Popov: Posle objavljivanja teksta Zagorke Golubovic »Nova levica, socijalizam i personalizam«, citaoci su predlozili razgovor o njemu smatrajuci da se napokon moze normalno govoriti o stvarima koje kao da su pod presijom ideoloske i propagandne kampanje, kao da su nesto negativno i opasno i to ne samo u proslosti, nego i u sadasnjem trenutku. Autorka je o levici i socijalizmu raspravljala normalno i bez ideoloskih iskljucivosti ni prema kojoj strani.
Mi smo dospeli dotle da izgleda kao da u nasoj teoriji, a jos vise u praksi, postoje – legitimno i legalno – samo neke ideje liberalizma, neke konzervativne i reakcionarne ideje, a da ideja levice, posebno nove levice i socijalizma gotovo da i nema, niti ima drustvenih aktera koji izrazavaju i reprezentuju ideje levice i socijalizma.

Slabosti liberalizma

Podunavac: Sa stanovista onog sto se oznacava kao polje politicke dinamike javlja se potreba za reinterpretacijom i redefinicijom klasicnog pojma levice. Danas takvi podsticaji dolaze od modernih socijaldemokratskih interpretacija, a neku vrstu politicke strategije socijaldemokratije predstavljaju blerovsko i srederovsko stanoviste kao vrste teorijske i politicke inovacije. Danas je jasno da se u politickom i teorijskom polju dogadja simultan proces reinterpretacije ideja levice i desnice, a kao glavnu karakteristiku tog procesa oznacio bih proces liberalizacije levice i jednog snaznijeg otklona levice ka fundamentalnim vrednostima na kojima pociva moderno politicko drustvo, odnosno ka liberalnim vrednostima. Istovremeno se moze uociti i proces socijalizacije desnice, odnosno jedna moderna koncepcija vodecih vrednosti koje se oznacavaju kao levica. To je ideja socijalne drzave, pri cemu danas imamo inovirajuci koncept moderne socijalne drzave kako se to u teorijskoj i politickoj terminologiji oznacava – socijalno-liberalne drzave. Taj koncept socijalne drzave kao drzave samopostovanja izvodi se iz fundamentalnih vrednosti iz kojih se izvode i druge, na kojima pociva moderno politicko drustvo. Ova znacajna teorijska i politicka inovacija oslobadja pojam levice od klasicne etatizirane koncepcije drzave i samu ideju levice cini znatno atraktivnijom za niz novih socijalnih grupacija, pre svega preduzetnickih i grupacija koje se nalaze u polju srednjeg sloja, kao i u polju onoga sto predstavlja glavni impuls modernizacijskih procesa, mladih ljudi itd. U teorijskom smislu ovaj proces znacajno je doprineo snazenju egalitarnog liberalizma ili liberalnog socijalizma.

Dogodio se i krah libertetske politicke teorije i libertetske ekonomske strategije. Najtvrdja koncepcija liberalizma uvek je imala slabu politicku teoriju i danas se moze reci da se to sto oznacavamo nekom vrstom neokonzervativizma ili nekom vrstom robustnije liberalne skole pretvorilo gotovo u malu teorijsku sektu koja skoro da nema znacaja. Pokazalo se da je ta ideja, koja je bila znacajna u libertetskim strategijama, kao sto je reganizam, tacerizam itd., i koja ima snazan oslonac u Hajekovoj skoli, prema kojoj se politicko polje moze urediti po nekim zakonima ekonomske racionalnosti, ogranicavajuca i da trazi druge pretpostavke. To je vazna cinjenica. Kada danas gledate sta to cini egalitarno jezgro u modernom politickom drustvu doci cete do forme egalitarnog liberalizma, odnosno do ideja koje bi mogle da se oznace kao fundament moderne socijaldemokratski orijentisane levice. Danas je izvesno da jedna varijanta liberalnog univerzalizma, koji je u temelju modernog politickog drustva, ne moze da odgovori na sve njegove imperative i da glavni podsticaji liberalnom univerzalizmu dolaze od imperativa na koje odgovara politicka teorija levice. Kljucni koncept u srcu liberalne politicke teorije je koncept negativne slobode i on je u velikoj meri redefinisan. Novi podsticaji dolaze iz komunitarnog polja u kojem se javlja niz izazova na koje se ne moze odgovoriti konceptom ogranicene i protektivne liberalne drzave. Rec je pre svega o izazovima identiteta, etnickih i drugih grupa, feministickih grupa, prava na razliku. Odgovori na ta pitanja predstavljaju snaznu inovaciju za politicku levicu u modernim politickim drustvima. Drugo, sve vise na snazi dobija jedna vrsta republikanizacije liberalnih politickih nacela. Naime, sve je prisutnije stanoviste da nasuprot tradicionalnoj dihotomiji koja je razlikovala dva kljucna polja slobode – koncept negativne i koncept pozitivne slobode – treba uvesti treci koncept, koncept republikanske slobode. On u sebi sadrzi dve ideje koje su veoma znacajne za redefiniciju modernog koncepta levice. Jedna je – da se samo kroz formu proceduralne demokratije i proceduralne legitimnosti ne mogu obezbediti stabilnost i kvalitet politickih drustava. Druga ideja je da se nasuprot negativnom konceptu slobode, gde su drzava i politicke institucije glavni protivnici slobode, uvodi pojam dominacije, kao korektivni pojam i nova koncepcija slobode. Tako da nasuprot klasicnom dualizmu izmedju negativne i pozitivne slobode danas postoji ideja slobode kao vrsta pozitiviranja nasih civilnih prava, odnosno fundamentalnih prava koja se oblikuju u polju civilnog drustva.
Postoji pozitivna sloboda sa svim korpusom koji je u politickoj istoriji Evrope donela borba 

