Porucih kafe a za njega i rakiju.
– Meni polic ljute, ako imate – doviknu Ljutko kelneru.
– Secas se, Dragane moj, kako su uvek nas dvojicu zajedno okivali. Tamo. Na Golom. 
– Secam se svega.
– A ja sam jos bio i batinas! Ti dobro znas da sam tukao samo kad sam morao. Tebe nikad nisam udario.
– Znam, Ljutko. Uvek si me zaklanjao. Ja sam te, Ljutko, uvek voleo.

Evo me sad ovde u Beogradu. Vec je sedmi dan. Pijem u hotelskoj sobi po ceo dan. Ne smem da se vratim kuci u selo. Ne smem da vidim onu zemlju, onaj hrastik kraj Save. Spomenik mome cika Kosti. Plasio sam se da i ovde u Beogradu ne sretnem nekog. Ma kog. Svakoga sam se plasio. 
Danas prvi put izadjem da se prosetam i sretnem tebe. Obradovao sam se kao da me je sunce ogrejalo. Kao da te je sam bog poslao. Nemoj da mi zameris sto stalno ovo ponavljam.
Zeleo sam uvek da sretnem nekog coveka kome bih mogao sve da ispricam. Da ispraznim dusu i olaksam zivot. Da bar pokusam da zivim kao normalan covek. Mislio sam da odem u crkvu i da se ispovedim. Ali ni za to nisam imao hrabrosti. Oprosti mi, Dragane, sto cu svoju muku da poverim tebi. Oprosti mi i za ono ranije u nasem zivotu ako sam se negde ogresio o tebe.
Pogleda me cvrsto u oci:
– Da ti pricam, Dragane?
– Pricaj, Ljutko, slobodno pricaj sve.

Nekako pocetkom maja 1945. stigli smo do zuba naoruzani u Klagenfurt, glavni grad pokrajine Koruske u Austriji.
Govorili su nam: tamo cemo imati da opkolimo neku veliku nemacku vojsku, da je unistimo, pokupimo ratni plen, zauzmemo i oslobodimo nasu Korusku koja je sve dosad bila pod ropstvom Austrijanaca.
Dok smo se vozili od nase granice, sva sela kroz koja smo prolazili slavila su vec slobodu i mir. Bila su okicena vencima, cvecem i zastavama, domacim, a od saveznickih samo engleskim. Nigde nase zastave. To nas je zacudilo. Zar mi ne dolazimo da ih oslobodimo? Ali – vozi dalje!
Pre nego sto smo usli u taj Klagenfurt, bas kod table s natpisom grada, put preprecen engleskim tenkovima i ostalom motorizacijom. Videli su se i neki pesaci.
Ni traga od Nemaca. To nas je mnogo zacudilo. Ali opet nista.

