Notorna cinjenica da je pravosudni sistem bio ono sto je bio i pored retkih, svetlih tacaka (Drustvo sudija) u sumraku pravosudja, u strucnom i moralnom sunovratu cija je osnovna odlika bila slugeranstvo politickim mocnicima namece potrebu odgonetanja uzroka takvoj i toliko siroko rasprostranjenoj nedostojnoj odlici. Ne treba biti previse mudar da bi se razaznalo da je to uzrokovano kako zakonskim, tako i faktickim polozajem pravosudja u sistemu vlasti, ali i normalnim produktom kvaliteta, odnosno nekvaliteta kadrova u pravosudju, koji su logican produkt takvog, neprirodnog konglomerata.
Kljuc svega negativnog, po mnogim procenama, bio je u nedosledno provedenom principu podele vlasti, koji ni normativno ni fakticki nije obezbedjivao pravosudju nezavisnost od ostalih oblika vlasti, pogotovu od izvrsne. Status nosilaca pravosudne funkcije, od izbora, pa preko napredovanja, potpuno je bio u rukama izvrsne vlasti, sto se moze citati politike, pa smo tako imali nosioce pravosudne funkcije kojih smo se mi iz pravosudja stideli, a sto je bilo jos gore i poraznije, koji su napredovali, dobijali kredite i stanove (i jedno i drugo, ne radi se o gresci). Verujem da se na podrucju svakog okruznog suda moze naci i po nekoliko takvih primera. Niske plate i izazovi brzog i nezasluzenog napredovanja, resavanja stambenog pitanja na vrlo kvalitetan nacin mimo svih kriterijuma, pa i ljudskih, upotpunjuju sliku takvog stanja. Naravno da je sve ovo i te kako bilo zapazeno u javnosti, te je poverenje u taj i takav sistem pravosudja doslo do dna podnosljivog. Moralnost i strucnost marginalizovane su do apsurda, bas kao sto su suprotnosti ovome ponasanju postale vrlo pozeljne i nagradjene. U takvoj atmosferi docekali smo oktobarske promene, puni nade da ce konacno pravosudje biti postavljeno onako kako je jedino moguce. I gde smo sada, a gde cemo se naci sutra?

Posle godinu dana u kljucnim stvarima nismo otisli dalje od nasledjenog stanja. Ne moze se, naravno, sporiti da je u ovoj drzavi mozda i bilo stvari koje su imale prioritet u resavanju, ali se isto tako ne moze uspesno osporiti teza da je bilo dovoljno vremena, ali i ocigledno nedovoljno stvarnog opredeljenja da se pravosudje definitivno stavi na svoje mesto. Razloge mozemo naslutiti i to je ono sto ljude iz pravosudja cini nespokojnim. Opet nema sustinske samostalnosti pravosudja od izvrsne vlasti – citaj dnevne politike. Najpre pravosudje, bas kao i drustvo u celini, nije proslo svoju katarzu od ruznih ostataka proslosti cije se senke i dalje nadvijaju nad nama. Nema osnovnih zakona iz ove oblasti koji ce utemeljiti drugacije pravosudje, a umesto toga dobijamo oktroisane zakone, kao znakove necije milosti i brige za stanje u pravosudju, umesto da se nakon prociscenja u pravosudju ovo dovede u takvo stanje da se samooblikuje, da stane na noge oslobodjeno okvira koje vecito postavljaju zakonodavna i izvrsna vlast. I mozda sve ovo i ne bi bilo tragicno da ove dve vlasti ne pokazuju jasnu tendenciju da se bave golom politikom u partijskom, a ne drzavnom interesu, bez obzira na deklaracije kojima to pokusavaju da negiraju. Nema pomaka ni u vodjenju kadrovske politike u pravosudju, jer je imenovanje i izbor predsednika sudova obavljeno bez pribavljenog misljenja Kolegijuma sudova, pa makar i takvog sastava, kakav jeste, iako postoji jasna takva obaveza. Ko je onda kadrovao i po kojim principima nije tesko pogoditi. Nema naznake da ce se plate u pravosudju dovesti na taj nivo da otpadnu sva iskusenja o kojima je napred bilo reci, ne bi li nosioci pravosudne funkcije bili dovedeni u poziciju da mogu sudovati bez treniranja sposobnosti anticipacije na koju stranu se prelomiti i gde potraziti arsin za deljenje pravde, van onoga sto u zakonima pise. 
