Ponovo procitati

Manifest komunisticke opozicije

Ideje i delovanje levice, i komunisticke, mogucno je razumeti, i kritikovati, tek kada se ne pristane na "bele mrlje" ili falsifikate u kulturnoj i politickoj istoriji. Radi toga objavljujemo (oprema redakcijska) tekst iz daleke 1920. godine, ocekujuci reagovanja danasnjih citalaca

Zeleci da Internacionala bude iskljucivo njihov organ ruski su boljsevici izdiktirali na II kongresu statut i uslove za clanstvo u III Internacionali koji ce se u primeni pokazati savrseno nemogucim, a za posledicu ce imati jedino opste cepanje svih oblika radnickih organizacija u svima zemljama.
Mi ove uslove clanstva donosimo u celini. Oni glase:

Uslovi za pripadnost Trecoj Internacionali

Prvi kongres Komunisticke Internacionale nije postavio nikakve tacne uslove za prijem u Trecu Internacionalu.
Komunistickoj Internacionali obracaju se cesto partije i grupe koje su jos pre kratkog vremena pripadale II Internacionali, a koje bi sada htele da stupe u III Internacionalu, ali u stvari jos nisu postale komunisticke.
Komunistickoj Internacionali preti opasnost da bude razvodnjena kolebljivim i polutanskim elementima, koji se jos uvek nisu otresli ideologije II Internacionale.
Sem toga postoje u mnogim velikim partijama (Italije, Svedske, Norveske, Jugoslavije i dr.), cija je vecina stala na stanoviste komunizma, jos i danas znatna reformisticka i socijal-pacifisticka krila, koja cekaju samo trenutak da ponovo dignu glavu i zapocnu sa aktivnom sabotazom proleterske revolucije i tako pomognu burzoaziji i II Internacionali.
Usled toga smatra II kongres Komunisticke Internacionale za nuzno da postavi sasvim tacne uslove za prijem novih partija a da se one partije koje su primljene u Komunisticku Internacionalu upozore na duznosti koje na njima leze.
Drugi Kongres Komunisticke Internacionale zakljucuje: Uslovi za pripadnost Komunist. Internacionali sledeci su:
1. Cela propaganda i agitacija mora nositi stvarni komunisticki karakter i odgovarati programu i zakljuccima III Internacionale. Sva partijska stampa mora biti pod upravom pouzdanih komunista, koji su pokazali svoju predanost stvari proletarijata. O diktaturi proletarijata se ne sme govoriti kao o kakvoj uobicajenoj formuli, nego se mora propagirati tako da njenu upotrebu shvati svaki prost radnik, radnica, vojnik i seljak, i to iz cinjenica svakidasnjeg zivota, koje nasa stampa mora sistematski pratiti i iz dana u dan iskoriscavati.
Periodicna i neperiodicna stampa i sva partijska izdanja moraju biti potpuno potcinjeni partijskoj upravi bez obzira na to da li je partija u tome momentu legalna ili nelegalna. Nedopusteno je da izdanja zloupotrebljavaju svoju autonomiju i vode takvu politiku koja ne odgovara potpuno politici partije.
U stupcima stampe, na javnim zborovima, u sindikatima, kooperativama - svuda gde pristalice III Internacionale mogu prodreti, potrebno je ne samo burzoaziju, vec i njihove pomagace reformiste svih vrsta sistematski i nemilosrdno zigosati.
2. Svaka organizacija koja hoce da se prikljuci Komunistickoj Internacionali mora redovno i planski sa svih manje ili vise odgovornih mesta radnickog pokreta (partijskih organizacija, sindikata, parlamentarnih grupa, redakcija, kooperativa, opstinskih odbora) udaljavati reformisticke elemente i zameniti ih pouzdanim komunistima, ne bojeci se pri tom sto ce, narocito u pocetku, na mesto "iskusnih" oportunista doci prosti radnici iz mase.
3. Gotovo u svim zemljama Evrope i Amerike ulazi klasna borba u fazu gradjanskog rata. Pod takvim okolnostima komunisti ne mogu imati nikakvog poverenja u burzoasku legalnost. Oni su duzni svuda da stvore paralelno ilegalni organizacioni aparat, koji ce u odlucnom momentu biti na pomoci partiji da bi izvrsila svoju duznost prema revoluciji. U zemljama gde su komunisti usled opsadnih stanja i izuzetnih zakona u nemogucnosti da ceo svoj rad vode legalno, bezuslovno je nuzna kombinacija legalnog sa ilegalnim radom.
4. Duznost sirenja komunistickih ideja namece i narocitu duznost za izrazito sistematskom propagandom u vojsci. Gde je ova agitacija sprecena izuzetnim zakonima, ima se ilegalno voditi. Napustanje takvoga rada ravno je izdajstvu revolucionarne duznosti i nesaglasno je sa pripadnoscu III Internacionali.
5. Nuzna je i sistematska i planska agitacija na selu. Radnicka klasa ne moze pobediti ako nema za sobom seoske proletere i bar jedan deo najsiromasnijih seljaka i svojom politikom nije osigurala neutralnost jednoga dela ostalog seoskog stanovnistva. Komunisticki rad na selu dobija danas narocit znacaj. On mora biti vodjen narocito pomocu komunistickih radnika iz varosi i sa sela, koji imaju veze sa selom. Odricanje ovoga rada ili njegovo predavanje u nepouzdane polureformisticke ruke ravno je izdajstvu proleterske revolucije.
6. Svaka partija koja pripada III Internacionali duzna je razotkrivati ne samo otvoren socijal-patriotizam vec i neiskrenost i licemernost socijal-pacifizma; radnicima se mora pred oci iznositi da bez revolucionarnog obaranja kapitalizma nikakvi internacionalni izborni sudovi, nikakvi sporazumi o ogranicenju naoruzanja, nikakve "demokratske" obnove Saveza Naroda nisu u stanju spreciti nove imperijalisticke ratove.
