Prevod

Kolonizacija ili oslobadjanje

Paradoks nevladinih organizacija u postsocijalistickim drzavama

Dzuli Hement

Stimulisanje civilnog drustva ima prevashodan znacaj u nastojanjima da se demokratizuju postsocijalisticke drzave i smatra se kljucnom dimenzijom tranzicije. Ipak, u poslednje vreme pojavljuju se kritike na racun ovog fenomena, kako na Istoku tako i na Zapadu. Neki od onih koji su s pocetka najvise podrzavali ideju civilnog drustva i njegove promocije u Istocnoj Evropi i bivsem Sovjetskom Savezu postali su u medjuvremenu razocarani nastajucim strukturama, dok se drugi pitaju zasto se ovi koncepti i termini izvoze sa toliko entuzijazma upravo u vreme kada se njihov kredibilitet dovodi u pitanje u zapadnim zemljama. Cak se i Dzordz Soros, visoki svestenik "otvorenog drustva", u clanku "Kapitalisticka pretnja", objavljenom u februarskom broju casopisa Atlantik mantli za 1997. godinu, distancirao od procesa koji su na delu u danasnjoj Istocnoj Evropi.
Da bi se ova rasprava utemeljila valja razmotriti sredisnju polugu procesa demokratizacije - nevladin sektor. Nevladine organizacije su upadljivo obelezje postkomunistickog pejzaza. (Termin obuhvata sirok raspon organizacija, ukljucujuci medijske ustanove, debatne klubove, humanitarne organizacije i interesne grupe - profesionalne, manjinske, ili udruzenja za zastitu zivotne sredine i ljudskih prava.) Njihova uloga u tranziciji je od odlucne vaznosti, s obzirom na to da one sluze kao razvodnici za distribuciju materijalnih, tehnickih i intelektualnih resursa; medjunarodne agencije kao sto je Svetska banka ili vlade donatori cesto radije salju namenska sredstva medjunarodno priznatim nevladinim organizacijama nego samim vladama. Podjednako je vazna i njihova simbolicna uloga. Buduci da ih njihovi zagovornici vide kao veoma vaznu komponentu civilnog drustva, njihov rad podjednako podsticu i medjunarodne agencije i zapadne vlade.
Misljenja o NVO upadljivo su polarizovana. Postoji ocigledan paradoks da se, u isto vreme dok se posmatraju kao nesto povezano sa demokratskim i emancipatorskim pokretima i nastojanjima, nevladine organizacije dozivljavaju i kao deo pokusaja zapadnih zemalja da kontrolisu, "civilizuju" i disciplinuju postsocijalisticke drzave. Valja stoga predociti kako pozitivne tako i negativne evaluacije NVO i istraziti neka od uvrezenih misljenja o ovoj sferi. Potom ce uslediti pokusaj istorijske analize koncepta civilnog drustva, kakav je bio na snazi u Istocnoj Evropi i Sovjetskom Savezu od kasnih osamdesetih i ranih devedesetih godina (kada je bio umnogome "u modi") pa do najnovije reakcije protiv njega. Naposletku, bice razmotrene okolnosti usled kojih savremeni nevladin sektor ne uspeva da se suoci sa pomenutim izazovima i prevazidje binarnu opoziciju kolonizacija/emancipacija. Zbog cega se civilno drustvo i dalje posmatra u ovim polarizovanim terminima i sta nam sve to govori o procesu tranzicije?
Kao primer pozitivnih pogleda na nevladine organizacije mogla bi posluziti vlastita prezentacija jedne medjunarodne NVO, preuzeta sa Interneta: "ISAR je neprofitna organizacija koja podrzava razvoj nevladinog sektora u zemljama bivseg Sovjetskog Saveza... Nasa uloga sastoji se u podsticanju aktivista da se bave lokalnim socijalnim i politickim problemima i problemima zastite zivotne sredine na taj nacin sto ce im se pribaviti sredstva i omoguciti obuka i drugi oblici tehnicke pomoci". Ova retorika najvecem broju aktivista i prijateljski nastrojenih ljudi sugerisace da je rec o progresivnoj formi izgradnje demokratije.
