Ogledi

Politicke promene u Srbiji 2000. godine

Srbija je, izgleda, opet u sukobima i pred sukobima sa onim istim ulogom i izborom koji traje vec decenijama: s jedne strane demokratija i prosperitet, s druge banalnost i tragedija

Dragos Ivanovic

Godine 1999. i 2000. po svemu su bile izuzetne za Srbiju. Ne samo po svrgavanju Slobodana Milosevica s vlasti, mada taj dogadjaj vec sam po sebi ima znacaj istorijskog preokreta. Ovaj ce period, medjutim, ostati zabelezen i po tome sto su se u zgusnutim i dramaticnim zbivanjima do kraja jasno profilisala tri odlucujuca faktora nase politicke scene: ekstremna sila autokratskog rezima u Srbiji, novi dometi stranackog opozicionog organizovanja i moc osvescenog gradjanstva u nasoj Republici. Naravno, svi ovi politicki faktori postojali su i delovali i prethodnih godina, ali su se ovoga puta sustekli u jednom trenutku kada je svaki od njih maksimalno razvio svoje unutrasnje potencijale. Kao da nam je sve ono sto nam se dugo valjalo u istoriji odjednom eksplodiralo, otkrivajuci nove sanse za drugaciju politicku sudbinu Srbije.
Opcinjeni gotovo iskljucivo sjajnom izbornom pobedom 24. septembra, prevratom od 5. oktobra i novim izbornim uspehom od 23. decembra, kao da smo zaboravili da pazljivo ispitamo prozivljeno iskustvo vlasti, opozicije i gradjana u svim njihovim zanimljivim aspektima. To nesto novo sto se tih dana odigravalo oko nas ostalo je nedovoljno istrazeno. Zato nam se povratak ovoj temi i namece kao neizbezna obaveza.

Moci odsudnog obracuna

Opozicija u Srbiji je u tom periodu prolazila kroz razlicite mene. Vecina stranaka u vreme NATO bombardovanja uglavnom je delila istu patriotsku egzaltaciju sa rezimom Slobodana Milosevica, sto im, uostalom, i nije bilo prvi put. Onda je, posle bombardovanja, u leto 1999. izgledalo da je ponovo dosla do svesti o potrebi medjusobnog zblizavanja, da bi, u jesen te godine, taj kratkotrajni polet ubrzo splasnuo, a opozicija se opet obrela u staroj razmrvljenosti, jalovoj zavadi i liderskom nadmetanju. Gradjanstvo je, medjutim, insistiralo na energicnoj i zdruzenoj politickoj akciji. Na preobrazenjskom mitingu u Beogradu (19. 08. 2000), koji je sazvao G 17, okupilo se oko 150 000 ljudi, a tu su bile i opozicione stranke, manje, izgleda, po sopstvenom izboru, a vise po tome sto su stavljene pred svrsen cin. Gradjani su temperamentno pokazivali sta podrzavaju, a sta preziru kod opozicionih stranaka, kada su slozno izvizdali dvolicno ponasanje Vuka Draskovica.
Osecajuci da se blizi odsudan trenutak obracuna sa rezimom, opozicija se cak osmelila da isturi svoje maksimalne zahteve - ostavka Slobodana Milosevica, ostavka srpske i savezne vlade, promena sistema. Kasnije, kada se osvedocila da je njena snaga nedovoljna da domasi taj cilj, ona se zadovoljila i vanrednim izborima, dabome pod ravnopravnim uslovima. Ali i tu je ostala kratkih rukava. Buduci superioran, rezim joj je opet preoteo inicijativu i stao da premocno diktira ne samo koje izbore hoce, nego i kakvi treba da budu uslovi za te izbore. Recimo, eventualni izbori za organe lokalne samouprave odrzali bi se u okolnostima novog zakona o lokalnoj samoupravi (iz novembra 1999), a savezni uz novi zakon o neposrednom izboru predsednika SRJ i poslanika za Vece republika Savezne skupstine.
Sem toga, rezim se pobrinuo da stekne i druge prednosti - preko laznih izbora na Kosovu i Metohiji, zatim nepriznatih u Crnoj Gori i samovoljnim komponovanjem izbornih jedinica, narocito na jugu Srbije, u startu je sebi prevarom osigurao pedesetak poslanickih mesta. Tako nesto tesko bi mogli da anuliraju cak i neki ravnopravniji uslovi izbora. Zaveden, valjda, ovakvim preimucstvima, rezim se lako odvazio da raspise prevremene izbore.
Kada je pred sobom videla nejakog, a uz to i smusenog protivnika, vlast je tek tada razdeseno krenula u represiju. Ranije se bar trudila da represiju zamota u neku prividnu legalnu formu, pa je tako, tokom 1998, donela zakone o univerzitetu, medijima, funkcionerskim privilegijama, administrativnom kaznjavanju. Sada, otkako je osetila da opozicija moze sve manje, vlast je krenula sve dalje. Najurila je iz sluzbe, bez ikakve zakonske osnove, najuglednije sudije, pocev od opstinskih do Vrhovnog i Ustavnog suda. Novi represivni tonovi kulminirali su i na IV kongresu SPS odrzanom u drugoj polovini februara 2000. Na Kongresu je glavna parola bila: "Obnova, razvoj, reforme", ali je Milosevicev militantni govor odudarao od toga. Posto se oruzano obracunavao sa svim narodima bivse Jugoslavije, sada se oborio na neprijatelje koji su mu jos preostali, demokratski svet i sopstveni gradjani. Naglasenom teatralnoscu saopstio je da SAD i zapadne zemlje "krecu u pohod na svet" i postavio pitanje: "Ko moze da bude prepreka tom poduhvatu?" To, kaze on, moze da bude samo razum, a upravo ova zemlja raspolaze tim "najmocnijim, neprevazidjenim do sada i pri tom casnim oruzjem - razumom". Samo, dakle, mi, ili bar mi u prvom redu, mozemo da spasemo svet od "totalne kolonizacije". Sutradan posle Kongresa ova je ideja bila i konkretno potvrdjena, kada je SPS na sastanku sa stotinak svojih gostiju, predstavnika sarenih, uglavnom ekstremnih stranackih organizacija iz raznih zemalja, dala inicijativu za stvaranje Beogradskog foruma, neke vrste nove internacionale, odnosno udarne pesnice te najavljene "nove svetske sile".
Drugi pravac Milosevicevog borbenog raspolozenja bio je usmeren protiv njegovih neistomisljenika. Svom reprezentativnom auditorijumu i celokupnoj javnosti otkrio je da u Srbiji u stvari i "nema opozicije". To su, kaze on, "grupice potplacenih slabica", "ucenjenih spekulanata i lopova", koji su se jednostavno prodali stranim drzavama. Oni su "janicari" i "poturice". Time je Milosevic potvrdio da je i dalje cvrsto odan svojoj prvobitnoj ideji izrecenoj i na Kosovu 1989. da smo opet "pred bitkama i u bitkama", kada "i oruzana borba nije iskljucena". Za opoziciju je rekao da je "menazerija zeceva, pacova i hijena", a njegovi su saradnici ovom vokabularu dodali: "gamad, zgadija i fasisti".
Predizborna aktivnost rezima sve je vise poprimala militaristicke oblike. Najavljeno je donosenje antiteroristickog zakona, naravno, namenjenog opoziciji i gradjanima, ali zbog cestih prepravki i dopuna vlast nije stigla da ga donese. I bez toga nasilje se silno razgranalo. Od januara do jula 2000. oko 700 mladih ljudi, uglavnom clanova Otpora, zatvarano je, maltretirano ili tuceno na ulici. Samo u julu i avgustu oko 200 mladica i devojaka privedeno je u policiju. Na 68 prekrsajnih pretresa kaznjeno je 36 medija, pre svega nezavisnih, sa preko 30 miliona dinara, ili preko 3 miliona nemackih maraka.
Na tu pojacanu represiju rezima opozicija u pocetku nije imala adekvatan odgovor. Ona kao da nije bila u stanju da se uzdigne do nivoa prave alternative, ali nije uspela ni da organizuje samoodbranu drustva pred sve vecom represijom rezima. Nije dobro koristila ni druge pogodnosti. Uprkos tome sto je bila hrabrena iz inostranstva i tamo primana sa sve vecom predusretljivoscu, ona se vracala kuci i dalje razjedinjena. Posle berlinskog skupa od 20. decembra 1999. u javnosti je cak, izmedju nekih opozicionih lidera, izbila besmislena polemika da li svetski zvanicnici od njih ocekuju ujedinjavanje ili samo donosenje neke zajednicke platforme. Upravo u to vreme, pocetkom 2000, hrvatska oporba uverljivo je pobedila na izborima, a nasa opozicija ni u dvomilionskom Beogradu nije dugo uspevala da okupi toliko ljudi koji bi bar ispunili Trg Republike. Naime, posle uspesnog preobrazenjskog sabora bilo je vise stranackih pokusaja da se sazovu mitinzi, ali su gradjani uglavnom ostajali ravnodusni.