7. Partije koje zele pripadati Komunistickoj Internacionali duzne su priznati potpun raskid sa reformizmom i politikom "centruma" i ovaj raskid propagirati u najsirim krugovima partijskih clanova. Bez toga nije moguca konzekventna komunisticka propaganda.
Komunisticka Internacionala trazi bezuslovno i ultimativno izvodjenje ovog raskida u najkrace vreme. Komunisticka Internacionala ne moze se sloziti s tim da notorni oportunisti, kakvi su danas Turati, Kaucki, Hilferding, Hilkvit, Longe, Magdonald, Modigliani i dr. dobiju pravo da budu clanovi III Internacionale. To bi moglo samo odvesti tome da III Internacionala u velikoj meri bude slicna propaloj II Internacionali.
8. U pitanju kolonija i potcinjenih naroda nuzno je osobito izrazito jasno drzanje partija u onim zemljama cija burzoazija ima kolonije i drzi u potcinjenosti druge nacije. Svaka partija koja zeli da pripada III Internacionali duzna je otkrivati knifove "svojih" imperijalista u kolonijama, svaki pokret za slobodom u kolonijama potpomagati ne samo recju vec i delom, pomazuci oterivanju svojih domacih imperijalista iz kolonija, vaspitavajuci u srcima radnika svoje zemlje stvarni bratski odnos prema stanovnistvu kolonija i potcinjenih naroda a medju trupama svoje zemlje voditi sistematsku agitaciju protiv svakog potcinjavanja kolonijalnih naroda.
9. Svaka partija koja zeli da pripada Komunistickoj Internacionali mora sistematski i uporno razviti komunisticku delatnost u sindikatima, radnickim i fabrickim vecima, kooperativama i drugim organizacijama masa. U ovim organizacijama nuzno je organizovati komunisticke celije, koje trajnim i neprekidnim radom treba da za stvar komunizma pridobiju sindikate i druge organizacije. Celije su duzne u svome svakodnevnom radu svuda da razotkrivaju izdajstvo socijal-patriota i kolebljivost "centruma". Komunisticke celije moraju biti potcinjene partijskoj celini.
10. Svaka partija koja pripada Komunistickoj Internacionali duzna je voditi tvrdoglavu borbu protiv amsterdamske "Internacionale" zutih sindikalnih saveza. One moraju narocito propagirati medju sindikalno organizovanim radnicima nuznost raskida sa zutom amsterdamskom Internacionalom. One moraju svima sredstvima pomagati novo ujedinjenje crvenih sindikata koji se prikljucuju Komunistickoj Internacionali.
11. Partije koje zele pripadati III Internacionali duzne su podvrgnuti reviziji licni sastav parlamentarnih frakcija, sve nepouzdane elemente iz njih udaljiti, ove frakcije ne samo na reci vec i na delu potciniti partijskoj upravi, trazeci od svakog pojedinog komunistickog parlamentarnog clana da svoju celokupnu delatnost potcini interesu jedne stvarne revolucionarne propagande i agitacije.
12. Partije koje pripadaju Komunistickoj Internacionali moraju biti izgradjene na podlozi demokratskog centralizma. U danasnjoj epohi zaostrenog gradjanskog rata samo ce tada komunisticka partija biti u stanju da odgovori svojoj duznosti, ako je organizovana na sto je moguce centralistickiji nacin, ako u njoj vlada gvozdena disciplina i ako je njena partijska centrala, nosena poverenjem clanova, snabdevena sa najpunijom moci, autoritetom i najsirim pravom.
13. Komunisticke partije onih zemalja u kojima komunisti vrse svoj rad legalno, moraju s vremena na vreme preduzimati ciscenja (nova registrovanja) partijskih organizacija da bi partiju sistematski cistili od uvucenih sitnoburzoaskih elemenata.
14. Svaka partija koja zeli pristupiti Komunistickoj Internacionali duzna je bezuslovno ukazivati pomoc svakoj sovjetskoj republici u njenoj borbi protiv kontrarevolucionarnih sila. Komunisticke partije moraju voditi sasvim nedvoznacnu propagandu za sprecavanje transporta ratne municije neprijatelju sovjetske republike; dalje moraju one medju trupama, koje se salju za ugusivanje radnickih republika, svima legalnim i ilegalnim sredstvima voditi propagandu itd.
15. Partije, koje su jos do sada zadrzale svoje stare socijal-demokratske programe, duzne su u najkracem mogucem roku promeniti ove programe i, odgovarajuci narocitim odnosima svoje zemlje, izraditi nov komunisticki program u smislu zakljucaka Komunisticke Internacionale. Po pravilu mora program svake partije koja pripada Komunistickoj Internacionali biti potvrdjen od redovnog kongresa Komunisticke Internacionale ili Egzekutivnog Komiteta. U slucaju nepotvrde programa jedne ili druge partije od strane Egzekutivnog Komiteta Komunisticke Internacionale, doticna partija ima prava zalbe kongresu Komunisticke Internacionale.
16. Svi zakljucci Komunisticke Internacionale kao i zakljucci njenog Egzekutivnog Komiteta su obavezni za sve partije prikljucene Komunistickoj Internacionali. Komunisticka Internacionala, koja dela u odnosima najostrijeg gradjanskog rata, mora biti izgradjena mnogo centralisticnije nego sto je to bio slucaj sa Drugom Internacionalom. Naravno da pri tom moraju Komunisticka Internacionala i njen Izvrsni Komitet u celoj svojoj delatnosti voditi racuna o razlicnim odnosima pod kojima se bore pojedine partije i imaju da rade, i da zakljucke od opste vaznosti donose samo o takvim pitanjima o kojima su takvi zakljucci moguci.