radnickih i srednjih slojeva. Liberalizam je imao snazan otpor prema tom korpusu iz kojeg se izvodi demokratija. Zbog toga uvek postoji snazna napetost izmedju liberalnog koncepta fundamentalnih sloboda i onoga sto je demokratski oblik politicke organizacije. Levica pretpostavlja ono sto je u srcu modernih politickih drustava. To je egalitarni skup vodecih vrednosti koje su po svojim osnovama liberalne. Tu nema naglasenog antiliberalizma nove levice, ali ona kaze: nova levica je ta koja odgovara na ceo niz imperativa na koje klasicna liberalna, a pre svega neokonzervativna politicka strategija nema odgovora ukoliko ne zeli da se osloni na represiju i druge oblike nedemokratske politicke tehnologije.
Golubovic: Poenta mog teksta bila je da pokaze da nova levica nije u protivstavu prema liberalizmu kao njegova negacija, nego da pokusava da dopuni liberalnu teoriju i da je koriguje u onim elementima gde ta teorija staje na pola puta. Aktuelizujuci polje dominacije, posto pojam negativne slobode na to pitanje ne odgovara, kao sto na to pitanje ne odgovaraju ni drugi pojmovi koji se izvode iz liberalne teorije, nova levica naglasava da se mnogi pojmovi moraju redefinisati upravo polazeci od pojma dominacije.
Podunavac: Na sve ono sto se odnosi na kvalitet zivota liberalni univerzalizam i koncept negativne slobode ne daju odgovor. To su kolektivni identiteti, nacin zivota, ekologija, pravo na razliku i to ne samo kada su u pitanju polovi – svi ti izazovi dolaze iz komunitarnog polja ili polja nove levice u politickom smislu.
Popov: Da bismo govorili o odnosu liberalizam–socijalizam, odnosno nova levica i to u smislu konvergencije koju zahteva moderno drustvo i razvoj demokratije, neophodno je ispitivati i one oblike iskljucivosti koji su se javljali i na strani levice i na strani liberalizma. Bez razumevanja dramaticnog odnosa liberalnih i socijalistickih ideja ne mozemo videti put u kompleksno drustvo i nacin sukobljavanja ideja i interesa u kompleksnom drustvu kroz demokratiju, a ne putem nasilja.
Podunavac: Postoje dva razloga za iskljucivost izmedju dve velike politicke strategije. Polazista klasicne levice i klasicne desnice su na suprotnim polovima. Nijedna od tih strategija nije mogla da odgovori interesima klasicnih politickih drustava. Drugi razlog je sto su se vladajuce politicke ideologije, koje su dobile totalitarna obelezja, na neki nacin reprezentovale ili kao strategije liberalizma ili kao strategije levice. Tu mislim na dve velike gromade totalitarizma – fasizam i staljinizam – koji su kompromitovali i doveli u sumnju vrednosti na kojima pocivaju levica i liberalizam. Nijedna od ovih strategija kao monisticka ne moze da odgovori na snazne izazove moguce devastacije drustva. Ta opomena je u velikoj meri uticala na potrebu, kako je pokazala dr Golubovic, da se harmonizuju vrednosti tih dveju teorijskih i politickih strategija.

