|
Sta citate
Nepozvani, ukleti neimar
U prisustvu autora, predstavljene
dve nove knjige Bogdana Bogdanovica: "Ukleti neimar" i "Krv
i glib"
Posle mog otvorenog pisma Slobodanu Milosevicu - dakle, jos od jeseni
1987 - najednom se naslo na udaru sve sto sam dotle cinio, govorio,
napisao i sagradio. Jasenovacki cvet je bio, djavo ce ga znati zasto,
dodatni dokaz moje nacionalne veleizdaje. Ne samo zuta stampa, no i
dotle ozbiljni listovi, kao npr. Politika, a i svi kanali drzavne
i jedine televizije, prenosili su izjave sumnjivih narodnih tribuna,
sampiona neke maglovite buduce Velike Srbije, kao i mnogih drugih vec
proverenih palikuca i pljackasa. Sad su se oni pitali otkud "hrvatski
spomenik na srpskoj zemlji", sto je samo naizgled bilo slucajna
omaska. Lokalitet se doista uskoro i nasao pod dalekom vlascu pobunjenicke
SAO Kninske Krajine. Pod punim imenom i prezimenom krajinski junaci
su davali izjave da ce Jasenovacki cvet, nesudjeni simbol ljubavi i
prastanja, svojerucno baciti u vazduh, a meni su u ime paravojnih stabova
stizale pismene osude na smrt, sa potpisima i pecatima. Razlog im je
izgledao sasvim ubedljiv; pitali su me: "Ko si ti da im prastas?"
(...) Pokusavam da budem hladnokrvan. Pitam: "A sta bi ti tamo
podigao?" - "Kamu, drug, kamu, pa da se vidi ko je koga klao!"
Na pitanje kako bi se na osnovu spomenika u obliku kame zakljucilo ko
koga kolje... slusalica pada. Ako je u ovakvim pitanjima bilo nepatvorene
gluposti, u vecini drugih ponocnih razgovora osecalo se da neko drzi
nit rezije u rukama...
Osma...
Na moje veliko iznenadjenje, na "istorijskoj Osmoj sednici"
nisam bio napadan, bio sam, jednostavno, preskocen. Mozda je Milosevic
moju izjavu da necu dolaziti na sednice Centralnog komiteta shvatio
kao mig da se unapred izuzimam iz buducih dogadjaja. Gospodin, tada
jos drug Predsednik, ocigledno nije bas imao zarku zelju da me, vec
u prvom trenutku, navuce sebi na vrat. Medjutim, upravo to sto sam prividno
tako sirokogrudo bio izostavljen sa crnog spiska, bilo je glavno upozorenje
da se moram odmah oglasiti. Osecanje casti nalagalo mi je da se solidarisem
sa prijateljem* koji se, doista, nasao u opasnoj pa i tragicnoj situaciji.
Samo nekoliko nedelja posle politicke likvidacije poginula je Stamboliceva
kcer u automobilskom udesu, sama za volanom, na praznom drumu, pod okolnostima
koje su ostale potpuno nerazjasnjene. Uostalom, cistka, vrlo staromodna
i veoma ostrascena, ocigledno je bila u toku i niko nije znao dokle
ce stici i na cemu ce se zavrsiti.
(Iz Ukletog neimara, poglavlje "Politicki karusel")
* Ivan Stambolic (prim. Sl. V.)
Odlomak je iz Ukletog neimara, cudesnog zivota i prikljucenija
koje je nedavno predstavljeno u beogradskom Centru za kulturnu dekontaminaciju,
u prisustvu - posle bezmalo decenije zivota u egzilu - autora, arhitekte
Bogdana Bogdanovica.
Knjigu jednog od poslednjih gradonacelnika "civilnog" Beograda,
grada "plemenitog sinkretizma", kako ga je on zvao, izdao
je splitski Feral Tribune. Urednik edicije Predrag Lucic podsetio
je tim povodom da je Bogdanovic medju prvima predocavao "sto novi
nacionalsocijalizam ili socijalnacionalizam jest": "To nam
je neobicno znacilo, jer smo vodili slicnu bitku i cak je Feral
prvi put bio zabranjen na racun istog onog kome je Bogdanovic pisao
ono cuveno pismo, objavljeno u knjizi. Drago mi je sto je Bogdanovic
jedan od apatrida koji su kakvu-takvu domovinu nasli u Feralovoj
biblioteci, mislim da je to opet nekakav izbor po srodnosti... On fascinira...
svojim cvrstim stavom, uspravnom kicmom kojom se nije dao preplasiti
od nacionalista operativaca koji su, po zadatku nacionalista intelektualaca,
natakarili, kako kaze, subare na magarece glave... Zahvalan sam mu i
zato sto mi je popravio krvnu sliku biblioteke. Dolaze cak i dobronamerni
novinari da me pitaju: Kad ces objaviti neku knjigu Hrvata? Evo, sad
imam ustasu Bogdana Bogdanovica!"