Nama svima bilo je tada to sasvim jasno i logicno. Mi smo pored narodnooslobodilackog rata izvodili socijalisticku revoluciju, rekao je jedan koji se javio za rec, a zakoni revolucije su jasni: neprijatelja treba likvidirati! Tako su, uostalom, naredili drug Tito i nasa slavna Partija.
– Nema tu, drugovi, sta da se misli – uze rec komandant naseg bataljona – mi smo vojnici revolucije. Na izvrsenje!
Jedan general, koga nisam poznavao, prisustvovao je ovom sastanku i na kraju je rekao otprilike ovo:
– To, drugovi, treba svrsiti sto pre. A i mi smo zasluzili da se sto pre vratimo svojim kucama, da vidimo svoje mile i drage, pa da svi zasucemo rukave i obnovimo nasu lepu zemlju. Te neprijatelje, koji su pobegli iz zemlje od pravednog gneva nasih naroda treba unistiti tako da im se ni trag ne zna. Sve tragove njihovog unistenja treba ukloniti kao da oni nisu nikad ni postojali. O tome ne treba pricati ni medju sobom ni kad se vratimo u svoja sela. Nikome! Ni braci, ni rodjacima. Ni komunistima. Ni sad ovde. Ni posle rata. Nikad, nikome. Jeste li zapamtili ove moje reci?
– Razumeli smo i zapamtili – odgovorismo slozno.
Niko se, ni na sastanku, ni posle sastanka, nije zapitao koliko ih to, na broju, treba likvidirati.
Skupilo se drustvance. Nikome se nije spavalo. Naslo se za meze neke slanine i rakije. I poceli smo malo-pomalo pijuckati. U neko doba noci dodje u nase drustvo porucnik iz brigade koja je vrsila transport tih izbeglica iz Klagenfurta.
– Bog vas maz’o, nije tu nesto u redu. Medju tim izbeglicama ima i cetnika i ustasa u uniformi. I domobrana. Ali, bog te, ima mnogo vise naroda, seljaka, zena, mladica, cak i male dece.
– Koliko ih ima? – zapita kapetan Mirko, komandir MB cete.
– Sigurno da ih ima dvadeset i neka hiljada, i vise. Moji borci poznali su cak i svoje komsije iz nekog sela blizu Kragujevca. Nastalo je veliko uzbudjenje. Oni to uveliko pricaju.
Iako je naredjenje o likvidaciji saopsteno samo ogranicenom broju oficira–komunista, ipak se uskoro sve rasculo. Predosecali smo da moze da se desi neki lom.
Oko jedan po ponoci pozvase sve komandire i komesare u stab brigade.
U svim jedinicama vec se gotovo sve znalo: i ko su te izbeglice, odakle su i koliko ih ima. Da ima i zena i dece. Javila su se otvorena nezadovoljstva. To do ujutro moze jos da se pogorsa. Pa je naredjeno:
– Svaki komandir i komesar od jutra pa dalje da ne napusta rejone svojih jedinica. Od najboljih i najcvrscih boraca odrediti cetiri puskomitraljesca sa dovoljno municije, koji ce stalno biti uz komandira i komesara po dvojica.
Dalje je saopsteno i ovo: sinoc u transportnoj brigadi, jedan odlican borac i komunista, u svojoj ceti, rekao:
– Ja sam danas video moje seljake koji nisu bili ni u kakvoj neprijateljskoj vojsci. Oni su bezali s narodom. Svi smo culi kad nam je komesar cete pre deset dana objavio kako je cuo preko radija vest da je u celom svetu potpisan mir. Da je obustavljeno svako neprijateljstvo. I da su neprijatelji polozili oruzje. Zasto mi sada da ubijamo ljude koji nisu vecinom ni nosili oruzje. Medju njima ima mnogo zena i dece. Ja necu ni na koga pucati. Za mene je rat zavrsen.
I to se vec rasculo.
– Vi, drugovi – rece komandant brigade – kad budete svojim cetama saopstavali zadatke, ako vam se tako nesto desi, nemojte zaostravati stvari. Vojnicima bi trebalo svojim recima reci uglavnom ovo: »Drug Tito i nasa vlada nisu ni sa kim zakljucili primirje. Na nasem terenu, dok god ima Nemaca i njihovih pomagaca, za nas traje rat. Mi imamo zadatak da unistimo sve ostatke, kako nemackih trupa tako i nasih krvnih neprijatelja koji su, dok smo mi ratovali za slobodu, klali nase oceve, majke, bracu i sestre u pozadini. To su izdajnici sa kojima nemamo sta da razgovaramo. Oni od vas koji nemaju u sebi snage, koji su na kraju rata postali kukavice, neka napuste nas stroj. Mi im necemo prebacivati. Mi ostali cemo dobrovoljno, mirne i ciste savesti, izvrsiti i ovaj borbeni zadatak koji nam je postavio nas vrhovni komandant drug Tito, nasa Partija i nas narod.«

Niko od nas koji smo pre desetak dana bili tamo, na tom masovnom stratistu, na tom jebenom mitingu, na toj strasnoj proslavi zlocina, ne bi mogao da pronadje mesto na kojem je stajao dok je ubijao. 
Kad poumiremo mi koji smo bili dzelati, nece biti svedoka koji ce moci potvrditi da se tako nesto dogodilo. Nikakvih pisanih naredbi za to nije bilo. 
Ni u cijoj arhivi nema kopije s pecatom i potpisom.

*) Iz: Dragoljub Jovanovic, Muzej zivih ljudi, 2, Rad, Beograd, 1990, str. 251, 253, 253–256, 257–259, 259–261, 262.