Zagorka Golubovic

Kako se profilise nova levica

Nova levica – koja nastaje 1950-ih godina – dovela je u pitanje ortodoksiju i koncipirala ideju »reformskog socijalizma«. Napustajuci shemu baze i nadgradnje, ona je inicirala suptilniju analizu kulture (na tragu Kriticke teorije drustva), kao sfere u kojoj ljudi aktivno stvaraju svoj identitet (Ch. Taylor, 2000, 4). Ruseci marksisticke dogme nova levica je razumela da u modernom drustvu personalni identitet nije vise odredjen samo klasno, vec da postoji pluralitet identifikacija (u tom pogledu bliska su shvatanja koja dolaze iz feministickih teorija), povezujuci to sa idejom emancipacije zena, rasa i sa pokretima za nacionalno oslobodjenje. Nova levica je takodje napustila rigidno deterministicko shvatanje coveka kao pasivnog objekta istorijskih procesa i naglasila ideju o ljudima kao subjektima koji su angazovani u stvaranju svoje drustvene okoline (Taylor, 61; slicno stanoviste izrice i Giddens u teoriji o akciji kao kljucnom pojmu teorije o drustvu, sto je blisko Marxovom shvatanju praxisa).
Nova levica se deklarise kao demokratski pokret koji se suprotstavlja autoritarnoj levici i od nje razgranicava. U tom protivstavu, a i u kritickom odnosu prema kapitalizmu, Giddens vidi sledece razloge za postojanje nove levice:
• nije se izgubilo interesovanje za kritiku liberalne demokratije jer ona »nije dovoljna« za dalji proces demokratizacije;
• konzervativno politicko misljenje je umnogome razgradjeno, mada izgleda da trijumfuje u celom svetu u periodu propasti socijalizma;
• kapitalizam u ekspanziji odvija se nasuprot ogranicenjima okoline i nasuprot granicama moderniteta, te nije dobro opremljen za susret sa zahtevima globalizacije sveta;
• dovodi u pitanje tezu da je prosvetiteljstvo iscrpljeno i da treba da prihvatimo svet takav kakav je;
• nepromenjeno kapitalisticko trziste ima pogubne posledice: univerzalnu komodifikaciju i polarizaciju ekonomije (u tom smislu Urlich Beck kaze: »Zar ne dozivljavamo masovnom nezaposlenoscu i novim siromastvom buducnost klasnog drustva posle njegovog objavljenog kraja«);
• te, stoga, kritika kapitalizma mora da se usmeri na ekonomsko ugnjetavanje i siromastvo (Giddens, 9–11).
Slicno shvatanje iznosi i Stuart Hall (u Oxford Discussion, 1989, 27) kada je ukazao da je nova levica dovela u pitanje kapitalisticku civilizaciju i ponovo pokrenuo pitanja: otudjenja, raspada zajednice i solidarnosti, slabosti demokratije u gradjanskom drustvu, odnosno problem kvaliteta zivota (ili u Habermasovoj terminologiji »sveta zivota«). Stoga u razvijenim demokratskim drustvima sve vise dolazi do izrazaja svest o raskoraku izmedju materijalnog uspeha i drustvenog neuspeha.
U fokusu nove levice je kritika ne samo dogmatskog marksizma i totalitarnog komunizma vec i liberalne teorije, pre svega osnovnih postulata liberalizma, tj. individualizma i razdvajanja nacela slobode od jednakosti. Taylor naglasava da je sustina socijalizma i demokratije, pre svega, uvecavanje i unapredjivanje nasih sposobnosti, i individualnih i kolektivnih, sto znaci da se ne moze isticati samo princip zadovoljavanja individualnih (privatnih) potreba i interesa (sto je karakteristicno za »posesivni individualizam«) i respektovanje iskljucivo politickih gradjanskih prava, vec se moraju uzeti u obzir i grupne, zajednicke, drustvene potrebe, interesi i prava. Drugim recima, istice se potreba za povezivanjem ekonomske, socijalne i politicke emancipacije, sto vodi socijalnoj pravdi, odnosno civilizacijskim promenama uslova zivota.
U pogledu odnosa slobode i jednakosti nova levica staje na stanoviste da se ti principi ne mogu razdvajati, buduci da gradjani ne mogu postati slobodni ako su ekonomski ugrozeni i liseni osnovnih ljudskih potreba (na sta su ukazivali i Marx, kao socijalista, ali i Isaia Berlin i C. B. Macpherson kao liberali).
Nova levica kritikuje i mistifikovanje modela demokratije kada se namece jedinstven model i amerikanizacija u svetskim razmerama, bez obzira na specificne uslove i tradicije razlicitih zemalja. Za Fernanda Savatera pitanje razvoja nije »perspektiva modela vec perspektiva slobode«, buduci da se demokratija shvata kao traganje za fundamentalnim civilizacijskim karakteristikama razlicitih civilizacija, koje mogu da doprinesu poboljsanju kvaliteta zivota (F. Savater, 2000, 7). Dakle, demokratija nije cisto politicka kategorija vec i legitimni revolt protiv bede i nepodnosljivih uslova zivota. U tom usmerenju nova levica danas nastoji da kriticki vrednuje i proces globalizacije postavljajuci pitanje: ko najvise dobija globalizacijom, odnosno da li se smanjuje jaz izmedju razvijenih/bogatih zemalja i nerazvijenih/siromasnih, ukazujuci na statisticke analize koje govore u prilog konstantnog povecanja jaza.¹
Ali, nova levica je dokazivala i potrebu da se napusti uniformna i monolitna koncepcija »apriornog socijalizma« i zalagala se za stvaranje jedne radikalne politike koja se zasniva na priznavanju razlika (Taylor), tj. govori o razlicitim formama socijalizma, orijentisuci se na razvoj socijalizma »odozdo«, vezanog za zivotno iskustvo. Stoga je kao politicki cilj istakla stvaranje participativnog demokratskog drustva.
