Neophodno je uspostavljanje komunikacije i odredjene saradnje sa vladinim sektorom, ali ta saradnja mora imati granicu koja nece ugroziti samostalnost, nezavisnost NVO, i zadrzati njihovo pravo na kritiku losih poteza vlasti. Drzava ce najvise pomoci NVO ako im stvori valjan pravno-politicki okvir za nesmetan rad.
Nakon zapocetih demokratskih procesa u oktobru 2000. godine, u kojima su i nevladine organizacije odigrale znacajnu ulogu, nevladin sektor se nasao u novoj ulozi i poziciji. Naviknute da uglavnom deluju reaktivno i ad hoc, nevladine organizacije su se zatekle u situaciji da moraju menjati svoju strategiju i nacine rada. Jedan deo te nove strategije jeste i izmenjen odnos prema novoj vlasti. Nakon zavrsenih proizbornih kampanja i izlaska iz situacije u kojoj su NVO bile neprijateljske i antivladine organizacije, stvorili su se uslovi za otpocinjanje komunikacije i saradnje sa drzavnim sektorom. 
Novi predstavnici vlasti, od kojih je jedan deo imao dobre odnose sa NVO i ranije ili cak bio i clan nekih NVO, poznavajuci rad ovih organizacija i njihove kvalitete, bez dilema je odlucio da u narednom periodu u programe razvoja drustva ukljuci i pojedine NVO i tako pomogne u stvaranju partnerskih odnosa NVO i institucija drzave, koji su najnormalnija stvar za razvijene i moderne drzave. Tome u velikoj meri pridonose i zahtevi brojnih medjunarodnih organizacija koje traze da se u razne programe koje ce oni finansirati ukljucuju i lokalne NVO. Npr. pravilo Svetske banke je da ona ne daje sredstva nevladinim organizacijama, vec samo vladama, ali da u te projekte moraju biti ukljucene i NVO.
Medjutim, pojavila se dilema, narocito kod NVO, kako uspostaviti komunikaciju i »saradnju« sa vladom, na kojim osnovama, a pri tom ostati nezavisan i kritican kad to treba. O tom problemu tokom ove godine, narocito poslednjih meseci, razgovaralo se na nekoliko sastanaka i skupova NVO, a pokrenute su razne inicijative od kojih su neke vec dale prve rezultate.

Situacija na lokalnom nivou

Da bismo dobili misljenja samih NVO o novoj situaciji i njihovim gledanjima na dalji razvoj sektora, NGO Policy Group je organizovala sest regionalnih okruglih stolova sa ciljem da pita predstavnike NVO sta oni vide kao glavni problem ovog trenutka i kako misle dalje da rade. Regionalni razgovori sa NVO su organizovani u: Knjazevcu (30. januara) u saradnji sa Timockim klubom; Zrenjaninu (7. februara) u saradnji sa Centrom za razvoj civilnog drustva; Kraljevu (9. februara) u saradnji sa Forumom NVO Kraljeva; Leskovcu (13. februara) u saradnji sa Edukacionim centrom; Kragujevcu (17. februara) u saradnji sa Fondom za razvoj politicke kulture; Novom Sadu (1. marta) u saradnji sa Humanitarnim centrom za integraciju i toleranciju.
Glavna pitanja i teme o kojima smo razgovarali sa NVO su: a) Da li se i kako promenila uloga nevladinih organizacija nakon izbora i otvaranja zemlje?, b) Da li NVO treba da predju iz reakcije na dogadjaje u (plansku) akciju i kako?, c) Kakva je saradnja u interesu NVO, sa kim i zasto?, d) Sta (konkretno) i ko moze ocekivati od NVO?, e) Da li je potrebno da (re)definisemo odnos prema korisnicima, potrebama i donatorima?, f) Kako da drzava saradjuje sa nama?, g) Kako da utvrdimo da li smo uspesni, koliko smo jaki i pouzdani kao sektor?
Stekao se utisak da su razgovori pokrenuti u pravom trenutku, jer su i sami predstavnici NVO osetili potrebu za njima. Zateceni novom situacijom i shvatanjem o potrebi uspostavljanja komunikacije i »saradnje«, i to kako od strane drzavnih organa tako i od strane NVO, nastalo je na lokalnom nivou nekoliko modela te »saradnje« i to: a) institucija prazne stolice u izvrsnom odboru opstine (predstavnik koga izaberu NVO da ih zastupa moze da prisustvuje sednicama odbora, da daje svoje misljenje, ali nema pravo glasa); b) imenovanje osobe za kontakt i komunikaciju sa NVO u okviru opstine (osoba je uglavnom iz NVO sektora); c) ukljucivanje predstavnika NVO u opstinske odbore i komitete (s obzirom na odredjena podrucja rada); d) konsultovanje predstavnika NVO o pojedinim gradskim i lokalnim problemima; e) stvaranje razvojnih veca i timova za razvoj lokalne zajednice sastavljenih od predstavnika lokalnih organa vlasti, privrede i nevladinih organizacija.
Svi ovi pokusaji pokazuju da je situacija razlicita od opstine do opstine i da ne postoji jasna zajednicka strategija sektora u tom pogledu, ali isto tako ni drzave prema sektoru. Naprotiv, jos uvek u vecini opstina nikakva komunikacija i »saradnja« ni ne postoje, vec su se javili animoziteti i sukobi jer i lokalne vlasti i NVO postavljaju pred one druge nerealne zahteve i ocekivanja. Nisu retki slucajevi u kojima NVO od opstina traze ono sto one ne mogu da im daju (npr. skoro svi traze finansijska sredstva i prostor), a lokalne vlasti odgovaraju »Ima vas mnogo ne mozemo svima da damo«. Iako postoji dosta pozitivne volje za saradnju, isto tako postoji jos mnogo prepreka da se ta saradnja uspostavi, a najglavnija je neznanje o stvarnim mogucnostima i potrebama i vlasti i nevladinih organizacija. Situacija se promenila i mnogo je bolja nego ranije, ali potrebno je jos uloziti truda da se izgrade mehanizmi komunikacije i »saradnje« NVO sektora i vlade i to kako na republickom tako i na lokalnom nivou, kako bi se smanjilo gubljenje energije i stvaranje negativnih tenzija prouzrokovanih nepoznavanjem stvarnih mogucnosti.