Nova levica i konvergencija

Popov: Nakon Oktobarske revolucije i ostalih revolucija, socijalisticka ideologija proglasila je kraj istorije jer je socijalizam pobedio. Danas imamo slicnu ideolosku poziciju koja tvrdi »posle hladnog rata i propasti socijalizma pobedio je kapitalizam«. U oba slucaja imamo neku viziju kraja istorije, a ta vizija suzava prostor za kompleksnost o kojoj smo govorili, kao i za ideje socijalizma i liberalizma.
Podunavac: Nakon katastroficnog iskustva dva totalitarizma, sada imamo proces koji je skoro univerzalan, a to je demokratija. Demokratski tip politickog drustva prosto trazi harmonizaciju vrednosti koje su u temelju dveju suprotstavljenih politickih strategija. Postoji jos jedan vazan proces koji ce predstavljati snazan podsticaj komunitarnim vrednostima i koji ce staviti na ispit niz univerzalistickih vrednosti i principa. To je proces globalizacije, a narocito globalizacija neizvesnosti i univerzalizacija straha koji postaju svojina celog covecanstva. Strah i neizvesnost poremetice imperative modernih politickih drustava i dovesce do snazne neliberalne tendencije koja ce sigurnost kao vrednost staviti u prvi plan. Sigurnost ce tako postati nova vrednost, a na to pitanje i slicna pitanja liberalna politicka teorija nikada nije imala odgovor i zato je stalno trazila komunitarne »podupirace«. Zbog tog nedostatka ojacace vrednosti na kojima pociva levica.
Golubovic: Kada je rec o iskljucivosti ideoloskih orijentacija treba reci da one proizlaze iz dualiteta individualizam–kolektivizam. Kada se individualnost i individualna prava i slobode pretvore u individualizam, kao iskljucivu vrednost, koja zanemaruje drugu dimenziju, on postaje izvor iskljucivih stanovista, sto je karakteristicno za liberalizam. Za levicu je karakteristicno da je uvek u prvi plan stavljala kolektivizam kao ideolosko opredeljenje. Podseticu na Staljinovu knjigu Anarhizam i 

socijalizam u kojoj kaze da je princip licnosti i »ja« stanoviste anarhizma, a stanoviste socijalizma je masa. Poenta mog teksta bila je da nova levica ne gubi iz vida ono sto su principi individualiteta, ali ne ide u iskljucivost individualizma. Ona shvata da se individualitet ne moze graditi u bezvazdusnom prostoru, nego u odredjenim drustvenim situacijama, zajednicama i politickim ustanovama.
Popov: Ali to nije rezultat razvoja »ciste ideje« nego je posredovano kritikom totalitarnih sistema – i nacizma i staljinizma. Bez toga ne bi bilo nove levice koja kritikuje staru levicu i to ne samo princip mase nego totalitarni sistem sa svim zlocinackim, pljackaskim i nasilnickim posledicama koje unose nesigurnost i neizvesnost kojih se ljudi plase. Ta kritika posredovala je u stvaranju novih koncepcija i otvorila mogucnost konvergencije. Dokle je stigla kritika levice u suocavanju sa vlastitim totalitarnim iskustvima – staljinistickim, nacionalistickim i klerikalnim? Bez tih saznanja ne mozemo govoriti ozbiljno o mogucnosti konvergencije kod nas, izmedju razlicitih velikih ideja socijalizma i liberalizma. Pledoaje teksta dr Golubovic je za stvaranje nove kriticke teorije drustva. Ta teorija bi morala da obuhvati dosadasnje rezultate kritike svih oblika totalitarizma i najnovija iskustva primene raznih oblika nasilja bez cega nema vizije politicke zajednice – ni liberalne ni socijalisticke. Cak ni desnicarske.
Milojevic: Sta je sve suprotstavljeno u danasnjem drustvu za koje ja nemam ime. Imamo narod, a nemamo drustvo, jer smo prestajali da postojimo kao drustvo, a postajali smo narod ili Staljinova masa sa populistickim predznakom. Ovde je suprotstavljeno neznanje, nepostojanje teoretskog definisanja drustva, nasuprot onome sto su u Evropi i svetu dominantne teorije. Ucestvujem u radu Socijalisticke internacionale i ona se bavi temom levice, socijalizma i socijaldemokratije u odnosu na aktuelne probleme. Medjutim, ona uvek ostaje na osnovnim vrednostima koje se ponavljaju kao mantra: sloboda, solidarnost, ljudska prava, socijalna pravda. I nikada dalje od toga. Da li nosioci levih i socijalistickih ideja nemaju teorijsku moc, tek manjkavost je velika, a pristup resavanju 

