|
Susedi
Na putu
Za Gorazde
Ako iz Cacka krenete za Gorazde autobusom Bileca transa na liniji
Beograd-Trebinje vozac ce vas u pô noci istovariti u sirem rejonu
sela Kopaci i necega sto se zove Srpsko Gorazde, ucinivsi da
nakon kilometara pesacenja prvi put u zivotu budete srecni sto ste nabasali
na (federalnog) policajca, jedinu raspolozivu osobu koja vam
u ranim jutarnjim casovima moze objasniti kako da dodjete do zeljenog
cilja - autobuske stanice u Gorazdu. Ova jako slozena recenica nije
samo antireklama za Bileca trans.
Autobus kotrlja sa Zlatibora. Par sedista ispred mene stasita srpska
mama objasnjava maloletnom sinu da se blizimo granici. "Odavno
je trebalo tu da stoji." Sa vise strana cujem odobravajuce groktanje.
Gledao sam u holivudskim filmovima da tamo kod njih ima zakon po kojem
se pljackasima banaka, silovateljima, masovnim ubicama, nacionalistima
i ostalima oduzimaju maloletna deca, pa kad sudovi jednom pogrese onda
se pravi skandal i snimaju se holivudski filmovi, ali Vladan Batic ne
izgleda kao covek koji je cesto isao u bioskop. Inace ne bi svaki cas
posezao za Divljim zapadom kao metaforom bezakonja.
Pred samom granicom kondukter prolazi busom, budi zaspale i izvinjava
se: "Ne vole kad neko spava". Kazu da u nekim zemljama ljudi
ne izgovaraju ime bozanstva kome se klanjaju, samo bojazljivo prosapcu:
"On..." Njihova svetost granicari su nas blagoizvoleli skrenuti
na parking i nekih pola sata zajebavati u potrazi za, ako se dobro secam,
svercovanim benzinom. Dete se uznemirilo, mama u neprilici, oni sto
su hteli granicu sada hrabro zevaju kroz prozore, prate magicne pokrete
uniformisanih pravednika uz i niz trup autobusa i pokusavaju da se sete
sta su ono bese zgresili. Ja? Grokcem.
Iza Visegrada pitam vozaca koliko jos ima do Gorazda. "A gdje silazis?"
Kod bandere, stale ili prodavnice? Mrak na oci u mrkloj noci: "Silazim
na stanici". Razumeo je: "Ti ides u federalni dio".
Da nesto opsujem? Da ih nahranim granicom? Nacionalnim interesom? Ili
nesto subverzivnije:
"Idem u Gorazde".
Pesacio sam i sam ne znam koliko. Sto sam trazio, to sam i dobio. Ko
se zadnji grokce...
Granica izmedju Srpskog Gorazda i Gorazda je na kraju sela. Grad
okruzen brdima Republike Srpske, sa kojih se vidi kao na dlanu.
Tokom rata odozgo su tukli snajperi, pa su Gorazdani ispod mosta na
Drini navarili jos jedan. Da im stari most cuva glave kad krenu preko
reke. Sutradan sam video kako su deca na zidu Osnovne skole "Fahro
Bascelija" naslikala svoj grad. Tu je i most pod mostom. Ogroman,
veci od starog koji ga drzi, jaci nego sto realno jeste. Ili je realno
veci nego sto izgleda?
Razgovaram sa prijateljima o aktuelnom otvaranju federalne televizije.
Republika Srpska vec odavno ima svoju, ali cinjenica da federacija
pristaje na reciprocitet sluti na dalje produbljivanje podele, na odustajanje
od jedinstvene BiH. Alen kaze da protiv nacionalizma ima leka. "Ima
Hag, sudice im se. Mogu da pricaju sta god hoce, vidi se da se plase
Haga."
Ali?...
"Protiv seljacizma je teze."
Dobili su Srpsko Gorazde, ali u Gorazdu vise nema pravoslavnih
crkava. Znam puno Srba iz Gorazda koji danas zive u Cacku. To jest,
pored Cacka, u kolektivnom smestaju. Deca koja su se tu rodila kad su
im roditelji dosli u Cacak, ove godine su krenula u skolu.
U autobusu Visegrad-Uzice iza vozacevih ledja zalepljena slika Draze
Mihajlovica. Okrecem glavu i pokusavam da zaspim.
Ne mogu.
Kada ce Jusuf postati covek?
Ako iz Cacka krenete za Podgoricu autobusom Beograd-Podgorica, stici
cete u Podgoricu, jos uvek.
Ako ste krenuli za Ulcinj, bolje da imate auto. Autobusa nema.
Ulcinj, 9-19. novembar 2001. Trening iz nenasilne razrade konflikata
Centra za nenasilnu akciju iz Sarajeva. Devetnaestoro ljudi sa prostora
bivse SFRJ pokusava da se suoci sa kako bi trebalo.
Tijana iz Sombora je odmah po dolasku u Ulcinj prvi put u zivotu videla
Albanca. "Izvinite, kako da dodjem do starog grada?" "Evo,
on radi tamo, objasnice vam." A on k'o upisan. "Ja sam Jusuf,
drago mi je."
Ovo Albanac?
Tako je Tijana razbila predrasude. Mislim da drugacije i ne ide. Secam
se svog prvog kontakta sa Albancima, u Skoplju januara 2000. U to vreme
sam naveliko govorio i radio protiv nacionalizma i etnickog ciscenja,
ali sam svejedno imao problem da ljude pred sobom posmatram kao ljude.