Radjanje nove politicke volje

Ljudi su se nasli u tragicnom procepu: njihova deca su svih ovih godina ginula, a opozicione stranke nikako da prikupe snagu da tom zlu stanu na put. Nasuprot mlakoj opoziciji, koja je tek pokusavala da se osovi na sopstvene noge, u svim slojevima gradjanstva proradio je snazan instinkt samoodbrane. Strajkovi su bili sve duzi, javna okupljanja sve burnija, gradjanski pokreti sve siri. U akcijama za demokratske promene naslo se gotovo celokupno gradjanstvo - nezavisni sindikati, nevladine organizacije, slobodni gradovi, Otpor, udruzenja, profesionalne organizacije, studenti, djaci i roditelji. Proslo je vreme kada je samo Slobodan Milosevic birao svoje neprijatelje, sada su njegove zrtve smogle snagu da upru prstom u njega kao glavnog vinovnika zla s kojim, napokon, treba zavrsiti.
Usred NATO bombardovanja - a to je bio jos jedan dokaz da je antiratno i antirezimsko raspolozenje uhvatilo velikog maha - gradjanski protesti su gotovo istovremeno planuli u Cacku, Krusevcu, Kraljevu, Vranju, Kikindi, Somboru, Novom Pazaru, Uzicu, Boru, Nisu, Leskovcu, Valjevu. Osnovni smisao ovog pokreta bio je odbrana prava na zivot i osporavanje prava rezimu da moze raspolagati ljudskim zivotima. Radja se velika i organizovana drustvena solidarnost u odbrani tih prava. Javljaju se i novi gradjanski predvodnici, kao sto su pravnica Verica Barac u Cacku, Ivan Novkovic, TV tehnicar u Leskovcu, i Bogoljub Arsenijevic Maki, slikar iz Valjeva, na cije se pozive okupljaju hiljade ljudi. Verica Barac je uspon gradjanskog pokreta ocenila ovako: "Ispostavilo se, opet, da i u najtezim okolnostima u Srbiji ima ljudi koji drze do svoje slobode i slobode svoje zemlje, da imaju znanja, pameti i moralne snage da se suprotstave silovitom i zastrasujucem rezimu. I, sto je narocito vazno, imaju snage i maste za pogled u buducnost, svoju i svoje drzave".
I druge licnosti su svojim hrabrim gestovima inspirisale javnost u Srbiji. Dusan Vukovic iz Kraljeva i Miodrag Stojanovic iz Leskovca javno su odbili, krajem 1999, da prime odlikovanja koja je njihovim poginulim sinovima, Aleksandru i Miroslavu, dodelio Slobodan Milosevic. Vukovic je tada rekao: "Rezim je kao azdaja iz decje bajke, koja se hrani nasim mladicima".
Zanimljiv je podatak da je gradjanski pokret privukao hiljade ljudi i u gradovima na jugu Srbije koji su se do tada smatrali tradicionalnom tvrdjavom Milosevicevih pristalica. Njihova osnovna karakteristika bila je spontanost i samoniklost. Protest gradjana Krusevca, u maju 1999, nije organizovala nijedna politicka partija, nikakav pokret, organizacija ili udruzenje. Nije bilo ni organizacionog odbora. Nije bilo saopstenja, proglasa, cak ni zahteva u pisanoj formi. Ni mikrofona, ni ozvucenja. Gradjani su imali samo strah za zivot vojnika na Kosovu, razocaranje i bes zbog besmislenosti rata i jedan megafon koji je setao iz ruke u ruku. Kada je 29. septembra 2000. izbio veliki strajk u Kolubarskim rudnicima bila je to inicijalna kapisla za pocetak velikog prevrata. Cinjenica da su se i rudari borili ne za povecanje plata, kako je to ovde dugo bilo uobicajeno, nego za odbranu gradjanskih prava i izbornih rezultata, pokazala je da su se neke stvari izmenile iz osnova. Pre svega, na ubedljiv nacin je potvrdjeno da je najzad formirana jedna nova i snazna politicka volja gradjana, sto je Srbiji i omogucilo da prihvati demokratski izazov buducnosti.
Pod pritiskom ovih dogadjanja, pocetkom 2000. nastala je koalicija DOS, koja se u kasnijim mesecima, hrabrena i snazena opstom podrskom gradjana, najzad ustalila. Okupila je 18 opozicionih stranaka koje su stalno naglasavale svoju resenost da zajedno istraju do konacne pobede. Dogovorile su se o zajednickom kandidatu za predsednika Savezne Republike Jugoslavije, za jedinstvenu listu poslanickih i odbornickih kandidata. U takvim okolnostima opozicija je ostvarila nadmocnu pobedu nad rezimom na izborima 24. septembra. Rezim je, gazeci zakone, pokusao i ovu pobedu da ospori, ali su revoltirani gradjani, snaznim ulicnim demonstracijama 5. oktobra najzad srusili Milosevicevu vlast. Kad nije bilo drugog nacina, ovo je uostalom bio sasvim legitiman akt da se spreci nezakonito gusenje volje naroda.