Ukazujuci na promasaje postojeceg socijalizma, odnosno propalog »realnog socijalizma«, koji je napustio humanisticke impulse, nova levica tezi reafirmisanju humanistickih vrednosti.² I Taylor i Giddens isticu da je projekat nove levice bio ljudsko oslobadjanje i moralno zalaganje za »ljudskog aktera« (Taylor, 4). Giddens smatra da je politicko shvatanje nove levice uvek bilo tesno povezano sa idejom emancipacije, tj. sa problemom slobode – od arbitrarnog pridrzavanja tradicije, od arbitrarne moci, od svih pritisaka i lisavanja (Giddens, 11).³ Ali, takva koncepcija se moze ostvariti samo u procesu transformacije kapitalizma (ideja o »reformskom socijalizmu«), a ne putem revolucije.
Sta je, dakle, sustina nove demokratske levice?
• Stvaranje alternative sve ekspanzivnijem kapitalizmu, ciji je osnovni princip promocija sveta profita na racun sveta rada; nova levica se, stoga, zalaze za promociju sveta rada, kao onog dela sveta zivota u kojem dolaze najuspesnije do izrazaja ljudsko dostojanstvo i ljudske moci (shvatajuci rad kao »stvaralacku praksu«, sto ne znaci da se odbacuje trziste, privatizacija i efikasnost privrede, pod uslovom njihove regulacije, koja ce biti u funkciji osnovnih ciljeva);
• redefinisanje liberalnog pojma demokratije: umesto shvatanja demokratije samo kao politickog projekta (u smislu stvaranja novih politickih institucija i procedure) zalaze se za sire shvatanje socijalne demokratije u kojoj ce i pojam socijalne pravde imati svoje mesto na taj nacin sto ce biti obezbedjen nuzan nivo socijalne jednakosti i sigurnosti, kao i uslovi za »participativnu zajednicu«, koja omogucuje kontrolu vlasti i ostvarenje potreba svih gradjana;
• stoga nova levica istice potrebu za novim socijalnim programima koji bi obezbedili jedno od osnovnih ljudskih prava – pravo na rad – i resavanje protivrecnosti koje izaziva moderna tehnologija, da bi se stvorila stabilnija drustva, otporna na socijalne i ekonomske krize (naglasavajuci potrebu za redefinisanjem koncepta »socijalne drzave«, ali bez njenog ukidanja, za sta se zalazu konzervativne partije);
• istice se potreba za unapredjivanjem »kvaliteta zivota«, nasuprot jednostrano shvacenom materijalnom napretku koji u centar paznje stavlja potrosnju (»consumerism«), zanemarujuci visestrane ljudske potrebe i mnogodimenzionalnost ljudske egzistencije;
• ukazuje na menjanje karaktera drustvenih pokreta pozivajuci se na »nove socijalne pokrete«, ciji su akteri raznovrsni i ciljevi specifikovani, ali se povezuju sa menjanjem uslova zivota (videti: Alberto Melucci, Alain Touraine i dr.).
Najkrace receno, osnovne ideje nove levice razlikuju se kako od koncepcije klasicne levice tako i od liberalnih i konzervativnih shvatanja.

Reinterpretacija pojma socijalizam u kljucu nove levice

Postavlja se pitanje zasto postoji potreba da se i danas misli u perspektivama socijalizma? Jedan broj autora odgovara da kapitalizam i dalje generira takve drustvene pojave koje su bile i ranije podsticaj za socijalne pokrete, sto globalizacija pojacava, stvarajuci potrebu za reafirmacijom radnicke (i rekla bih opste gradjanske) solidarnosti. U tom smislu Andrew Levin ukazuje na to da je nuzno odvojiti demokratske tekovine od kapitalizma, buduci da postoje i kapitalisticki despotizmi (Levin, 48). Nadalje, on govori o vaznosti uvidjanja da postoji eksploatacija koja stalno proizvodi nejednakosti, pobijajuci tezu da je eksploatacija drustveno nuzna, te dokazujuci da nije stoga moralno opravdana (72). Kapitalizam rigorozno cepa ekonomska i socijalna prava od politickih i obezvredjuje politicku participaciju, dajuci prednost politickim pravima nad onim sto se naziva »welfare«. Priznajuci da trziste unapredjuje efikasnost, Levin upozorava da ono moze da dovede i do sirenja nezaposlenosti (sto se potvrdjuje sirom sveta), do degeneracije rada, do zagadjivanja okoline i do marginalizacije celih regiona i sektora populacije, te postavlja pitanje »efikasnosti po sebi« (123).
Dok je pitanje smisaonog rada drugorazredno pitanje za kapitalisticku koncepciju drustva, po koncepciji socijalizma koju predlaze nova levica smisaoni rad se shvata kao jedna od osnovnih ljudskih potreba, mada je manje profitabilan, ali je sa stanovista ostvarenja ljudskih potencija (moci) kljucno pitanje i mora mu se dati odgovarajuca vrednost.