Iz ugla neimarskog kalfe, koji je od Bogdanovica ucio i "o moralnosti
arhitekte", govorio je profesor Ranko Radovic. Te veceri, on je
otvorio i izlozbu majstorovih crteza, koje je protumacio kao "vrstu
povratka Bogdana Bogdanovica u nasu sredinu" i "dobar znak
klime iz koje bi mogao da se rodi novi odnos prema gradu"... Arh.
Radovic je govorio i o memorijalnim celinama, po kojima bi, "da
je covek Pariza ili Njujorka", Bogdanovic bio jedna od najvecih
licnosti takvog graditeljstva, a ovde je upravo taj opus porusen i devastiran
vandalizmom koji je zavladao. "Sve sto je stvorio, raste i pociva
na duboko urbanoj kulturi, na dzinovskom beogradskom, srpskom, jugoslovenskom
senzibilitetu i predstavlja neoborivu podsticajnu energiju."
Knjizevnik Filip David, takodje jedan od autora koji su ovih godina
birali Feral Tribune "po srodnosti", setio se Zaludne
mistrije iz 1963. godine i drugih ranih Bogdanovicevih knjiga, koje
su se pojavile kada i nova literarna generacija - Kis, Pekic, Kovac...
"On je tada pokrenuo jedan svet (koji se i meni istovremeno otvarao)
hermeneutike, do tada nejasnog mi gnosticizma, hermetizma, uticaja kabale,
koji je, ocevidno, otkrivao kroz svoj rad... Verovao sam da ce brzo
doci dan kada cemo sesti i razgovarati o Hermesu, Tizmegistosu, smaragdnim
tablicama, a sticajem okolnosti i dogadjaja u ovoj zemlji - prvi put
smo seli i razgovarali o Milosevicu, gazenju ljudskih prava, zlocinima
u Jugoslaviji, otporu diktaturi... Ipak, za mene je, negde u pozadini,
ostao taj tajanstveni i veoma inspirativni Bogdan Bogdanovic koji se,
i kada je pisao o politici, inspirisao hermeneutikom. Setite se samo
Mrtvouzica, najzesce knjige o Osmoj sednici, novoj politickoj
eliti, njihovom jeziku... On je predvideo sve sto ce nam se dogoditi"...
Sa Ukletim neimarom, delom "renesansne licnosti" (knjiga
je stampana prvo na nemackom, u Becu 1997), situacija je, rekao je David,
ista kao i sa njegovim piscem: sudbinska, Bogdana Bogdanovica niko jos
zvanicno nije pozvao da se vrati. Nisu ni druge nase izuzetne licnosti.
To tumacim cinjenicom da se kulturni model u kojem zivimo sustinski
nije promenio. Isti je kao pre 5. oktobra. Kad budem video Bogdana Bogdanovica,
Radeta Konstantinovica, Latinku Perovic... na prvom programu Televizije,
da imaju svoje emisije, bicu uveren da se zaista sustinski nesto menja.
Jos vlada barbarogenijski duh palanke koja tesko prihvata to sto je
on - nasu otvorenu civilizacijsku vezu sa svetom."
*
Samo nekoliko dana kasnije, na istom mestu, prikazana je jos jedna knjiga
Bogdana Bogdanovica - Glib i krv - u izdanju Helsinskog odbora
za ljudska prava u Srbiji. Priredjivac i urednik Latinka Perovic odabrala
je za moto svog Uvodnika Bogdanoviceve reci iz 1992. godine, uoci napustanja
zemlje: "Da sam ocutao, ziveo bih danas mirno i sramno. Ali, ocutati
se nije moglo. Sifra je bila suvise jasna."
Knjiga sadrzi 22 Bogdanoviceva intervjua "rasejana po listovima
bivse Jugoslavije" izmedju 1987. i 1993. Sredisnja ideja ogromnog
materijala iz kojeg su izabrani, kaze priredjivac, knjigu drzi kao "noseci
stub gradjevine" i predstavlja "jedinstven misaoni korpus,
ciji ce puni znacaj moci da se sagleda i oceni tek kad jednom bude u
celini objavljen".