Sta se menja

Nova vlast zatekla je porazno stanje u drzavi i drustvu i u materijalnom i u moralnom smislu. Drustveni proizvod pao je na jednu trecinu u poredjenju sa onim iz 1989, a industrijska proizvodnja je vise nego prepolovljena. Na pocetku Miloseviceve vladavine nas drustveni proizvod bio je dva i po puta veci nego u Sloveniji, sada je bio deset puta manji. Spoljni dug zemlje (14,7 milijardi dolara) premasio je vrednost drustvenog proizvoda (14,5 milijardi). Prosecna plata 2000. u Sloveniji je bila 1100 maraka, kod nas oko 90 maraka. Ono sto je u vreme Ante Markovica bio dzeparac, sada je plata. Broj nezaposlenih je oko 800 000, sto znaci da je svaki treci radno sposoban bez posla. I moralna pustos bila je katastrofalna. Krajem upravo istekle decenije, na listi 99 zemalja sveta Jugoslavija je bila na prvom mestu po korupciji. Stopa nataliteta u toku Milosevicevog perioda (bez Kosova) pala je sa 12,5 na manje od deset promila, a smrtnost se povecala sa 10,5 na gotovo 13 promila. Broj ubistava povecao se sa 170 (1987) na 290 (u 1997), a samoubistava sa 1450 na vise od 1600. Bioloska ugrozenost nacije ogleda se i u drugim podacima: u Srbiji danas na deset mladjih od 19 godina dolazi devet starijih od 60 godina.
Vlast DOS-a u Srbiji odlucila se za energicne reforme koje su, nazalost, pocele sa zakasnjenjem jer smo, u ocekivanju republickih izbora, najpre prosli kroz cetvoromesecni period dvovlasca. U oblasti ekonomije glavni reformski akcenti bili su na donosenju seta poreskih zakona, cime smo se priblizili evropskom modelu oporezivanja, zatim zakona o privatizaciji, koji je zasnovan na proverenim standardima, i zakona o ekstraprofitu za 246 preduzeca koja su bila finansijski favorizovana za vreme Milosevicevog rezima.
Dosadasnji uspeh ekonomske reforme razlicito se ocenjuje. Ljudi iz Vlade kazu da je ovde za tri meseca uradjeno vise nego za dve ili tri godine tranzicije u istocnoevropskim zemljama. To je, verovatno, u dobroj meri i tacno, jer je ovaj reformski kurs dobio izricitu podrsku Evropske unije. Oni, medjutim, koji su kriticki nastrojeni, s pravom ukazuju i na Vladine sporosti i navode podatke da se dugo ceka na zakone o lokalnoj samoupravi, sudovima i tuzilastvu, o radnim odnosima, javnom informisanju, univerzitetu itd.
Naravno, reforma ima i svoje tamne strane, od kojih neke u poslednje vreme postaju dramaticne. Najveca radnicka nezadovoljstva u ovom trenutku koncentrisu se oko privatizacije i najavljenog zakona o radu. Nasa je privreda prosto skrhana pod teretom prevelikog broja suvisno zaposlenih, sto na jedan veoma zaostren nacin otvara pitanje egzistencije nekoliko stotina hiljada radnika. Pripremljen zakon o radu ne samo sto prekida sa ranijom, dugogodisnjom zastitnickom ulogom drzave prema zaposlenima, nego, kako se tvrdi, daje preimucstvo poslodavcima na stetu radnickih prava.
Glavni akteri ovog sukoba, Vlada Srbije s jedne i neki sindikati i deo radnika s druge strane, zastupaju ekstremno suprotne stavove. Vladin primarni cilj je, kako sama kaze, da sto povoljnijim merama privuce strane investitore, pa zato i porucuje radnicima: "Necemo se libiti da udjemo u spor sa bilo kojom interesnom grupom koja, zbog svog parcijalnog interesa, zeli da ugrozi taj nacionalni cilj. Sa stanovista Vlade potrebno nam je zakonodavstvo koje ce motivisati investitore da dodju u nasu zemlju, da se utvrde pravila igre na osnovu kojih ce se tacno znati ko sta nudi. Kada se promene sadasnje okolnosti, pa povecaju investicije, mi cemo drugacije zakonodavno reagovati".
Neki sindikati, a narocito Savez sindikata Srbije, insistiraju na zastiti radnickih prava, ali na nacin koji ostavlja utisak da zele da sacuvaju sve radnicke tekovine iz doba samoupravnog socijalizma, sto je u novim uslovima nemoguce. Karakteristicna je cinjenica da su se na strani nezadovoljnika nasla najmocnija i dosad najprivilegovanija javna preduzeca (EPS, Kolubarski rudnici, ZTP, NIS, PTT, JAT i drugi) koja se svim silama bore za ukidanje Vladinih ogranicenja i stalno traze povecanje plata. Mnogi od njih, pri tom, u skladu sa ranijom samoupravnom ideologijom, tvrde da su sredstva na kojima rade njihova svojina, pa prema tome imaju i pravo da povecaju svoja primanja. Vlada, naprotiv, tvrdi da je ona vlasnik sredstava rada i savetuje radnicima da prestanu da sanjaju taj stari samoupravni san. Sa nesto vise srece Vlada je izasla na kraj sa kragujevackom Zastavom gde je od oko 30 000 zaposlenih gotovo polovina visak. Njima su ponudjene druge sanse, recimo, novcana otpremnina ili placena prekvalifikacija. U stvari, nasa zemlja tek pocinje da stice prava moderna iskustva iz ovog ogromnog projekta zbrinjavanja nekoliko stotina hiljada prekobrojnih radnika. Neizbezno je da moc Vlade raste, ali je isto tako nezaobilazno da se o sudbini radnistva ne moze odlucivati bez radnika i, dabome, u socijalnom dijalogu sa sindikatima i poslodavcima. Ovakav nacin regulisanja socijalnih tenzija jedna je od bitnih komponenti normalne drzave. Ako nema tog konsenzusa medju glavnim akterima, onda na scenu stupa sila i drustvo zapada u stanje stalnog haosa i nekontrolisanih socijalnih eksplozija.
Mora se, medjutim, priznati da je nova vlast u vrsenju javnih poslova razvila i neke nove moralne i politicke potencijale kakvi ranije nisu bili poznati. Okoncana je dugogodisnja izolacija prema svetu, obnovljeni su diplomatski odnosi sa velikim zemljama, a SRJ je vracena u sve medjunarodne organizacije. U siri sklop reforme spada i gasenje pobune na jugu Srbije kada su, krajem 2000, etnicki Albanci trazili da se i taj deo Srbije (Bujanovac, Medvedja i Presevo) prisajedini Kosovu i Metohiji. Posle toliko slepe sile i nagomilane medjunacionalne mrznje, koje su godinama harale ovim prostorima, vlast se, po prvi put, i pred nasom i pred inostranom javnoscu, legitimisala kao pouzdan privrzenik demokratskog duha upravljanja krizom. Tim putem se, naravno, teze ide, ali se sigurnije stize do cilja i rezultati su trajniji. Mirni i dogovoreni rasplet krize na jugu Srbije spada u prvu sustinsku promenu kod nas posle 5. oktobra. Novina je u tome sto nam je mir u svim dosadasnjim ratovima (Slovenija, Hrvatska, Bosna i Hercegovina, Kosovo) nametala medjunarodna zajednica; ovo je prvi put da inicijativa za mirno resenje oruzanog konflikta potekne iz nase zemlje, u cemu je potpredsednik Vlade Srbije Nebojsa Covic imao istaknutu ulogu. Dovoljno je samo zamisliti sta bi se dogodilo da je i u trenutku ove krize bio na vlasti Milosevic i njegov SPS.
Nesumnjivo je da u jedan od najvecih moralnih kapitala nove Vlade spada i njena izrazena spremnost da se obracuna sa zlocinima koji kao mora pritiskaju srpsko drustvo. Slobodan Milosevic je krajem juna 2001. izrucen Haskom tribunalu, sto se, takodje, ocenjuje kao najpozitivniji politicki dogadjaj posle oktobarskog obaranja stare vlasti u Srbiji. Medjutim, ostaje jos mnogo slucajeva nerazjasnjenih politickih ubistava i otmica (Ivan Stambolic, na primer), pocinjenih za starog rezima, a neki, bogme, i u novije vreme. I za nasu i za inostranu javnost to ce biti najozbiljnija proba kompetencije i dobre volje vlasti u Srbiji. Bez suocavanja sa ratnim i drugim zlocinima i energicnog istrajavanja na odgovornosti i krivici, nema ozdravljenja naseg politickog zivota.
Mafija je kod nas jos snazna i uticajna i njeni pipci, kako smo mogli da se osvedocimo, dopiru verovatno i do vrha drzavne vlasti. Ona je uglavnom ostala nedirnuta, uprkos ociglednim promenama koje su izvrsene u Ministarstvu unutrasnjih poslova Srbije i politickoj policiji. Postoji jos jedan znacajan problem - Vojska Jugoslavije - koja je bila upletena u rat i ratne zlocine, a i dalje ostala nedodirljiva i jos uvek je van parlamentarne kontrole.

Kolebljivost pred promenama

Sve su to razlozi koji nas gone na to da sa dozom skepse procenjujemo izglede sadasnjeg reformskog kursa. Istina, reformski pokusaj okupio je respektabilne politicke snage, ispoljava i znacajnu energiju, ali se svi mi dobro secamo i mnogih dosadasnjih iskustava. Nasa se zemlja u toku XX veka vise puta nalazila pred izazovima politickih i ekonomskih reformi, pred kojima su se nasa drzavna vodjstva uvek kolebljivo i tragicno lomila. Kralj Aleksandar Karadjordjevic nije hteo ni da cuje za sve cesce zahteve da se tadasnja prva Jugoslavija preuredi na federalistickoj osnovi. Godine 1929. ukinuo je ustav i zaveo licnu vlast, tvrdeci da su za teske prilike u zemlji odgovorne politicke stranke. Kasnije su, posle kraljeve smrti, opozicione vodje, mada uz velike teskoce, uspele 1937. da potpisu jedan sporazum kojim je priznat prioritet drzavno-pravnog pitanja. Opozicija je zastupala stav da se novi ustav ne moze doneti bez vecine Srba, vecine Hrvata i vecine Slovenaca. Od toga nista nije bilo, a uskoro je izbio rat, pa je resavanje drzavno-pravnog pitanja ostavljeno Komunistickoj partiji, koja je izasla kao pobednicka iz Drugog svetskog rata.
I druga Jugoslavija nije se raspala bez prethodne rasprave o mogucnostima da se reformise, ali tadasnja vladajuca partija, vec istrosen Savez komunista, nije bio na nivou istorijske odgovornosti. U igri je bilo vise raznih predloga koji, uprkos tome sto su se medju sobom prilicno razlikovali, nisu bili neresivi, samo da je bilo vise volje i spremnosti za dogovor. Iz vrhova tadasnjih republika prvobitno su se nasli na stolu ovi predlozi za rasplitanje jugoslovenske drzavne krize: konfederalni (Slovenija i Hrvatska), federalni (Srbija i Crna Gora) i savez suverenih drzava (Bosna i Hercegovina i Makedonija).
Bilo je jos dva ozbiljna pokusaja da se odnosi medju zavadjenim republikama urede po evropskim standardima. Prvi je poticao od Udruzenja za jugoslovensku demokratsku inicijativu (UJDI). Sustina njihovog vidjenja alternative bila je u podsticanju procesa demokratskih promena, sto je znacilo donosenje novih zakona i uspostavljanje institucija, kako bi se stvorio povoljan ambijent za parlamentarnu demokratiju, trzisnu privredu i postovanje ljudskih prava. Insistirali su na slobodi stampe i slobodi stranackog organizovanja, naravno i na slobodnim izborima, da bi se u novoizabranom saveznom parlamentu, a ne na ratistu, odlucivalo o buducnosti zemlje. Dve UJDI-jeve institucije privlacile su narocitu paznju - Okrugli sto i Pretparlament. Baveci se koordinacijom demokratskih inicijativa, Okrugli sto je odrzao tri skupa o Kosovu - u Mostaru, Pristini i Beogradu - u nastojanju da utvrdi demokratsku proceduru za resavanje otvorenih pitanja na nenasilan nacin. Saveznoj skupstini je predlagao donosenje amandmana za izbor ustavotvorne skupstine. U trenutku prvih oruzanih sukoba, Pretparlament je bio jedina organizovana snaga (sacinjavao ga je veci broj gradjanskih stranaka i pokreta iz SFRJ) koja je, na sednicama u Sarajevu 24. juna i 6. jula 1991, pokusala da potrazi odgovor na pitanje: kako da se spreci opsta nadolazeca katastrofa. Niko nije odgovorio na njihove predloge za mirno resenje krize. Nazalost, nestrpljivim vodjama, ustolicenim po republikama, koji su hitali ka svojim imperijalnim nacionalistickim ciljevima, ponajmanje je bilo stalo do parlamentarne procedure.
Autor drugog predloga bio je tadasnji predsednik Saveznog izvrsnog veca Ante Markovic, koji se, takodje, zalagao za obimnije reforme u politickoj sferi, za politicki pluralizam, za parlamentarnu demokratiju, ustavne promene i nove izbore za Saveznu skupstinu. U ekonomskoj oblasti Markovic je trazio trzisnu privredu i privatizaciju, izveo je monetarnu reformu i zauzdao inflaciju. Za njegove vlade standard je bio cak u porastu, a federalne rezerve u cvrstoj valuti, u toku 1990, iznosile su 7,1 milijardu dolara.