Treci forum jugoslovenskih nevladinih organizacija

Tema odnosa vlasti i NVO u novim uslovima bila je jedna od glavnih na Trecem forumu jugoslovenskih nevladinih organizacija, koji je odrzan u Beogradu od 17. do 19. maja 2001. godine, na kojem je ucestvovalo preko 350 predstavnika domacih nevladinih organizacija, predstavnika inostranih nevladinih organizacija i donatora, predstavnika savezne i republicke Vlade kao i organa lokalne samouprave. Forum su organizovali Centar za razvoj neprofitnog sektora i Fond centar za demokratiju uz pomoc Programa za razvoj Ujedinjenih nacija (UNDP), Fonda za otvoreno drustvo i Freedom Housea.
Treci forum predstavlja prekretnicu u daljem razvoju sektora i odnosima sa vlastima, jer su na njemu po prvi put ucestvovali najvisi predstavnici saveznih, republickih i lokalnih vlasti. Ucesnike Foruma pozdravio je republicki premijer Zoran Djindjic, a tokom tri dana odrzavanja Foruma, u ostalim sesijama (Treci sektor i novo politicko okruzenje, Nova podrucja rada za NVO, Procesi medjunarodne integracije i NVO, NVO menadzment u novom okruzenju) govorili su i predsednik Veca gradjana SR Jugoslavije Dragoljub Micunovic, ministar spoljnih poslova SR Jugoslavije Goran Svilanovic, potpredsednik Izvrsnog veca Vojvodine Dusko Radosavljevic, pomocnik republickog ministra za obrazovanje i sport Tinde Kovac Cerovic, pomocnik republickog ministra za socijalna pitanja Ljiljana Lucic.
Svi ucesnici su isticali neophodnost uspostavljanja komunikacije i saradnje sa vladinim sektorom, ali uz napomenu da ta saradnja mora imati granicu koja nece ugroziti samostalnost, nezavisnost NVO i zadrzati njihovo pravo na kritiku losih poteza vlasti. Predstavnici vlasti su vec zapoceli na tu temu neke konkretne poteze kao sto je ukljucivanje predstavnika NVO u komisije za izradu strategije i razne programe (npr. u republickim ministarstvima za obrazovanje i socijalnu politiku). Takodje najavljene su i zapocele druge akcije kao npr. sastanak republickog premijera sa predstavnicima NVO, formiranje Fonda za NVO Vojvodine pri Izvrsnom vecu Vojvodine. U tu svrhu su donete i preporuke ucesnika Foruma koji isticu svoju spremnost na saradnju sa drzavnim organima u procesima demokratizacije i tranzicije, ali ujedno od drzavnih organa traze: da se sto hitnije regulise pravni status nevladinih organizacija na saveznom i republickom nivou i to donosenjem novih zakona kao i izmenama drugih zakonskih propisa vezanih za razvoj i rad nevladinih organizacija, koje ce biti u skladu sa evropskim standardima i u cijem donosenju ce biti konsultovane NVO; da se uspostavi i redovno odrzava komunikacija i konsultacije sa nevladinim organizacijama na svim nivoima u cilju identifikacije potreba gradjana i ukljucivanja nevladinih organizacija u resavanje drustvenih problema; da se kroz javne konkurse nevladinim organizacijama ucine dostupnim budzetska sredstva namenjena finansiranju udruzenja gradjana; da drzavni organi u lokalnim zajednicama podsticu cvrscu saradnju izmedju privrednog sektora, drzavnih organa i NVO kako bi se stvarale lokalne razvojne koalicije; da drzavni organi u svom radu konsultuju i koriste analize i kapacitete NVO, narocito u domenu ekspertskih analiza i predloga, obrazovanja, davanja strucnih misljenja i slicno; da ucine transparentnim podatke potrebne za sprovodjenje programa nevladinih organizacija.
Takodje, NVO ucesnice Treceg foruma preporucuju NVO: da u realizaciji svojih programa, kompatibilnih sa programima drzavnih organa u pojedinim oblastima, iniciraju i razvijaju adekvatne oblike saradnje sa drzavnim organima i institucijama; da vrse pritisak na drzavne organe za resavanje pojedinih drustvenih problema i zadovoljenje potreba gradjana; da insistiraju na transparentnosti rada drzavnih organa.

