Toponim Balkan lako postaje uvreda, u znacenju neevropske ili mracne strane Evrope. Balkan upotrebljavaju samozabavljeni novinari i krute diplomate da bi oznacili »seme razdora, nesto eksplozivno, zaostalo, neistinito«.¹ (...)

Oblast Balkana nije homogena; na svojim ivicama ona se preliva u nesto drugo; ali to je slucaj cak i s Iberijskim poluostrvom. Struktura Balkana sputavala je integraciju iznutra. Integracija je putem osvajanja, kulture, cak i saradnje, dolazila spolja. (...)

Balkanske nacije nisu bile prirodne, jer sestoga dana Bog nije stvorio nijednu naciju. Stvorene od coveka, one su bile izmisljene, stvorene i zamisljene u razlicitim vremenima i razlicitim okolnostima. Nacije su se na Balkanu razvijale, bivale nametnute, odbacivane, ukidane, nestajale su ili obnavljane. Posto ih je bilo tesko odrediti, njihovi narodi su preduzeli sve da ih ucine sto odredjenijim. Balkanski narodi su stoga pribegavali ubrzanoj kulturnoj asimilaciji, raseljavanju, proterivanju i ubijanju. Neophodni su im bili koreni, zbog cega su se oslanjali na mitove, trazili u proslosti opravdanje teritorija koje su drzali, sukobljavali istorijska prava sa pravom na samoopredeljenje. U svemu tome balkanski narodi se nisu mnogo razlikovali od drugih nacionalnih grupa. (...)

Zapadni pristup Balkanu cesto nije naucan. Jos od Bajrona, njegovi knjizevni i poluknjizevni posetioci Balkana pisali su o njemu sa mesavinom prezira i nadmene podrske koju su pruzali nekom lokalnom cilju. Ponekad su njihovi junaci pozapadnjaceni, dok su negativci i dalje ostali Balkanci. U drugim vremenima (ili za vreme drugih ideologija) negativci su postali iskvareni Evropejci, dok su neiskvareni dobri divljaci (bons sauvages) postali heroji. Na ovaj ili onaj nacin, po dobru ili zlu, put evropskih posetilaca obicno je bio put kroz divlju Evropu.²
Basibozuk (neredovna vojska), hajduci, komitadzije (clanovi komiteta), pseudonaucni svet (povremeno cak i pravi naucnici) postaju predmet emotivnog suda – kada je rec o zemlji, grupi, cilju, zeni (ili coveku). Na jednoj strani, cvetalo je romantizovanje, prihvatljivo u slucaju rumunske kraljice, ali u manjoj meri za mocnike od Ali-pase Janjinskog do jugoslovenskog marsala Tita.³ Na drugoj strani, svedoci smo redovnih lakrdija u kojoj ova ili ona grupa istupa u javnost na nacin koji nam je nemoguce razumeti.⁴
Potom, tu je i ocaranost zrtvama. Pokolji stanovnistava su mnogo zanimljiviji od njihovog svakodnevnog zivota. Od dana kada je Dzon Mek Gan (John MacGahan), Amerikanac koji je radio za londonski Dejli Njuz (Daily News), otputovao u Bugarsku da istrazi pricu o masakrima koje su tokom ustanka iz 1876. pocinili Turci (koju je Dizraeli /Disraeli/ tako odlucno pobijao), novinari su ziveli da bi opisali zverstva. Neki od njihovih izvestaja prelazili su u nekrofiliju. (Jedan od mojih studenata na osnovnim studijama bio je uveren, pre nego sto je prosao kurs Balkanske istorije, kako su bugarske pokolje pocinili Bugari – a pri tom nije mislio na muslimane koje su pobili ustanici.)
Nisu ni sve zrtve jednake u svom stradanju: o onima koje su dozivljene kao zle mediji ne govore. Sve ovo doprinosi shvatanju da su stanovnici poluostrva hronicno nasilni, premda su se masovna ubijanja dogadjala i drugde, cak i u savremenoj Evropi, kada bi sistem propao (ili kada bi bio stvoren).
Da bi uskladili sve to, novinari su po pravilu skloni da se obrate nekom istoricaru, voljnom da na jednostavan nacin zaradi koji dolar, funtu, marku ili evro, pomocu clanka instant istorije, sa ciljem da pokazu kako su sva zla samo beskrajni niz potekao iz predodredjenih istorijskih obrazaca. I tako dolazimo do objasnjenja koje se svodi na predodredjeni za nasilje, ciji je tvorac, i majstor zanra, Robert Kaplan (Robert Kaplan), pisac knjige Balkanski duhovi⁵ (Balkan Ghosts), za koju kazu da je ostavila utisak na predsednika Klintona i njegovu suprugu.
Sve to zvuci odvise balkanski, posto su na samom poluostrvu predodredjenje, herojske legende, nacionalna stradanja, fantasticni brojevi i nekriticko trubljenje u slavu istine, svakodnevni posao popularne, medijske i pseudonaucne istorije. Svi oni poticu iz razlicitih konteksta – jedni iz straha od spoljasnjeg sveta podeljenog na saveznike i neprijatelje. U svim balkanskim zemljama postoje, i postojale su, uprkos diktaturama i nesrecama, glasne istorijske skole i besprekorni naucnici koji su pristupali dokumentima, usmenom predanju, cinjenicama i brojevima s otvorenim i kritickim duhom. Ipak, u najboljim slucajevima, istoriografija se (kao i svuda drugde) razvijala na prvom mestu da bi zadovoljila domace potrebe, s oskudnim zanimanjem za dogadjanja sa druge strane granice. Najveci broj balkanskih istoricara ne zna mnogo o istoriji susednih oblasti, drzava i nacija. Domaci istoricari, koje su sledili strani naucnici, nastojali su da izucavaju zasebne, nacionalne istorije. Uz znacajne izuzetke, ono sto danas imamo od balkanske istorije predstavlja podeljenu istoriju.
Posto su mnogobrojni problemi Balkana – politicki, ideoloski, drustveni i kulturni – zajednicki za oblast kao celinu, podela izoblicava rezultate rada cak i najboljih medju takozvanim nacionalnim istoricarima. Potrebno je da proniknemo u stvarnost Balkana, da osmotrimo istoriju poluostrva kao oblasti odredjene uzajamnim uticajima svog geografskog polozaja i istorije, cak i kada nastojimo da se udaljimo od negativnih predstava koje smo o njemu stvorili ili ih usvojili.