problema identican je liberalnom konceptu. Kao primer navela bih palestinsku drzavu. Na pedesetu godisnjicu Socijalisticke internacionale upucen je apel za solidarnost. Medjutim, iste veceri Zapadna obala je drasticno bombardovana, posle rukovanja Arafata i Peresa i obecanja da ce se dijalogom izbeci nasilje. U tome prepoznajem nespremnost, nepoznavanje ili sinergiju liberalnih i socijalistickih ideja u politickoj praksi. Da li je to zato sto postoji snazna potreba da se pod kisobranom demokratske legitimacije svrstaju suprotstavljene ideologije ili je u pitanju nesto drugo – to je otvoreno. Ako hocemo razumno da govorimo o socijalizmu, da li je moguce da to dopre do onih koji su odgovorni da ideje nove levice implementiraju. Ko ce komunicirati, kakvi su kanali komunikacije, da li cemo cekati potpuno suprotstavljanje dveju ideologija pa gasiti pozar ili cemo ici u susret postujuci to sto smo uocili? Utisak je da su bez razloga suprotstavljene grupe i oni koji treba da rade u praksi. Ta suprotstavljenost nije u skladu sa zakonitoscu modernog drustva a to je komuniciranje. Smatram da je nezaobilazna tema nove levice ravnopravnost polova, odnosno ravnopravnost uopste.
Mihajlovic: Treba imati hrabrosti da bi se danas tematizovala pitanja socijalizma i liberalizma. Tu hrabrost imala je Republika. Sta znaci kada pokretanje jedne teorijske teme zahteva hrabrost? Da li je drustveni pritisak tako izrazen da se neke ne mogu aktuelizovati u svakom trenutku? Moze se reci da smo izasli iz sistema u kojem je to bilo pravilo, ali izgleda da ulazimo u sistem u kojem takodje postoje zabranjene teme ili teme o kojima morate govoriti sa oprezom. U nasim javnim polemikama najveca pogrda je »on je samoupravljac«, »kardeljijanac«, »socijalista«. To su pogrde za pristalice ideje socijalizma, a ne za clanove SPS-a. Ocigledno, ni novi duh vremena, a da ne govorim o medijima koji su institucionalizovani u skladu sa zahtevima nove vlasti, nisu doneli promenu, nisu nas ucinili tolerantnijima i otvorenijima za neke teme. Jedna grupa istrazivaca pokrenula je projekat tako da raspolazemo gradjom o pitanjima koja ovde razmatramo. Prvi je utisak da postoji opsta zbrka u teoriji, politickoj organizaciji i javnosti. Misljenja su i suvise konfrontirana tako da smo se opredelili da tematizujemo relaciju izmedju neoliberalizma i socijaldemokratije. Nastojali smo da ne upotrebimo termine sa ideoloskim nabojem tako da u pitanjima nismo pominjali socijalizam, samoupravljanje, cak ni rec participacija, kako ne bismo izazvali odijum publike. Za takav pristup opredelili smo se imajuci u vidu iskustvo sa istrazivanjem iz 1997. kada smo ispitivali reagovanje gradjana na reci koje se vezuju za socijalizam, kapitalizam, samoupravljanje, trziste, Tita. Pokazalo se da tu vlada politicka iskljucivost i koherentnost. Gradjani su dosledno bili ili za ili protiv. Ukupan nalaz istrazivanja nije pokazao dominaciju nijednog sistema, ali se odnos prema pojmovima pokazao kao relevantan za druga istrazivanja. Sada se pokazuje da bi se ono sto se eventualno moze nazvati konvergencijom na teorijskom nivou i na planu politickog organizovanja, kao i na nivou gradjana, pre moglo oceniti kao nedovoljno poznavanje stvari, zbunjenost, uplasenost, neizvesnost i egzistencijalna nesigurnost. Sve se ispoljilo u ovom istrazivanju i vrlo je vidljiva zbrka koja vlada u odnosu na dve glavne orijentacije: jedne neoliberalne, cijoj smo propagandi izlozeni sa svih strana, od politicara do medija. Ta zbrka nije karakteristicna samo za nasu situaciju. Jedno od uobicajenih obrazlozenja za konvergenciju u politickom smislu, kada se radi o priblizavanju desnih i levih partija i postojanju sve vise zajednickih programskih tacaka, nalazi se u gradjanima. Naime, kaze se da su izborne potrebe naterale politicke stranke da im programi budu sto slicniji. Isto obrazlozenje koristi se i kada je u pitanju konvergencija u teorijskom smislu. Kada pogledamo dijapazon politickih stranaka vidimo da imamo ogromni centar i ekstremne stranke koje nigde u Evropi, sem u izuzetnim slucajevima, ne prelaze 10 do 15 odsto glasova. Politicke 

organizacije, a donekle i teorije, polazeci od hipoteze o konvergenciji u samom birackom telu, generisu konvergenciju na politickom planu. A onda teoreticari sa levice, koji su bliski politickim strankama, u svojim teorijskim radovima tu konvergenciju ekspliciraju do kraja. Cak se i Gidens u svom Trecem putu ne distancira od konvergencije iako veoma ostro razlikuje klasicnu levicu i klasicni konzervativizam.