Sastanci NVO sa premijerom Vlade Republike Srbije

Na osnovu dogovora o redovnoj komunikaciji izmedju NVO sektora i Vlade Republike Srbije, republicki premijer Zoran Djindjic je 26. maja 2001. godine odrzao prvi radni sastanak sa predstavnicima NVO koji se bave socijalnim i humanitarnim problemima, a drugi sastanak je odrzan 10. jula, sa predstavnicima NVO koje se bave alternativnim oblicima obrazovanja.
Sastanci su dogovoreni na Trecem forumu nevladinih organizacija u Beogradu, a razgovorima su prisustvovali i ministri za pojedine oblasti. 
Ovi sastanci predstavljaju pocetak redovne komunikacije republicke vlasti i NVO. Potreba za ovakvom vrstom komunikacije postoji, jer na obe strane postoje razne informacije i problemi koje je potrebno resavati, a koji mogu da se resavaju tako sto ce i jedna i druga strana pomoci u onome sto moze. NVO su obavestile premijera o tome sta su do sada radile i uradile, koji su im glavni problemi na koje nailaze, i sta je to sto one ocekuju od republicke vlade, ali prvenstveno od lokalnih vlasti. Glavni problem je u tome sto su za mnoge akcije i projekte NVO-ama potrebne informacije koje ima vlast, a isto tako vlastima su cesto potrebne informacije koje imaju NVO. S tim u vezi vladi je predlozeno da pokusa stvoriti institucionalni mehanizam za komunikaciju sa NVO sektorom. 
Takodje, na sastancima su predstavnicima vlasti ukazani glavni problemi koje vlada mora resiti da bi NVO sektor mogao lakse i efikasnije da radi, kao sto su npr. ukidanje poreza na humanitarnu pomoc, donosenje zakona o radu domacih i medjunarodnih organizacija, poreske olaksice i slicno. S obzirom na sve navedene aktivnosti i probleme sa kojima se susrecu NVO i vlasti, predlozeno je, a to je i uradjeno, da Vlada uputi dopis ministarstvima i lokalnim vlastima da vise konsultuju i NVO-e, kao i da koriste njihova znanja i iskustva, ali isto tako i da vode racuna o njihovim primedbama i zahtevima.

Rezultati istrazivanja o odnosima vlade i NVO

NVO sektor je prosao dugotrajan i mukotrpan put od ilegalaca i neprijatelja drzave do vaznih aktera drustvenih promena i jos vaznijih aktera u narednom periodu za tranziciju i reformu drustva. Suoceni sa sve vecim zahtevima prema ovom sektoru i potrebom da on sam izgradi svoju strategiju, a narocito svesni potrebe o saradnji sa vladinim institucijama, jedna mala grupa ljudi iz NVO sektora (NGO Policy Group) je pre Treceg foruma jugoslovenskih NVO porazgovarala sa predstavnicima NVO na terenu i narucila empirijsko istrazivanje sa ciljem da se snimi stvarno stanje sektora, njegove potrebe, probleme i kvalitete i da vidimo sta on stvarno moze da uradi.