Stranacke kontroverze

Srbija je bas u to vreme bila zahvacena groznicom populisticke revolucije koja je nevidjenom silinom prosto samlela stare strukture vlasti i ustolicila novog vodju, Slobodana Milosevica. On je i zapoceo seriju osvajackih ratova na tlu bivse Jugoslavije, privredu je pretvorio u ratnu komoru i sasvim je ruinirao, narod je inflacijama i drugim merama opljackao i osiromasio, pogazio sva ljudska i nacionalna prava, a Srbiju bacio u nevidjenu izolaciju prema svetu. Milosevic je bio i idejni tvorac trece, takozvane zabljacke Jugoslavije (1992), u kojoj su se unutrasnji sukobi neprekidno produbljavali. Crna Gora je za sve ovo vreme stalno tvrdila da je u ovoj novoj, dvoclanoj federaciji, prikracena u mnogim svojim pravima, a odnosi su se narocito zaostrili posle izbora 1997. kada je tamo pobedio reformski kurs. Milosevic nije pokazao ni trunke razumevanja za crnogorske zahteve, vec je, suocen sa drzavnom krizom, udario potpuno suprotnim putem. U julu 2000. na potpuno neustavan nacin promenio je savezni Ustav, uvodeci dve bitne novine: predsednik SRJ ne bira se vise u Saveznoj skupstini, nego na neposrednim izborima, a poslanici Veca republika, ne vise u republickim skupstinama, nego, takodje, na neposrednim izborima. Vecinska Crna Gora je s razlogom dozivela ove novine kao radikalno derogiranje drzavno-pravne pozicije svoje republike. Zajedno sa jos ranijim oduzimanjem nadleznosti pokrajina (1989) Milosevic je tako zaokruzio svoj centralisticki i autokratski model drzave.
Antireformske sklonosti nekih vladajucih stranaka u srpskoj politici mogu se pratiti sve do nasih dana. Politicki spor koji je u leto 2001. izbio izmedju DSS i ostatka DOS-a samo se prividno odnosi na zamerke Ministarstvu unutrasnjih poslova i Vladi Srbije da je povezana s kriminalom ili je nesposobna da kriminal suzbije. Iza svega naslucuje se i sve jasnije se ocrtava mnogo dublji rascep, koji se odnosi na koncepciju reforme, zaustavljanje istrage o ratnim zlocinima i restriktivniji odnos prema svetu. O tome sta podrazumeva kada kaze "da treba ubrzati reforme", jedan od celnika DSS Dusan Prorokovic kaze da se zalaze za "koncept temeljnih reformi, koji bi zahtevao malo vise strpljenja, ali su to reforme koje su zasnovane na trendovima iz istorije srpskog naroda". Koja je to reformska tradicija u istoriji srpskog naroda, na koju se treba osloniti, nije objasnio. Nekako tih dana o istoj temi govorio je i predsednik Demokratskog centra Dragoljub Micunovic na nacin koji je zazvucao sasvim drugacije: "Centralno pitanje je hocemo li da budemo moderno, zapadnoevropsko drustvo sa modernom privredom, modernim institucijama, clanovi Saveta Evrope, sa teznjom da postanemo clanovi Evropske unije, ili hocemo li da budemo svoje, tradicionalno, pragmaticno ili kakvo god hocemo drustvo. Moramo da zauzmemo jasan stav". Nije ostalo nezapazeno da je bas u vreme najzescih unutardosovskih svadja DSS izlepio gradove plakatima sa glavnim sloganom "Ponosno u Evropu". Tako nesto, sa svojom diskretnom, ali ociglednom rezervom prema Evropi, neodoljivo podseca na onu razmetljivu samohvalisavost Slobodana Milosevica da se pred svetom "necemo saginjati".

Maniri autokratske vlasti

Kod nas se tesko dolazilo do reformskih projekata, a lako su napustani. Nasa politicka elita, narocito u onim vecim politickim strankama, vise je isla za svojim uskogrudim interesima, nego sto se brinula o prosperitetu drustva i drzave. Cim je useo na vlast Slobodan Milosevic je nastojao da prigrabi sve za sebe i svoju stranku - nije bilo nijedne organizacije ili ustanove u administraciji, pravosudju, prosveti, zdravstvu, kulturi - cak i u sportu, na cije celo nije postavio proverene kadrove iz svog establismenta. Premrezio je citavo drustvo, stvarajuci osnovu za svakovrsnu represiju koja je podjednako pogadjala sve, i univerzitet i novinare, i slobodne gradove i sindikate, i sudije i radnike, i nacionalne manjine i sve rezimske neistomisljenike.
Posle pada Milosevica, navodno je ukinuta partijska drzava, ali su mnogi oblici partijske drzave ostali. Predsednistvo DOS-a u bukvalnom smislu odlucuje o svemu, pocev od postavljanja celnih ljudi, od drzavnog vrha do poslednjeg doma zdravlja, do finansija i odnosa sa svetom. Neko je duhovito primetio da DOS kod nas "pusta i kisu i sneg". Na mnogobrojne kritike u javnosti povodom ove samovolje, iz DOS-a najcesce odgovaraju da odnosi u ovako mnogoclanoj koaliciji od 18 stranaka znaju da budu veoma osetljivi, sto upravo i namece potrebu za cestim dogovaranjem. To bi, naravno, bilo razumljivo da se dogovor odnosio na neku zajednicku politicku strategiju, a ne na ulazenje u dnevne poslove do "sitnih creva". Posto nije bilo tako i rezultati su ispali naopaki. Sada se DOS rascepio, sto i ne mora da bude neka tragedija, ali velika steta moze da proizadje za drzavu i drustvo posto koaliciono odlucivanje zapada u ozbiljnu blokadu. To su oni gorki plodovi do kojih neizbezno dolazi kada se misli samo na sebe, a ne i na negovanje demokratskih obicaja pravne drzave. Sto je najgore, ovoj nasoj nekadasnjoj opoziciji, a sadasnjoj vlasti, nije prvi put da se ovako ponasa. Posle 1996, u osvojenim gradovima i opstinama Srbije, praktikovali su istu vrstu politicke partizanstine. I tada su celnici nove vlasti najcesce odlucivali na svoj nacin, vodeci racuna samo o svojim interesima, a zanemarujuci volju i interese biraca. Problem je, dakle, u tome sto nam se, kao i u Milosevicevoj, i u novoj vlasti zadrzala ista autokratska matrica vodjenja javnih poslova, sa ociglednom teznjom da se ustali na duzi rok. Kod nas, uostalom, odavno postoji shvatanje da je materijalna korist od vlasti nesto sasvim normalno, neka vrsta "ratnog plena".
Glavno Milosevicevo uporiste bili su vojska i policija, ali je za ostvarivanje svojih ambicija imao i mnogo siru drustvenu osnovu, pre svega najuticajnijih ustanova i organizacija drustva, kao sto su SANU, Univerzitet, Pravoslavna crkva, Udruzenje knjizevnika. U vreme njegovog dolaska na vlast sklopila se mocna politicka orkestracija, koja je nezadrzivo utirala put pobedi nove ideologije i novog vodjstva. I opozicija je svesrdno pomogla ovakvu vladalacku ambiciju Slobodana Milosevica. Cim su osnovane, devedesetih godina, najvece opozicione stranke nisu se latile borbe protiv ociglednog priblizavanja rata i bede, vec su se i same euforicno ukljucile u nacionalisticku "antibirokratsku revoluciju" koja je preplavila Srbiju. Na srpskoj politickoj sceni nastala je trka u jednoj jedinoj politickoj disciplini, ko je veci Srbin, ko vise i energicnije insistira na teritorijalnim revandikacijama, ko odanije pripada istorijskom nacionalnom mitu. Sa ovakvim nesrecnim izborom orijentacije, one su same sebe osudile na dugogodisnju marginalizaciju. Jer, ako vec hoce nacionalizam, narod ce radije da glasa za njegovu izvornu i vec instaliranu varijantu, za Slobodana Milosevica. Profesor Vojin Dimitrijevic kaze da su stranke, umesto programskog opredeljenja, vise sledile svoj utisak o raspolozenju biraca: "Ako je narod ratoboran, budimo za rat, ako narod mrzi strance, budimo ksenofobi, ako je nacionalizam na sceni, budimo veliki rodoljubi, ako narod voli Karadzica i Mladica, idimo na Pale, ako narod voli Ruse, hajde da se vidimo s 'pravim' Rusima, onima koji su protiv Jeljcina".
Tragovi ove politike, inspirisane neposrednim impresijama, vide se i kod DOS-a. Recimo, prilikom odlucivanja o uvodjenju veronauke u skole vise se sledio jedan utisak, a ne neko nacelno opredeljenje, pa se vecina celnika velikih stranaka prosto otimala za priliku da javno pokaze svoju prisnost s Pravoslavnom crkvom. Iza ovoga, ocigledno, stoji providna namera da se dodvore biracima, ali efekat moze da ispadne sasvim obrnut. Mnogi su vec s razlogom primetili da ovakvim neprincipijelnim korakom stranke nece osvojiti nove birace, samo mogu da izgube stare. Zbog ovakvog vrludanja kod nas se svih ovih godina nikada nije znalo sta je levica, a sta desnica. Ranije, kada su stranke nastupale vise odvojeno nego danas, to se moglo lakse utvrditi ako se za osnovni kriterijum uzme koje su stranke nacionalistickog, a koje gradjanskog, odnosno socijaldemokratskog opredeljenja. Otkad su u koaliciji DOS zajedno na vlasti tako su se medjusobno stopile kao da su izgubile pojedinacni identitet. Mozda ce se stasanjem privrede, razvojem preduzetnickog duha, rehabilitacijom sveta rada, a svakako i prihvatanjem ideja i obicaja iz demokratskog sveta, politicki polovi u politickom zivotu jednoga dana izrazitije ocrtavati.
Dok ne stignemo do tog nivoa, neprincipijelnost ce jos dosta dugo vladati nasim politickim zivotom kao i pre sto godina kada je Jovan Skerlic pisao: "Ko je malo bolje posmatrao nas politicki zivot, mogao je bez po muke primetiti da se gotovo nigde u politicku borbu ne unosi tako malo nacela, da gotovo nigde nije u politicki svet i u narod pusteno tako malo ideja kao kod nas. Politicke stranke kod nas imaju svoje proslosti i tradicije: stvarale su se u ime ostvarenja izvesnih nacela i borile se u ime odredjenih programa. Danas svi ti programi su izbledeli, cela borba dobija uzak i licni karakter. I ono malo nacela sto ima to su ostaci nekadasnjeg duhovnog kapitala. Time se daje objasniti potpuna beznacelnost u nasem politickom zivotu i strahovita pometnja u idejama... Na taj nacin mi smo u Srbiji dosli u jedinstven polozaj da imamo stranke sa imenima koja imaju stranke na zapadu, ali bez duhovne srodnosti i idejnih veza sa njima".