Nije zgoreg podsetiti se dva teksta: prvo Marxovog, u kojem stoji: »Kako drustvo moze biti demokratsko kada izvori nejednakosti distribuirani da formalna prava gube mnogo od svog znacenja« (citirano prema Giddensu, 60). Tim povodom treba reci da se mnogo podsmesljivo pisalo o levoj kritici formalizacije burzoaskih prava, kao o apriornom odbacivanju prava individua, ne uzimajuci u obzir ono sto su pisali i neki liberalni pisci, naime, da nejednaka distribucija materijalnih resursa i moci obezvredjuje proklamaciju da su svi ljudi pred zakonom jednaki, buduci da oni koji su liseni osnovnih sredstava za zivot nisu u mogucnosti da postanu politicki subjekti, jer se na politickoj sceni pojavljuju kao marginalizovani pojedinci. To naglasava i Crossland, kada pise da je socijalizam nastojanje na idejama kooperacije, univerzalne dobrobiti i jednakosti, osudjujuci zla i nepravde kapitalizma (Giddens, 71). Drugim recima, pojam pravne jednakosti i slobode ne moze se odvojiti od pitanja socijalne pravde.
Razlikujuci revolucionarni i reformski socijalizam, Giddens smatra da se moze tvrditi da je socijalizam tesno povezan sa idejom demokratije, mada uvidja da su ti odnosi ambivalentni i paradoksalni, jer u nekim verzijama socijalizma »demokratija« ne znaci prosto liberalnu demokratiju vec se zastupa kriticki odnos prema »burzoaskim« politickim institucijama, ukazivanjem na problem jednakosti. Marxova kritika liberalne demokratije bila je usmerena na kritiku lazne univerzalnosti demokratskih prava u tom smislu da su demokratska prava navodno otvorena za svakog, a u stvari su dostupna samo za privilegovane – odrasle, muskarce i privatne sopstvenike. A reformski socijalizam (pozivajuci se na Sidney Webba) shvata da sustinske promene kapitalizma mogu biti samo demokratske i na taj nacin prihvatljive za vecinu ljudi (Giddens, 60).
Izvesni autori smatraju da drustveni projekat socijalizma treba smestiti u otvoren prostor, tj. da ga treba zasnovati na bazi »visedimenzionalnog socijalnog prostora« koji predstavlja razlicite puteve u socijalizam i njegove razlicite forme i razlicite aktere, podrazumevajuci i moguce konflikte. Tada su socijalizam i demokratija kompatibilni (Callari & Ruccio, Debata u Parizu). To znaci da socijalizam treba shvatiti kao »zajednicu slobodnih individua« podrazumevajuci slobodu izbora, ali i reinterpretaciju pojmova zajednice i privatnosti, jer zajednica ne podrazumeva jednodimenzionalnu homogenizaciju, a »privatnost« se ne moze identifikovati sa pravom na privatnu svojinu. Za shvatanje socijalizma kao slobodne zajednice individua moze se naci potvrda i kod Marxa, koji upozorava da njegovi komunisti »nisu medju onim komunistima koji nameravaju da uniste licnu slobodu, koji zele da pretvore svet u ogromnu baraku, ili u gigantsku kucu rada«.⁴ Ovaj tekst je vrlo vazno vratiti u secanje danas zbog rasirenog shvatanja da »Gulag socijalizam« nije samo tvorevina boljsevizma i staljinizma, vec da ima svoje korene u samoj sustini koncepcije socijalizma.
U protivstavu tezi da je socijalisticki poredak inkompatibilan sa samom ljudskom prirodom, jedan autor u pomenutoj debati postavlja pitanje: da li postoji bilo kakva antropoloska prepreka da se konstituise socijalisticko drustvo? I odgovara: ako se socijalizam shvati kao jedinstvo i komplementarnost drustvene i personalne dimenzije coveka (a za to postoji potvrda u izvornim koncepcijama socijalizma), kao usaglasavanje javne i privatne sfere, kao ostvarenje »multidimenzionalne socijalne sfere«, tada nema nikakvih antropoloskih prepreka za razvoj socijalizma. To proizlazi i iz Marxovog zalaganja za opsteljudsku emancipaciju (koja se ne moze svesti samo na politicku emancipaciju), koja probija granice kapitalistickog poretka i otvara prostor za istinsku zajednicu slobodnih licnosti (videti: K. Marx, Jevrejsko pitanje).
Drugo polje u kojem koncepcija socijalizma prosiruje prostor slobode je ideja o »participativnoj demokratiji«, koja nadilazi mogucnost aktiviranja gradjana u predstavnickoj demokratiji. A. Levin smatra da spajanje ekonomske i politicke participacije gradjana vaspitava i razvija moralne i intelektualne sposobnosti za izbor i za praktikovanje slobode i unapredjivanje autonomije, sto je bitna odlika slobodnog drustva (41). Suprotno tome, predstavnicka demokratija se pretvara u »demokratsku oligarhiju« koja i nadalje ostavlja gradjane u neaktivnosti i privatnosti.
