Stigla je jesen radnickog nezadovoljstva. Radnici su na ulicama, a cujem da ima i bubnjara. Jedna u novoj vlasti visoko rangirana kolumnistkinja na televiziji, prekrstenih nogu, u sljastecim carapama, govori o radnicima kao najreakcionarnijem sloju srpskog drustva. Kad cujem kako cinovnici i intelektualci napadaju radnike koji strajkuju to mi uvek zasmrdi. Jos vise me nervira sintagma »trziste radne snage«.
Radnike je na ulice izveo – strah od ulice. Oni kontaju da je lek od sutrasnjeg izbacivanja na ulicu – masovni izlazak na ulice. 
Radnici su bez sumnje najveca zrtva Miloseviceve decenije. On ih je deset godina drzao u fabrikama koje ne postoje (jer su za njegovog zemana tehnoloski stigle do otpada), na radnim mestima koja ne postoje i sa umecima koja su postepeno zaboravljali. Budjenje iz tog sna je traumaticno.
Premijer Djindjic je svakako u pravu kad porucuje radnicima: »Vi imate zaposlenje, ali nemate posla«. Ali, Djindjic, ako je istinski reformator, mora biti konsekventan do kraja. Da li se njegova dosetka »zaposlenje bez posla« odnosi i na desetine hiljada zaposlenika savezne administracije? Da li se odnosi na desetine hiljada fasciklasa i aktntasnasa iz republickih i opstinskih »organa«? Da li se odnosi na hiljade salterkusa u zdravstvu koje nemaju drugog posla nego piju krv bolesnim ljudima? Kog danas vaznog posla imaju desetine hiljada budjavih cizmasa u Kostunicino-Pavkovicevoj armiji osim da nam dvanaest meseci u najlepsim godinama pretvore u anahroni kosmar? Govorilo se o stotinak hiljada Milosevicevih policajaca. Da li sam precuo vest da je nova vlast njihov broj smanjila?
Lako je seci tamo gde je najtanje, ali da li je i najcelishodnije?

Sablaznjivo saucesnistvo

Uzorni srpski privrednik, medijski magnat i bankar u mraku oko svog dvorca video je infracrvene nisanske sprave i zbrisao je do Otave, pun strave. Kad bi infracrveni nisani bili vidljivi oni ne bi imali nikakvog smisla, ali nova vlast je poverovala u pricu o strahu i pocela da mu salje poruke u formi italijanske kancone: »Ritorna caro mio! Garantujem ti bezbednost i zivot bez bede!« I bankar koji voli karo-sakoe vratio se.
Ustraseni bankar treba da plati desetine miliona maraka ekstra-profita stecenog pod »posebnim pogodnostima«. Koje su to posebne pogodnosti? Nas bankar je dobijao dzakove dinara–topcideraca (pominju se desetine milijardi tih bezvrednih suski), iznosio ih na ulice i od naroda kupovao ustekovane marke (bele pare za crne dane). Od bezvrednog papira praviti zlato – to nisu mogli ni najvestiji alhemicari. Vlast je naseg bankara ipak ubedila da treba da se odrekne dela svog sicara u korist drzave. Ovajdice se drzava, ali pretecice dosta i njemu. I posle tog razloznog ubedjivanja nas bankar se vratio kuci. A vlast je postala saucesnik u Velikoj Mucki.

Karla (opet) u Beogradu

Glavni haski tuzitelj (po nekima »vaskolikog srpstva ruzitelj«) nikako da uspostavi most saradnje sa novom vlascu, iako joj prezime to obecava. 
Elem, Karla je ponovo bila u Beogradu i vratila se iz njega vrlo karli (karli je arhaizam cije je znacenje »neveseo«, »neraspolozen«).
Kostunicin ministar pravde joj je opet nesto besedio o potrebi donosenja saveznog »zakonskog okvira« za saradnju sa Hagom. Ko o cemu, Kostunica o ustipcima. Kladim se da ce iduce godine pukovnik Sljivancanin pre biti pocasni gost na »Danima sljiva« u Kostunicima nego zatvorenik dvorca Seveningen.
Vlast je uvela novu modu u saradnju sa Hagom: da se svi nasi optuzenici za ratne zlocine prosetaju do Haga na kratko vidjenje sa gospodjom Karlom i da se potom vrate u Beograd, na drzavno pazenje i mazenje. Gospodja Bilja, sto se s Arkanom u bijelo lice ljubila, vec je u Beogradu, zahvaljujuci garancijama srpske vlade. Sad se isto predlaze i za optuzenike u vezi sa »oslobadjanjem Dubrovnika«.
Predsednik Kostunica i patrijarh Pavle srocili su za Momcila Krajisnika takve preporuke da bi ih uvazio i sam sveti Petar koji bezgresne pripusta u raj. Za koju godinu imacemo lepu kolekciju ratnih zlocinaca pod drzavnim starateljstvom. 
Predlazem da se na Dedinju izgradi posebno naselje za ove delije kako bi na miru mogli da pisu svoje memoare o tome kako luk mrznje nisu jeli ni barut mirisali.