Samo svoje interese

Od prvih dana svog nastanka, krajem osamdesetih i pocetkom devedesetih godina, opozicija je vise radila na tome da potire granicu s Milosevicevom vlascu, nego da naglasi razliku s njom. Upravo u to vreme narasle su tenzije i zahtevi za drzavnom reformom tadasnje jugoslovenske federacije. O tom pitanju opozicione stranke gotovo i da nisu imale drugaciji stav od vladajuce. Sem malih izuzetaka, nisu htele da prihvate konfederalno uredjenje i vecu samostalnost republika, nego su, isto kao i Miloseviceva vlast, zastupale koncepciju "moderne federacije" sa jakim centrom u Beogradu. Isto su se tako zubato i agresivno, kao i vlast, ponasale kada je bila rec o stvaranju sto vece i mocnije nacionalne drzave - velike Srbije. Lider tada najvece opozicione stranke Vuk Draskovic je jos pocetkom 1989. govorio: "Gde su, dodje li do deoba i razlaza, zapadne granice Srbije? I to moramo da utvrdimo. Te granice je doduse odredio Ante Pavelic. One su tamo gde su srpske jame i grobovi! Na srpskom nacionalnom programu je obaveza da te medje obelezi". Cak i kada se Slobodan Milosevic 1993. zalagao za mir u Bosni i Hercegovini, opozicione stranke - DS, DSS, SLS i SNS - u svojoj zajednickoj deklaraciji kazu da prvi drzavni i nacionalni interes jeste "stvaranje srpske drzave koja bi obuhvatila sve nase zemlje sa vecinskim srpskim stanovnistvom, pre svega Republiku Srpsku i Republiku Srpsku Krajinu".
Ni nova vlast u Srbiji, koja traje vec vise od godinu dana, nije bolje srece sa svojim drugim federalnim partnerom, Crnom Gorom. Ni do sada nisu revidirana ustavna pravila koja je Milosevic, uzurpacijom i po meri svoje vlasti, nametnuo u julu 2000. Umesto toga predlaze se nekakva platforma za uredjenje odnosa izmedju dve federalne jedinice, za koju je unapred jasno da nema izgleda da prodje kod vecinske Crne Gore. Na drzavnu samostalnost Crne Gore, medju vecinom prvaka stranaka DOS-a, gleda se nepovoljno, mada se nevoljno popusta. Novi problem predstojeceg ustavnog uredjenja bice i polozaj autonomne pokrajine Vojvodine, o cemu natezanje postoji vec godinama.
Za opstu kondiciju politickog zivota vazna je i cinjenica da stranke kod nas obicno nisu imale bogzna kakvu unutarpartijsku demokratiju. One grupe ili pojedinci koji su u njima smatrali da je vodjstvo podbacilo u ostvarivanju osnovne orijentacije, odlazili su i pravili nove stranke, jer sa jakim liderima, a bez demokratskih obicaja, nije bilo uslova da se otvori pristojna rasprava o spornim pitanjima. Po broju unutrasnjih raskola nase vodece stranke svakako su rekorderi u savremenoj Evropi. Samo iz DS i SPO, a sada i iz SPS, stvoreno je vise novih stranaka. Dogadjanja u njima zivi su dokaz one metafore sta se zbiva kada se u maloj bari zapati mnogo krokodila.
Osim toga, nas sistem i politicka tradicija usmereni su na to da osiguraju demokratiju za stranke, ali ne i za gradjane, ili su bar stranke uvek u prvom redu. Otuda i dualizam u njihovom ponasanju. One znaju da sa medjunarodnim organizacijama nema sale, pravila igre su neumoljiva, obaveze se neodlozno ispunjavaju, mora se biti kooperativan i dokazano sklon za dogovor jer, inace, nema pomoci. Nasuprot tome u zemlji se moze kako se hoce: stranke, naravno, racunaju na birace, ali ih malo zarezuju. Poslanici takodje. Uostalom, i zasto bi kada svoj mandat dobijaju od stranaka, a ne od biraca, pa je to jos jedan razlog da ne osecaju odgovornost prema gradjanima. Njima se po pravilu ne duguje ni obzir, ni obaveza, ni data rec, ni neki suvisli program. Ko je jos cuo da stranke drze do odgovornosti prema biracima, kao sto ni sefovi stranaka ne odgovaraju pred sopstvenim clanstvom. U opredeljivanju mnogih stranaka, a bogme i dobrog dela biraca, manje ima principijelnosti, a vise tvrdoglavosti i slepih simpatija.
Stranke, kakve su bile svih ovih deset godina, a i danas, ne uvode neku ocekivanu racionalizaciju u nas politicki zivot, nego se vise brinu za svoju tecevinu. Snaga ove inercije je takva da izvitoperuje i ono malo demokratskih institucija, a one koje tek treba da nastanu gusi u samom zacetku. Pretpostavljalo se, recimo, da ce posle pobede DOS-a nastati vece grupisanje stranaka na osnovu razlika u gledistima kako treba izvesti buduce promene. Medjutim, nije tako. Vec sada imamo oko 200 stranaka, sto znaci da ih je vise nego nekada kada ih je bilo preteranih 170. U cemu je stvar? Ranije su stranke i stranacke vodje, pogotovo u vreme nastanka visestranacja, mnogo vise bile obuzete osecanjem svoje posebne misije da su, bez obzira na velicinu, bas one ono pravo, pa su se zato i mnozile kao pecurke posle kise. Danas su mnoge stranke, zadrzavajuci svoje osecanje misije, otkrile u iskustvu DOS-a jednu novu prednost. Bez obzira sto u samostalnom izbornom nastupanju nemaju gotovo nikakvog izgleda, male, pa cak i najmanje stranke, u okviru neke znacajnije koalicije, mogu da racunaju na bar poneko mesto u skupstinama i vladama, a da i ne govorimo o clanstvu u upravnim odborima javnih preduzeca, od saveznog do lokalnog nivoa.
Nasa savezna drzava, pre svega zbog svojih nesredjenih odnosa sa Crnom Gorom, zatim sa pokrajinom Vojvodinom, a i zbog neizvesne sudbine Kosova, ionako deluje kao drzava improvizacija, a svemu tome i stranke, sa svojim konfuznim odnosom prema monarhiji, dodaju nove smutnje sto se tice novog oblika vladavine. Jos na vidovdanskom saboru 1992. neke opozicione stranke, suprotno dogovoru, pokusale su da nametnu izjasnjavanje o monarhiji, umesto da se koncentrisu na ono sto je svima zajednicko - obaranje autokratske vlasti. Ova neprincipijelna igra zmurke sa oblikom drzavnog uredjenja nastavila se i kasnije kada je DOS osvojio vlast. Savezna vlada je na svecan nacin vratila kljuceve Belog i Starog dvora porodici Karadjordjevic, cime je ne samo nezakonito favorizovala jedne na racun drugih, jos neobestecenih vlasnika, nego je i jedno privatno pitanje podigla na rang drzavne politike. Pre toga, u toku 2000, jos dok se borio za vlast, DOS se triput sastajao sa princom prestolonaslednim. Na jednom od tih susreta, u Atini, otisli su najdalje u izrazavanju lojalnosti prema potencijalnom monarhu: stranke su se svecano obavezale da ce princa Aleksandra i patrijarha srpskog uzeti za svog vrhovnog moralnog i politickog arbitra ukoliko medju njima dodje do nekakvih sporova. Ovo ponizno nudjenje cudnije je tim pre sto sve ozbiljne ankete potvrdjuju da vecinsko raspolozenje javnog mnenja ne ide u prilog restauraciji monarhije. Ali, ovaj podatak ne treba nikoga da zavara. Neke stranke su, naime, javno tvrdile da samo cekaju da na nekim buducim izborima dobiju pogodniji sastav Narodne skupstine, pa da na mala vrata uvedu monarhiju i tako sve nas stave pred svrsen cin.