17. U vezi sa tim moraju sve partije, koje hoce da pripadaju Komunistickoj Internacionali, promeniti svoje ime. Svaka partija koja hoce da pripada Komunistickoj Internacionali, ima nositi ime: Komunisticka Partija te i te zemlje (sekcija III Komunisticke Internacionale). Pitanje imena nije samo formalno, vec u velikoj meri politicko pitanje najvece vaznosti. Komunisticka Internacionala je objavila rat celom burzoaskom svetu i svima zutim socijal-demokratskim partijama. Nuzno je da svakom prostom radniku bude jasna razlika izmedju komunistickih partija i starih oficijelnih "socijal-demokratskih" partija koje su izdale zastavu radnicke klase.
18. Svi vodeci partijski organi svih zemalja duzni su odstampati sva vazna zvanicna dokumenta Egzekutive Komunisticke Internacionale.
19. Sve partije koje pripadaju Komunistickoj Internacionali, ili su podnele predlog za pristup, duzne su sto je moguce pre, a najdalje za 4 meseca od II Kongresa Komunisticke Internacionale sazvati vanredne kongrese da bi sve ove uslove ispitali. Pri tom se centrale moraju starati da zakljucci II Kongresa Komunisticke Internacionale budu poznati svima mesnim organizacijama.
20. One partije koje sada zele stupiti u Komunisticku Internacionalu, a svoju dosadanju taktiku nisu radikalno promenile, moraju pre svoga pristupa u III Internacionalu pobrinuti se da najmanje dve trecine mesta glavnog odbora i svih vaznijih centralnih institucija zauzmu drugovi, koji su se pre II Kongresa Komunisticke Internacionale nedvoznacno javno izjasnili za pristup partije u III Internacionalu. Izuzeci su dopusteni sa odobrenjem Egzekutive III Internacionale. Egzekutiva Komunisticke Internacionale ima pravo i da cini izuzetke kod zastupnika centruma, pomenutih u tac. 7.
21. Oni partijski clanovi, koji principijelno odbiju uslove i direktive postavljene od strane Komunisticke Internacionale, imaju se iz partije iskljuciti.
To isto vazi narocito za delegate vanrednih partijskih kongresa.

Slika III Internacionale bice potpuna tek kad se ovi uslovi clanstva dopune sa izvesnim odredbama iz Statuta. Prema statutu cilj je Internacionale da potpuno ukine pojedine samostalne komunisticke partije u pojedinim zemljama i da za ceo svet stvori jednu jedinu komunisticku partiju. U statutu se veli: "da bi se pobeda brze osvojila radnicko udruzenje, koje se bori za unistenje kapitalizma i stvaranje komunizma, mora imati strogo centralisticku organizaciju. Komunisticka Internacionala mora stvarno i na delu predstavljati jednu jedinstvenu komunisticku partiju celoga sveta. Partije koje rade u svakoj zemlji njene su sekcije".
Kako se upravlja tom jedinstvenom Komunistickom Partijom celoga sveta? § 4. Statuta veli: "Najvisa instanca Komunisticke Internacionale je Svetski Kongres svih partija i organizacija koje joj pripadaju. Svetski Kongres se sastaje redovno jedanput godisnje". Sila prilika nagoni da komunisticke partije iz ostalih delova sveta mogu poslati na svetske kongrese vrlo malo ili ni malo delegata. Otuda ruski boljsevici uvek mogu biti gospodari kongresa. Njihovo je zastupnistvo veliko jos i s toga sto mnogobrojni sitni narodi i plemena sa teritorije Rusije salju samostalno svoje delegate na Svetski Kongres kao zasebne celine.
Ali Kongres se sastane jedanput godisnje pa se razidje. Stvarna vlast u Internacionali jeste Izvrsni Odbor, izabran na Kongresu. Prema § 9. Statuta "Izvrsni Odbor upravlja celim radom Kom. Internacionale od jednog kongresa do drugoga; izdaje u najmanje 4 jezika centralni organ; istupa sa potrebnim manifestima u ime K. I. i daje svima organizacijama i partijama koje pripadaju K. I. obavezne direktive. Izvrsni Odbor K. I. ima pravo da od pripadajucih partija trazi iskljucenje grupa i licnosti, koje povrede internacionalnu disciplinu, a isto tako da iz K. I. iskljuci one partije koje se ogrese o odluke Svetskog Kongresa. U slucaju potrebe Izvrsni Odbor organizuje u raznim zemljama tehnicke i druge pomocne kancelarije, koje su potpuno njemu podvrgnute. Zastupnici I. O. izvrsuju svoje politicke zadatke u najtesnjem dodiru sa partijskom centralom doticne zemlje". Da bi dakle potpuno obezbedio provodjenje svojih naredaba u pojedinim zemljama I. Odbor postavice svoje komesare nad tim partijama.
A kako se sastavlja taj svemocni Izvrsni Odbor? U njemu je potpuno obezbedjena prevlast ruskih boljsevika. § 8. Statuta glasi: "Glavni rad Izvrsnog Odbora pada na partiju one zemlje, gde po odluci Svetskog Kongresa Izvrsni Odbor ima svoje sediste (to po prirodi stvari moze biti jedino Rusija). Partija doticne zemlje salje u Izvrsni Odbor pet clanova sa odlucujucim glasom. Osim toga deset najvaznijih kom. partija, ciju listu potvrdjuje redovni Svetski Kongres, salju po jednog delegata u Izvrsni Odbor sa odlucujucim glasom. Drugim organizacijama i partijama, koje su primljene u K. I. ostaje pravo da delegiraju u I. O. jednoga clana sa savetodavnim glasom".
