Treceg oktobra o. g. otvorene su tri nove optuznice Haskog tribunala protiv bivsih generala i jednog viseg oficira JNA, koji su ratovali na tzv. Dubrovackom ratistu 1991/92. godine. Te optuznice su, prema navodima u stampi, predate nadleznom jugoslovenskom organu (saveznom ministru pravde) u februaru 2001. godine.
Pored filmskih materijala o dogadjajima u Srebrenici 11–17. jula 1995. godine, sada nam se prikazuju i filmski materijali o bombardovanju Dubrovnika u toku rata u Hrvatskoj.
Akter svih tih ratova je neizbezna bivsa JNA. Ova vojska je bila vojska socijalisticke drzave sa jasnim oznakama da je to vojska svih naroda i narodnosti u SFRJ i da je to vojska bratstva i jedinstva. Generali i drugi oficiri te vojske su odabirani za vojnu sluzbu prema moralno-politickim kriterijumima, iz borackih partizanskih porodica, iz redova svih naroda i narodnosti itd.
Ti oficiri su polagali zakletvu na vernost idealima bratstva i jedinstva u socijalistickoj samoupravnoj Jugoslaviji, da ce braniti poredak na celu sa drugom Titom. Oni su Titovi oficiri i zakletvu su polagali Titu i Jugoslaviji. Ideoloski su bili potpuno predani socijalizmu. Kako je onda moguce da su ti oficiri, sa takvim ubedjenjima, cinili ratne zlocine i zlocine protiv covecnosti, da su se stavili u sluzbu jednog coveka i grupe ljudi u bivsem Predsednistvu SFRJ, nasuprot onome cemu su verovali i za sta su se skolovali i polozili zakletvu? Kako je moguce da su ti isti oficiri predvodili i tolerisali paravojne zlocinacke grupe koje su cinile ratne zlocine i zlocine protiv covecnosti? Kako je moguce da su ti oficiri dozvoljavali rusenje verskih objekata i pljacku imovine i etnicko ciscenje? Sve to je u suprotnosti sa njihovim opredeljenjima i zakletvom. Ili oni nisu bili iskreni pri stupanju u vojnu sluzbu. Njih je Tito skolovao i unapredjivao.
Otcepljenje pojedinih bivsih republika od tadasnje SFRJ trebalo je mirno prihvatiti i uspostaviti ponudjenu konfederaciju, jer su isti ti ljudi podrzali Ustav iz 1974. godine, po kojem su republike imale pravo na samoopredeljenje i otcepljenje (ne »do otcepljenja«, kako je to bilo u ranijim ustavima). Koji nacionalizam je mogao da zatruje te ljude, da se oni stave na stranu nacionalista – to nikako ne moze biti razumljivo za tu kategoriju ljudi i za tu generaciju. Ili su smatrali da je pravo na samoopredeljenje i otcepljenje republika bilo samo na papiru, a da gusenje tih prava republika moze da se izvrsi preko drugih naroda koji u tim republikama zive.
Mi, koji smo sluzili vojni rok u toj JNA do 1990, uvidjali smo mane JNA i njenih oficira, ali nismo mogli da pretpostavimo da oficiri nece postovati vojnicku zakletvu koju su oni (i mi) tada dali »socijalistickoj Jugoslaviji i drugu Titu«.
Nisu smeli da se stave ni na jednu stranu. Trebalo je da puste politicare da sami razrese situaciju. Trebalo je da odbiju da »razdvajaju« narode »u sukobu« u Hrvatskoj. Trebalo je umiriti narod. Jos uvek nije jasno zasto to nije ucinjeno. Zasto je izazvan bratoubilacki rat i nevidjeno stradanje i zlocini na ovim prostorima? Zasto je izazvana nevidjena ekonomska beda i osiromasenje naroda, unistavanje dobara, erozija morala? Zasto je izazvana katastrofa? Zar nije moglo da se sve zavrsi bez katastrofe? Nasi generali su odgovorni upravo za ovo sto se ovde nabraja. Za to su odgovorni nama, ovde, bez obzira na strani sud.
Medjutim, optuzivanje nasih generala i drugih oficira za takve zlocine pred Tribunalom u Hagu predstavlja sramotu za njih i za nas. Kako je bilo moguce da dovedu u pitanje oficirsku cast i ogrese se o civilno stanovnistvo i ratne zarobljenike? Zasto su bila potrebna rusenja, paljevine, bombardovanje gradova?
Nerazumljivo je da veci broj tih ljudi nije spreman da se brani argumentima i da izadje pred sud, bez obzira koji je to sud. Da li su svesni svojih dela pa se plase od odgovornosti ili nisu pocinili dela i ne smatraju se odgovornim? Mi ne znamo ko je kriv za odluke i naredbe, ali su posledice sasvim poznate i vidljive, posledice su katastrofalne. Kako onda prevazici sve to? Da li treba cutati kao sto se cuti? Da li prezentirati, otvoriti sve cinjenice i sve tajne iz tog perioda i reci: »Evo, to je istina!« Ili braniti se, nasuprot cinjenicama? Da li upotrebiti argumente: Oni su prvi poceli; oni su cinili zlocine, ne moze biti kriva samo jedna strana itd.
Nasi generali malo govore i objasnjavaju sta se stvarno desilo; zasto se desilo to sto se desilo? Zasto nije drukcije ucinjeno? Sta je trebalo uciniti da bude pametno? Koja je to politika koja je srljala u medjunacionalne ratove? Zar to nije srednjovekovna politicka svest?
Sve ovo su teske dileme koje muce nas posteni svet. Mi hocemo da ostanemo ljudi, necemo da budemo zlocinci. Zato, neka akteri svih dogadjanja za koja se optuzuju skinu hipoteku sa nas i neka izvole objasniti svoje postupke pred sudom i neka snose zasluzenu odgovornost ili neka budu oslobodjeni od optuzbi. Za nas, narod, to je jedino prihvatljivo. U to ime sugerisem: branite se pred sudom i odbranite se!