Mnogo politicara, malo drzavnika

Politicki profil nasih stranackih i drzavnih vodja formirao se na negativan nacin. U toku svoje dvanaestogodisnje vladavine Slobodan Milosevic se oslanjao na pravne smicalice, represije, korupciju, kontrolu tokova novca, ideoloske manipulacije i ukorenjene predrasude u narodu. Dozvolio je pluralizam, ali je njegova partija i dalje ostala rukovodeca; raspisivao je vise puta izbore, ali nikada nije dopustio pravi parlamentarizam; razgovarao je sa gotovo svim vaznijim drzavnicima iz sveta, ali je Srbiju drzao van sveta; vodio je cetiri rata i zakljucivao mir, a da nikada nije zatrazio saglasnost Narodne skupstine; stvorio je novu drzavu, ali je unistio pravnu sigurnost; priznao je privatnu svojinu, ali je bespostedno pocistio dzepove gradjana; bio je predsednik Republike, sa ustavno potvrdjenim monarhistickim ovlascenjima.
Nasi stranacki lideri nisu autokrate, ali imaju snazne autokratske crte. Mi smo valjda jos jedina zemlja u Evropi gde stranacki celnici nadzivljavaju ne samo izborne poraze, nego i sve svoje moralne i politicke promasaje, pa cak i sunovrat svojih stranaka. Slobodan Milosevic i dan-danas upravlja svojim SPS-om iz haskog zatvora, a njegovi saradnici ne kriju da se njime ponose. Vuk Draskovic je katastrofalno pogresnim procenama o samostalnom izlasku na izbore u 2000. svoju, nekada najvecu opozicionu stranku, sveo na autsajdersku, koja cak nije ispunila cenzus za ulazak u republicku Skupstinu. I u Skupstini Beograda, na cijem je celu bila njegova stranka, takodje nema nijednog odbornika, sto je jedinstven negativan rekord u svetu.
Mnogo je politicara, malo drzavnika. Obuzetost samoljubljem, sto se u politici smatra primitivnim, oseca se podjednako i kod onih koji vaze za visoke intelektualce i kod manje obrazovanih. Nas doskorasnji ambasador u Vasingtonu Milan St. Protic ponasao se samovoljno i nedostojno, rugajuci se sopstvenoj drzavi, pa je zbog toga smenjen, sto je skandal nezapamcen u istoriji nase diplomatije. Velimir Ilic, predsednik cacanske opstine, stalno samouvereno naglasava da ce se, na predstojecim izborima, kandidovati za predsednika Srbije i javno obecava: "Sve probleme resio bih za mesec dana". Ilic se, inace, dosad proslavio u svojoj lokalnoj zajednici nekim svojim preduzimljivim koracima, ali se za tako odgovorno mesto sefa drzave nije potvrdio niti dokazanom drzavnickom mudroscu, niti politickim i administrativnim iskustvom, a pogotovo ne postignutim prestizom u nacionalnim razmerama, sto bi mu obezbedilo postovanje svih sugradjana. Otkuda toliko prosirenog diletantizma u nasoj politici? Slobodan Jovanovic to tumaci ovako: "A mogucno je da jedan od uzroka oskudice kulturnog obrasca lezi u samoj prirodi naseg individualizma, koji se odlikuje velikom energijom, ali i velikom ambicijom. Ambicija ga pokrece vise na javne poduhvate i podvige, nego na prisna razmisljanja o sebi samome. Sa ovim objasnjenjem stajalo bi u vezi i jedno i drugo, po kojem smo mi jos mlad narod s kratkim iskustvom zivota, koji jos nije naucio da ceni vrednosti samodiscipline. Uostalom, kako bilo da bilo, nas individualizam, rukovodjen iskljucivo nacionalnim i politickim obrascima trosio je svu svoju snagu u spoljasnjoj, drustvenoj akciji, i trazio jedino u javnim priznanjima i odlikovanjima potvrdu svoje vrednosti".
Nasi se politicari ne pripremaju za buduce polozaje u nekoj uobicajenoj i pristojnoj alternativnoj borbi za vlast, u kabinetima u senci, gde naukuju kako se upravlja zemljom, stice znanje, odnosno iskustvo i dobija svest o odgovornosti za vodjenje javnih poslova. Oni su svoje zasluge sticali na ulici, u populistickim pokretima, gde se polaze ispit kako se zagrevaju mase, a ne kako se upravlja zemljom. U borbi sa autokratskim rezimom ovakav nacin rada mozda je bio neizbezan, ali je iskvario mnoge dobre politicke obicaje i poimanje politike kao discipline. Zato nasi opozicionari kada jednom dodju na vlast imaju mnogo vecu sklonost ka vladanju, nego sposobnost za upravljanjem.