Drugi, slican tip izrazavanja primetan je medju teoreticarima koji afirmisu nevladine organizacije kao progresivne snage u kontekstu transnacionalizma i vide ih kao kljucne cinioce u nadolazecem "globalnom civilnom drustvu". U jednom od nedavnih clanaka antropolog Teri Tarner govori afirmativno o novim mrezama nevladinih organizacija, medija i grupa za zastitu ljudskih prava i zivotne sredine: "Nastajuca transnacionalna zajednica pokreta i grupa pocela je da se ujedinjuje kao nova globalna nadogradnja civilnog drustva, u komplementarnoj opoziciji prema odranije postojecem sektoru globalnog civilnog drustva kojeg sacinjavaju transnacionalne korporacije". Ovakva vrsta retorike cesta je i medju feministickim aktivistima i teoreticarima, narocito u razdoblju posle Cetvrte svetske konferencije zena.
Najzad, treci cinilac koji pozitivno vrednuje emancipatorski potencijal NVO moze se pronaci u sferi za koju se tradicionalno smatralo da je na suprotnom polu politickog spektra - medju protrzisnim liberalnim demokratama. Pre svog zaokreta u drugoj polovini devedesetih, Dzordz Soros, internacionalni finansijer, filantrop-preobracenik i promoter civilnog drustva u nekadasnjim komunistickim drzavama, bio je tipican za ovaj trend. Zajedno sa zapadnim vladama, Sorosova Fondacija za otvoreno drustvo promovise razvoj NVO kao deo napora da se podstakne razvoj nezavisnog pluralnog "civilnog drustva" u postkomunistickim zemljama i stoga pomaze osnivanje nezavisnih medijskih kuca i akademskih institucija.
U ovim pozitivnim evaluacijama NVO su predstavljene kao progresivne grupe koje nastoje da zastite ljude od zloupotreba zlih drzava ili medjunarodnih cinilaca. Simbolicni poredak koji okruzuje NVO zasnovan je na seriji binarnih opozicija, najcesce onoj izmedju "drzave" i "drustva". U svim slucajevima "nevladina" sfera se vidi izvan dihotomije drzava/drustvo. NVO se vide kao nesto sto predstavlja trecu oblast, ocito oslobodjenu partikularnih interesa. One transcendiraju politiku, narocito politiku hladnog rata, one su nesvrstane i zalazu se za univerzalne vrednosti. U prvom primeru, ISAR-ovo obavestenje je povezano sa hriscanskim idejama dobrotvorstva i milosrdja i sadrzi citav niz opozicija zasnovanih na paru sveto/profano (neprofitno/profitno, dobrotvorno/poslovno). U drugom slucaju, govor o "globalnom civilnom drustvu" ponavlja istovetne binarne suprotnosti drzava/drustvo (ili "zajednica"), profitno/neprofitno, ali na globalnom nivou. U trecem primeru, "sorosovski" nacin izlaganja pociva na istoj suprotnosti drzava/drustvo, ali se ispoljava na unekoliko drugaciji nacin, kao "otvoreno drustvo" nasuprot totalitarnoj drzavi ili "diktaturi". Vazno je primetiti da je ovde ipak rec o suprotnosti izmedju "dobre drzave" i "lose drzave", buduci da je odrednica "otvoreno drustvo" zasnovana na modelu liberalne demokratske drzave. Daleko od toga da transcendira politiku, ovo poslednje stanoviste "mirise" na liberalni trijumfalizam zbog "pobede" liberalne demokratije nad komunizmom. U ovakvom diskursu NVO postaje metafora za "gradjanstvo", "slobodu", konkretno olicenje "civilnog drustva" koje predstavlja prizeljkivano okoncanje "tranzicije".
Kao sto je vec receno, postoji i novi trend kritike nevladinog sektora i njegove uloge u procesu "demokratizacije". Ovde se NVO vide kao orudje opsteg zapadnog projekta kolonizacije. Ovi argumenti (koji se upucuju pojedinim tipovima nevladinih organizacija, ali najcesce celokupnom procesu ekspanzije NVO) pocivaju na istovetnim binarnim suprotnostima kakve vaze i u prethodno razmatranim argumentacijama, s tim sto ovde NVO imaju upadljivu "politicku" funkciju i povezane su sa "Zapadom".