NGO Policy Group je neformalna grupa koja okuplja profesionalce iz treceg sektora – teoreticare i prakticare (mr Sanja Nikolin, Natasa Vuckovic, dr Refik Secibovic, Zarko Paunovic). Grupa je zamisljena kao neprekidan niz konsultacija sa predstavnicima i aktivistima domacih i medjunarodnih NVO koji rade u Srbiji. Razmena se obavlja kroz debate, fokus grupe, razgovore, on-line diskusije, okrugle stolove, istrazivanja i analizu primarnih i sekundarnih podataka. NGO Policy Group priprema izvestaj o stanju i strategiji treceg sektora kod nas. Najvazniji rezultati istrazivanja bice dostupni javnosti preko Interneta i posebnih publikacija. Ovde cu izneti samo nekoliko najosnovnijih podataka vezanih za odnos vlasti i NVO.
Istrazivanje je uradio Institut G 17 na uzorku od 821 nevladine organizacije na teritoriji Srbije (bez Kosova i Metohije) a prema podacima iz baze Centra za razvoj neprofitnog sektora. Rezultati ovog istrazivanja pokazuju da je nevladin sektor u Srbiji relativno razvijen.
Na osnovu dobijenih rezultata procenjuje se da ce nevladine organizacije u Srbiji u narednim godinama imati veliku ulogu u razvoju drustva iz dva osnovna razloga: prvo, zato sto su stekle veliko poverenje gradjana i, drugo, zato sto okupljaju i angazuju u svom radu najkreativniji deo populacije i mladih. 
U celini uzev rezultati ankete pokazuju da su NVO u Srbiji u ranijem periodu pre izbora ostvarivale saradnju sa lokalnim vlastima, pre svega u tzv. opozicionim opstinama, dok je saradnja sa visim instancama vlasti bila relativno slaba. U dosadasnjem radu (do pre izbora) NVO vecinom nisu imale saradnju sa republickim ministarstvima (52,57%), nesto manje je imalo losu saradnju sa republickim ministarstvima (32,75%), dobru saradnju je imalo 13,36%, a samo 1,32% je imalo odlicnu saradnju.
NVO su u prethodnom periodu bile okarakterisane, u najmanju ruku, kao jedna nepozeljna pojava. Zanimljivo je da se 58,5% izjasnilo da im se odnos sa vlastima, posle promena u Srbiji, nije narocito poboljsao; 21,75% NVO je izjavilo da im se odnos sa vlastima potpuno promenio; 17,46% da im se odnos nimalo nije promenio i njih 2,3% da im se odnos cak pogorsao. Najveci broj NVO-a primecuje promene u okruzenju nakon promene vlasti (38,31%); njih 31,51% primecuje delimicne promene, a cak 30,18% ne primecuje nikakve promene u okruzenju. 
Promene koje NVO primecuju su: (1) bolja je opsta atmosfera i otvoreniji pristup vlasti u resavanju problema (19,86%); (2) zelja gradjana da ucestvuju u radu treceg sektora i njihov bolji odnos prema NVO (8,12%); (3) nema vise ometanja rada NVO od strane vlasti (6,22%); (4) slobodnije se komunicira i izrazavaju stavovi (4,15%); (5) postoji bolji tretman u medijima (2,42%); (6) zemlja se otvorila prema inostranstvu (1,04%).
One NVO koje ne primecuju promene to su objasnile na sledeci nacin: (1) odnos vlasti prema NVO nije promenjen, vlast se lose ponasa, zatvorena je i dalje nema razumevanja (12,44%); (2) nisu imali problema s vlastima ranije, a ni sada ih nemaju (3,11%); (3) malo je vremena proslo, za sada nema promena, ali se ocekuju (2,76%); (4) nisu postojali u vreme prosle vlasti (1,55%); (5) odnos ne zavisi od karaktera vlasti, zbog prirode aktivnosti kojima se bavi konkretna NVO (1,21%). 
Na pitanje sta NVO mogu da pomognu vlastima i institucijama sistema 11,46% NVO odgovara da je to ekspertska pomoc i edukacija, saveti, ideje, programi; 10,35% NVO moze dati rezultate istrazivanja na terenu, akcije, projekte, bazu podataka, informacije; 9,08% unapredjenje i pomoc u resavanju problema lokalne samouprave; 8,44% individualna iskustva i saradnju u poslovima u kojima su kompetentni; 8,28% pomoc u razvoju demokratije, projekte iz oblasti zastite i unapredjenja ljudskih prava; 7,48% nacrte u oblasti lokalne samouprave, nacrte i u drugim oblastima; 7,32% saradnja na polju kulture i obrazovanja; ostalo je utvrdjivanje prioriteta kada su u pitanju mladi i njihove potrebe, humanitarni rad i saradnja u humanitarnim akcijama, pomoc u razvoju grada u zdravstvenom, ekoloskom i edukativnom pogledu.
NVO uglavnom preporucuju vlastima, narocito lokalnim, uspostavljanje saradnje i njeno intenziviranje, a takodje preporucuju zajednicki rad na problemima u cijem resavanju NVO imaju dosta iskustva. Uglavnom zameraju vlastima sto jos uvek nisu dovoljno otvorene za saradnju. Ceste kontakte sa vlastima ostvaruje 20,45% od ukupnog broja anketiranih, s vremena na vreme 46,59%; retko 19,58%; a nikada 13,38%. 