Kada se socijalizam shvati kao »otvoren projekat« postaje jasno da se ne moze lansirati kao nacrt odozgo, vec se mora povezati sa konkretnim zivotnim iskustvom i socijalnim pokretima za transformaciju kapitalizma. Stoga smatram da je upotrebljiva Giddensova definicija socijalistickih vrednosti: sloboda, jednakost, zajednistvo, bratstvo, socijalna pravda, kooperacija, progres, mir, prosperitet, sreca (21). Time se prevazilaze ogranicenosti kapitalizma: a) prenaglaseni individualizam koji se pretvara u sebicnost i antisolidarnost (cesto i autizam), sto vodi gubljenju osecanja zajednistva; b) pojam prosperiteta se prosiruje izvan granica materijalnog napredovanja i povezuje sa sirim pojmom socijalne sigurnosti i pravde; c) pojam srece izlazi iz uskih okvira individualnog uspeha i zadovoljstva i podrazumeva usaglasavanje pojedinacnih, grupnih i drustvenih potreba, interesa i aspiracija. Prema tome, socijalizam je protiv, pise Giddens: ugnjetavanja i eksploatacije (reci koje su liberalne teorije izbrisale iz upotrebe), nejednakosti, rata, nepravde, siromastva, bede i dehumanizacije.
Predstavu o tome sta socijalizam nije dopunjuje Leszek Kolakowski u jednom svom zapisu iz 1968. godine, naznacujuci da socijalizam nije:
1. »drustvo« u kojem je covek nesretan ako iznosi svoje misljenje, a sretan ako to ne ucini;
2. »drustvo« u kojem bolje zivi onaj koji nema nikakvo misljenje;
3. »drzava« u kojoj vlada odredjuje prava gradjana, ali ciji gradjani ne odredjuju prava vlade;
4. »drzava« u kojoj radni ljudi nemaju nikakvog uticaja na svoju vladu;
5. »drzava« u kojoj gradjanin moze biti osudjen bez sudskog postupka.

O krizi socijalizma je mnogo pisano i pre pada »realnog socijalizma«, ali je cilj ovog rada bio da se na osnovu nekih najnovijih tekstova ponovo postavi to pitanje, o cemu sam ranije pisala.⁵ Pojam »krize socijalizma« nastao je kao rezultat poistovecivanja sovjetskog tipa »socijalizma« sa svim drugim koncepcijama, odnosno iz prenebregavanja cinjenice da postoje razliciti izvori ideje socijalizma, koji su legitimni kao socijalisticko nasledje. Medjutim, kada se zauzme kriticki stav prema sovjetskoj koncepciji i praksi socijalizma i vrati na originalnije izvore, dolazi se do zakljucka da je opravdano preispitivanje pojma socijalizma, a ne njegovo odbacivanje.
Mada je termin »socijalizam« umnogome obezvredjen samom praksom »realnog socijalizma«, nuzno je proveriti da li je i sama ideja izgubila smisao, tj. da li su obezvredjene socijalisticke vrednosti ili je, pak, dovedena u pitanje monolitna, kolektivisticka i autoritarna ideologija socijalizma. Ako se ne moze sporiti (a to nije tesko dokazati) da je u srzi ideje socijalizma poziv na opsteljudsku emancipaciju, sto pretpostavlja oslobadjanje zarobljenih ili potisnutih ljudskih potencijala (u individualizovanom potrosackom drustvu), a pre svega sposobnosti za individualno i grupno samoodredjenje i autonomiju, onda se mora utvrditi da socijalizam pretpostavlja takav drustveni poredak u kojem demokratija dolazi do afirmacije kao projekat pluralistickog i otvorenog (dinamickog) drustva. Samim tim, proizlazi da se socijalizam ne moze interpretirati kao jedna postulirana ideologija samozvane »avangarde« i da ne moze biti suprotstavljen osnovnim ljudskim potrebama – za samoidentitetom, za zajednistvom i solidarnoscu, za delovanjem kreativnih aktera u socijalnom procesu, za mnogodimenzionalnom slobodom (i individualnom i kolektivnom). A to se ne moze ostvariti, kao sto naglasavaju brojni mislioci, bez usaglasavanja materijalnih, socijalnih i politickih uslova (i dakako kulturnih), koji menjaju nacin zivota u kojem je »covek (vecina ljudi) ponizeno i ugnjeteno bice« kome je oduzeto ljudsko dostojanstvo. Da bi se potvrdio dignitet coveka moraju se stvarati optimalno uravnotezeni uslovi za dostojan zivot, eliminisuci bedu i siromastvo, bez cega individualna gradjanska prava i slobode doista ostaju privilegije, mozda danas za veci broj ljudi nego juce, ali, ipak, samo za one koji zive u uslovima dostojnim coveka (iz cega su iskljucene mnoge zemlje i ljudi treceg sveta, svi oni kojima preti smrt od gladi, svi ljudi koji zive ispod egzistencijalnog minimuma, a u mnogim zemljama iskljucene su i zene kao ravnopravni gradjani, kao i pripadnici neevropskih rasa i nacionalne manjine).
Da bi se dokazalo koliko je ideja socijalizma kao dinamicki i otvoreni projekat u cilju postizanja ljudske emancipacije suprotna shvatanju socijalizma u sovjetskoj tradiciji (ukljucujuci i kineski tip socijalizma, kao i vijetnamski i druge postojece varijante ovog tipa), dovoljno je uporediti sovjetska shvatanja socijalizma sa drugim shvatanjima. Podsetimo se, stoga, bitnih karakteristika »realnog socijalizma« koje se najkrace mogu sumirati kao: monoorganizacijska struktura drustva sa jednopartijskom vladavinom koja iskljucuje pluralizam ideja i asocijacija; zatvoreno birokratsko drustvo (ovde pojam nije uzet u Weberovom smislu vec kao rigidno hijerarhizovana struktura moci); dominacija politike nad svim sferama javnog zivota, te jednodimenzionalno poimanje coveka i drustva; institucionalizovana drustvena nejednakost koja se skrivala iza laznog »egalitarizma«; apsolutizacija moci aparata vlasti na celu sa harizmatskom licnoscu (Lenjin, Staljin, Mao Cedung, Tito); voluntarizam u primeni zakona i zloupotreba moci; ostvarenje izvesne socijalne sigurnosti na racun slobode.