Evropa (kao celina) pogresno dozivljava Balkan (kao deo) u podjednakoj meri u kojoj Balkan ne razume Evropu, i pored toga sto Evropa prihvata tvrdnje koje dolaze sa poluostrva, prema kojima je Balkan deo kontinenta. Tako je nas pristup istoriji regiona na samom pocetku ispunjen nerazumevanjima. Balkansko poluostrvo prostire se preko oblasti nepravilnih kontura, koje su i prolaz i raskrsce. Nacije na poluostrvu nisu nacije u smislu koji se pridaje toj reci od Francuske revolucije. Na Balkanu one nikada nisu bile zajednice gradjana. No, ipak, one nisu izgovor. Ove nacije ne samo da stvaraju duboko (i suvise duboko) osecanje pripadnosti, vec su cak u vecoj meri konstruisane nego najveci deo ostalih evropskih nacija. Etnicke zajednice su se na Balkanu razvile a da se pri tom nisu pretvorile u politicke zajednice. Svaka nova, takozvana nacija, cim bi se pojavila, zelela je da se poklopi s odredjenom teritorijom, kao i da okupi stanovnistvo u celinu, stvarajuci nacionalnu drzavu.
Tako cineci, elite su upravljale poglede u proslost, sadasnjost i buducnost. One su posmatrale Evropu kao obrazac, pokusavajuci da je slede kako bi mogle iznova da postanu delom tog kontinenta poistovecenog sa civilizacijom. Takodje su upucivale poglede u buducnost, nastojeci da tako prevladaju teskoce, prevazidju razlike (jugoslovenska ideja, razliciti oblici balkanske saradnje) ili se suoce sa spoljnim pretnjama (balkanski savezi i paktovi, ali podjednako i ukorenjena osecanja solidarnosti koja su iskazali balkanski dobrovoljci koji su isli u grcki Rat za nezavisnost i srpske ustanke u istocnoj krizi). (...)