Lista onih 10 odlucujucih glasova ce uvek biti udesena tako da vecinu imaju sigurni sovjetski ljudi, koji ce istina "prestavljati" svoje zemlje, ali ziveti stalno u Rusiji i otuda propovedati oruzani ustanak. U toku zivota obe prosle Internacionale vecita je muka bila naci materijalnih sredstava za odrzanje medjunarodnog biroa. Danas se i ne misli ko ce dati pare za glomazne ustanove za svetski rad Izvrsnog Odbora III Internacionale. Samo se po sebi razume da ce ih dati ruski boljsevici, odnosno sovjetska vlada. Ali zato ova Internacionala mora biti ne organ svetskog proletarijata nego organ sovjetske vlade u Moskvi.
Ako se htela jedna stroga vojnicka centralizacija ona je zaista i postignuta. Uspostavljena je najpunija diktatura vodja, u svakoj zemlji diktatura vodja nad clanovima partije, a u Internacionali diktatura moskovskog Izvrsnog Odbora nad pojedinim partijama. Vojska ima da slusa zemaljske kaplare i kapetane, a oni ce primati zapovesti od internacionalnih generala.
Svaka pojedina partija mora biti strogo centralisticki uredjena. U njoj mora vladati gvozdena disciplina. Partijska uprava mora biti snabdevena sa obiljem vlasti, autoriteta i najdalekoseznijim pravima (tacka 13. uslova). Sva stampa i sve knjige podlezu potpuno - bezuslovno partijskoj upravi. Nikakva sloboda misljenja se ne dopusta. Cenzura misli mora biti apsolutna. U novinama se sme dati da pisu samo "pouzdani" komunisti. Na zborovima mogu govoriti samo "pouzdani" komunisti po misljenju partijske uprave. Birani mogu biti samo "pouzdani" komunisti. Partijska uprava smenjuje izabranike i naredjuje im sta da rade. Ko se u partiji usudi da se ma u cemu ne slaze bilo sa svojom domacom upravom bilo sa Izvrsnim Odborom Internacionale, ima odmah biti iskljucen. Diktatura je dakle apsolutna. Pod vidom borbe za diktaturu proletarijata zavodi se jedna bezocna diktatura vodja nad proletarijatom.

Nijedna partija prakticno nema mogucnosti da se otrese terora vodja i da menja svoj nacin rada. Protiv toga se zasticuje blagovremenim ciscenjem opozicije iz partije. Tacka 13. uslova izricito veli: "Komunisticke partije u zemljama gde legalno rade moraju s vremena na vreme vrsiti ciscenja (nov upis) njihovih clanova, da bi partiju sistematski cistili od sitno burzoaskih elemenata, koji se u nju uvlace". U ruskoj komunistickoj partiji se to prakticno ovako radi: svaka 3 meseca zasednu 5 "pouzdanih" komunista i pregledaju spiskove clanova, brisuci sve koji su za njih nepouzdani. Ova sektaska praksa u kojoj se na lak nacin otrese svake opozicije, kojom se prigusuje svaki duhovni zivot partije, namece se danas svima partijama. Na taj je nacin moguce da novopeceni komunisti, jucerasnji nacionalisti i neozbiljni djaci izbacuju iz partije ljude koji su u njoj osedeli i dali joj najbolje svoje snage. Na taj nacin postaje nemoguce da se partija bez otvorenog rascepa otrese nesolidnih elemenata, ako se oni udruze u klike i prepadom se docepaju uprave partije.
Ali nije dovoljno da je javna Uprava partije prakticno nesmenljiva. Ima da postoji i tajna uprava. Masa partijskih clanova ovu tajnu, ilegalnu, upravu niti vidi niti zna, niti na njen sastav moze uticati. A ova tajna, ilegalna Uprava to je prava uprava. Ona sebi potcinjava svu javnu delatnost partije. Partijom ce vladati dakle nekakva grupa iz podruma i uticaj partijskih clanova na rad partije bice ravan nuli.
Ovaj organizacioni poredak moze imati za posledicu samo to da unisti velike socijalisticke partije masa i stvori nistavne i nemocne komunisticke sekte, gde ce se od pravovernog odvajati pravoverniji i jedan drugog iskljucivati iz partije. Iskustva imamo. U Nemackoj su vec postale od jedne cetiri komunisticke partije, u Engleskoj sest.
Do sada je u socijalistickim partijama vazilo pravilo najpunijeg demokratskog uredjenja partije. Partijski clanovi su suverena vlast u partiji. Pred njima se u punoj javnosti i punoj slobodi reci raspravljaju sva pitanja i odlukom vecine clanova utvrdjuje se partijska politika u svakom pojedinom pitanju. Ovaj trajni duhovni rad, ovaj ziv unutarnji zivot, ova stvarna mogucnost uticaja pojedinaca na partijsku celinu, cinili su da se clanovi u masi vezu za partiju, da se licno razvijaju i da obilno rade na raznovrsnim partijskim poslovima. Da bi se omogucilo da siroke mase ljudi nejednakog znanja i shvatanja vode jednu politiku potreban je trajni ogromni duhovni rad, potrebna je najpunija unutrasnja sloboda duha, potrebna je ne samo disciplina nego i demokratija, t. j. pravo svakog clana da kroz organe partije vrsi potpuniji uticaj na celinu i pravo vecine da se slobodno odlucuje.