Kada se uporede dve paradigme – klasicnog i modernog shvatanja socijalizma – uocljivo je da medju njima nema mnogo dodirnih tacaka. To, medjutim, ne znaci da sve ideje koje proizlaze iz drugacijih koncepcija socijalizma (na primer, savremene socijaldemokratske koncepcije, kao i poslednje politicki prilagodljive spise Anthonya Giddensa, koji zastupa ideju o »trecem putu«) treba nekriticki prihvatati. Ovde, medjutim, nisam mogla ulaziti u problem prakticnog prilagodjavanja ideje socijalizma nove levice u socijaldemokratskim vladama u Evropi. Neke socijaldemokratske vlade su u vecoj meri modifikovale naznacene ideje nove levice, priblizavajuci se liberalnim teorijama (kao na primer u Engleskoj), druge su doslednije i vise u skladu sa modernim shvatanjem socijalizma (na primer, u skandinavskim zemljama i Francuskoj). Interesantno je Lipsetovo upozorenje⁶ da se socijaldemokratske vlade u Evropi amerikanizuju ili, kako je to u predavanju na Kolarcevom univerzitetu rekao Alain Touraine, »leve partije sve vise vode desnu politiku«. Ali se i u redovima zapadnih socijaldemokrata mogu naci i drugacija misljenja. Tako, na primer, Johano Strasser (iz Socijaldemokratske partije Nemacke) ciljeve demokratskog socijalizma definise na sledeci nacin: a) uspostavljanje slobode kao univerzalnog prava za sve ljude, a ne samo kao prerogativa bogatih i mocnih; b) davanje realne mogucnosti svim ljudima da zive slobodno u skladu sa svojim sopstvenim idejama i ambicijama tako sto ce se omoguciti pravedna raspodela plodova zajednickog rada, slobodan pristup informacijama, kao i jednake mogucnosti obrazovanja i ucesca u kulturnom i politickom zivotu; c) jacanje i produbljivanje demokratije sirenjem njenih principa na sve oblasti drustva u kojima se vrsi vlast nad drugim ljudima, posebno putem demokratske kontrole vlasti u oblasti informacija i ekonomske moci (J. Strasser, 1996, 9). Sve to, medjutim, zahteva posebnu raspravu.

Da li je socijalizam antiindividualizam, odnosno da li je spojiv sa personalizmom

Mogu se braniti dva stava: 1. personalizam ima svoje korene u humanizmu, tj. u ideji o razvijanju i aktiviranju svih »ljudskih moci«, te je stariji od novih demokratija; i 2. ideja individualnih prava i slobode nije iskljucivo nasledje liberalne teorije, nalazimo je i u personalistickoj filozofiji.
Iako se socijalizam po pravilu povezuje sa kolektivnim dobrom i odgovarajucim uslovima koji se odnose, pre svega (ako ne i iskljucivo), na rekonstrukciju drustvene organizacije, da bi se postigla »kolektivna sreca«, opravdano se moze postaviti pitanje: da li je ideja socijalizma po definiciji nespojiva sa personalisticki definisanim drustvenim pokretima, koji pretpostavljaju takvu drustvenu organizaciju ciji su fundamentalni principi samoodredjenje i drustvenih grupa i individua? Moj odgovor na ovo pitanje oslanja se na tri premise: a) naglasak na drustvenom dobru putem rekonstrukcije kapitalizma moze se razumeti kao ukazivanje na potrebu da se ostvare uslovi koji bi omogucili puniji razvoj individualnih ljudskih potencija; dakle, takav drustveni preobrazaj koji ce omoguciti svim individuama, bez diskriminacije, da razviju svoje potisnute moci. Na taj nacin rekonstrukcija drustva je shvacena samo kao put, a ne kao cilj po sebi; b) ljudska emancipacija je definisana kao primarni cilj socijalizma, a to znaci oslobadjanje optimalnih potencija svake individue i umnozavanje razlicitih individualnih potreba i aspiracija, te se i u tom pogledu promene u drustvu shvataju samo kao preduslov za postizanje ovog cilja; c) prethodno stanoviste pretpostavlja da uspostavljanje socijalizma mora da pociva na demokratski organizovanom drustvu, pretpostavljajuci jednaku raspodelu mogucnosti za sve individue, kao i autonomiju kako pojedinaca tako i drustvenih grupa.
Kada se izgube iz vida ove premise, socijalizmu se pridaju totalitarne karakteristike kao njegova imanentna svojstva, dok je, u stvari, kao teorija emancipacije socijalizam po samoj definiciji suprotstavljen totalitarnoj projekciji drustva. Kada se podje od naloga ljudske emancipacije to podrazumeva umnozavanje raznovrsnih ljudskih dispozicija, odnosno razvoj licnosti i sirenje prostora za slobodu svih individua, te su drustvene promene u funkciji nesmetanog razvoja individua i »kolektivna sreca« ne moze biti nadredjena individualnoj sreci. U tom smislu mozemo se posluziti Kastoriadisovim shvatanjem da je sustina demokratije (a socijalizam pretpostavlja demokratiju) razvijanje individualne i kolektivne autonomije (K. Kastoriadis, 2000).