Inicijative Soros fondacije docekivane su sa negodovanjem i nepoverenjem od nekih cinilaca u postsocijalistickim drzavama. Soros se neretko prikazuje kao neko ko deluje u okviru zavere koja se identifikuje kao "zapadna", bilo da se ona dozivljava kao njegov sopstveni projekat cije je izvoriste u vladi SAD. Hrvatski predsednik Tudjman ga je svojedobno nazvao "udarnom pesnicom svetske zavere", a Soros fondacija bila je primorana da se povuce iz Belorusije posle ukidanja njenog tamosnjeg bankarskog racuna. Premda su ovi slucajevi na najudaljenijim krajevima "spektra neprijateljstva", mogu se odrediti kao deo opsteg anti-Soros trenda. Bilo da ga etiketiraju kao "Madjara", "Jevreja" ili "agenta CIA-e", Soros je oznacen kao prevejani stranac u neprijateljski nastrojenom delu javnosti u Rusiji i Istocnoj Evropi.
Optuzbe za "imperijalizam" upucuju se aktivnostima NVO sa raznih strana. Jedan napis u madjarskom socioloskom casopisu Replika iz 1996. godine (Csepeli) osudio je "zapadne uticaje na polju istrazivanja u drustvenim naukama u Istocnoj Evropi" kao "kolonizaciju". Iako se odnosi iskljucivo na domen akademske saradnje, ova kritika je zacelo upucena celokupnom projektu razvoja nevladinih organizacija.
Ideoloska pozadina ovih nastojanja mogla bi se izraziti terminom "projekt demokratija", koja se shvata kao nesto sto se primenjuje "odozgo", sledeci i kopirajuci zapadne modele. Ovi autori se ne protive procesima privatizacije i decentralizacije; njihova glavna zamerka je da su propozicije istocno-zapadnog povezivanja asimetricne i nepravedne. Istocno-zapadnim medjama patroliraju i utvrdjuju ih agencije koje gradjane "zapadnih" drzava cine "ekspertima" ili "glavnim istraziteljima", dok su oni iz "istocnih" zemalja primaoci ili mladji saradnici.
NVO se u tom kontekstu dozivljavaju kao neko ko ima misionarsku ulogu u ime "Zapada". Daleko od toga da transcendiraju politiku, NVO se dozivljavaju kao deo strategije da se dodatno cementiraju nejednakosti i razlike. "Rekonstrukcija Istocne Evrope" ovde se vidi kao pojacavanje binarne opozicije Istok/Zapad, a projekti koji navodno sprecavaju iscrpljivanje najboljih resursa u cilju zastite istocnoevropskih ekonomija zapravo sluze tome da drze zitelje Istocne Evrope "na odstojanju" u interesu zapadnoevropske sigurnosti. Neretko, oni se dozivljavaju kao sredstva za eksploatisanje Istoka. (Ovakva percepcija svojedobno je bila dodatno osnazena zahvaljujuci nizu skandala koji su se pojavili u vezi sa razvojnim projektima i koji su razotkrili da je znatan deo sredstava namenjen razvoju iskoristen za plate zapadnim specijalistima.) I ovde su nevladine organizacije "stranci", ali s nesto drugacijim predznakom. One se ne dozivljavaju kao nesto izvan ili iznad politike, vec jednostavno kao zastupnici stranih politickih interesa.

Da bi se predupredilo ponavljanje ovih polarnosti, problem valja osvetliti iz drugog ugla i razmotriti neke od koncepata koji se najcesce uzimaju kao neosporni u ovim debatama.
Mnogi teoreticari i aktivisti u nevladinom sektoru danas vide NVO kao sinonim "civilnog drustva" (koje se opet sa svoje strane smatra kljucnim obelezjem "demokratije"). Ovo se, medjutim, odnosi na znatno razlicitu koncepciju "civilnog drustva" kakva je formirana kad se ovaj termin prvi put pojavio u upotrebi u Sovjetskom Savezu i Istocnoj Evropi sredinom osamdesetih. Ova promena je znacajna utoliko sto sugerise da je znatan deo ogorcenja prema NVO rezultat razocaranosti u "tranziciju" (kako medju zapadnim teoreticarima tako i medju onima u postsocijalistickim drzavama). Da bismo pojasnili o kakvim idejama je rec, neophodno je naciniti kratak istorijski pregled koncepta "civilnog drustva" kakav se pojavio u Sovjetskom Savezu i Istocnoj Evropi.