Ko je u politickom centru

Nase istrazivanje za koje se nadam da ce se naci na stranicama Republike pokazuje sledece: zbrka dolazi do punog izrazaja u odnosu na kljucne pojmove za ono sto je neoliberalno ili prosocijalisticko u dobrom znacenju te reci. Nasi gradjani prihvataju i takav stav kao sto je da »drzava treba da utice na privredni zivot i da ga usmerava«. Isto tako prihvataju i suprotan stav – »drzava treba da se sto manje mesa u privredu«. Ta dva suprotstavljena stava figuriraju do odredjenog nivoa. A kada se dodje do egzistencijalnih stvari gradjani se zdusno opredeljuju za stav da »vlada treba da zadovolji osnovne potrebe gradjana u slucaju bolesti, siromastva i nezaposlenosti«. Oprecnu tvrdnju da su »siromasni sami krivi za svoj polozaj: ili nisu hteli da uce ili nece da rade« (tu recenicu sam nasao u tekstu jednog domaceg liberala koji je poznat po tome sto tvrdi da ekonomska nauka ne poznaje sindikate), prihvata samo 15 odsto gradjana. Tvrdnju da vlada treba da zadovolji osnovne potrebe gradjana prihvatilo je vise od 80 odsto gradjana. To su poruke vladi i sindikatima i svima onima koji se bave gradjanima. 
Popov: Za ozbiljnu kriticku teoriju drustva neophodno je desifrovati sta i ko se sve nalazi u politickom centru u kojem se tiskaju mnogobrojne partije, dok su ostale na margini. Ja pretpostavljam da se radi o orijentaciji prema vlasti, a ne prema konvergenciji razlicitih ideja. Kada bi orijentacija bila prema konvergenciji slicnih ideja u razlicitim teorijskim korpusima – to je tlo na kojem se gradi demokratija. Medjutim, ovde to nije slucaj. Ovde je vlast jos uvek povezana sa silom i nasiljem, ona je bez demokratske legitimacije. Demokratska legitimacija bi mogla biti samo konvergencija slicnih ili istih vrednosti u razlicitim korpusima, teorijskim ili religijskim.
Nije manji problem ni to sta je izvan onog »centra«. Moze se govoriti da su kod nas sasvim legalizovane ideje desno od »centra«, gde postoji sirok spektar konzervativnih i reakcionarnih ideologija koje propovedaju mrznju i eliminaciju drugoga po polnoj, religijskoj ili nacionalnoj osnovi. A levo od »centra« ne znamo sta je. Imamo jednu levicu koja se naziva tako i koja prica o socijalnoj pravdi, ali dok je bila na vlasti potpuno je poricala sve vrednosti jednakosti, socijalne pravde i solidarnosti. To se desavalo kako kroz vladavinu do Milosevica, tako i pod njim kada su radikalizovani pljacka i svi oblici nasilja. To je jedna vrsta desnice, s tim sto su pripremne radnje obavljene nekoliko decenija ranije posto je iz korpusa ideologije te formacije odavno nestao pojam slobode, narocito individualne, a sve se koncentrisalo oko vlasti. Uostalom, sredisnji pojam boljsevickog shvatanja revolucije je vlast i to nedemokratska, totalitarna. Prema tome, radi se o desnici jer se iskljucuje pojam slobode i demokratije.
Postoji jos jedna stvar koju ne moze da zaobidje bilo koja ideja kriticke teorije drustva. To je iskustvo nove levice i odnos prema novoj levici. Kod nas se ciklicno ponavlja satanizacija nove levice. To cine rezim i njegovi simpatizeri. Nova levica je, izmedju ostalog, denuncirana kao mina koja unistava idealno zamisljene reforme. To je opste mesto u nasoj publicistici, i u nauci, istoriografiji, politickim naukama.