Slalom kroz legalizam

Problem postaje jos ozbiljniji kada takvi ljudi dodju do najvisih drzavnih funkcija. Sada se mnogo spekulise o politickoj filozofiji prvih ljudi drzavne hijerarhije i koalicije DOS, Kostunice i Djindjica. Nova vlast je jos odmah posle pobede sarmirala svet svojom deklarativnom spremnoscu da skrupulozno postuje zakon, ali je sama, u svojim redovima, imala nekoliko ozbiljnih kriza zbog razlicito shvacene legalnosti. Upravo u vreme kada je delima trebalo dokazati resenost da se najzad raskrsti sa odgovornima za ratne zlocine, novi sef jugoslovenske drzave je govorio da Haski tribunal nije pravna, vec politicka institucija, usmerena protiv srpskog naroda. On je jos u martu 2001. u jednoj izjavi Njujork Tajmsu isticao da je protiv izrucenja Slobodana Milosevica i da ce "uciniti sve da se to ne desi, cak i ako bi SAD ponovo zapretile obustavom pomoci Jugoslaviji". Kada se Vlada Srbije ipak odvazila na taj korak i Milosevica krajem juna 2001. isporucila Hagu, Kostunica je ovaj akt osudio kao nezakonit i od tada pocinje novi period krize u DOS-u kojem se jos ne sagledava kraj.
Jos pre toga, zbog pogresnog shvatanja primene nacela legalnosti, u DOS-u je izbilo nekoliko sporova. Uz Kostunicinu saglasnost, zloglasni sef Drzavne bezbednosti Rade Markovic ostao je, posle oktobarskog prevrata, skoro cetiri meseca na svom polozaju, sto je bilo dovoljno da unisti mnoge dokumente o zlocinima prethodnog rezima. Kostunica je, uprkos protestima javnosti, na celu Generalstaba Vojske Jugoslavije zadrzao generala Nebojsu Pavkovica, lojalnog bivsem predsedniku SRJ i upletenog u mnoga zlodela bivseg rezima, narocito na Kosovu. Tu sada i iskrsava ono najvaznije pitanje: da li nam je novi sef drzave pravi legalista, dakle onaj ko iskreno postuje zakon, ili je u stvari legitimista, koji uistinu samo drzi do nepromenljivog reda stvari?
Kostunicin slalom kroz legalizam obelezio je njegovu politicku karijeru, poglavito poslednjih godina. Godine 2000. jednom prilikom je rekao kako "Crna Gora nema pravo na otcepljenje", a kasnije, shvativsi da je otisao predaleko taj je stav modifikovao. A 10. jula 2000. kada je Slobodan Milosevic samovoljno promenio Ustav SRJ i degradirao ustavnu poziciju Crne Gore, Kostunica je tvrdio da je to potez kojim su "obe strane proglasile da SRJ vise ne postoji". Cetiri meseca kasnije - ali tada je vec bio na vlasti - rekao je kako se, posle svega, "ne moze prihvatiti crnogorski stav da SRJ ne postoji". U aprilu 2001, posle parlamentarnih izbora, na kojima se Crna Gora vecinski izjasnila za samostalnu drzavu, sef jugoslovenske drzave je iz tog dogadjaja izvukao sasvim nelegalisticke zakljucke. "Izbori su posvedocili" - govorio je on - "zivotnost ideje zajednicke drzave Crne Gore i Srbije. Zato zelim da cestitam biracima u Crnoj Gori koji su masovnim izlaskom na izbore ispoljili zrelost, hrabrost i svest o nacionalnoj casti i potrebi za ocuvanjem zajednicke drzave".
U stvari, Kostunicino shvatanje legalnosti manje je inspirisano zakonima, a vise njegovim politickim opredeljenjima, ili bolje reci nacionalistickim idejama. U jednoj svojoj poruci ravnogorcima okupljenim na jednoj od godisnjica cetnickog pokreta u selu Ba, Vojislav Kostunica kaze: "Vase geslo je jednostavno: 'Ravna Gora pobediti mora!' Iza te poruke je mnogo sta sadrzano, ono sto je cestita, stamena, domacinska Srbija. Ili cemo nju obnoviti, ili nas nece biti".
Za razliku od Vojislava Kostunice, koji vazi za konzervativca i nacionalistu, Zorana Djindjica obicno predstavljaju kao liberala i pragmaticara. Biti pragmatik na celu vlade, i to u ovako teskim vremenima, korisna je osobina. Ona sugerise smisao za poslovnost, sposobnost za pregovaranje i savitljivost. U ovom relativno kratkom periodu otkako je premijer, on je te vrline, narocito otkako je otpravio Milosevica u Hag, u dobroj meri i potvrdio. Medjutim, vrednosti i granice pragmatizma u njegovom slucaju treba primiti s rezervom, ako se zna kroz kakve je mene prolazio u svojoj politickoj karijeri. Bio je protiv Milosevica, ali je znao i da se tajno sastaje s njim, bio je protivnik autokratskog rezima, ali je i podrzavao njegovu ratnu politiku, zapamcen je i kao nesiguran i veroloman partner u medjustranackim dogovaranjima. Sklon je samovoljnom odlucivanju, sto se videlo kada je sa stepenista Patrijarsije, posle sastanka sa patrijarhom Pavlom, saopstio da se veronauka uvodi u skole, pre nego sto je Vlada i resavala o tome. Zbog toga mu je rejting u javnosti bio uvek relativno nizak; u poslednje vreme popularnost mu je u izvesnom usponu, ali prilicno sporom. Djindjic je jedan od retkih slucajeva medju stranackim liderima, koji imaju manje pristalica nego njegova Demokratska stranka.
Nova reformska vremena donekle su poremetila i ovu sematizovanu sliku o nasim politicarima. Izazovi modernizacije prizvali su na nasu scenu i nove licnosti, politicki zrele, a u isto vreme i strucno kompetentne, ljude postojanih nacela i prozete evropskim duhom. Medju njima su, svakako, profesor Miroljub Labus, potpredsednik Savezne vlade, koji se potvrdio kao izuzetan pregovarac sa medjunarodnim organizacijama, Bozidar Djelic, kao neposredni arhitekta ekonomske reforme, guverner Narodne banke SRJ Mladjan Dinkic, sa velikim zaslugama za stabilizovanje finansijskih prilika, Aleksandar Vlahovic, sa dobro odmerenim setom mera i postupaka za sprovodjenje privatizacije, i Nebojsa Covic, kao nas prvi pregovarac za mirni rasplet oruzanih konflikata. U njihovom nacinu obavljanja javnih poslova dominira realizam, oslobodjen svakog metafizickog shvatanja politike, koji vec dugo obelezava mnoge nase politicare.

Vaninstitucionalno vladanje

Zbog male kompetencije i niskog morala u medjustranackim odnosima, a pre svega u koalicijama, kod nas nikako nisu mogle da se ustale institucije i postovanje ustava. Isti mentalni sklop uskogrudog i kratkovidog stranackog egoizma delile su, svih ovih deset godina, i stranke na vlasti i opozicija. Uostalom, Milosevic je, cim je stupio na vlast, lansirao pravu formulu prezira institucija i zakona, kada je, pocetkom 1989. na sednici CK SKJ izjavio da ono sto ne moze da se uradi redovnim putem "a nuzno je da se promeni, jer ljudima tesko pada i dugo traje, mora da se promeni vaninstitucionalno". Taj svoj kurs ka vaninstitucionalnom vladanju potvrdio je i na vidovdanskom mitingu na Kosovu polju iste godine, ali ga je ovoga puta zacinio i neskrivenom pretnjom "da i oruzani sukobi nisu iskljuceni". Poigravanje s institucijama i koalicijama Milosevic je nastavio i kasnije. Najpre je bio u velikoj ljubavi sa SRS, u vreme kada mu je i Seselj bio "najomiljeniji opozicionar". Zatim mu je, zbog neslaganja u ratnoj politici, okrenuo ledja 1993, samovoljno raspisao izbore i prometnuo se u ljutog Seseljevog neprijatelja, da bi ga kasnije opet prigrlio. Tako je postupao i sa drugim opozicionim strankama, prihvatajuci ih, ili bolje reci troseci ih, kao svoje saradnike u vlasti, da bi ih onda odbacio kada mu vise nisu bili potrebni (ND u 1993, a SPO u 1999).
Koliko je Milosevic drzao do institucija najbolje pokazuje cinjenica da je Srbija deset godina ratovala, ali se o tome nikada nije odlucivalo u Skupstini. Naruku mu je isla i okolnost sto vecina opozicionih stranaka nije u Skupstini osporavala njegovu ratnu politiku. Za sve to vreme opozicija je vise bojkotovala parlament, nego sto je sedela u poslanickim klupama. To je vlastima olaksalo posao da na brzinu proguraju niz opasnih zakona 1998. - o univerzitetu i javnom informisanju.
Novoj Skupstini Srbije, sa dosovskom vecinom, ne preti opasnost od ovakvog zaverenickog vladanja, ali iskusenja "vaninstitucionalizma" jos nisu iskljucena. Stranke koje danas predstavljaju manjinu u Skupstini - SPS, SRS i SSJ - ponajmanje bi mogle da se ubroje u prave parlamentarne partije. Ni do danas nisu ispoljile trunku spremnosti da se kriticki suoce sa katastrofalnim posledicama svoje desetogodisnje vladavine - pocev od odgovornosti za rat, pa preko velikih pljacki i osiromasenja naroda, do nerazjasnjenih politickih ubistava, krsenja ljudskih prava i otmica. One i dan-danas u samom parlamentu ruse parlamentarizam. Nije rec samo o opstrukcijama, koje u principu mogu biti i legalno sredstvo parlamentarne borbe, nego o uvredama, klevetama, krsenju poslovnika, izazivanju stalnih incidenata i pravom nasilju prema poslanicima i javnosti, u cemu prednjaci pre svega Seselj. Mnogi stoga postavljaju razumljivo pitanje: zasto ove ekstremne stranke pribegavaju skupstinskom teroru, kada im to evidentno smanjuje prestiz u javnosti? Oni se, u stvari, mire s tim da na regularnim izborima ne bi mogli vise da obnove svoju staru premoc, zato nastoje da probude negativne resantimane u narodu. U ovom drustvu gde jos ima mnogo lutanja i dezorijentisanosti, dugotrajno odrzavanje prosirenog siromastva i nesredjene situacije moze u nekim slojevima da podstakne mracne porive i vaskrsne sklonost ka cvrstoj ruci, ako ne u vidu SPS i SRS, onda u nekom drugom obliku, koji ne bi bio manje opasan.
I stalni potresi u dojucerasnjoj opoziciji, a danasnjoj novoj vlasti, izazivaju nestabilnost institucija. Od desetak opozicionih koalicija za ovih deset godina, sve su kratko trajale i neslavno su skoncavale. Uzmimo samo dve najpoznatije, koje su bar zabelezile odredjenije uspehe - koaliciju Zajedno i DOS. Zajedno je potonula u medjusobne sukobe, a da novoizabrani odbornici jos nisu cestito ni zaseli u opstinskim skupstinama. Vuk Draskovic je odmah paktirao sa Milosevicevom strankom i u javnosti gadljivo i ostrasceno napadao dojucerasnje saveznike: "To drustvance, ta guba koju je SPO nosio na ledjima - od Djindjica do Pesiceve je opozicija i SPO i Srbiji". Gotovo u dlaku iste pojave imamo i danas kada je unutrasnjim svadjama i DOS doveden u pitanje. Isti motiv i prezriv ton prema koalicionim partnerima osetio se i kod Filipa Golubovica, jednog od celnika DSS, koji je zainteresovan za sto brze izbore: "Ili cemo preuzeti odgovornost i deliti njene posledice, ili je doslo vreme da se rastajemo, pa vi spajajte svoje promile i promilcice".