Kako je doslo do toga da su socijalizam i totalitarizam postali sinonimi? Kada je ideja drustvenog progresa lisena svog emancipatorskog sadrzaja u dogmatskom marksizmu sovjetskog tipa, postavljeni su temelji autoritarnoj viziji socijalizma, u kojem je drustvo postalo superiornije od individua, stavljajuci potrebe i interese sistema iznad prava i sloboda individua. Moze se prihvatiti tvrdnja jednog americkog autora⁷ da takav pristup (zasnovan na ideji »naucnog socijalizma«) radja fundamentalisticki marksizam, suprotno marksizmu kao teoriji emancipacije. Drugi izvor je razdvajanje klasnog oslobodjenja od individualne emancipacije, jer tada nastaje strukturalna protivrecnost koja postavlja temelje diktaturi klase nad individuama (I. Meszaros, 1971, 105). A kada tome dodamo Wellmerovu kritiku »objektivnog pojma revolucije« dogadja se lenjinisticki preokret koji se oslanja na bezlicne sile i tezi ostvarenju bezlicnih ciljeva i tada se neizbezno subjekt pokreta pretvara u objekt, kojem je potreban nametnuti »subjekt« (tj. partija) da ga vodi, buduci da je pravi subjekt prestao da postoji ili cak nije imao prilike ni da se razvije. Stoga su u fokusu takve vizije bili depersonalizovani entiteti: klasa, drzava, institucije, proizvodni odnosi i proizvodne snage, a kasnije nacija. Smatralo se da je moguce postici oslobodjenje drustva bez slobode individua. Na taj nacin »drustveno dobro« postalo je mit koji je sluzio ciljevima novog porobljavanja, umesto emancipacije, preokrecuci osnovni cilj socijalizma na glavu. Emancipacija pojedinaca kao individualnih ljudskih bica bila je zrtvovana na oltar »visih drustvenih ciljeva«, koji nisu podrazumevali ponovno prisvajanje individualnih ljudskih moci, vec suprotno, pretvaranje individua u bespomocne kreature.
U apsolutno deterministickoj i totalitaristickoj interpretaciji socijalizma afirmise se shvatanje da coveka neograniceno modeliraju istorijski zakoni i drustvene okolnosti i da je on sam nesposoban da utice na preobrazaj datih drustvenih uslova pomocu organizovanih pokreta, u kojima se nece izgubiti njegova individualnost (sto karakterise nove socijalne pokrete za razliku od starih radnickih pokreta gde se licnost gubila u masi). Ovde se mozemo pozvati i na ideju Luciena Sèvea o razlikovanju pojmova »determinacija« i »uslovljavanje«, sto ukazuje na mogucnost reinterpretacije deterministickog stava, buduci da uslovljavanje ostavlja mnogo vise mogucnosti za slobodan izbor i za prihvatanje ideje o aktivnoj ulozi coveka u istorijskim tokovima (L. Sève, 1975, 193). A sloboda predstavlja nezaobilaznu komponentu pojma »praxis« kao stvaralacki usmerene aktivnosti, jer covek nije prosto »bacen« u svet vec nastaje u procesu bioloskog radjanja i socio-kulturnog formiranja. Ljudi mogu da se ponasaju kao relativno slobodni delatnici u istorijskim procesima, buduci da samo zahvaljujuci tome sto se izmenio odnos slobode i nuznosti ljudska bica mogu da zive zivotom svoga roda. Drugo je pitanje da li je na zadovoljavajuci nacin promisljen odnos posredovanja izmedju istorijske nuznosti i individualne slobode u savremenoj teoriji.
Kritika »postvarenja« u Marxovim Ranim radovima, tj. pretvaranje ljudskog sveta u »svet stvari« i »odnose medju stvarima« (robama u potrosackom drustvu) ukazuje na ideju o preobrazavanju objektivnih ljudskih moci u individualnu bespomocnost i na dominaciju onih koji su prisvojili »moc vrste« bilo kao posednici ekonomske ili politicke moci. Drugi izvor proizvodnje bespomocnosti i otudjenja ljudskih moci od individua jeste sistem represije, koji pomocu kontinuirane proizvodnje straha stvara poslusne podanike, nesposobne da razviju svoje odbrambene mehanizme protiv gusenja njihovih prava i sloboda. Ali, marksisticka teorija nije uspela do sada da na elaborirani nacin objasni mehanizme interiorizovane represije, tj. kako se represivni sistem reprodukuje u represivnoj praksi, i obratno, kako se odvija proces u kojem represivna psiha pruza podrsku reprodukciji represivnog sistema, mada su o tome pisali W. Reich, H. Marcuse, E. Fromm. A T. Adorno je pomocu koncepcije »autoritarne licnosti« nastojao da objasni vezu izmedju individualnog karaktera i represivnog sistema; slicno tome je pisao i Marcuse napominjuci da neslobodna individua upija u svoj mentalni aparat svoje gospodare i njihove komande, sto utemeljuje reprodukciju represivnog sistema. I Reich i feministicki autori pisali su o ulozi porodice u reprodukciji represije.⁸ Rec je o internalizaciji represije u svakodnevnom zivotu posredstvom porodice i takozvane primarne socijalizacije, ali i drugih agenata socijalizacije pod uticajem institucija uklopljenih u represivni sistem. Ako se posluzimo terminologijom Adorna, moze se govoriti o mehanizmima uzajamnog uslovljavanja autoritarnog sistema i autoritarne licnosti (ili autoritarnog mentaliteta), sto je cinilo snaznu osnovu reprodukcije »realnog socijalizma« koji je iz svog projekta izbacio pojam licnosti. Ako se socijalni pokreti ne sastoje od autonomnih aktera koji ucestvuju u svim elementima akcije: u formulisanju ciljeva i motivaciji, u izboru sredstava (koja moraju biti usaglasena sa ciljevima), u razradi strategije i taktike, u izboru vodjstva sa pravom njihovog opoziva – ne moze se govoriti o demokratskim pokretima.

