Svet i mi

Pijacni dani

Bojan al Pinto-Brkic

Ne znam nijednu naciju koja lako govori o svojim zlocinima. Ne znam nijednog zlocinca posle Tertulijana koji se iskreno pokajao. Ne znam nijedan sud koji je, postujuci zakone i proceduru, ispravio neravnotezni sistem nastao ucinjenom nepravdom, odnosno zlocinom. Vecno je pitanje je li to njihova ljudska ili drustvena obaveza, pri cemu se obe mogu tumaciti i kao civilizacijske/hriscanske (takodje, islamske i ostalih religija). Odgovorna drustva i pojedinci razumeju sustinu neravnoteze: drustva brane intelektualna elita i institucije, pojedinci brane sebe i druge licnim istupima. No, sta ako je drustvo razoreno, institucija nema, intelektualna elita nedorasla ulozi, a pojedinci umorni, konformisticki ususkani u privid normalnog zivota?
Pojava Karle del Ponte pred Savetom bezbednosti UN i njen uglavnom negativan izvestaj o saradnji zemalja dejtonskog trougla, posebno SRJ, sa Haskim tribunalom, logicna je posledica stanja na Balkanu, Balkanu razorenih drustava. Medjunarodna zajednica ima ustaljene sablone delovanja i u njima ne treba traziti elemente nekakve zavere protiv nas. Nastup glavnog tuzioca ocekivan je posle njenih bezuspesnih pokusaja da ubedi elite koje cine vlast da prihvate sudjenja onima koji su pokusali da ispune njihove nacionalisticke snove. Del Ponte je izgubila vreme vodeci politicke razgovore, ali najnovije optuznice potvrdjuju da tuzilastvo ne pravi kompromise na racun zlocina. Zadatak nije nimalo lak: glavni tuzilac i njen tim predstavljaju civilizaciju zgrozenu ratnim nedelima i nesposobnoscu balkanskih drustava da prekinu lanac sukoba. Osuda zlocina i individualizacija krivice prvi su korak ka kulturi mira.
Samo, ovde se to ne razume, delom zato sto smo zaboravili kulturu mira, delom zato sto rad Tribunala zavisi od saradnje pojedinacnih zemalja, pa su se frustrirani duhovi unutar drzavnih administracija pobunili, znajuci da ce naici na siroku podrsku, da se vidi da i oni mogu tvrditi pazar - to se na Balkanu zove dokazivanje nacionalne casti. A, vraga bi se inatili sa Hagom da se tamo deli neki novac ili otpisuju dugovi. Za novac bi sve izrucili, pristali na sve razgovore, poslali sve tajne arhive. Da kojim slucajem Karla del Ponte vodi Londonski klub, ne bi se mogla odbraniti od balkanske saradnje jer, kako rece Mirko Tepavac, mi nase ne predajemo, nego prodajemo. Dokazivanje nacionalne casti je zapravo cenjkanje. Intelektualne elite na jednu stranu stave popularnost, principe, odgovornost, na drugu novac, moc i privilegije, pa sta pretegne. Dopada im se ovo stanje. Ne zuri im se da stvore drzavu, niti dopustaju drugima da to rade. Oni se igraju drzave, odnosno igraju se sa drzavom.