»Sida istorije« ili denunciranje levice

Postoji i deo medija koji uporno obnavlja ekskomunikacije – od 1968. i 1970. naovamo. Pre trideset godina trazena je veza izmedju nove levice i Crvenih brigada, odnosno terorizma i u to ime je nova levica denuncirana kao jedan oblik terorizma. To se ponavljalo i kasnijih godina da bi se 1999. u tom istom delu publicistike i zurnalistike, narocito u visokotiraznim listovima – Duga i Profil – koji imaju status ozbiljnih glasila srednje klase, ponovilo da su novolevicari, koji su dosli na vlast u Americi, Engleskoj, Italiji i Nemackoj, bombardovali nas narod. Ta poenta ponavlja se ovih dana u tim istim listovima, a to je da su nasi novolevicari jos pre 30 godina bili neka vrsta talibana. Tako pise Duga, a Profil – da su novolevicari vec pre 30 godina bili teroristi jer su se zanosili idejom revolucije, a ideja revolucije je sida istorije. Evolucija stare levice ka desnici, zatim denunciranje levice kao protivnika privrednih reformi, veze levice sa totalitarizmom, sve to treba da bude istrazeno.
Takodje, nisu istrazeni ni stvarni dometi nove levice u kritici stare levice i sistema totalitarnog »realnog socijalizma« koji se naziva staljinizmom. Istovremeno, niko kao nova levica nije napravio proboj u slobodi stampe, kritickog misljenja i politickog delovanja. Ali, ti proboji ostali su samo u zacetku naznaka mogucih promena i u kritickom misljenju, politickom delovanju i zasnivanju demokratske javnosti. To su tacke koje bi morale biti analizirane jer bez toga ne mozemo dospeti do ozbiljne kriticke teorije drustva koja bi normalno komunicirala sa rezultatima takvih analiza u razvijenim kulturnim zemljama.
Kako stoji stvar sa novijom ponudom levih ideja koje se javljaju u liku socijaldemokratskih partija i sindikata, koliko te grupe komuniciraju sa realnim interesima u drustvu i realnim orijentacijama ljudi, a koliko su one deo spektakla i rituala koji ostaje unutar »centra«?
Slika koju smo culi o Zapadnoj obali je vrlo podsticajna jer ona odgovara nasem stanju, a to je da se cas ratuje, a cas dele priznanja za pobedu mira i dijaloga. Uporedo sa ozbiljnim tezama o obnovi kritickog misljenja i dijaloga imamo parade na kojima se nista ne postize nego se samo mehanicki preslikava stvarnost u kojoj se malo ratuje, a malo dele odlikovanja. Dovoljno je da prestanes da ubijas, ne moras nikakav rezultat da postignes, i odmah ces da dobijes odlikovanje.
Milojevic: Kljucna rec »zbrka« izrazava odnos neoliberalnog i socijaldemokratskog i u svetu. Ne mislim da je zbrka samo nasa specificnost. 
Golubovic: To je Turen rekao jos 1999. u Beogradu kada je ocenio da takozvani levi politicari primenjuju desnu politiku.
Podunavac: Cinjenica da u razgovoru dominiraju nepoliticki pojmovi kao sto su nasilje i pljacka potvrdjuje da je nase politicko polje nekonstituisano i nezrelo. Uzmimo kolektivne politicke aktere koji treba da nas uvedu u polje normalnosti. To su gradjanske politicke stranke. One pokazuju veliku nezrelost. Gotovo sve politicke stranke su neprofilisane, bez identiteta i veruju da mogu lako i bez problema da promene politicki predznak. To je bitno svojstvo politickog drustva u Srbiji danas. Kada jedna vodeca stranka u Srbiji kaze da je bez politicke ideologije, to je ozbiljna stvar. To znaci da nam tek predstoji proces politicke kristalizacije. Do toga se mora doci i preko kriticke teorije drustva koja ce postaviti