Pomnije treba analizirati egzistencijalne protivrecnosti coveka (koje mogu odvesti u kolektivizam ili posesivni individualizam) u iskustvima svakodnevnog zivota. S te tacke opravdana je Sartreova kritika nadindividualnog/kolektivistickog tumacenja coveka u marksizmu, jer osim teorijskih naznaka nije razvijena koncepcija o uskladjivanju razlicitih dimenzija ljudske egzistencije (narocito treba naglasiti opasnost koja proizlazi iz preterano optimisticke slike ljudskog bica, koja se zasniva na stavu: covek je dobar samo ga kvare drustvene okolnosti). Kada se izgubi iz vida multidimenzionalnost ljudske egzistencije zanemaruju se negativni efekti jednostranog tumacenja grupne pripadnosti jedne individue. Sartre je, medjutim, bio svestan tog problema kada je postavio pitanje: kako drustvenost moze dovesti preko grupne lojalnosti do konformizma, sto moze da uslovi potpuno ukidanje personalne autonomije.⁹ Jednostrano tumacenje grupne pripadnosti individua svodi slozen proces formiranja personalnog identiteta na identifikaciju pojedinca sa normama i zahtevima drustva i kulture, ne objasnjavajuci kako se putem interiorizacije kulture konstituise svojevrsno iskustvo individua i polazna osnova personalnog identiteta.¹⁰
U tumacenju ideje socijalizma nastaju problemi zato sto su radnicki pokreti jednostrano suprotstavljali drustvenu egzistenciju coveka njegovoj individualnoj egzistenciji, prenaglasavajuci kolektivni identitet a ugrozavajuci integritet individua. Kao rezultat, »realni socijalizam« se usredsredjuje na »socijalnu sigurnost« na racun personalne slobode, sto vec samo po sebi dovodi u pitanje i socijalnu sigurnost i to zato sto se sigurnost shvata u smislu paternalizma drzave nad clanovima drustva, a to izaziva osecanje individua da zavise od milosti drzave sto se mora platiti apsolutnom lojalnoscu. Ali ako sigurnost oznacava dvodimenzionalnu kategoriju, tj. pripadnost zajednici, s jedne strane, a sa druge samoidentitet i personalnu integraciju, sigurnost ne samo da nije suprotstavljena slobodi, vec je nuzno podrazumeva. U prinudnoj politickoj participaciji u uslovima »realnog socijalizma«, kada postoji »homo-duplex« kao karakterna struktura i kada su individue permanentno lisavane individualnih prava i sloboda, ta dva komplementarna dela bila su tragicno razdvojena, te se umesto socijalizma kao procesa emancipacije (ostvarenja i individualne i kolektivne autonomije) stiglo do socijalizma kao »Gulaga«.
Promena strategije socijalistickih pokreta trebalo bi da se zasniva na preispitivanju projekata, kako u pogledu potreba/ciljeva tako i metoda i sredstava koja su raspoloziva na datom stepenu istorijskog razvitka, ali i sa stanovista pozeljnosti i izabranih vrednosnih orijentacija njihovih ucesnika. Sa stanovista personalisticki orijentisanog socijalistickog projekta ne moze se vise oslanjati na logiku instrumentalnog uma (na sta su ukazali J. Habermas i A. Wellmer), niti na heteronomni moral. Nova levica treba da preispita pojam racionalnosti i moralnosti, ali i pojam socijalizacije u tom smislu da se tumaci samo kao posredovanje u usaglasavanju drustvenih i personalnih komponenti, kako u razvoju drustva tako i licnosti. U tom smislu nova levica bi morala obratiti mnogo vise paznje na pojave i probleme svakodnevnog zivota, gde pulsira stvarni zivot i gde se pojedinci najvise susrecu sa tegobama lisavanja, ali i sa mogucnostima da menjaju uslove svoga zivota pouceni iskustvima novih socijalnih pokreta. Pokreti koji se razvijaju na »grass-roots« nivou imaju mnogo vecu sansu da budu prihvaceni od veceg dela populacije i manje se dozivljavaju kao ideoloski indoktrinirani. Medjutim, postoji potreba i za novom kritickom teorijom drustva koja bi na iskustvima dosadasnjih tumacenja i prakse socijalizma izvrsila procenu principa i strategije i ponudila realniju i zasnovaniju perspektivu u kojoj se ideja socijalizma vise ne bi suprotstavljala demokratiji i ljudskim i individualnim pravima i slobodama, odnosno u kojoj se drustvo ne bi suprotstavljalo licnosti i njenoj autonomiji.
 

Reference

Giddens A., Beyond Left and Right, The Future of Radical Politics, Polity Press, Oxford, 1994.
