Ceslav Milos

Nisam pozvan da govorim o Crkvi. Pa ipak, pitanja vere sigurno me se mnogo ticu, a ona ne moraju nuzno da budu merena spoljasnjim trijumfom Crkve i brojem vernika koji ucestvuju u bogosluzenjima. Nije iskljuceno da, da bi se dobila prava slika onoga sto se dogadja u glavama i srcima ljudi, treba izaci iz kruga recnika kojim se sluzi kler u raznim svojim istupanjima. Ono sto pada u oci u danasnjoj Poljskoj je ponovno javljanje dva jezika, samo sto je mesto marksistickog zauzeo katolicki jezik. Mozemo samo pozeleti svestenicima da im tako opste izrazavana saglasnost na vodecu ulogu katolicizma kao religije citavog naroda ne zakloni malo drugaciju istinu, ispoljavanu u razgovorima koji se prekidaju u njihovom prisustvu. Jer, recimo iskreno, ljudi su u Poljskoj poceli da se boje svestenika, sto nije dobar znak. Posto i sam imam za sobom iskustva iz dvadesetogodisnjeg medjuratnog perioda, kad je svestenik prefekt ili kateheta u skoli imao na osnovu Konkordata toliku vlast, da se ni nastavnici ni ucenici nisu usudjivali da se s njim kace, takav strah za mene je razumljiv. Koliko li ce se, na primer, poslanika, koliko senatora odvaziti na izjave, zbog kojih bi im se moglo zameriti da njihovi pogledi nisu pogledi pravovernih katolika?
I, evo, dolazimo do starog spora, odnosno do pitanja, treba li Crkva da tezi upotrebi drzave kao svog instrumenta, tamo gde se radi o najvisim etickim vrednostima. Izgledalo bi da ce, posto je covek slabo i krhko bice, pozivanje na njegovu svest uvek dati gore rezultate od zakonom utvrdjenih zabrana, koje ce ga bar primorati na izbegavanje zla. Posto je vec sigurna da je njena nauka o tome kako covek treba da zivi prava, nema li Crkva obavezu da je nametne ljudima i trudi se da tako organizuje drustvo da bi se sto manje udaljavalo od verskih zapovesti? To se cini naizgled logicno, ipak, stete koje nosi potvrdan odgovor na ovo pitanje znatno nadmasuju koristi. To su dobro razumeli oci–osnivaci americke demokratije, zasnovane na principu odvajanja Crkve od drzave. Tomas Dzeferson u svom nacrtu ustava drzave Virdzinija jasno je odvojio gradjanska prava od ispovedanja ove ili one vere i ovaj ustav postao je model za ustave Sjedinjenih Drzava. Njegov glavni argument je konstatacija »da nasa gradjanska prava ne zavise od nasih verskih misljenja, ne vise od nasih misljenja u oblasti fizike i geometrije: i zato, zigosuci nekog gradjanina kao coveka koji ne zasluzuje javno poverenje ako se ne izjasnjava za ovo ili ono versko misljenje, odnosno izjasnjava se protiv njega, bespravno se lisava onih privilegija i koristi, na koje, zajedno sa svojim sugradjanima, ima prirodno pravo; da nacela same te religije, koju je trebalo ojacati, bivaju podrivana, kada se potkupljuju monopolom svetskih odlikovanja i prihoda ljudi sklonih da se pretvaraju da je prihvataju i ispunjavaju njena uputstva; i, mada su porocni oni koji ne mogu da odole takvom iskusenju, nisu bez krivice ni oni koji na njihov put stavljaju takav mamac«.
Odvajanje Crkve od drzave, strogo postovano u Sjedinjenim Drzavama, nije smetalo Crkvi u sirenju uticaja, i danas, poredeci Sjedinjene Drzave sa zapadnom Evropom, treba konstatovati da su one znatno manje dehristijanizovane. Ogromna vecina gradjana izjasnjava se za pripadanje jednoj od hriscanskih vera, tako da na druge vere i na ateiste otpada sasvim neznatan procenat. Mada su statistike u tom pogledu nepouzdane, nalaze potvrdu u broju vernika koji idu u crkvu. Pa ipak, religija u Americi odavno ima vise horizontalan karakter, drustvene veze clanova neke lokalne zajednice, i taj karakter je danas jako naglasen, sto je izrazeno u povecanom interesovanju sluzenja »stvari« – bilo da je to svetski mir, bilo pravda za ekonomski zaostale, bilo pravo na azil. Istovremeno, odnos americkih katolika prema etickom ucenju Vatikana je mnogo aktivniji nego kod zapadnih Evropljana, to znaci, prvi se trude da uklone distancu izmedju onoga sto se glasno priznaje i toga sto se radi, dok se drugi izgleda zadovoljavaju permanentnom podelom na uzvisenu, ali »bezivotnu« doktrinu i praksu iznudjenu samim zivotom. Primer za to je stav prema zabrani upotrebe kontraceptivnih sredstava, zabrani koja je u Americi javno odbacena.
Debatu o odnosima izmedju drzave i Crkve nemoguce je danas u Poljskoj izbeci, pa ipak, da bi mogla da se odrzi, ucesnici u njoj trebalo bi da govore bez straha. Zato koristim priliku, posto se ne borim ni za kakav polozaj, pa dakle ne moram da budem oprezan, i izrazavam nekoliko misljenja koja sigurno mnogi izrazavaju tiho, u krugu poverljivih.
Stekao sam i sacuvao tako mnogo na casovima veronauke u srednjoj skoli, narocito iz istorije Crkve, dogmatike i apologetike, da ne bi bilo u redu kad bih potcenjivao vrline katolickog vaspitanja. Pa ipak, posto se tako dobro razvio sistem kateheze izvan skolske zgrade, moram priznati da su mi bili uverljiviji argumenti protivnika promene i oni su mi se ucinili dalekovidiji. Svaka zvanicnost i svaka prinuda stete religijskoj veri i treba ih, ako je moguce, izbegavati. Posecivanje casova je dobrovoljno, ali situacija je drugacija u zemljama gde su roditelji u vecini ateisti (npr. u Ceskoj) ili pripadaju, otprilike podjednako, nekolikim verama. Tamo gde se katolicka vecina odnosi prema verskoj manjini sa nesimpatijom, kao lisenoj odlika »dobrog Poljaka«, preti opasnost od pritiska koji je predvideo Tomas Dzeferson. Veliki broj roditelja i dece opirace se takvom pritisku u ime slobode svesti, ali tada ta deca nece dobiti nikakvu pripremu iz religije. Naravno, mnogo zavisi od intelektualnog nivoa i pedagoskih sposobnosti svestenika kateheta; ako me neko ubedi da je tu sve dobro, povuci cu svoje sumnje u pogledu skole kao legla antiklerikalizma. Priznajem neznanje i ostavljam marginu sumnje. Zabrinjavalo me je jedino to sto se povratak vere u skole odigrao naglo i nije mu prethodila debata, tako da je ostavljao utisak plasljive zavisnosti vladajucih slojeva od crkvene hijerarhije. (...)

^*) Iz: Czeslaw Milosz, »Panstwo wyznaniowe«, u: Metafizyczna pauza, »Znak«, Krakow 1995. Prevela Ljubica Rosic, obrada redakcijska.