Termin "civilno drustvo" doziveo je svojevrsnu renesansu osamdesetih godina zahvaljujuci dogadjajima u Istocnoj Evropi i Sovjetskom Savezu. Ispostavlja se da je on predstavljao sredstvo raskida sa polarnostima iz doba detanta (kapitalizam/komunizam, Istok/Zapad), te da su ga levicarski intelektualci na Zapadu, poput Endrjua Arata, Jirgena Habermasa ili Dejvida Osta, koristili kao sredstvo za artikulisanje interne opozicije prema rezimima drzavnog socijalizma, dok se istovremeno nastavljalo sa kritikom kapitalizma. Termin su na slican nacin koristili neki istocnoevropski disidenti (poput Adama Mihnjika) da bi formulisali ideju o "trecem putu" izmedju dva sistema. Ako je ovo bilo izvorno znacenje, upotreba je ubrzo postala vise "sloganicna", dok je preciznost postala manje vazna od simbolicke funkcije. "Civilno drustvo" postalo je popularan poklic i neizostavan pratilac otpora rezimu, do te mere da se siroko uvrezilo misljenje o "efikasnosti" termina za ove svrhe. Kako navodi Dzordz Sopflin, "bio je krajnje efikasan u ubrzanju smrti komunizma". Termin se sada nasiroko koristi da bi se opravdao zaokret ka kapitalizmu i Zapadu, i upotrebljava se opisno da bi se predocili procesi "tranzicije" i "demokratizacije" sa NVO kao njihovim konkretnim referentnim pojmom.
Prve "nevladine organizacije" koje su se pojavile u Sovjetskom Savezu (premda u svoje doba nisu tako nazivane) bile su labave grupe prijatelja i kolega koji su se ujedinjavali oko specificnih tema, na primer radi kampanje za siroko shvacene religijske ili politicke slobode ili radi pritiska na drzavu da prizna ranije zlocine. U Rusiji one su izrasle iz disidentskih "kruzoka" sezdesetih i sedamdesetih godina. Ove grupe su sebe dozivljavale, a tako su ih posmatrali i drugi, kao opozicione u odnosu na drzavu; stoga je SSSR nastojao da ih suzbije, dok su zapadne drzave ukazivale na njih kao na dokaz prirodnog otpora "drustva" prema totalitarnoj drzavi.
Ove grupe pocele su sebe da samorazumevaju (a tako su ih posmatrali i drugi) u terminima "civilnog drustva". Ova zamisao koristila se u Istocnoj Evropi u kontekstu pokreta "odozdo nagore". Cesto je predstavljan kao prirodna snaga zivota. Kako navodi istaknuti teoreticar civilnog drustva Dzon Kin (Keane) - "civilno drustvo tendira da se ubrzano razgrana odozdo", na taj nacin sto se potisnuti drustveni interesi ujedinjuju da bi formirali alijanse. "Prirodno" drustvo ovde je ujedinjeno protiv "neprirodnih" zastranjenja drzave. Metafora o prirodnosti je dominantna. "Solidarnost" - kljucna NVO ovog razdoblja, imala je "evolucionisticku strategiju". Nije insistirala na bilo kakvim "politickim ciljevima" (nije nameravala da uspostavi kapitalizam niti da razori drzavu) ali je zahtevala uspostavljanje pluralnosti autonomnih gradjanskih asocijacija. "Civilno drustvo" se u ovom kontekstu vidi kao univerzalni stepenik razvoja. Habermas ovo dobro uocava u svojoj karakterizaciji istocnoevropskih revolucija kao "ispravljajucih (rektifikacionih) revolucija", osobenih po nedostatku ideja koje bi bile inovativne ili usmerene na buducnost. U tom kontekstu postoji nesto bezlicno u vezi sa pojavom ovih grupa i organizacija koje nastaju kao prirodni korektiv, kao rezultat neizbeznog ponovnog uspostavljanja civilnog drustva.