Giddens A., Modernity and Self-Identity, Polity, 1991.
Taylor Ch., Prizivanje gradjanskog drustva, Beogradski krug, 2000.
Taylor Ch., »Marxism and Socialist Humanism«, u: Oxford University Socialist Discussion: Out of Apathy – Voices of the New Left, Thirty years on, VERSO, London, 1989.
Hall S., »The ‘First’ New Left, Life and Times«, u: Oxford University Socialist Discussion, str. 27.
Mouffe Ch., »Radical Democracy: Modern or Post-modern«, u: A. Ross (ed.), Universal Abandoned, University of Minnesota Press, 1988.
Mouffe Ch., »American Liberalism and its Critics«, Praxis International, vol. 8, no. 2, 1988.
Kastoriadis K., »Masta, kritika i sloboda«, Republika br. 248, 2000.
Fromm E., Autoritet i porodica, Naprijed, Zagreb, 1984.
Fromm E. (ed.), Socialist Humanism, Doubleday, New York, 1965.
Offe C., »New Social Movements: Challenging the Boundaries of Institutional Politics«, Social Research, vol. 52, no. 4, 1985.
Walzer M., »The Communitarian Critique of Liberalism«, Political Theory, vol. 18, no. 1, 1990.
Levine A., Arguing for Socialism, Theoretical Considerations, VERSO, London, 1984.
Levine A., Liberal Democracy, A Critique of its Theory, Columbia University Press, New York, 1981.
Bauman Z., Post-modern Ethics, Blackwell, Oxford, 1993.
Marx K., Jevrejsko pitanje u Marx–Engels, Rani radovi, Kultura, Zagreb, 1953.
Marx K., Ekonomsko-filozofski rukopisi iz 1844. g. (odeljak »Otudjeni rad«).
Kolakowski L., Main Currents of Marxism, The Founders, Clarendon Press, Oxford, 1978.
Sève L., Marxisme et Theorie de la Personalité, Editions Sociales, Paris, 1975.
Sartre J. P., Search for a Method, A. Knopf, New York.
Parekh B. (ed.), The Concept of Socialism, Croom Hall, London, 1975.
Savater F., »Univerzalnost i njeni neprijatelji«, Mostovi no. 121–122, 2000.
Strasser J., »Socijaldemokratija, Doktrine, uloga i polozaj u Zapadnoj Evropi«, u: B. Markovic (ed.), Socijaldemokratija u Evropi danas, Friedrich Ebert Stiftung, Beograd, 1996.
Callori A. & D. Ruccio, »Socialism, Community and Democracy«, u: Rencontre Internationale, Paris 13–16. 05. 1998, Dosie no. 6 (Quelle alternative au capitalisme? Quelle émancipation humaine?).
Bistakis E., »Is Human Nature incompatible with Socialism?«, Ibid., Dosie no. 2
Buttigiey J., Gordon N. & Swanson J., »Is the Struggle for Human Rights a Struggle for Emancipation?«, Ibid., Dosie no. 2.
Touraine A., L’après socialisme, Bernard Grasset, Paris, 1980.
Goold C., Rethinking Democracy, Freedom and Social Co-operation in Politics, Economy and Society, Columbia University Press, New York, 1988.
Zbornik: Smisao i perspektive socijalizma, Korculanska ljetna skola, Praxis, 1965.

¹ Videti bogatu kriticku literaturu o globalizaciji: N. Chomski, Profit iznad ljudi, Neoliberalizam i globalni poredak, »Svetovi«, Novi Sad, 1999; I. Clark, Globalisation and Fragmentation, International Relations in 20th Century, Oxford University Press, 1997; A. Giddens, Modernity and Self-Identity in Late Modern Age, Blacwell, 1992; A. Scott (ed.), The Limits of Globalisation, Routledge, London, 1997. i dr.
² O tome je vodjena opsezna diskusija na medjunarodnom skupu u Parizu povodom stopedesete godisnjice komunistickog Manifesta, 1998.
³ Mada Giddens u tom tekstu govori uglavnom u smislu pojma »slobode od«, na drugim mestima on afirmise ideju o aktivnom subjektu kao nacinu ljudske egzistencije. Videti: Central Problems in Social Theory, Action, Structure and Contradiction in Social Analysis, University of California Press, 1979.
⁴ K. Marx, Komunistische Zeitschrift, September 1947, citirano prema »Marxism Today«, vol. 14, no. 8, 1970, str. 244.
⁵ Videti: Z. Golubovic, »Socijalizam i humanizam«, u: Smisao i perspektive socijalizma, Korculanska ljetna skola, Praxis, 1965; »Kriza socijalizma, Pokusaj preispitivanja pojma«, u: Marx i savremenost br. 10, 1988, str. 181–195.
⁶ Videti: S. Lipset, »Amerikanizacija evropske levice«, Republika br. 269, str. 16–30. 09. 2001.
⁷ M. Rader, Marx’s Interpretation of History, New York, Oxford University Press, 1979, str. 5.
⁸ Videti: Juliet Mitchell, »Women’s Liberation, Marxism and the Socialist Family«, u: B. Parekh (ed.), The Concept of Socialism, Croom Hall, London, 1975, 102.
⁹ Videti: Jean Paul Sartre, Search for a Method, Alfred A. Knopf, New York, str. 56.
¹⁰ Videti: Z. Golubovic, Ja i drugi, Antropoloska istrazivanja individualnog i kolektivnog identiteta, »Republika«, 1999.