Novi statuti zavode diktaturu partijskih vodja i ugusuju u partiji kritiku i slobodan duhovni zivot. Pisati, govoriti, zastupati partiju sme samo onaj kome partijsko vodjstvo metne na celo zig: "pravoverni". Jeretici moraju biti priguseni i, ako protestuju, iskljuceni. Ova praksa koja svu vlast, inicijativu i uticaj prenosi u ruke poznatih i nepoznatih partijskih gromovnika, umrtvljuje siroko partijsko clanstvo. Ono se postepeno prestaje interesovati za partijsku politiku, pa po tom i za partiju. Velika partija masa brzo iscezava i pretvara se u usku sektu.
Ruski su socijalisti kroz desetine godina morali tajno raditi i stvarati uske grupe. Ziveci u inostranstvu oni su vodili medjusobnu ostru duhovnu borbu, kad uz sadejstvo mase nisu mogli voditi klasnu borbu. Oni su se zbog jednog clanka cepali u po nekoliko grupa. Duh sektastva, netrpeljivosti, iskljucivosti je glavno obelezje njihova shvatanja politike. Kad im se tu skoro dala mogucnost delatnosti u sirokim masama ruskog radnog naroda, dosli su iz inostranstva sefovi, snabdeveni poslednjim rezultatima nauke. Dosli su u jednu masu koju za pet vekova niko ni za sta nije pitao, vec joj je samo naredjivano da slusa. I ona je slusala cinovnike bojeci se bica kozackog i popove bojeci se bica gospodnjeg. Nove vodje, tvorci novog sveta su novi proroci, kojima se ne odgovara nego se pokorava. Nova nauka se prima ne kao uverenje nego kao otkrovenje. Sve ovo novo ucenje, nova teorija i nova politika, sa kojima su posli u borbu protivu starog shvatanja revolucionarnog marksizma ruski boljsevici, imaju svoju socijalnu osnovu u azijskim narodima i njihovom kulturnom stanju. Evropski proletarijat se odavno otresao praznoverice u svemoc i svemudrost i Boga i gospodara i svojih partijskih prvaka. U radniku se izradio covek koji misli, koji u svojoj partiji hoce da se pita i da odlucuje i koji u njoj nikakvu tiraniju nece da trpi.
Marks je odavno rekao da dok su svi dosadasnji pokreti u istoriji sveta bili pokreti manjina u korist manjina, socijalisticki pokret je pokret ogromne vecine u korist ogromne vecine. Za ostvarenje velikog dela preobrazaja drustva nuzno je stvoriti socijalisticku partiju ne kao usku sektu nego kao partiju sirokih, organizovanih, klasno razvijenih masa, osposobljenih da mogu i umeju primiti u svoje ruke organizovanje jedne nove privrede i nove drzave. Zbog toga mi odlucno ustajemo protivu novih statuta, koji ubijaju partije masa.
Isto tako smatramo potpuno pogresnim pokusaj da se ukinu pojedine zemaljske partije kao autonomne partije i da se kao sekcije potpuno potcine moskovskom Izvrsnom Odboru. Nemoguce je sa jednoga mesta van zemlje upravljati politikom partije te zemlje. Socijalisticke partije u pojedinim zemljama veze njihov zajednicki cilj i zajednicki metod: metod klasne borbe u privredi i politici. U dnevnoj prakticnoj politici svake partije mora biti velikih razlika. Ove ce razlike poticati usled raznovrsnog ekonomskog, kulturnog i socijalnog razvica raznih naroda i drzava. Partijsko grupisanje i nacin borbe u pojedinim drzavama zavisi od celokupne dotadasnje istorije te zemlje. I pri istom ekonomskom razvicu negde su se stare feudalne klase vise odrzale, negde manje. Negde preovladjuje vojnicka diktatura, negde seljacka, negde burzoaska demokratija. Negde su klase organizovane, negde nisu. Negde je uticaj religije svemocan, negde javna rec najmocnija. Negde u politici preovladjuje princip sile, negde su vise klase sklone kompromisima. Apsurdno je da jedan inostranac, koji nema neposrednog dodira sa socijalnim i politickim zivotom jedne zemlje, koji u njoj ne zivi, ne izucava njene probleme i ne oseca njen duh, spolja propisuje sta da se radi i kakva politika da se vodi. Dopadalo se to ili ne dopadalo moskovskim principima, zivot ce sam osuditi na neuspeh svaki pokusaj da se jednoj partiji iz Moskve nametne jedna politika za koju ona sama nije sazrela. Takvi pokusaji i ako se nadje slepih agenata, koji prosto slusaju, dovesce ovu partiju do brzoga sloma. Jedna nacionalna partija ne moze biti prema Internacionali u polozaju kaplara prema generalu. Internacionala ne moze naredjivati. Ona moze davati savete, ona moze vrsiti u svakoj partiji slobodnu propagandu, ali o svojoj, zemaljskoj politici svaka partija ima samostalno da odlucuje. Njeni partijski clanovi, oni koji za tu politiku imaju da se zaloze i da je svojom snagom iznesu imaju o toj politici suvereno da odluce, a ne neki daleki odbor iz Moskve. Internacionala ima da tezi sto tesnjoj vezi i sto punijem dogovoru izmedju pojedinih partija, ona treba da onemogucava eventualnu suprotnost u njihovoj politici, ona treba da organizuje i pomaze njihove zajednicke akcije, ali ne putem nametanja nego putem potpunog dogovora i postovanja autonomije svake partije. Poslednji kongres III Internacionale prenosi svu vlast u Moskvu. On je zakljucio ne samo to da Izvrsni Odbor Internacionale daje obavezne direktive pojedinim partijama, nego da se on bavi cak i iskljucivanjem pojedinih ljudi iz nacionalnih partija! Istina, veli se da ce on voditi racuna o raznovrsnim prilikama zemalja i da ce od iskljucivanja moci davati pomilovanja (tac. 20. uslova) - ali je u njegovoj iskljucivoj vlasti da te domace prilike ceni i da odluci je li jedna politika u jednoj zemlji mogucna ili ne (v. tac. 16. uslova). Na takvo svoje politicko samoubistvo i dragovoljno sputavanje i ruku i nogu nasa partija ne sme pristati. Ona tada prestaje biti partija i pretvara se u ruski pododbor.