"U knjizi Glib i krv rec je o odredjenom prostoru i odredjenom
vremenu: o Jugoslaviji i poslednjem ratu, u kome je ona nastala. Ali,
pogadjajaci u samu srz drame juznoslovenskih naroda, Bogdan Bogdanovic
prelazi lokalne granice i vremenska ogranicenja. Njegova misao doseze
univerzalni znacaj i ima anticipatorski karakter. Bas kao sto su njegovi
memorijali zrtvama antifasistickog rata i genocida u Jugoslaviji usli
u svetsku riznicu memorijalne kulture", rekla je predstavljajuci
knjigu Latinka Perovic. Podsetila je da su za savremenika, izgovorene
usred ubijanja i unistavanja, "od najveceg znacaja" bile Bogdanoviceve
reci: "Hrabrost je da se krikne: ne!" Ali, sa protokom vremena,
kaze Latinka Perovic, "postaje sve vaznija njegova neumoljiva analiza
korena i posledica pojava koje su obelezile poslednje razdoblje istorije
Jugoslavije. Kroz tu analizu otkrivao je Bogdan Bogdanovic politicki
i kulturni obrazac koji je u Srbiji, pod raznim ideoloskim i politickim
oznakama, dominirao duze od jednog i po veka, da bi, devedesetih godina
proslog, usao u degenerativnu fazu. Postoji, medjutim, jedna druga konstanta
moderne istorije Srbije, o kojoj samo sobom govori i delo Bogdana Bogdanovica".
Ma koja civilizacijska orijentacija u Srbiji bila, njenom dominantnom
obrascu, u biti totalitarnom, imanentno je bilo dokazivanje suprotnog
i otuda je, dodaje Latinka Perovic, "svaka alternativa u politici
i svako mnostvo ideja u nauci, kulturi i umetnosti - smatrano nenarodnim
odnosno izdajnickim. Tvorac dominantnog obrasca nije neuka, siromasna
vecina naroda, vec onaj deo inteligencije, po samoodredjenju narodne,
koji je zaostalost reflektovao, ali je u teznji da zadobije moc na njoj
i profitirao..."
Delo
"U sredistu intervjua Bogdana Bogdanovica nalazi se glavna intelektualna
kontroverza moderne istorije srpskog naroda. Da bi se do tog zakljucka
doslo, moralo se uzeti u obzir njegovo celokupno delo, obimno i raznovrsno,
i ustanoviti na kom se tragu pomenute kontroverze ono nalazi. Cesto
sam zastajala pred pitanjem da li sam u stanju da resim zadatak koji
mi je gradja postavljala, a koju je decenijama satkivao: arhitekta,
graditelj memorijala, pisac filozof, politicki angazovan intelektualac.
Bio je to, medjutim, jedinstven istrazivacki izazov, kakve ja, priznajem,
volim. Bogdan Bogdanovic je potpuno neduzan za to kako sam na taj izazov
odgovorila. Sva je odgovornost iskljucivo na meni", rekla je Latinka
Perovic.
"Uverena sam da Bogdan Bogdanovic nema predstavu o tome sta sve
sadrze njegovi intervjui. Najmanje je, usudjujem se da pretpostavim,
svestan da oni predstavljaju poseban zanr u njegovom opusu. Ima stvaralaca
koji cega god se late pretvaraju u kulturnu vrednost. Takav je Bogdan
Bogdanovic i takvi su i njegovi intervjui. Sigurna sam da ce Glib i
krv postati njegova najcitanija knjiga. Ali, samo na trenutak. Jer,
ona ce otvoriti put ka onom misaonom svetu koji je Bogdan Bogdanovic
izgradio u svojih dvadeset pet knjiga i nekoliko stotina eseja, rasprava
i naucnih radova. Na crtezima. I u memorijalima, ako i one preostale
ne unisti nase divlje vreme."
Citirajuci Isaka Basevica Singera ("Pesimizam za kreativnog coveka
ne predstavlja dekadenciju, vec strast oslobodjenja covecanstva"),
Latinka Perovic je zakljucila: "Nakon gacanja kroz glib i krv,
srpskom narodu, ipak, ne preostaje nista drugo nego da jos jednom pokusa
da se okrene orijentaciji i vrednostima svoje intelektualne elite, na
cijem je tragu i Bogdan Bogdanovic".
Bogdanovicevu knjigu predstavili su i Sonja Biserko, koja je primetila
da je on jos 1991. konstatovao da je "rat vec izgubljen",
Olivera Milosavljevic i Teofil Pancic ("Bogdanovic je bio prirodan
sastojak dobrog duha Beograda", "jedini gradonacelnik u zemlji,
ostali su bili tek predsednici opstina, mucaljivi cinovnicki lutani...").
On, rekao je Pancic, "mozda i moze, mozda i hoce, mozda i mora
da oprosti onima koji su ga tada uvaljali u katran i perje; problem
je, medjutim, u tome sto oni nikada nece oprostiti njemu sto ih je 'naterao'
da to ucine!"
Slavica Vuckovic
|