Kad je sve to tako kako je, postavlja se pitanje: Mogu li pravosudje i nosioci pravosudne funkcije racunati na pomak od proklamacija ka stvarnom uspostavljanju sudske vlasti. Misljenja sam da izlaza ima i pored poodmakle faze odmeravanja snaga unutar vladajuce koalicije i skorih izbora. Ukoliko pravosudje, takvo kakvo je, uspe da pokaze politicarima da je i u njihovom interesu da se napravi ozbiljna, nepartijska drzava, koja ce i njima, kada vise ne budu na vlasti, biti od koristi, otvorice se perspektiva. Samo u takvim uslovima moze se racunati na brz i kvalitetan oporavak pravosudne vlasti, kojem su pretpostavke prociscenje od kompromitovanih i isluzenih i sistemsko preuredjenje. Citav posao brzo i kvalitetno moze obaviti samo pravosudje u kojem ima dovoljno kompetentnih i autoritativnih, od kojih su na srecu citave stvari neki i zauzeli celne pozicije u pravosudju. Unutar pravosudja treba izgraditi predloge sistemskih zakona i jednostavno ih dati u skupstinsku proceduru, umesto da to cine politicke partije, koliko god da su zastupljene u parlamentu. Zbog cega je ovakav pristup skoro nuzan? Upravo zbog izbegavanja odmeravanja snaga dveju struja unutar vladajuce koalicije i beskrajnog odlaganja ozdravljenja sudske vlasti. Finansiranje nosilaca pravosudne funkcije treba izmestiti iz redovnog budzeta iz sasvim razumljivih razloga, pa bi se kroz ove dve stvari prakticno pokrenuo oporavak sudske vlasti.

Sta reci sasvim pri kraju ove elaboracije koja nije ni nova, verovatno ni originalna. Neka se politicari i dalje nadmecu i bore za vlast. Neka skupstina i dalje nedeljama traje, makar pomalo nalikovala cirkusu, jer izgubljeno vreme za njih znaci samo i jedino opasnost da takvi kakvi jesu nestanu iz politickog zivota ove zemlje. Ali, pravosudje sebi ne moze da dozvoli da propusti priliku za povratak u zivot. Pravosudje jeste i mora biti kicma svakog normalno uredjenog drustva, ocisceno od primesa dnevne politike i svega onoga sto cini jedno drustvo haoticnim. Nivo i autoritet tog i takvog pravosudnog sistema u obrnutoj je srazmeri sa mogucnoscu dnevne politike da utice na odluke pravosudja, makar koliko da su namere te politike motivisane pozitivno. I sami kadrovi u pravosudju definitivno moraju prepoznati svoje interese u tome da prestanu sluziti dnevnoj politici, jer samo na taj nacin mogu obezbediti svoju nezavisnu poziciju od te politike. Sve dok lokalni i dnevni politicari mogu sa vise ili manje uspeha kanalisati rad i odlucivanje ljudi iz pravosudja, dotle ce i pravosudje kao institucija imati nedostojan polozaj. Krajnje je vreme da se ljudi iz pravosudja pogledaju u ogledalu i vide ko moze ostati u sistemu pravosudja, a ko po hitnom postupku mora potraziti uhlebljenje na drugom mestu. Bolecivosti u tom procesu nema mesta, jer buducnost ovog segmenta vlasti zavisi od njegove sposobnosti da prepozna i zigose sve one koji su zalutali u pravosudje i koji su ga svojim radom dovoljno dezavuisali. Hoce li se to zaista i dogoditi, veliko je pitanje, jer je nasledje prethodnih vremena breme koje nije ni lako ni jednostavno. Zadatak nije nimalo lak, jer se u sustini moramo suociti sa nama samima ili pak sa nasim kolegama i to iskljucivo na liniji postovanja okvira koje nude ustav i zakon i gde nema mesta za dnevnu politiku, kakva god da je.