi bili u zatvorima, i da je cena njegovog uspesnog i carskog zivota bila visoka, isto tako odmahuju rukom. Naravno, ukoliko se radi o slavljenju duha uspesnosti i komfora kojim se napajaju ideali novog vremena, onda o tako nevaznim stvarima, o takoreci uzgrednim pojavama uspeha nema smisla raspravljati. I pored toga, posetilac Briona je nakon proslogodisnje proslave poslao u Radio Slovenija knjigu Tamna strana meseca a urednike je zamolio da barem pogledaju fotografije Golog otoka, procesa i ubistava, pre nego sto 2001. godine zapocnu nove proslave. Morali bi da se zamisle barem onda kad bi pogledali naslovnu stranu knjige. Na toj fotografiji se vidi kako pred vojnim sudom, pred fotografijom marsala Tita, stoji zena u ispeglanoj suknji, Hildegard Han, Jevrejka koja je prezivela koncentracioni logor. Po misljenju uniformisanih sudija, koje sede ispod Titove slike, upravo cinjenica da je prezivela, eo ipso je dokaz da je saradjivala sa Gestapom. U takozvanim Dahauskim procesima bila je osudjena na smrt streljanjem. Kasnije je bila pomilovana pa joj je ova kazna pretvorena u 20 godina zatvora. Zar ne bi mogli da se zamisle barem nad ovom »uzgrednom pojavom« jedne uspesne karijere? Kakve uspomene na Titovu sliku ima ova gospodja koja jos uvek zivi u Becu? I ako ostavimo po strani te odvratne stvari o kojima niko danas ne zeli da cuje, prepune tamnice, nasilnu i opasnu policiju, birokratsku partiju, privilegije, opasnu i snaznu vojsku, uvek vernu svom Vrhovnom komandantu mozda bi se kapitalisticki obozavaoci Titove uspesnosti i zivotnog stila zamislili bar nad neverovatnim raskorakom izmedju carske raskosi u kojoj je ziveo i njegovih brojnih govora o radnickoj klasi, nad zestokim napadima na bogacenje u socijalizmu?


Goli; 300x300x280cm, 1999. Kamen sa Golog otoka, ostrva u Jadranskom moru na kojem su, 
tokom pedesetih, u neljudskim uslovima robijali politicki neistomisljenici, mahom 
komunisti proruske orijentacije; staklo; sest bronzanih odlivaka Spomenika neznanom 
politickom zatvoreniku - rad nepoznatog autora; crvene zvezde rucne izrade; 
voda iz Jadranskog mora

Male su mogucnosti za to. Naime, pre nekoliko dana na slovenackoj televiziji je nastupao Titov licni sekretar i tvrdio je da je ovaj svemu uprkos i zapravo bio »samo covek«. Posetilac Briona je pomislio da je to u stvari napredak. Sekretaru se cinilo potrebnim da stvari objasni, dosad se, po njemu, ocigledno mislilo da je ovaj bio neka varijanta boga. Ili bar svetog coveka. Kada jednom posmrtne ostatke u Kuci cveca budu proglasili za svete relikvije koje nece hodocastiti »radnici, seljaci i postena inteligencija«, vec postkomunisticki bogatuni, tajkuni, skorojevici svih vrsta koji danas obozavaju njegovu sposobnost da ima sve bez obzira na sredstva i nacine kako se do svega dolazi. U davnim vremenima, kao sto smo videli u Vodnjanu, ljudi su slavili svece jer su patili za svoju veru i ziveli u bedi, danas ih slave jer su znali da uspeju i da imaju sve.
A da se tu radi o svetosti, ako vec ne o bozjem prisustvu, dokazuje i spomenik koji je podignut usred Velikih Brijuna. Veliki komad kamena zove se Spomenik vodi. Posetilac u svoju beleznicu prepisuje natpis sa kamenog spomenika vodi:

Voda, najdragocenije blago zivota na krsu
vjekovima zarobljena
u nepoznatim dubinama
oklopljena zivim pecinama
prelivena sinjim morem
oslobodjena je brigom
MARSALA DRUGA TITA
HVALA MU.
25. svibnja 1955.
To znaci da je Tito na svoj rodjendan rekao: Neka bude voda! I potekla je voda iz dubine od 251 metra, a kako se moze razabrati iz sitnog natpisa na donjoj ivici busili su neki nevazni inzenjeri iz Geoloskog zavoda iz Zagreba. Otkrio je Vangu, otkrio je vodu, hvala mu. Vangu je, inace, Franjo Tudjman prekrstio u Krasnicu. Mali imperator, koji je bio mala replika Velikog, svejedno nije mogao svoje poruke Hrvaticama i Hrvatima da salje sa Vange, kao sto ih je Veliki slao drzavi radnog naroda. Ali, posetilac je iz Pomorske enciklopedije, iz pisanog dokumenta isceprkao podatak da ni Vanga nije uvek bila Vanga, domaci su ostrvo jednostavno zvali Vanjska. Kako bi zvucale poruke narodu koje dolaze sa Vanjske? Vanga, ime koje je toliko puta cuo, u usima posetioca i danas odzvanja kao ime mesta na kojem je prebivao neki zemaljski bog.
Zato se ni ne cudi Titovom duhu koji ozivljen kruzi po Sloveniji i drugde po nekadasnjoj Jugoslaviji. Njegov duh se u filmu mladog hrvatskog rezisera javlja na nekom drugom, dalmatinskom ostrvu. Ali, dramski pisac Ivo Bresan i reziser, piscev sin istog imena, u jednoj tacki ovog iznad svega zabavnog filma ogromno su promasili. Pri kraju filma se pokazuje da se radi o simpaticnom ludaku iz obliznje ludnice koji je opsednut velikom licnoscu i uokolo hoda u njegovoj uniformi. Onaj ko je tri dana hodao po Brionima poput posetioca koji potpisuje ovaj tekst, taj zna da nije moguce mirno uzivati u tamosnjem nebeskom miru i lepoti, ni u starodrevnom castrumu, ni u ostacima rimskog dvorca u kristalnoj lepoti zaliva Veriga, ni u secesijskim Kupelvizerovim vilama, ni u uspomenama na Tomasa Mana koji je isto tako nekada hodao ovuda; nemoguce je diviti se galebovima koji se gnezde na stenama, vecernjem mirnom putovanju srna preko livade, na kojima se smrkava, a da ne sluti da ovde i dalje zivi Njegov duh. Livade na kojima se smrkava, vestacke su, engleska trava ovde slabo uspeva, zelena je samo u prolece, od leta pa nadalje tu su spaljene trave. A preko svega pada Njegova senka, senka Njegovog beskrajnog samoljublja i, kako misli posetilac, pa makar ostao jedini koji tako misli: senka tiranije koja se protezala odatle preko velike drzave. Putopis sa Briona je mozda za takvu tvrdnju suvise kratak, trebalo bi napisati putopis pod naslovom Od Golog otoka do Briona da bismo mogli da razumemo odraz u ogledalu, unakazeno lice totalitarnog doba. Putovanje od Vodnjana do Briona, kroz opsenjujuce istarske lepote, izmedju relikvija neraspadnutih svetaca, pored novih natprirodnih ozdravljenja u starim bazilikama, izmedju cuda i istorije koju smo, svaki na svoj nacin, ziveli, pa nam ipak dopusta da mislimo da corpi santi duhovno zaista zive i dalje; duh Marsala iz Bresanovog filma zivlji je no sto moze izreci filmska i literarna fikcija. Tu je moguce jasno, pomocu pisanih dokumenata ili bez njih, pomocu »egzaktne nauke« ili bez nje, videti i doznati da je u ovo umesao svoje prste Onaj koji se svojim radom umesao u zivot prirode i ljudi. Ali drugacije nego sto to tvrdi istarska legenda o borbi izmedju zlih i dobrih andjela. Tu je svojom poznatom saljivoscu ostvario kako suberbio tako i luxurio i u obimu kao nigde drugde sve svoje druge projekte ove vrste. Uspelo mu je da, dugorocno, jer svakog dana je ono sto je u svom dugom zivotu napravio vladar Briona sve vise proglasavano za dobro, mada se ono sto je trebalo da bude dobro, rodilo iz zla. I to je trijumf cuvenog cinicnog principa, u svojoj dvosmislenosti precizno zapisanog u Geteovom Faustu. Mihail Bulgakov koji je dobro poznavao prilike u kojima se taj princip ostvaruje, znao je zasto ga je stavio kao moto svog romana Majstor i Margarita:
Pa sta! Reci ko si!
samo jedan deo moci koja dobro
uvek iz zla radja.


sa slovenackog preveo Milan T. Djordjevic



© 1996 - 2001 Republika& Yurope - Sva prava zadrzana 
Posaljite nam vas komentar