I najpravicniji istoricari poceli su da shvataju da je postizanje potpune objektivnosti u sustini iluzija. Medjutim, borba za nju je danas duznost vise nego ikada. Istoricari moraju nastojati da iskoriste (ali ne i zloupotrebe) sve moguce dokaze i da zavire ispod svakog oblutka (ali da im pri tom ne menjaju raspored), ma koliko mogli biti i uplaseni onim sto mogu naci pod njima. Uprkos sve vecem izobilju izvora, istoricar 19. i 20. veka i dalje ostaje arheolog, suocen sa nedovoljnim, necelovitim i izbrisanim tragovima proslosti. On mukotrpno rekonstruise obrazac koji nije uvek racionalan, ali je cesto neproziran, koji mu pomaze da objasni sadasnjost, ali samo kao deo jednog posrednog i dugorocnog procesa.
Da li istoricar tada ne radi nista drugo osim sto produbljuje misteriju? Da li je istorija Balkana misterija? Ili ta stvarnost nije tako jednostavna? Taj, tako cesto iracionalan, obrazac ostace silom prilika nerazumljiv, posto je mnogo vise ljudi koji su skloni da to prihvate nego onih koji bi bili spremni da se odvaze i podju rizicnim putem u misteriju da bi sagledali stvarnost. Naposletku, vracam se Magritu, koji je rekao kako nije moguce pomoci narodu koji »radije pokusava da prodje kroz zidine nego da udje na vrata«.
 

^*) Iz: Stevan K. Pavlovic, Istorija Balkana, preveo s engleskog Cedomir Antic, »Clio«, Beograd 2001, str. 487, 488, 489, 492–495, 496.
¹ Cesto ga koriste Tajmsovi izvestaci sa lica mesta, ali to cini i Ricard Holbruk u To End a War, Random House, New York 1998. Upotreba ovog prideva slicna je upotrebi prideva »vizantijski«, s tim sto ovaj drugi ima prednost utoliko sto vise nije ni na koji nacin povezan sa vlascu i kulturom Istocnog rimskog carstva. Gomila nerazumljivih ili besmislenih glasova doprinosi zvucnosti Balkana, kao u biseru iz Tajmsa od marta 1998: »Malo je gradova tako zvucno balkanskih kao sto je Prizren, gde sedam suprotstavljenih zajednica tvrdoglavo ostaje slepo za svoje slicnosti medju gomilom crkava, dzamija i bazara«. U pitanju su: 1. Albanci, 2. Srbi, 3. Turci, 4. Jevreji, 5. Bektasi koja ukljucuje i 6, posebnu zajednicu dervisa, 7. Goranci.
² Up. Harry De Windt, Through Savage Europe: Being the Narrative of a Journey Undertaken as Special Correspondent of the »Westminster Gazette« throughout the Balkan States and European Russia, T. Fisher Unwin, London, 1907.
³ Nedavno se u stampi na dve strane pojavio oglas za prvu klasu Eurostara, sa vozom koji krece sa Gare du Nord. Jedan tekst Krisa Patena (koji je »uzivao u besplatnom sampanjcu, obroku sa tri jela i nekoliko poglavlja dzepne knjige koju je kupio na Vaterlou«) pocinje recima: »Moja omiljena istinita avanturisticka prica, ‘Prilazi Istoku’ (‘Eastern Approaches’) Ficroja Meklejna (Fitzroy Maclean) pocinje polaskom njegovog voza sa Gare du Nord...« Jos malo pa da covek pomisli da ce ga Eurostar odvesti do Zende. Mozda ce se i ova knjiga prodavati na Vaterlou, zajedno sa romanticnim pricicama Ficroja Meklejna o Titovom usponu na vlast.
⁴ Up. Richard Clogg, »Greek-bashing«, u London Review of Books, 18 August 1994.
⁵ Robert D. Kaplan, Balkan Ghosts: A Journey through History, St Martin Press, New York, 1993.