Dragos Ivanovic

Gradjaninu nije lako da se snadje kada ga svakog dana sa svih strana skoli ona sila informacija o mnogobrojnim i neprekidnim politickim sukobima u Srbiji. Sukobi kao da se mnoze po geometrijskoj progresiji, starima se pridruzuju novi, tako da se covek u cudu pita ima li uopste, ma o cemu, konsenzusa i sloge, cak i o onim najvaznijim, strateskim pitanjima. Demokratija, osvojena 24. septembra i 5. oktobra prosle godine, nije nas, ocigledno, dovela u mirnu luku, vec nam je samo otvorila nova zarista trvenja. Dovoljno je da samo bacimo letimican pogled na dug spisak aktuelnih nesporazuma: jos nema dogovora sa Crnom Gorom, sa Vojvodinom takodje, kosovski izbori su i dalje jabuka razdora medju politicarima; posle kratkotrajnog perioda kakve-takve harmonije, ponovo nastaju tenzije sa Haskim tribunalom, koje mogu da dovedu do pogorsanja odnosa i sa svim svetskim organizacijama; starim sukobima u DOS-u pridruzuju se sada i najnovija razilazenja izmedju DOS-a i SNP-a na saveznom nivou povodom krivicnog zakona i izrucenja nasih drzavljana Hagu; u vladajucoj koaliciji teske reci, medjusobne optuzbe i pretnje posle ispada Nenada Canka na novosadskoj televiziji; Vlada Srbije je u zestokom i verovatno dugotrajnom natezanju sa delom radnistva i sindikata.

Javni i skriveni motivi

Gusto jeste, ali to jos ne mora da znaci da obavezno tonemo u haos, kako to moze da izgleda na prvi pogled zabrinutom gradjaninu. U svim ovim frustracijama, ipak, polako se otkriva i neki sistem, a mozda i nesto lekovito za srpsko drustvo. Uzmimo samo ove najnovije radnicke strajkove povodom zakona o radu. Najpozitivnija cinjenica u svemu tome jeste dogovor da se o spornim pitanjima, izmedju sindikata i poslanika, vodi dijalog u Skupstini, a ne na gradskim ulicama i drumovima Srbije. U Milosevicevo vreme takvi su se sporovi resavali stampanjem para, sto je u tadasnjem blokiranom drustvu atmosferu cinilo jos zagusljivijom, u ocekivanju da se sve konacno rasplete socijalnom i politickom eksplozijom, sto se na kraju i desilo.
Dosli smo, dakle, do izvesne demokratske procedure, sto, ipak, ne znaci da glavni akteri drze u svojim rukama onaj magicni kljuc za smirivanje krize. Jos je neizvesno ko sve i s kakvim motivima i potencijalima izlazi na ovu crtu najnovije socijalne borbe. Da li ce Vlada Srbije, u zelji da sto pre dodje do stranih investitora, nastaviti da iskljucivo istrajava samo na svojoj nameri, ne pitajuci za drustvenu cenu? Hoce li se sindikati zalagati za radnicka prava prema medjunarodnim standardima ili su nostalgicno obuzeti idejom nekadasnje drzavne zastite? Uostalom, treba malo pazljivije pogledati sta sve tinja iza ovih razlicitih gledista suprotstavljenih strana. Malo je cudno – a to nije obicaj ni u svetu – da se samo zbog jednog zakonskog predloga, pa makar to bio i zakon o radu, izvode ulicni protesti, pa cak preti i blokadom glavnih puteva u zemlji. To samo svedoci o tome koliko je kod nas snazna sklonost da se lacamo nasilja, umesto da se aktuelni sporovi resavaju legalnim sredstvima u priznatim institucijama. Pre nekoliko dana granski sindikat Nezavisnost napustio je protest kada je jedna oveca grupa, pristalica Samostalnog sindikata, pokusala nasilno da prodre u zgradu Vlade Srbije. Niko jos nije razjasnio ovaj incident – da li je to samo bio temperamentan izliv violentne prirode ucesnika protesta ili nesto ozbiljnije?