jasne kriterijume u javnim debatama. Uprkos tome javno polje i dijalog dobijaju znacaj, a jedna vrsta argumenata i vrednosti oblikuje se kao vertikala koja se pokazuje kao osnov za redefiniciju kolektivnog identiteta Srbije kao politicke zajednice i politicke drzave. Ukoliko se to nastojanje oblikuje u cistoj formi ono ce se kao strategija naci u opozicijskom polju. Treca stvar odnosi se na pitanje da li stranke koje otvoreno propagiraju rasizam i nejednakost imaju mesto u politickom polju ili treba primeniti formu koju primenjuju politicki sistemi, to jest da sam ustav uspostavlja granice koje obezbedjuju prisustvo nerepresivne politike u javnom polju preko kojeg se konstituise politicki poredak. To pitanje je kod nas nereseno i u velikoj meri otezava proces konsolidacije Srbije kao politickog drustva.
Popov: Ne bih se slozio da je nasa politicka scena potpuno nezrela. Ona pocinje da pokazuje neke znake sazrevanja. Da je nezrela, ne bismo imali ono sto se desilo lane. To je ipak simptom puta ka jednom kumuliranju politicke volje koja tezi promeni rezima zasnovanog na zlocinu, nasilju i pljacki. A da li ce to sazrevanje ici u ovom ili onom smeru, to jos ne znamo. Uslov za sazrevanje politicke scene jeste da se otkloni ideologija i praksa populizma i da se umesto o narodu i homogenizaciji govori racionalno i kriticki kako bi se drustvo razoreno nasiljem i pljackom iznova strukturisalo. U tom novom strukturisanju imamo haoticnu situaciju sa strajkovima koji su cesto manipulisani. Medjutim, oni otvaraju pitanje sta u drustvu postoji kao realni interes i ko su akteri koji artikulisu taj interes i bore se za njega. Koji su to sindikati i koje stranke? Mi to ne znamo, kao sto ne znamo da li postoji levica. To sto se deklarise kao levica je u svim elementima ideologije i prakse desnica. To je stara levica koja se potvrdila kao antilevica.
Da li ce se to sto se desavalo artikulisati u novu kriticku teoriju drustva? To ce se tesko ostvariti bez ozbiljnog shvatanja autonomije kulture. To je ono sto su svi – i oni u centru i ceo spektar desnicarskih stranaka – potpuno blokirali. Mi danas imamo inerciju jedne hipertrofirane institucije kao sto je univerzitet i neke druge institucije koje su nekreativne, pogotovu kada je rec o kritickom misljenju. Imamo agresivnu ideolosku i propagandnu masineriju koja se javlja kao udarna pesnica nove ideologije. Nekada su ljudi uterivani u socijalizam, sada silom treba da budu uterani u kapitalizam. To se radi beskrupulozno, pri cemu se glavni akteri u centru ipak prepoznaju kao dva kljucna stanovista. Jedno glasi »ponosno u svet«, a to znaci nema sta mi da preispitujemo, mi smo jednom vec dokazali svoj ponos i necemo se saginjati, klecati, traziti kredite. Drugo glavno stanoviste kaze »pragmaticno u svet, sve cemo da uradimo da dobijemo pare«. Ali zato nema kritickog preispitivanja nase novije istorije i zasnivanja buducnosti drustva i drzave na realnim temeljima. Utoliko je ideja o autonomiji kulture i intelektualnog delovanja preka potreba naseg oslobadjanja od svih uzasa kroz koje smo prolazili i u kojima se jos nalazimo.
Golubovic: Do kakvih apsurdnih granica ide pragmatizam nasih politicara vidi se po argumentaciji premijera Djindjica koji kaze: da ne saradjujemo sa Hagom, drugim recima da nismo isporucili Milosevica, ne bismo dobili nikakve pare. Tako daje argumentaciju u ruke onima koji isticu da se prodajemo.