Za slobodnu Internacionalu

Kad je odlukom II Kongresa Komunisticke Internacionale njena opsta politika formulisana kao politika oruzane pobune protiv kapitalizma, duznost je svih socijalista od casti i imena da se prema njoj jasno i opredele. Mi to cinimo. Mi izjavljujemo da za nasu partiju ne mozemo primiti politiku skore revolucije skorog oruzanog ustanka.

U nasoj zemlji velika socijalna radinost je relativno mnogo manje razvijena nego u Rusiji. U nasoj zemlji i u varosi i na selu privredno preovladjuje sitna licna radinost i jedna skora revolucija mogla bi izvesti tako usku socijalizaciju privrede da bi to prema masi sitnosopstvenicke privatne privrede bilo upravo nistavno. Najvaznija socijalna reforma koja u nasoj zemlji uskoro mora biti izvedena, jeste unistenje feudalnog zemljoposeda i podela zemlje u slobodnu svojinu seljacima. Time se omogucuje brza uspostava komunisticke poljoprivrede. Usled slabog razvica kapitalizma proletarijat je kao klasa slab, te je i po svome broju, i po ekonomskom znacaju i po organizatorskim sposobnostima van mogucnosti da jos danas diktatorski zavlada i organizuje novu politicku vlast i novu privredu. Svaki pokusaj oruzanog ustanka odveo bi neminovnoj katastrofi i potpunom onemogucenju ma kakve forme klasne borbe. Bezuspesnost takvog preduzeca uvideli su i moskovski boljsevici. Otuda je svojim manifestom Izvrsni Odbor III Internacionale preporucio nasoj partiji racunanje sa nezadovoljnickim pokretima u nasoj zemlji, pa ma kakvi oni bili, pa i sa najreakcionarnijim. Zaista jedan uspesan oruzani ustanak u ovoj zemlji ne bi bio mogucan bez saradnje sa nezadovoljnim nacionalnim manjinama. Nacionalisti svih vrsta: arnautski, bugarski, madzarski, nemacki, pomagali bi jedan takav oruzani ustanak radi svojih ciljeva da se odmah sutra dan posle uspeha okrenu protivu nove vlade. U taj oruzani ustanak umesali bi se isto tako plemenski separatisti svake vrste, katolici, muslimani i pravoslavni, kojima je ne do komunizma nego do razbijanja ove drzavne celine. Na slucaj uspeha oni bi se svom snagom okrenuli i protivu nove vlade. Oruzani ustanak na Balkanu, ma i poceo pod vidom jedne komunisticke revolucije, imao bi za posledicu krah komunizma i radnicke klase i ponovno otvaranje krvavih nacionalistickih orgija na celome Balkanu. Tako katastrofalnu politiku mi jugoslovenskom i balkanskom proletarijatu ne mozemo preporuciti. Balkanski narodi danas trebaju mira. Ne na putu novih ratova nego na putu politickog i privrednog saveza i sporazuma oni mogu traziti puta za resavanje spornih nacionalnih pitanja. Pokret plemenskih separatista sve tri vere koji zele da razbiju nacionalnu celinu jugoslovena mi smatramo najodvratnijim i najreakcionarnijim pokretom i moramo odbiti svaku solidarnost sa njim.
Danas, bez neposrednog dodira na uspesne komunisticke rezime u susednim zemljama srednje Evrope pokusaji oruzanog ustanka na Balkanu bili bi pravi zlocin prema radnickoj klasi ovih zemalja i prema balkanskim narodima. Oni bi nas bacili uzasno nazad, u nove strahovite zrtve, u nova ratna varvarstva, u divlju reakciju, gde bi se u krvi zagusilo ime socijalisticko a radnicka klasa u lance bila okovana. Politika oruzanog ustanka, protivu koje mi smatramo za duznost da otvoreno ustanemo, na Balkanu je do te mere apsurdna, da ce se ruski boljsevici uzasno prevariti ako pomisle da ona i u ustima ovdasnjih njihovih pristalica znaci sto vise do megalomaniju i politicki pajacluk.
Danas kad socijalisticke partije svih zemalja vrse svoju sudbonosnu orijentaciju duznost je i nase partije da drugovima u inostranstvu otvoreno rece kakvu politiku prilike nase zemlje dopustaju.
Politicka orijentacija III Internacionale pociva na uverenju da je klasna borba proletarijata u Evropi i Americi uzela formu gradjanskog rata, da je to poslednja zavrsna borba u kojoj oruzje ima da odluci izmedju vladavine kapitalizma i diktature proletarijata.
Mi moramo otvoreno da recemo da klasna borba proletarijata i burzoazije u nasoj zemlji nije dozrela do gradjanskog rata, da je proletarijat kao klasa jos nedovoljno razvijen i slab i da bi preduzimanje klasne borbe oruzjem odvelo njegovome potpunome slomu kao klase i kao politicke partije, unistenju svih dosadasnjih tekovina njegove klasne borbe i dugogodisnjem onemogucavanju svake njegove organizacione delatnosti. Svaki skori pokusaj oruzanog ustanka proletarijata u cilju osvajanja politicke vlasti bio bi jedan mahnit puc i njegovi organizatori morali bi biti samo najgori neprijatelji radnicke klase.