Zbog cega je ova ideja imala tolikog odjeka medju teoreticarima i clanovima pomenutih grupa? Cini se da je zudnja za "civilnim drustvom" predstavljala zelju da se poveze "javno"i "privatno", kao i zelju za "punocom" i "normalnoscu" koje je socijalisticka drzava uskracivala svojim gradjanima. Sistem drzavnog socijalizma pocivao je na rigidnom podvajanju javne i privatne sfere, pri cemu se od ljudi zahtevalo da se podrede drzavi u javnom delovanju dok im je u izvesnoj meri bila ostavljena sloboda privatnog zivota. Kuca je stoga postala utociste svega sto je smatrano najautenticnijim i najvrednijim. Cvetan Todorov je ovaj odnos opisao kao sastavni deo "drustvene sizofrenije". Izgleda da je "civilno drustvo" ponudilo izlaz, nacin da se ispravi ovaj ocigledni nedostatak; ono je bilo utociste za snove i predstavljalo svojevrsnu Utopiju u kojoj su reseni svi problemi nagomilani u "realnom socijalizmu"; predstavljalo je priliku da se bude "civilan", "civilizovan", "normalan", utoliko sto je oznacavalo iskrenost i autenticnost u javnom zivotu.
Ova zudnja za punocom istovremeno je i zelja za egalitarnom vrstom zajednistva kad je rec o suprotnosti Istok/Zapad. "Civilno drustvo" sugerise horizontalne veze, pre nego vertikalnu integraciju izmedju drustva i drzave, i stoga je ocigledno egalitarno, fraternisticko, neoptereceno medjama i granicama. Ono se shvata kao veliko i ekspanzivno (sto je evidentno u govoru o "globalnom civilnom drustvu"), ali u isto vreme sadrzi i specificno evropsku aromu. Zudnja se, kako izgleda, ponajvise odnosi na ponovno ujedinjenje Istoka i Zapada, na reafirmisanje zajednickog evropejstva - kulture i intelektualnog nasledja za koje je Istocna Evropa smatrala da je sa njima izgubila dodir.
Ovi stavovi imaju dosta toga zajednickog sa ranije razmotrenim pogledima na emancipatorsku ulogu NVO. I jedni i drugi ukazuju na postideoloski svet i na transparentnu javnu sferu. S obzirom na ove slicnosti, otkuda toliko razocarenje onim sto je nastalo? Zbog cega NVO ne mogu posluziti kao sredstvo za ostvarenje pomenutih snova? Kakve su slicnosti i razlike izmedju revolucionarnog intelektualnog projekta i savremenog NVO poretka?
Vratimo se sada nevladinom sektoru da bismo videli na koji nacin on odgovara ovim ocekivanjima. Pokazace se da je to u mnogo vecoj meri formalizovan prostor nego sto se s pocetka zelelo, kao i to da se, umesto da umanjuje razlike izmedju Zapada i Istoka u jedinstvenom fraternalnom forumu, on umnogome dozivljava kao zabran zapadne ili "pozapadnjacene" elite.
Uprkos slicnosti retorike, to je sve manje "politicki" prostor, njegovi akteri su sve manje disidenti i intelektualni arhitekti antikomunistickih revolucija, a sve vise mladi ljudi zainteresovani za unapredjenje svojih karijera. Moglo bi se reci da ukljucivanje u civilno drustvo nevladinih organizacija predstavlja neku vrstu poslovne aktivnosti i da je za pojedince veoma unosno. Sfera projekata, prijava za donacije i usavrsavanja, predstavlja domen birokratski orkestrirane delatnosti vise nego oblast utopijskih stremljenja. Kako Stiven Sempson pokazuje u svom clanku o "uvozu" civilnog drustva u Albaniju, ispostavlja se da su se neki od onih koji su se odlicno snalazili u starim rezimima podjednako dobro izvezbali i u simbolicnom poretku nevladinih organizacija i projekata, sto je cinicno kad se ima na umu da su oni bili dijametralna protivnost svemu onome za sta se "civilno drustvo" zalaze. Ovo je uticalo na porast sumnjicavosti nekih ljudi koji "nevladin sektor" dozivljavaju kao stvar obicnog biznisa ili samo kao jos jednu korumpiranu mafiju.