Ohrabreni da omalovazavaju

Upravo je zbog toga u ovom trenutku najvaznije pitanje koliko ce ovo drustvo i drzava biti sposobni da svoje aktuelne javne nesuglasice drze u zakonskim okvirima, sprecavajuci da ne skliznu u brutalnost i bezakonje. U tom pogledu karakteristican je nedavni dogadjaj kada je milioner Bogoljub Karic javno obznanio da je ugrozen, da mu se sprema ubistvo i da zato odlazi da se stavi pod pravnu zastitu jedne strane drzave. Avantura je kratko trajala, ali je ostavila nepodeljen utisak da je ovde pre rec o pokusaju izazivanja i testiranja demokratske vlasti. Paradoks ovih dogadjanja je ocigledan: pravni i politicki legitimitet novoj vlasti osporavaju upravo oni koji su se, kao favoriti starih mocnika, silno obogatili u sumnjivim okolnostima bivseg rezima. Sta se i u ovom slucaju iza brda valja i da li, sem Astra banke, u svemu ima i nekih dalekoseznijih ambicija tek treba da se utvrdi.
U istu vrstu dogadjanja spada i nedavna izjava bivseg zloglasnog sefa politicke policije Radeta Markovica koji je pred sudom porekao svoj iskaz o odgovornosti za ubistvo na Ibarskoj magistrali, dat prethodno u istraznom postupku. Cak je optuzio i neke neimenovane ljude na visokim polozajima u novoj vlasti koji su ga, navodno, prisiljavali i nudili mu nagradu i razne druge pogodnosti samo ako prihvati krivicu za Ibarsku magistralu. I u Karicevom i u Markovicevom slucaju ima neceg zajednickog – ako hoces da se boris protiv neke vlasti, gadjaj ih u najosetljivije mesto, u njihovo poimanje pravde i zakonitosti, pa makar i nemao dokaze. Ali, tu je i ono osnovno pitanje: sta to hrabri ove ljude da tako agresivno omalovazavaju demokratsku vlast.

Podzemni uticaji

Sto su ovakvi dogadjaji cesci, utoliko u javnosti rastu i zebnje od nekih podzemnih moci i njihovoj neunistivoj vitalnosti. Ako o tome jos nemamo pravih podataka, mozemo da se zapitamo: gde su izvori ove retrogradne energije, bar oni koji se vide golim okom? Ima ih dvojakih. Pripadnici stare vlasti jos drze jake pozicije u administraciji, vojsci, sudstvu, u izabranim organima, privredi narocito. Oni jos raspolazu ogromnim svotama novca, stecenim na osnovu privilegija i u savezu sa mafijom. Dokle god su na svojim mestima i u svojim poslovima oni ce i ohrabrivati nade za restauracijom, a njihovi eksponenti mogu i dalje samopouzdano i drsko bacati rukavicu izazova u lice novoj vlasti.
Istini za volju, mora se priznati da atmosferu nesigurnosti, koja je dusu dala za razmah ovih retrogradnih snaga, podstice i sam DOS. Svojim stalnim unutrasnjim svadjama i preganjanjima ne pruza neku sliku pouzdanosti i stabilnosti. U njegovom krilu sukobi se stalno umnozavaju, umesto da se tvoracki eliminisu. Sada smo, recimo, posle perioda relativne harmonije, opet u svadji sa Haskim tribunalom. Nase vlasti nikako da smognu snage ni koliko optuzeni pojedinci, koji se vec dobrovoljno prijavljuju u Hag. Karla del Ponte otisla je iz nase zemlje vidljivo nezadovoljna i sada sa zebnjom ocekujemo kako ce se prema nama ponasati medjunarodne finansijske organizacije, posle njenog najavljenog izvestaja Savetu bezbednosti. Glavne njene zamerke odnose se na Saveznu vladu, koja blokira saradnju sa Haskim tribunalom, ali i na republicku vladu zbog sporosti. Gradjani koji su petog oktobra prosle godine pokazali spremnost da se izloze i licnom riziku obaranjem rezima Slobodana Milosevica, ne mogu ovu kolebljivost vlasti da shvate drugacije nego kao izigravanje narodnih teznji.
Ako, dakle, mozemo za mnogo sta optuziti porazene i kompromitovane snage bivseg rezima, dosta toga ide i na rabos novih vlasti koje, drzeci mnoga pitanja predugo otvorenim, proizvode stalnu politicku nesigurnost i nestabilnost. Te dve stvari, naravno, nisu iste, ali ako tamo, gde se ocekuje odlucnost, vladaju beskrajni dueli, takve okolnosti jednoga dana mogu da dovedu do istih posledica.