Izgradnja mehanizama za komunikaciju dva sektora

Ocigledno da je odnos NVO i institucija vlasti problem koji izaziva jos dosta nedoumica i na jednoj i na drugoj strani. Deo NVO jos uvek ima nerealna ocekivanja od strane vlasti i misli da su NVO samo tu da traze i da savetuju – NVO cesto precenjuju svoje sposobnosti i strucnosti. S druge strane, kod predstavnika vlasti jos ima nerazumevanja ko su te NVO i sta to one rade i mogu da urade. Neki institucionalni mehanizam te komunikacije jos uvek ne postoji, tako da se ta komunikacija razlikuje od opstine do opstine, od ministarstva do ministarstva i slicno. Takodje vazna cinjenica je i to da u mnogim sredinama nema nevladinih organizacija, narocito onih koje se bave resavanjem lokalnih problema, razvojem civilnog drustva i slicno.
U tim novim odnosima ne treba potceniti i mogucnosti zloupotrebe i manipulacije sa NVO. Ima NVO koje ce pristati da budu deo vladino-nevladinih organizacija, deo NVO ce ostati samostalan i nezavisan ali ce zeleti da ima kontakte i komunikaciju sa vladom, deo NVO ce zeleti da bude i dalje kriticar vlade i kad treba i kad ne treba (jer ne znaju sta bi drugo radili), a deo ce biti za tu stvar veoma malo zainteresovan, kao sto je bio i do sada.
U svemu tome potrebno je naci realnu i potrebnu meru neophodnu za razvoj demokratskih institucija i procesa i to kako u drustvu tako i na nivou drzave. NVO ne mogu da zamene vlast i vazan su akter demokratizacije drustva. Njihova aktivnost je neminovno politicka i usmerena prema drzavi i vlastima. Stoga NVO moraju da imaju kontakte i komunikaciju sa vlastima. Vlasti pak, s druge strane, pripadaju sferi drzave i kao »demokratski izabrana sluzba za pruzanje usluga gradjanima« moraju voditi racuna o zahtevima gradjana od kojih su jedan od vaznih segmenata i gradjani samoorganizovani u NVO. Niti NVO treba da postanu vladini sluzbenici, niti pak vlada treba da bude talac NVO i da mora ispunjavati sve njihove ponekad nerealne zelje i zahteve. Zamislite vladu koja mora da primi desetine hiljada raznih predstavnika NVO. Normalno je da je to neizvodljivo i neproduktivno. Zbog svega toga potrebno je da i NVO stvore svoje mehanizme unutrasnje komunikacije i institucionalne mehanizme za komunikaciju sa vlastima. Isto tako, vazno je da i vlada sa svoje strane stvori mehanizme za kontakte, komunikaciju i »ogranicenu saradnju« sa nevladinim organizacijama.
NVO su za sada u tom pogledu otisle korak napred, jer vec imaju izgradjene odredjene mehanizme i na lokalnim nivoima (u pojedinim gradovima su formirane lokalne mreze NVO), a na nacionalnom nivou je tu Forum jugoslovenskih NVO, koji ce se od iduce godine organizovati po regionalnom principu. Takodje, postoje vec i baza podataka i informacioni sistem za komunikaciju i razmenu informacija medju NVO kakav ima Centar za razvoj neprofitnog sektora, i koji vec u dobroj meri koriste i pojedini organi vlasti.