NVO su daleko od spontanih i labavih grupa iz kasnih osamdesetih. Da bi ih medjunarodne agencije uvazile kao autenticne, one moraju biti "autonomne, dobrovoljne, zvanicno registrovane i neprofitne". Crkve, nacionalne grupe i politicke stranke u ovo ne spadaju. Stavise, da bi bile kredibilne (to jest finansirane), NVO moraju da zadovolje vrlo stroge kriterijume, moraju da imenuju "ciljnu grupu" i da imaju "statut". Dok su prvobitne grupe - kako pokazuje Dzon Kin - bile zasnovane na principu "otvorenosti", "solidarnosti" i "posvecenosti istini", "transparentnost" je postala savremena metafora za "projekt-govor", koji obezbedjuje simbolicni kontinuitet i pored promena u civilnom drustvu. Ipak, u "projekt-govoru", upotreba termina "transparentan" upucuje na cistotu poslovanja, birokratsku preciznost, ekonomicnost i racionalno planiranje, pre nego na poletni san o postideoloskom svetu bez zidova i granica.
Najzad, odvojenost od drzave ovog sektora je iluzorna. I samo odredjenje "nevladin" predstavlja oficijelnu kategorizaciju, sto znaci da zavisi od vladinog priznanja. Dok su se ranije NVO identifikovale kao opozicione prema drzavama, one se sada koriste od strane vlada kao cvorista za distribuciju materijalnih i intelektualnih resursa, kako u okviru jedne drzave tako i na internacionalnom planu. Ove organizacije moraju da budu zvanicno priznate od strane drzave kako bi obezbedile poreske olaksice i dobile mogucnost za legalan rad, a priznanje im je potrebno i kod medjunarodnih institucija da bi mogle obezbediti sredstva i imati pristup medjunarodnim mrezama.
Vratimo se sada jos jednom odredjenju NVO poretka. Tranzicija u bivsim socijalistickim zemljama konvencionalno se razumeva kao deo jednosmernog procesa, kao stepenica u politicko-ekonomskom razvoju, kao kretanje od drzavnog socijalizma prema trzisno orijentisanoj ekonomiji demokratskog tipa. Ipak, "tranzicija" se moze shvatiti i kao kompleksno polje medjudejstva "u hodu", kao redefinisanje granica izmedju sfera kao sto su drzava/drustvo, javno/privatno, Istok/Zapad. Postoji mnostvo razlicitih perspektiva u ovim promenama. "Tranzicija" nije nesto sto se dogadja samo u "istocnoevropskim" zemljama. To je strategija koju primenjuju medjunarodne agencije za razvoj, zapadne finansijske institucije i humanitarne ili druge nevladine organizacije. Rec je o protoku resursa koji nije jednosmeran i koji (uprkos retorici) ne upucuje na jedinstven obrazac razvoja. Ucesnici u ovom procesu su internacionalni; ne postoji homogeni "zapadni" ili "istocni" ucesnik - ucesnici su predstavnici Svetske banke, MMF-a, Soros fondacije, vladini ministri, razliciti "eksperti" (aktivisti za zastitu ljudskih prava, feministkinje, teoreticari raznih nacionalnosti...), kao i strucni timovi, prevodioci i "ciljne grupe". Vazno je ne preuvelicavati znacaj NVO. Napokon, one su samo jos jedan od novih kanala koji su se otvorili u postsocijalistickom pejzazu, a u Rusiji su, na primer, izazvale mnogo manje javnih sporenja nego "biznis" ili "mafija". Isto je tako vazno primetiti da nije samo "Istok" onaj ko se preobrazava, vec i "Zapad". Ispravnije bi bilo reci da "tranzicija" stimulise promene kako Istoka tako i Zapada, nego da jednostavno pojacava istocnu "podredjenost". Redukovati ovaj odnos na "emancipaciju" ili "kolonizaciju" znacilo bi uveliko ga simplifikovati.

Autor clanka je predavac na Univerzitetu Kornel (SAD)

Preveo Aleksandar Bjelogrlic