Ovo nasim ruskim drugovima mora biti jasno - otvoreno receno. Danasnje partijsko vodjstvo zenira se da to rece. Ono u zemlji vodi jednu mirnu, skromnu, gotovo oportunisticku politiku, politiku poverenja u burzoasku zakonitost i Drzavni Savet, a s polja se zaklinje na vernost politici Trece Internacionale. Drug Zinovjev je na poslednjem Kongresu u Moskvi s pravom primetio da kod nase partije ne vidi da ona na delu vodi politiku Trece Internacionale. To Zinovjev tumaci faktom sto u partiji jos sede "centrumasi" i on trazi njihovo iskljucenje iz partije. U rezoluciji o uslovima clanstva izricno se veli: "Komunistickoj Internacionali preti opasnost razvodnjavanja od polutanskih i kolebljivih elemenata. U nekoliko velikih partija (Italija, Svedska, Norveska, Jugoslavija i druge) cija vecina stoji na stanovistu komunizma, odrzava se jos i danas jako reformisticko - socijal-pacifisticko krilo, koje samo ceka trenutak da opet podigne glavu, da aktivno sabotira revoluciju i pomaze burzoaziji i Drugoj Internacionali".
Sto se nase partije tice ova tvrdjenja su potpuno neistinita. U njoj nema ni reformista ni socijal-pacifista. U njoj ima poglavito revolucionarnih marksista, cije je teorijsko znanje i politicko iskustvo bilo dovoljno snazno da se ne daju povesti na politiku neozbiljnog buntarstva ni recju ni delom. Nikad, od postanka svoga nasa partija nije bila reformisticka i za svoje drzanje pred rat i u toku rata ona je ponosnija nego ruski boljsevici. Sedeci u Svajcarskoj nije bilo tesko biti protiv ucesca Rusije u ratu. Sedeci u sred jedne sa svih strana napadnute zemlje prestavljalo je najvisi stupanj internacionalne solidarnosti glasati protiv rata. Posle rata mi smo energicno presekli svaki pokusaj unosenja reformizma u nasu partiju odbivsi zajednicu sa Koracem i njegovim jednomisljenicima. Ni danas nama ne pada na pamet da skrecemo politiku nase partije sa svetlih staza njene proslosti. Onaj ko iznosi tvrdnju da u nasoj partiji ima pacifista i reformista iznosi jednu klevetu. Mi tu klevetu odbijamo, ali jednovremeno izjavljujemo da cemo se boriti za to da partija ne ode ni u levi oportunizam, u nezrelo buntarstvo i pucizam.
Kongresu je u Moskvi od clanova nase partije prisustvovao drug Ilija Milkic. Da ga je Partija tamo delegirala nije nam poznato. Njegova je duznost bila, kad je vec govorio, da rece ovo sto smo mi rekli. Njegova je duznost bila da izjavi, da i pored svega svog revolucionarnog raspolozenja jugoslovenski proletarijat, zbog svoje slabosti i nerazvijenosti zemlje, ne moze ni da misli na oruzani ustanak niti da silom osvaja politicku vlast. Tim zadacima buducnosti on jos nije dorastao. Njegovi su zadaci danas skromniji. Neka nasi drugovi otuda od nas ne traze ono sto mi njima ne mozemo dati. Umesto takvog odgovora drug Milkic postupa sasvim obrnuto. On odgovara kako praksa nase partije ne moze biti vise revolucionarna i kako ce balkanska i ruska revolucija pretvoriti u prah staru Evropu! U Evropi nema danas zemlje, izuzev Grcke, gde bi radnicki pokret bio slabiji nego nas. U Evropi nema zemlje u kojoj je radnicki pokret tako beznadezno pritisnut kao nas. Svaka zemlja ima bar ujedinjen sindikalni pokret ako su im partije podeljene. Kod nas su i sindikati sasvim rastrojeni. I u momentu kad mi grcamo da se odrzimo pred najgrubljom reakcijom, dolaze neuracunljiva obecanja, dolaze besmislene fraze: mi cemo pretvoriti Evropu u prah i pepeo! Pokazacemo mi stotinama miliona organizovanih evropskih radnika kako se pravi revolucija! A u "Radnickim Novinama" izlazi clanak: mi se potpuno slazemo sa drugom Milkicem! Mi se pak iz osnova ne slazemo sa drugom Milkicem i molimo da Treca Internacionala zna da nasa partija ne moze i nece voditi politiku skoroga oruzanog ustanka ne s toga sto u njoj sede reformisti vec s toga sto u njoj sede marksisti koji znaju uslove za pobedu jedne revolucije i kojima glave i sudbina proletarijata ove zemlje nisu prosta igracka.
Mi borbu za oslobodjenje proletarijata i za komunizam svatamo onako kako smo to naucili od Marksa i ostalih velikih tvoraca naucnog socijalizma. Od Marksa smo naucili da komunizam ne moze biti ni delo mudrosti ni delo proste sile vec delo privrednog razvica i svesne klasne borbe proletarijata. Komunizam nije mogucan svuda i u svako doba. Komunizam nije delo proste bede i prostoga nezadovoljstva. U poslednje cetiri hiljade godina ljudske istorije bilo je i mnogo bede i mnogo nezadovoljstva, daleko vece bede i dubljeg nezadovoljstva nego sto je beda i nezadovoljstvo proletarijata u kapitalizmu. Pa iz te bede i iz toga nezadovoljstva nigde nije organizovan komunizam, i ako su ga propovedali istocnjacki mudraci, i ako ga je propovedao Hristos i mnogi drugi sveci i naucnici u svim vekovima i u svako doba ljudske istorije.