Umesto kao manjinu, zrtve progona, unesrecene, slabije. Martin Luter
King je govorio da smo po rodjenju rasisti, i mislim da je bio u pravu.
Vidim to svaki put kad osetim nelagodu pri susretu sa drugacijima. Druge
boje koze, drugacije odece, nisu po bozjem oblicju. Invalidi. Sa tudjim
jezikom ili, jos gore, cudnim izgovorom jezika kojim ja govorim i mislim.
Razumemo se, ali on lose govori. I misli. Potreban je napor da bi oni
postali ljudi i ja sam srecan svaki put kada ucinim taj napor.
Tijana i ja se penjemo putem koji vodi u drugaciji Ulcinj. Tamo gde
zive ljudi, ne turisti. Zaustavljamo jednu devojku da pitamo gde smo
krenuli. Lose govori. Deo puta idemo naporedo. "Odakle ste?"
Kazemo. U Ulcinju van sezone? "Tu smo na seminaru. Mirovnjaci."
"Kako vam se svidja?" "Super je. More." I ona voli
more, ali Ulcinj... "Ne svidja ti se?" "Ne."
"Zivela bi negde drugde?"
Po neizgovorenoj komandi devojka prelazi na drugu stranu puta.
"Ne tice vas se."
Ivana, jedna od trenerica CNA, kaze da crnogorske NVO dobijaju dosta
novca od drzave za svoj rad. Budva je, na primer, prosle godine dobila
preko 100 000 DEM. Ulcinj? Par desetina hiljada. Ulcinjski radio naplacuje
lokalnim NVO emitovanje priloga koje same spreme. Cifre ne lazu.
Pricam Ivani sta se desilo na putu. Kaze da bi trening CNA valjalo organizovati
i za lokalno stanovnistvo. "Jedino ne znam da li pre ili posle
rata."
Od prvog dana problemi sa restrikcijom struje u Ulcinju. Vanja iz Strpca
je navikla, tamo vec dve godine nema struje vise od par sati na dan.
Sto nije najveci problem. Jednom je zapalila cigaretu na ulici. Vanja,
doduse, izgleda dosta mladoliko. Prisao joj je Amer iz KFOR-a, uzeo
cigaretu iz ruke i zgazio. "Po americkim zakonima deca mladja od
14 godina ne smeju da puse!" Osecam se bespomocno, ali ne dam da
me slome. Nema groktanja this time. Nasilje izaziva nasilje, spirala
mora da se zaustavi. Kocka je na meni.
Viva Bin Laden!
Srbi sa Kosova, za koje ratni profiteri sada kazu da su drzali Milosevica
na vlasti, do prosle godine nisu znali ni za sta sem za RTS 1. Ni za
jednu partiju osim SPS-a. Niti se neko trudio da ih obavesti. Moj prijatelj
M., zvani T., nije propustio nijedne demonstracije od 9. marta do 5.
oktobra. Ipak je otisao na Kosovo da ratuje. Secam se kako je plakao
kad je dosao na odsustvo za vreme bombardovanja. Sada kaze da bi mu
dobro dosao novi rat. Svorc je.
Na povratku primecujem koliko je Podgorica puna policije. Plasi me zena
na trafici: "Nikad vise dinari u Crnu Goru". Plasi me koliko
me u Bijelom Polju vole jer sam Srbin. Plasi me sto se Albanci u Ulcinju
plase i jednih i drugih. Preterujem, ili smo naucili da odvojimo bitno
od nebitnog:
1. svako duva u svoju tikvu ("Svaka crnogorska kuca je Radovanovo
skloniste" + "Nikad vise dinari" x "Nema novih granica
na Balkanu"), svi krive one druge, a niko ne smiruje;
2. manir resavanja sukoba na Balkanu je da se napravi rat, pa onda mirovni
status quo u nedogled;
3. kulminacija sukoba tempira se za prolece, krv se teze raspoznaje
na travi nego po snegu;
4. tragovi slepera takodje;
5. ako se Kostunica onoliko potrudio oko specijalnih veza sa Republikom
Srpskom, zasto bi tek tako odustao od Velike SRJ?
Dan odmora na treningu nije bio za kupanje. Lose vreme. Svejedno, Meho
iz Tuzle se skida i ulazi u more. Smejemo se sa obale dok siri ruke
sa tri prsta i ceka talas da ga poklopi: "Srbija! Srbija!"
Pa opet. Budala. Lako mi je reci da mu zavidim, ali to nije ono sto
osecam. Rado bih sada za njim u vodu.
Ali nije vreme.
Povratak
Subota, 24. novembar. Kostunica nece odati Tribunalu drzavne tajne.
Junacina. Jataci i krcmarice mlade mogu da odahnu jos neko vreme. Jedino
ne razumem sta vise ima tajno u planovima za ujedinjenje svih srpskih
zemalja, i da li su ljudi zbog kojih je "Srbija! Srbija!"
postalo vic veka i dalje drzavni? Blokovi DOS-a se utrkuju ko ce vise
da tesi Crvene beretke i da ruzi Reporter, a ja gradjanin se
pitam da li sam 24. septembra 2000. godine glasao za istinu i pravdu
ili za zataskavanje tragova zlocina. Mislim da cu ponovo na put.
Daleko.
Ivan Zlatic
|
