Ako je verovati radosnim izjavama politicara, vanredni lokalni izbori u 18 opstina Srbije 4. novembra zavrseni su trijumfom svih stranaka koje su na njima ucestvovale. Stranacki funkcioneri resili su da u nasu politicku palanku, koja je znala samo za poraze, udahnu novi optimizam tako sto ce podatke obrnuti naglavce i tumaciti ih onako kako njima, odnosno njihovoj partiji najvise odgovara. Svojski su se potrudili da relativizuju izborne rezultate prevodeci ih na meta-jezik euforije u uverenju da ce epsko nadjacati egzaktno. Najradosniji su bili u SPS-u koji je izgubio 17 od 18 opstina (osvojio je 21,98 odsto glasova), a i u onoj jednoj u kojoj je sacuvao vlast (Lebane) vladace prerusen u Grupu gradjana. Bojan Kekic, clan Sekretarijata Izvrsnog odbora socijalista, prilikom pokusaja pretvaranja vina u vodu, rekao je: »Ovo je trijumfalna pobeda socijalista«, dok je »DOS doziveo debakl«, cime je potvrdio da se u toj partiji ni posle odlaska Milosevica u Hag nista nije promenilo i da vlada stara logika po kojoj se poraz proglasava pobedom, pa ma sta to znacilo. A znaci da su neki od najtvrdjih bastiona SPS-a i JUL-a popustili posle pobede DOS-a na saveznim i republickim izborima. I Branislav Ivkovic, sef poslanickog kluba SPS-a u Skupstini, zadovoljno trlja ruke i jedva ceka da se raspisu vanredni parlamentarni izbori »jer je narodu dosta dosovske neuspesne vladavine«.
Urusavanje vlasti u 18 opstina bilo je spontano. U pojedinim mestima ohrabreni gradjani su posle saveznih izbora opsedali opstinska zdanja zahtevajuci da se uspostavi demokratska vlast. U drugima su se socijalisticki odbornici odricali mandata. Skupstine opstina nisu mogle da se konstituisu i predsednik Skupstine Srbije raspisao je vanredne izbore koji su odrzani 4. novembra.
Za Demokratsku stranku Srbije ovi izbori bili su posebno znacajni. Ona je na njima nastupila mimo DOS-a (doduse u nekim opstinama u koaliciji sa Narodnom strankom Pravda i PDS) i trebalo je da demonstrira snagu i velicinu najznacajnije politicke stranke. Neke pristalice DSS-a uporno su tvrdile kako je ta stranka dvostruko jaca od ostatka DOS-a. Pokazalo se da DSS nije dobio 30 odsto glasova (sa koalicionim partnerima dobio je 22,68 odsto glasova) i da cak nije privukao veci broj pristalica SPS-a, kako se ocekivalo na osnovu anketa. Mada lokalni izbori nisu reprezentativni, oni ipak ukazuju na neka raspolozenja. Prvo, moze se zakljuciti da je gradjane napustila pocetna fascinacija DSS-om i Kostunicom, da njegovu stranku ne dozivljavaju kao stranku sa izrazitim identitetom, pa su je i sveli na pravu meru. Zatim, biraci ocigledno i dalje vise zele da DOS nastupa jedinstveno, na sta posredno ukazuju podaci Stratedzik marketinga prema kojima je cak 61 odsto pristalica DSS-a zadovoljno radom vlade, a 39 odsto nije. Biraci nisu narocito raspolozeni prema strankama koje zrtvuju uspesne koalicije da bi preuzele ulogu predvodnika na politickoj sceni. Kada je 1997. godine Vuk Draskovic umislio da je njegov SPO najjaca stranka i da vise nece da trpi da se male partije »slepuju« uz njega, on je rasturio koaliciju Zajedno. Gradjani mu to nisu oprostili i SPO je jednostavno potonuo. Na novembarskim lokalnim izborima SPO je dobio 6,77, a SRS 5,99 odsto glasova. Po svemu sudeci, vreme ne radi ni za razbijacke avanture, niti za partije kao sto su SPO i SRS koje su se kompromitovale saradjujuci sa bivsim rezimom. Osim toga, izgleda da je i u Srbiji isteklo vreme politickom primitivizmu, bahatosti i busanju u nacionalne srpske grudi.
Ostatak DOS-a sa 20,81 odsto osvojenih glasova prosao je bolje nego sto se ocekivalo posle izdvajanja DSS-a. Da je nastupio u neokrnjenom sastavu, DOS bi postigao pobedu kakva se tesko moze zamisliti i u opstinama koje imaju kudikamo veci demokratski imidz od dojucerasnjih »levicarskih«. Analiticari kazu da bi DOS tada imao 550 od 667 mandata ili 82,46 odsto. Izlazeci na izbore u vise kolona DOS je izgubio 102 mandata, dovoljno da se inteligentni politicari preispitaju, a tvrdoglavi nastave da rade na sopstvenu i opstu stetu.