Da li postoji »treci put«

Popov: Gde su oni treci, koji nisu ni ponosni ni pragmaticni, oni koji smatraju da su »po dusi« cisti. Nisu ubijali, nisu ucestvovali u paravojnim formacijama, neki od njih su porazeni na Osmoj sednici. Levicar, socijalista ili liberal – nije vazno sta je »po dusi« nego po tome sta produkuje, govori, pise, radi. Mi te stvari treba da ispitujemo.
Mihajlovic: O tome nesto u istrazivanjima postoji. Osnovna podela je podela izmedju dva »slonovska« polozaja. Vecina ljudi je na jednoj ili na drugoj strani, ne racunajuci one koji su izvan, a koje stalno potcenjujemo zaboravljajuci na velicinu tog broja ljudi koji nije uvek isti, ali ponekad obuhvata i polovinu gradjana, sto je strasno. To je jedno od kljucnih pitanja kako sa stanovista gradjana tako i u odnosu na njihovu politicku organizaciju. Podrsku nekom trecem putu uglavnom imamo medju pristalicama manjih stranaka. Deo GSS, deo DA, deo Socijaldemokratije, SDU, daje podrsku jednom trecem putu, odnosno stvaranju trece strane u tom bloku. To su ljudi koji smatraju da stvari treba postaviti na drugacije osnove da bi se doslo do resenja koja dva bloka ne uspevaju da definisu.
Popov: I da se smanji rizik iskljucivosti ideologija koje su do sada dominirale. To je ono sto ide iz tog trenda, ali to je neartikulisano.
Mihajlovic: To je tacno. Kada te ljude pitamo za spremnost da se u okviru svojih stranaka pojave kao nosioci takvog koncepta, onda se broj pristalica tog koncepta naglo smanjuje. I njihova je brojka zanemarujuca s obzirom na to da nisu u jednoj stranci. Mozda broj takvih u GSS cine neku blagu vecinu, ali ne pokazuju minimalnu spremnost da se za svoje stanoviste aktivno bore.
Popov: Posto se ta ideja nedovoljno artikulise kroz politicke stranke, javlja se ideja da se neki sindikati pretvore u politicku stranku. Dakle, jedna je varijanta koje ce stranke izraziti to flotantno stanoviste, da li ce se neki od sindikata pojaviti kao politicka stranka ili ce nastati neki pokret koji ce modifikovati stranacku scenu na odredjeniji, novi nacin. To je otvoreno pitanje. Ako bi se socijalisti jasno distancirali i ratosiljali svoje proslosti – zasto i oni ne bi mogli ucestvovati. Otvoreno je pitanje te flotantne grupacije koja je vrlo razlicita i kako ce ona biti artikulisana u narednom razdoblju. Kljucno je pitanje hoce li taj proces ici ka konvergenciji ili konfrontaciji za sta postoji interes onih koji su u centru i na celoj skali desnice. Oni vise idu ka stimulaciji konfrontacije nego konvergencije, po inerciji dosadasnjih iskljucivosti i nespremnosti da preuzmu odgovornost za ono sto su cinili do sada.
Milojevic: Imamo konformisticki centar, levo imamo nesto sto jos ne znamo sta je, desno je konzervativizam i reakcionarstvo koji su do bestidnosti jasni. Nova kriticka teorija drustva ne moze da prodje bez pristupa drustvu iz ugla dzendera ili pozicije zena. 
Popov: Stara kriticka teorija drustva deo toga je apsolvirala narocito preko Vilhelma Rajha, a nova levica je otisla jos dalje. Taj put je otvoren, ali problem je u tome sto je alternativna scena radikalno segmentirana i nema medjusobnih komunikacija.
Milojevic: Ako je sindikat drustvena grupa koja pokusava da uspostavi svoju sustinu, da li su zene drustvena grupa sa politickom tezinom koja moze, razvijajuci kriticku teoriju drustva, ili kritikujuci drustvo, da bude bliza ideologiji nove levice zato sto u svojim osnovnim idejama nosi ideju ljudskih prava, zenskih ljudskih prava, ideju ravnopravnosti, jednakih mogucnosti, ideju odgovornosti, saradnje, solidarnosti, nenasilja, dijaloga i komunikacije.
Popov: Odgovor na to pitanje mogli bismo lako da nadjemo. Kada bismo pazljivo istrazivali pojavu prvih zenskih grupa kod nas osamdesetih godina sve do skandala u Socijaldemokratiji i svega sto se dogadjalo u Skupstini, kao i cutanje najveceg dela javnosti u vezi s komponentama tog skandala, dosli bismo do jasnih saznanja kuda ta stvar ide. Isto tako mozemo jasno uociti kuda stvari idu kada istrazujemo strajkove. Prvo one spontane iz pedesetih, sezdesetih i sedamdesetih godina, zatim one koji su prethodili »dogadjanju naroda«, pa do strajkova u Kolubari osamdesetih godina, 1993, 1994, 2000. i 2001. Tu su trendovi vrlo jasni, ali mi ih ne istrazujemo. Nadam se da cemo to ipak uciniti.
Golubovic: Kada je rec o odnosu feministicki orijentisanih teorija i pokreta, u svetu je karakteristicno da su oni izrazito levo orijentisani i to u smislu nove levice. Kod nas to nije slucaj. Ne bih mogla da kazem da su zenski pokreti u Srbiji orijentisani ka levici, sudeci po tekstovima koje sam procitala. Ti zenski pokreti bave se problemom nasilja i nacionalizmom, ali ne vidim povezanost sa idejama nove levice.
Milojevic: U vezi sa cutanjem javnosti o bitnim aspektima dogadjaja u Socijaldemokratiji rekla bih da u medijima danas, osim nekoliko casnih izuzetaka, ne postoje ni edukovani pojedinci, niti redakcije mogu da prepoznaju ne samo bitne aspekte dogadjaja u Socijaldemokratiji, nego ni bilo koje aspekte neke teme, a da se pri tom ne polarizuju na one koji su »za« ili »protiv« ovoga ili onoga, ove grupe protiv one, koji se ne dele prema vlasti i narodu. Tako mediji prate teme, a to je najprimitivniji pristup. Mediji imaju totalitaran pristup temama. Za njih postoji jedan jedini pristup, a to je »ja moram da pisem ono sto narod hoce da cita«. Ne postoji ni edukovanost, pa samim tim ni potreba da se do informacije dodje na legitiman nacin.
Popov: Postoje razlicite ideje i teorije, pokreti i mediji. Jedni su uvek deo ideolosko-propagandnog aparata vlasti, stare ili nove, a drugi su orijentisani na uspostavljanje javnosti. To je bitna razlika. Republika spada u medije kojima je stalo do institucije javnosti, da ljudi izraze svoje misljenje i interese, da komuniciraju, a ne da se namecu i konfrontiraju. Tako nam je i u vezi sa ovom temom stalo ne da rehabilitujemo i branimo jednu ideju od druge, nego da ispitujemo sta je zajednicko teorijama socijalizma i liberalizma, i gde se te velike ideje iskljucuju. Zelimo takodje da vidimo koje sve ideje postoje, jer nisu samo ideje liberalizma i socijalizma relevantne, vec su to i neke religijske i nereligijske ideje. Hocemo da vidimo sta se danas zbiva u modernim drustvima, i u nasem. Mi nismo trajno hendikepirani ni starim rezimom ni sadasnjim stanjem, narocito ako ozbiljno shvatimo autonomiju kulture gde su ljudi najmanje determinisani svojom trenutnom situacijom. Zato smo zainteresovani za nastavak ovog dijaloga bilo analitickim tekstovima bilo reagovanjima na izneta gledista.