Skupstina, Vlada, predsednik

Srbiji su danas ponajmanje potrebni brzi izbori, bar dok se koliko-toliko ne obnovi privreda i ucvrsti reformski kurs promena, sto bi omogucilo da se jasnije vidi koje se stranke i oko cega dele. Ali pri sadasnjem stanju koalicionih odnosa Skupstina Srbije - kao jedna od najznacajnijih institucija drzave i drustva - izlozena je velikim iskusenjima. DOS sada raspolaze stabilnom skupstinskom vecinom sa 176 poslanika (od 250 koliko Skupstina ukupno ima), dok SPS ima 37, SRS 23, a SSJ 14 poslanickih mesta. Ako DSS zadrzi, kako sam kaze, kriticki odnos prema Vladi, a u stvari sa svojih 45 poslanika bude fakticka opozicija, onda i skupstinska vecina i pozicija Vlade padaju na kriticku granicu nesigurnosti.
Sto se same Vlade tice, ona zaista za sada deluje koherentno i prilicno timski uigrano na zajednickom politickom kursu. Ali, tek kada su izbili unutrasnji raskoli u DOS-u videlo se i koliko u vladinom kadrovskom sastavu ima supljina. Kada se postavilo pitanje odlaska ministra zdravlja Obrena Joksimovica, premijer Zoran Djindjic rekao je i ovo: "Nemam ja sta da smenjujem neke ministre. Ja mogu da smenjujem ljude koje sam sâm stavio u tim, grupu ljudi koja se bavi ekonomijom, porezima, privredom. O ostalim ministrima, a koji su prakticno, kao deo koalicionog sporazuma o sastavu Vlade, usli u Vladu, odlucuje DOS. To je cena koalicije". Joksimovica je, veli Djindjic, postavio DSS, "a ja ni u kom slucaju ne zelim da remetim koaliciju time sto bih sada njihovog ministra dovodio u pitanje". To moze da bude fer odnos unutar vladajuce koalicije, ali se postavlja pitanje kako jedna vlada treba da sacuva integritet i ponese odgovornost za svoju politiku, kada njen premijer ima tako ogranicene kadrovske mogucnosti?
Dok su nam zakonodavna i izvrsna vlast u centru paznje, obnova sudova kao i da nije krenula s mrtve tacke, sto nam na najozbiljniji nacin ugrozava nacelo podele vlasti u zemlji. Imamo cak i jedan paradoks: o Haskom tribunalu, njegovim optuzenima i sudskim procesima znamo svaki detalj, a o nasem sudstvu i njegovoj spremnosti kada ce da krene u rasciscavanje zlocina, gotovo nista. Bez brze uspostave sudske vlasti ideal normalne pravne drzave ostace samo prazna iluzija.
Zbog krize u DOS-u stradaju nam i druge ustanove, medju kojima je najznacajniji primer institucija predsednika SRJ. Predsednik Kostunica, kao sef drzave, morao bi po prirodi svoje funkcije da bude iznad stranackih zagrizljivosti, da zraci nepristrasnoscu, autoritetom i tolerancijom. On se, medjutim, ponet zarom partijskog sukobljavanja, spustio na nivo poprilicno ostrascenog partijskog agitatora, prizemno se obracunava sa pojedinim resornim ministarstvima, nadgornjava se s rivalskim strankama, a medije i novinare kvalifikuje onim starim i dobro poznatim vokabularom "stetocine", "rade o glavi ovoj drzavi" itd. Uz sve ide i poznata cinjenica da nova vlast jeste pobedila, ali ni stara milosevicevska nije sasvim porazena. Ova druga jos ima vecinu u Saveznoj skupstini, polovinu u Saveznoj vladi, mesto predsednika Republike Srbije, mnoge direktore velikih preduzeca; takoreci do juce na njihovoj strani bio je Savezni ustavni sud, zadrzan je stari komandni kadar u Vojsci Jugoslavije, koreni starog su jos duboki u policiji i mnogim drugim institucijama. Mnogo od toga, nazalost, opstalo je pod legalistickim blagoslovom predsednika Kostunice, sto samo jos vise uvecava prepreke na putu buducih promena.

Tri prioriteta

U Srbiji se u ovom trenutku tri zadatka namecu kao prioritetna: suocavanje sa odgovornoscu za zlocine i pljacku, unapredjenje reforme i stabilizovanje odnosa sa svetom. Zabrinjavajuca je cinjenica da nam se nova drzava organizuje vec godinu dana, a da nam citav jedan tajni mafijaski poredak, kao paralelna vlast, ostaje gotovo netaknut. Citava serija politickih ubistava i otmica i dalje je nerasvetljena, a mnogi optuzeni za ratne zlocine, prkoseci pravdi, ostaju na slobodi. U tom pogledu izrucenje Slobodana Milosevica bilo je tek prvi korak. U Srbiji je za ova dva veka moderne drzavnosti vecina nasih vladara zavrsila ili nasilnim svrgavanjem ili ubistvom. Niko od njih za svoja nedela nije izveden na sud. Zato ce ovaj prvi slucaj sa Milosevicem imati ne samo znacaj presedana, nego i ogroman uticaj na prociscavanje buduceg politickog zivota. Sigurno je da ce ovaj presedan u dobroj meri prokrciti puteve novim shvatanjima da vlast ne moze da bude iznad gradjanina i drustva, a pojedinac na vlasti, pa cak i onaj na vrhu njene hijerarhije, van domasaja zakona. Ako hocemo da nam zemlja ne bude vise ni partijska, ni dinasticka, pravda se mora vrsiti na sudu, a ne osvajati u borbi frakcija ili u ulicnim obracunima.
Reforma koja je tek sada na pocetku morala bi pre svega da dobije nov drustveni legitimitet - jos nema porasta proizvodnje, plate i standard stagniraju, skupoca i siromastvo polako slamaju licne nade i pocetni entuzijazam. Nema novog zaposljavanja, a i oni koji posao vec imaju s razlogom strahuju da se sutra ne nadju na ulici. Ovoj je zemlji potreban nov drustveni dogovor izmedju Vlade i sindikata po kojem ce i pojedinci i radni slojevi tacno znati sta danas moraju da zrtvuju i koliko sutra mogu da prihoduju. Vladin slogan "imetak za pocetak" moze da zvuci dopadljivo i optimisticki, ali ako se u sticanju imetka ne uspostavi pravednija socijalna ravnoteza, onda i sva obecanja ostaju puka fraza. Ukoliko nema tog konsenzusa o novom socijalnom i interesnom grupisanju u svetu rada, onda je sve moguce. Za rezima Slobodana Milosevica unisteno je sve ono sto je licilo na drustvene klase, sada je preostala jos samo gola egzistencija. A iza te granice dolazi beznadje i haos.
Sa svetom smo za samo nekoliko poslednjih godina dozivljavali i najdublje prezire i zvezdane trenutke medjusobne naklonosti. Brzi na prvom utisku, kakvih je dosta u nasoj vlasti, smatrali su da su posle oktobarskog prevrata jednom za svagda ocarali bogate medjunarodne organizacije i da ce nam odsad mnogo sto-sta blagonaklono progledati kroz prste. Bila je potrebna prva kriza u DOS-u, pa da kod onih, koji su nas sa simpatijama prihvatili, odjednom osetimo hladnu rezervu i uzdrzanost u pogledu buduce novcane pomoci. Kad bi bar to bio povod nasim mocnicima za kriticko samoispitivanje koliko su i sami spremni za lojalnu saradnju i da li zaista sa demokratskim svetom dele zajednicke vrednosti i imaju iste oslone tacke u politici?
Kada gradjanin danasnje Srbije traga za odgovorom kakve su mu licne i kolektivne sanse u bliskoj buducnosti, ne nalazi jos mnogo od svog nekadasnjeg entuzijazma i sve je vise opterecen zabrinutim pitanjima. Kud se dede ona silna visegodisnja gradjanska energija za promenama koja je kulminirala 5. oktobra? Zasto ju je nova vlast ravnodusno prepustila istoriji, umesto da je artikulise i pridobije za saveznika? Zasto je bas sada i sa toliko zestine izbio u DOS-u ovaj sukob, koji poprima sve karakteristike nove borbe za dominaciju? Posmatracu nase politicke scene ne moze da promakne novo desnicarsko okupljanje koje, u staroj nacionalistickoj matrici, obuhvata pored SPS, SRS, delova Pravoslavne crkve, monarhista, sada i DSS i cetnicki orijentisane delove DOS-a. Nicu mnoge desnicarske i nasilnicke organizacije koje cak osvajaju i Beogradski univerzitet. Gotovo svi oni na jasan i nedvosmislen nacin oglasavaju neskriveno koliko ih sve licno pogadja svako insistiranje na sustinskim promenama i sankcionisanje ratnih zlocina. Srbija je, izgleda, opet u sukobima i pred sukobima sa onim istim ulogom i izborom koji traje vec decenijama: s jedne strane demokratija i prosperitet, s druge banalnost i tragedija.

Autor je novinar i publicista iz Beograda

Ovaj ogled je deo projekta "Put Srbije k miru i demokratiji" koji Republika realizuje u saradnji s Fondacijom "Hajnrih Bel"