Uporedo sa ekonomskim razvitkom i porastom proletarijata poostrava se klasna borba. Za nas nikad nije bilo sumnje da i ako je proletarijat primoran da za jednu duzu periodu vremena vodi legalnu klasnu borbu, trazi demokratiju i zakonitost, da bi se kao klasa podizao i organizovao, na tom putu on nece doci do politicke vlasti. On ce tu vlast morati oteti u revolucionarnoj borbi - ali kad tome vreme dodje. Danas u nasoj zemlji tome vreme jos nije doslo. Pobeda proletarijata u naprednijim i razvijenijim zemljama znatno ce ubrzati i olaksati zavrsne borbe u zaostalim zemljama. Ali je jedna suva besmislica hteti revolucionarna preduzeca u zaostalim zemljama dok proleterska vlast u zemljama velikog kapitalizma nije ucvrscena.
Treca Internacionala se muci da ne prizna ovu istorijsku uslovljenost revolucije i proleterske vlasti. Njena politika zatvara oci pred raznovrsnim stupnjem razvica pojedinih zemalja. Ona bi zelela da ruske metode i nacin rada sto pre nametne svima ostalim partijama.
Svi zakljucci u Moskvi o organizaciji Trece Internacionale sluze tome jednome jedinome cilju da milom ili silom nametnu ruske politicke metode ostalim partijama. I zato sto mi ne pristajemo na ovu politiku nasilnog i prevremenog izazivanja revolucije, stetnog i prevremenog otimanja za vlast; zato sto smo uvereni da bi takva politika upropastila ne samo nasu partiju nego i celu radnicku klasu kao klasu - zato smo mi protivu ovakvog nacina organizovanja Trece Internacionale.
I sad kao i uvek mi cemo iskreno pomoci jedan revolucionarni savez sviju nereformistickih socijalistickih partija. I sad kao i uvek mi zelimo da u tom savezu budu i revolucionarne partije Rusije. Ali taj savez mora biti jedna Internacionala, organ raznolikih potreba proletarijata u raznim zemljama, a ne vojnicka organizacija koja sve partije hoce da potcini jednoj. Mi hocemo bratski savez u priznanju jednakosti a ne politicko tutorstvo.
Jedna zdrava Internacionala ne moze nici ni iz neozbiljnog podrazavanja, ni iz uzajamnih obmana, bacanjem u vazduh praznih revolucionarnih reci. Ona moze nici samo iz otvorenog razgovora i jasnog priznanja sta se u kojoj zemlji uciti moze. Za to i zelimo da se odmah sazove vanredni kongres i da nasa partija na tome kongresu nacelno odbaci zakljucke poslednjeg kongresa u Moskvi i svojim delegatima da precizna uputstva.
Na ovom su manifestu direktno saradjivali i usvojili ga sledeci drugovi i drugarice iz Beograda: Aleksa Majdanac, Aleksandar Nikolic, Aca Pavlovic, Blagoje Bracinac, Vlada Ostojic, Vladislav Bankovic, Voja Jakovljevic, Voja Pekovic, Dimitrije Djordjevic, Dr. Dragisa M. Djuric, Dragisa Lapcevic, Dragoljub P. Gosic, Dragutin M. Nikolic, Dusan Stojiljkovic, Dr. Zivko Topalovic, Zdravko Todorovic, Jevta Rancic, Joca Obradovic, Johan Tilinger, Jevdj. A. Kiklic, Karlo Varga, Lazar Djordjevic, Luka Pavicevic, Marinko Zivkovic, Milan Miric, Milan Dragovic, Milan Z. Ilic, Milica Djuric-Topalovic, Milorad Belic, Milorad Isajilovic, Milorad Kostovic, Milorad Pavlovic, Milos Ristovic, Milos Timotic, Milisav Radovanovic, Dr. Milutin R. Zivkovic, Dr. Nedeljko Kosanin, Negoslav Ilic, Nikola D. Nikolic, Petko Spasic, Petar T. Ljujic, Petar Nikolic, Radivoje M. Ilic, Radivoje Popovic, Radoslava Ilic, Radivoje St. Radulovic, Risantije Jovanovic, Svetozar Ignjatovic, Svetozar Djordjevic, Simeun J. Rebric, Sofija Levi, Stojan Manic, Tasa Milojevic.
Ne moguci licno saradjivati na manifestu, izrazili su svoje nacelno slaganje sa njim ovi drugovi i drugarice iz Sarajeva i Zagreba:
Albert Romano, Anton Veroneze, Anka Tamel, Acim Vraco, Bogdan Krekic, Bogdan Krstic, Bogdan Stanisic, Veljko Kraguljevic, Vlado Turbatovic, Vinko Zizmond, Daniel Abinun, Dimitrije Janjic, Dragutin Bucar, Dusan Glumac, Dusan Stanisic, Djuro Kralj, Djuro Macevic, Zivko Trifkovic, Zivorad Glazovic, Ivan Kurtovic, Ivan Peterlin, Ivan Unger, Jakov Kisok, Jovo Jaksic, Jovo Kovacevic, Jozef Mele, Josif Svarcbart, Karlo Cuhlik, Krsto Cajic, Kosta Jovanovic, Kosta Markicevic, Kuzman Krnjajic, Lazar Ridjusic, Leon Atijas, Ljudevit Kos, Marija Zizmond, Mato Kovacevic, Matija Starcevic, Milan Katic, Milentije Milivojevic, Mihailo Knezevic, Mirko Nesic, Dr. Mojsije Zon, Nikodim Colic, Nikola Kurtovic, Oto Cadek, Panto Krekic, Dr. Pavle Mitrovic, Petar Medic, Petar Surkic, Rajko Zemva, Robert Poznic, Rudolf Stuhlik, Rudolf Fatner, Savo Kapor, Salih Tafro, Sreten Jaksic, Stjepan Dusek, Ferdinand Savaric, Franjo Rauser, Spiro Rasevic, Stevica Krekic.
Pored nabrojanih drugova nacelno slaganje sa manifestom izrazio je i veliki broj partijskih drugova iz unutrasnjosti.