Kada je pre vise od dve godine otvoren Romski centar »8. april« sa radionicama koje su imale vrlo obecavajuce projekte kao sto su: »Radionica novih znanja«, »Umetnost u predskolskom obrazovanju«, »Bukvar osecajnosti« i »O pravima Roma«, ocekivala sam da ce to biti samo jedna od akcija kojima ce se oznaciti kraj »romskih patnji« kako je rekao, tom prilikom, direktor Centra Dragoljub Ackovic, dodavsi da je vreme romskog naroda otpocelo na nov nacin. Ali, pre nekoliko dana, vozeci se autobusom gradskog saobracajnog preduzeca, moje nade su se prilicno rasprsile.
Na jednoj od usputnih stanica usla je grupa dece sa malim harmonikama u rukama i u maniru prethodnih godina »veselom« pesmom na tuzan nacin »zabavljala« ne bas raspolozene putnike. Najmladji od njih skinuo je kacket i sa njim u ruci krenuo po autobusu da naplati pesmu skupljajuci milostinju. Tada sam se po ne znam koji put upitala hoce li tome ikada doci kraj. Hoce li segregacija romskog naroda, a pre svega njihove dece, ikada prestati?